Дакија

Дакија (лат. Dacia) је античка историјска област, која се простирала северно од доњег тока реке Дунава, у ширем захвату карпатских планина. Име је добила по Дачанима, који су на том простору током првог века нове ере створили моћну државу, која је била главни супарник Римског царства. Током дачких ратова, римске легије су уништиле дачку државу и запоселе највећи део Дакије. Римски цар Трајан (98-117) је на освојеном подручју створио римску провинцију Дакију (лат. Dacia Felix), која је касније више пута дељена на неколико управних области.

Roman province of Dacia (106 - 271 AD)
Римска провинција Дакија

Римска провинција Дакија је током 2. и 3. века била изложена честим нападима варварских народа, тако да је морала бити напуштена у време цара Аурелијана (270-275). Том приликом је извршена евакуација не само војске, већ и знатног дела становништва. Пресељеници су настањени у областима јужно од реке Дунава, првенствено у дотадашњем источном делу римске провинције Горње Мезије. У исто време, извршено је и преуређење провинсцијске управе, тако да је на поменутим просторима створена нова провинција Дакија Аурелијана (лат. Dacia Aureliana). Оснивањем ове провинције под таквим именом, појам Дакије се пренео и на области јужно од реке Дунава.

Каснијом реорганизацијом државне управе створене су две посебне покрајине Прибрежна Дакија (лат. Dacia Ripensis) и Средоземна Дакија (лат. Dacia Mediterranea). Накнадно је установљена и шира управна област, која је названа Дијецеза Дакија (лат. Dioecesis Daciarum). Све ове области, како у старој Дакији северно од Дунава, тако и у новој Дакији, јужно од поменуте реке, преплавила су током 6. века словенска племена.[1]

Roman Empire - Dacia (125 AD)
Положај римске провинције Дакије око 125. године

Географија

Dacia 82 BC
Просторни опсег предримске Дакије

Име провинције Дакије потиче од народа Дачана који су, заједно са Гетима, живели у тој области. У најширем просторном опсегу, антички појам Дакије је обухватао територију чија је граница на северу била омеђена Карпатима, на југу Дунавом, на западу реком Тисом, а на истоку реком Дњестром. Највећи део тог простора данас припада Румунији, а поједини делови се налазе у саставу Молдавије, Украјине, Мађарске, Србије и Бугарске.

Историја

Roman Gothic Walls Romania Plain
Градови и путеви у римској Дакији

Дачане су Римљани сматрали опасним противницима, поготову што су, за разлику од већине варвара, били релативно једниствени. Када је 86. године, престо заузео Децебал, који је додатно уједнио Дачане, за Рим је то значио појаву једне моћне државе на њеним границама. Цар Домицијан је покушао да спречи јачање Децебала у ратовима између 85. и 89. године али у томе није имао правог успеха. Ни Нерва није имао успеха. Затим је Трајан морао водити један тежак рат, Први дачки рат, од 101. до 102. године, у коме је Децебал био поражен. После неколико година, Децебал је покушао да окупи савезнике против Рима, што је довело до Другог дачког рата, од 105. до 106. године. Децебал је избегао заробљавање самоубиством и читава Дакија је била освојена. Дакија је постала провинција још пре 11. августа 106. године. Трајан је као плен донео 331 тону сребра и 165 тона злата: Дакија је била позната као рудоносна област.

Након Трајановог освајања 106. године, новоосвојена област је добила официјелно име Дакија. Цар Хадријан поделио је 118. године ову дотад једниствену провинцију на два дела, под именима: Горња Дакија (Dacia superior) и Доња Дакија (Dacia inferior). Само пет година касније Хадријан је из Горње Дакије издвојио још једну област, под именом Поролисумска Дакија (по граду Поролисум, Dacia Porolissensis). Од 167. до 169. године, Марко Аурелије је поново реорганизовао ову област:

  1. Апулумска Дакија (по граду Апулум, Dacia Apulensis)
  2. Поролисумска Дакија (Dacia Porolissensis)
  3. Малванска Дакија (по граду Малва, Dacia Malvensis)

Тако је Дакија била подељена на три провинције све док Аурелијан није коначно повукао римску војску и народ из Дакије 271. године. Формална престоница била је Colonia Ulpia Traiana Augusta Dacia, али највећи део власти био је у Сармизегетузи, која је још у време дачких краљева била престоница.

Све до епохе Марка Аурелија, Дакију нису угрожавали други варвари. До великог искушења је дошло 235. године, када су се варвари окупили ради напада. Када су они напали 238. године, Дакију су потресали ратови све док Аурелијан није одлучио да евакуише Дакију 271. године. Под Константином Великим Рим је поново освојио део Дакије, али је и та област брзо напуштена.

Од Трајанових времена Дакија је постала циљ насељавања људи из читавог Царства. Ради споразумевања је био латински неопходан. Остаје нејасно како се латински одржао и након повлачења Рима. Од овог „варварског“ латинског настао је данашњи румунски језик.

Управа и војска

Након окончања Првог дачког рата, Дакија је била контролисана само војно, али од 106. године, после Другог дачког рата, Дакија је постала царска провинција. То је значило да сам цар поставља управника, тј. намесника провинције из редова римских сенатора.

Након варварских напада из 117. и 118. године, Хадријан је решио да реорганизује Дакију. Све три тако настале провинције, Dacia inferior, Dacia superior и Dacia Porolissensis биле су независне једна од друге али су војно блиско сарађивале.

Нова реорганизација је дошла у време цара Марка Аурелија, после новог напада варвара из 168. године. Нова троделна Дакија, састављен од области Dacia Apulensis, Dacia Porolissensis и Dacia Malvensis чинила је јединствену провинцију Дакију, која је имала само једног намесника. Вероватно је Марко Аурелије сматрао да ће јединствена команда у читавој Дакији били ефикаснија одбрана од варвара.

Војно узев, у Дакији су биле стациониране две легија|легије, V Macedonica (логор је био у данашњој Турди) и XIII Gemina (логор у Апулуму). Било је и других помоћних одреда, нарочито на граници према варварима. Укупно било је око 30.000 римских војника у Дакији.

Привреда

За Рим, Дакија је представљала богат извор руда. Из бројних рудника ископавало се злато и сребро. Било је и гвожђа, зачина. Поред руда, које су биле најважнији разлог зашто су се Римљани уопште упустили у скупо освајање и тешко чување Дакије, ова земља је била богата дрветом, вуном, кожама. У Дакију се увозило углавном маслиново уље, вино и луксузна роба. У часу када се Аурелијан одлучио да напусти Дакију, вероватно су већина главних рудника племенитих метала били исцрпљени.

Види још

Референце

  1. ^ Curta 2002.

Литература

Спољашње везе

Јужна и источна Србија

Јужна и источна Србија је један од пет статистичких региона Србије.

Аурелијан

Луције Домиције Аурелијан (лат. Lucius Domitius Aurelianus; рођен септембра 214. године на малом сеоском имању у околини Сирмијума, у Доњој Панонији, на тлу данашње Србије, умро 275. године код Константинопоља био је римски цар између 270. и 275. године

Бузау

Бузау или Бузеу (рум. Buzău) град је у румунској историјској покрајини Влашка и средиште истоименог округа Бузау. Град се налази у источној половини средишње Румуније, на вези Букурешта са румунским делом Молдавије.

Буребиста

Буребиста (грч. Βοιρεβιστας; умро 44. п. н. е.) је био краљ Гета и Дачана, познат по томе што је 82. п. н. е. њихова племена ујединио у државу под својом влашћу и назвао је Дакија. Током дуге владавине је водио низ похода којима је пљачкао или под своју власт ставио низ суседних племена у околини Централне и југоисточне Европе. Године 44. п. н. е. убијен је у дворској завери, након које је његово краљевство подељено у неколико мањих држава.

Горња Мезија

Горња Мезија (лат. Moesia Superior) је римска провинција настала у доба Домицијана (вероватно 85. или 86. године) поделом раније успостављене провинције Мезије. Граница између Горње и Доње Мезије ишла је реком Чибрицом (на територији данашње Бугарске). Границе Горње Мезије обухватале су, грубо говорећи територију данашње Србије без Војводине и без већег дела Косова и Метохије, један мањи део северозападне Бугарске, као и северну Македонију. Западна граница Мезије вероватно није ишла Дрином, него нешто источније (Чачак је тако био у провинцији Далмацији). Након Трајанових Дачких ратова Мезија се проширила на север да би заузела територију између Дунава и доње Тисе, до реке Марош.

Горња Мезија је увек била војна, гранична провинција римског царства. Највећи римски војни логори су били у Београду (римски Сингидунум), недалеко од Пожаревца (римски Виминацијум): ту су биле стациониране две легије, кључне за одбрану дунавског лимеса.

И други градови у Горњој Мезији имали су војне логоре: Рацијарија (у данашњој Бугарској), на пример. Од градова од већег значаја у Горњој Мезији треба споменути Скупи (недалеко од данашњег Скопља), Ремесијана (данас Бела Паланка), Улпијана (данас Липљан), Акве (данас Прахово), Наисус (данас Ниш).

У време цара Хадријана ови већи градови у Горњој Мезији добили су статус муниципијума, а у то време латински језик и римска култура се проширила и у ову провинцију.

Током велике унутрашње кризе у III веку, провинција Мезија је јако страдала. Када је цар Аурелијан 270. године евакуисао прекодунавску Дакију, источни део Горње Мезије је издвојен из састава ове провинције и на том подручју је створена нова провинција, названа "Дакија Аурелијана" (лат. Dacia Aureliana), која је касније подељена на две нове провинције — Приобалну Дакију и Унутрашњу Дакију.

У време римског цара Диоклецијана (284—305) провинција Горња Мезија је раздељена на провинцију Прву Мезију (лат. Moesia Prima) на северу и провинцију Дарданију (лат. Dardania) на југу.Једна од најзначајнијих римских грађевина на овим просторима био је Трајанов мост.

Дунавски вилајет

Дунавски вилајет (тур. Tuna Vilayeti) је био вилајет Османског царства који је постојао од 1864. до 1878. године.

Вилајет је био формиран као последица административних реформи Османског царства из 1864. године, од северних делова Силистрије, дуж реке Дунава.

Обухватао је већи део онога што је данас Бугарска (укључујући и Јужну Добруџу), изузев њених југоисточних делова, и део Румуније познат као Северна Добруџа.

Вилајет је био подељен на санџаке:

Русчук (Rusçuk)

Софија (Sofya)

Трново (Tırnova)

Ниш (Niş)

Тулча (Tulça)

Варна (Varna)

Видински санџак (Vidin)

Епархија Дакија Феликс

Епархија Дакија Феликс је епархија Румунске православне цркве на територији Србије. Обухвата Румуне на територији српског Баната, има седиште у Дети (Румунија) и административно седиште у Вршцу. Део је румунске Банатске митрополије, чије је седиште у Темишвару. Ова епархија такође (неканонски) делује на подручју Тимочке крајине, што је изазвало спор са Српском православном црквом, под чијом се јурисдикцијом тај простор налази.

Земља Бранковића

Земља Бранковића је била самостална средњовековна српска област настала распадом Српског царства 1371. године. Први владар је био Вук Бранковић.

Зетска бановина

Зетска бановина је била бановина (покрајина, регија) у Краљевини Југославији од 1929. до 1941. године.

Историја Србије у старом веку

У античком периоду територију данашње Србије насељавало је неколико индоевропских народа - Илири, Трачани, Дачани, Келти, Римљани и Сармати.

Комод

Марко Аурелије Комод Антонин Август (лат. Marcus Aurelius Commodus Antoninus Augustus, рођен 31. августа 161. године у Ланувију, умро 31. децембра 192. године у Риму), био је римски цар од 180. до 192. године.

Краљевина Угарска (1526—1867)

Краљевина Угарска (лат. Regnum Hungariae, нем. Königreich Ungarn, мађ. Magyar Királyság) је у раздобљу од 1526. до 1867. године била саставни део Хабзбуршке монархије, односно Аустријског царства (након 1804. године). Овај период у историји Угарске започео је након Мохачке битке (1526), а трајао је све до склапања Аустро-угарске нагодбе (1867). Током овог раздобља, Угарарском су владали краљеви из династије Хабзбурга. У првом делу овог периода, односно током већег дела 16. и 17. века, многа подручја Краљевине Угарске била су под турском влашћу, а у то време су посебан положај стекле Кнежевина Трансилванија и Горња Угарска. Током 18. века, након протеривања Турака, хабзбуршке власти су спровеле низ политичко-административних и друштвено-економских реформи, чиме је у Угарској створена централизована земаљска администрација. Крајем 18. и током прве половине 19. века, угарски политички прваци су повели борбу за стицање веће самоуправе у однос на Беч, што је на крају довело до избијања Мађарске револуције (1848-1849). Иако је била угушена силом, мађарска побуна је означила прекретницу у борби за стицање земаљске самоуправе, што је и остварено 1867. године, склапањем аустро-угарске нагодбе.

Румунија

Румунија (рум. România) држава је у југоисточној, делимично у средњој Европи. На истоку излази на Црно море, а граничи се на југу са Бугарском, на југозападу са Србијом, на северозападу са Мађарском, на северу са Украјином и на североистоку са Молдавијом. Површина Румуније износи 238.391 км². По површини она је 78. држава у свету, док је у Европи 12. земља по површини. Према попису из 2011. године Румунија је имала 19.599.506 становника. Главни и највећи град Румуније је Букурешт, а остали већи градови су Јаши, Темишвар, Клуж-Напока, Констанца, Крајова и Брашов.

Модерна Румунија је настала као персонална унија уједињењем кнежевина Молдавије и Влашке за време кнеза Александра Јоан Кузе 1859. После Берлинског конгреса 1878. добила је независност од Османског царства. После Првог светског рата Трансилванија, Буковина и Бесарабија су се ујединиле са Румунијом. После Другог светског рата, делове Румуније (што грубо одговарају данашњој Републици Молдавији) је окупирао Совјетски Савез, а Румунија је постала социјалистичка република и чланица Варшавског пакта. После револуције 1989. Румунија је постала парламентарна република.

Румунија је члан Европске уније и НАТО савеза.

Румунска револуција 1989.

Румунска револуција 1989. била је једнонедељни скуп насилних немира и нереда у Румунији током касних децембарских дана 1989. године. Овом револуцијом збачен је комунистички режим румунског диктатора Николае Чаушескуа, који је заједном са својом женом Еленом осуђен на смрт и погубљен. То је било једина насилна смена комунистичког режима у источној Европи где су погубљени носиоци тог режима.

Румунски рат за независност

Румунски рат за независност је био је рат између Румуније и Османског царства који се водио између 1877. и 1878. у којем је Румунија добила међународно признату независност.

Социјалистичка Република Румунија

Социјалистичка Република Румунија (скраћено СР Румунија; рум. Republica Socialistă România) је било службено име Румуније од 1965. године. Држава је од 1947. до 1965. године носила име Народна Република Румунија (скраћено НР Румунија; рум. Republica Populară Română). Укинута је крајем децембра 1989. године након избијања револуције.

Старчевачка култура

Старчевачка култура (међународним називом Starčevo-Körös-Criş комплекс) је средњонеолитска култура која се распростирала на централном Балкану током 4. и 5. миленијума п. н. е. Име је добила по локалитету Старчево, мешовитом насељу града Панчева.

Трачани

Трачани (лат. Thraci; ангрч. Θρᾷκες) су група индоевропских племена који су у антици населили источне, средње и јужне делове Балкана, као и неке делове источне Европе и Анадолије. Средиште им је било подручје данашње Бугарске.

Најпознатија трачка племена су Одризи, Трибали, Дачани, Мези, Беси, Гети и Сарди. Одризи су у 5. веку п. н. е. основали прву трачку државу на територији Тракије, а Дачани су у 1. веку п. н. е. створили моћну државу на територији данашње Румуније. Та земља је касније постала римска провинција Дакија.

Уједињене Кнежевине

Уједињене Кнежевине Молдавија и Влашка (рум. Principatele Unite ale Moldovei și Țării Românești) јe билa једна од фаза у стварању Румуније која је постојала је од 1859. до 1881. кад је проглашена Краљевина Румунија.

По уставу из 1866. године земља добија назив Румунија.

Царске
Сенаторске
Географија
Историја
Култура

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.