Гусари

Гусари (такође пирати) су пљачкаши који ради сопствених циљева или у служби неке власти врше разбојништва на мору, понекад и на обали. Гусарење је настало још у античким временима али се највише раширило током 17. века. Данас гусари највише дјелују на Тихом и Индијском океану. Постоје две врсте гусара, они који пљачкају и врше разбојништва на морима и океанима ради сопствених интереса и они који то раде у служби државне или неке друге власти. Често се дешавало да гусари из прве групе ступе у служби неке друге власти, вероватно пошто су бивали заробљавани. Државе па и појединачни владари (лордови, кнезови), су увидели да тиме могу да профитирају па су гусаре често опремали својим средствима да би на крају од тога убирали профит. У току рата владари би неретко и плаћали гусаре да се боре на њиховој страни у виду плаћеничке војске на мору. Обе групе се називају гусарима зато што овај појам означава функцију (оне који пљачкају и тероришу на морима и океанима) а не разлог због којег они то раде.

Pirate
Пират, илустрација из Харперовог магазина, 1894. године

Антички и средњовјековни гусари

Античко доба је обиловало гусарима, грчким и римским. После пада Западног римског царства као гусари су се највише истицали Викинзи, поморски народ са сјевера Европе.

Гусари на Карибима

После Колумбовог открића Америке 1492. највеће поморске силе тога времена Шпанија и Португал кренуле су стварати колоније у Јужној и Средњој Америци (илити Западној Индији, како ју је Колумбо назвао). Највише колонија основала је Шпанија док се Португал више оријентисао на трговину с Индијом и далеким Истоком. Поробивши средњоамеричке домородачке народе Инка, Маја и Астека Шпанци су стекли контролу над бројним рудницима племенитих метала. Због великог раста шпанског богатства и друге европске државе почињу оснивати колоније на Карибима ради искориштавања природних богатстава Новог свијета. Крајем 16. и почетком 17. века широм Кариба настају колоније Енглеске, Француске и Низоземске а крајем 17. века и Данске. Но, у поређењу са шпанским колонијама све су друге биле малобројне и слабо развијене.

Велико класично доба гусарства трајало је од 1560. до 1720. Гусари су били најуспјешнији од 1640. до 1680. године. Супарништво међу колонијама и жеља за трговачком премоћи доводили су до честих ратова. Два најпознатија гусарска седишта на Карибима били су острво Тортуга после 1640. и град Порт Ројал на острву Јамајка после 1655. године.

Тортуга

Pirate Flag of Jack Rackham
Застава гусара Џека Ракама, 18. век

Тортуга (шп. Tortuga, што значи корњача) је острво смјештено уз сјеверну обалу острва Хиспањола. Године 1625. енглески и француски колонисти одбјегли из вјерским ратовима захваћене Европе населили су се на Тортуги и бавили се пољопривредом, но 1629. Шпанци су напали Тортугу побивши готово све становнике да би га затим одмах напустили. Преживјели становници жељни освете удружили су се са буканирима с Хиспањоле и почели с нападима на шпанске бродове.

Буканири су били бивши робијаши, разбојници, одбјегли робови и обични људи прогнани из Европе који су се населили углавном на Хиспањоли. Живјели су од лова на дивље животиње чије су месо сушили на ватрама званима boucan (одатле долази и њихов назив) које су продавали бродовима у пролазу. Неки су узгајали дуван који је на том земљишту изврсно успијевао. Неки су се жељни брзе и велике зараде отискивали на море у чамцима и у великим групама нападали шпанске бродове с драгоцјеним теретима поставши гусари. Француски буканир Велики Пјер (франц. Pierre le Grand) је око 1650. са једним бродићем и тридесетак људи заузео адмиралски брод шпанске флоте који је превозио злато. После 1630. већина буканира прелази на Тортугу и она постаје стјециште најгорег европског олоша који се желио брзо обогатити.

Године 1633. Французи су покушали на Тортуги организовати трговину црним робљем доведеним из Африке но она није заживјела и 1635. се потпуно угасила. Исте године Шпанци су поново освојили Тортугу да би ју опет напустили јер је острво било премало да би за њих имало стратешку важност. Енглески и француски гусари су тада поновно населили острво а ускоро су им се придружили низоземски. Шпанци су због тога 1638. поновно напали острво али овога пута су били поражени. Од 1640. гусари и буканири на Тортуги су се међусобно називали Братство обале. Шпанци су поново напали и освојили Тортугу 1654. но гусари и буканири су се вратили већ сљедеће године с намјером да наставе своје пљачкашке подухвате. 1660. из Француске је на Тортугу стигао гувернер који је преузео власт на острву. Године 1670. вријеме буканира је почело пролазити а Тортуга се под француском влашћу почиње окретати закону. гусари с Тортуге прелазе у службу француског краља и до 1685. вријеме буканира се завршило.

Порт Ројал

Порт Ројал је био центар трговачке активности на острву Јамајка све до земљотреса 7. јуна 1692. који га је потпуно разрушио и узроковао да двије трећине града потону у Карипско море. Преживјели становници Порт Ројала су касније изградили град Кингстон. Био је популарно мјесто за гусаре који су ондје трошили своја блага.

Када су Енглези преотели Шпанцима острво Јамајку 1655. и освојили главни град Спениш Таун нису имали довољно војних снага да се одупру у случају шпанског или француског напада. Због тога је 1659. гувернер Јамајке позвао гусаре и буканире да се населе на острву и бране га у случају потребе. Резултат је био настанак града на јужној обали Јамајке, Порт Ројала. гусари и буканири су основали Порт Ројал из више разлога. Налазио се у близини путева шпанских трговачких бродова па је био савршена база за брзе нападе. Лука је била довољно велика и пространа за смјештај великог броја бродова те њихово поправљање и опскрбљивање. Био је почетна тачка за многе гусарске нападе на шпанска насеља. Из Порт Ројала, енглески гусар Хенри Морган је напао Панаму, Портобело и Маракаибо. Џон Дејвис, Рош Брасилиано, Едвард Менсфилд и остали чувени гусари су се населили у Порт Ројалу.

1660. Порт Ројал је био познат као „Содома Новог свијета“ гдје већину становништва чине гусари, кољачи и проститутке. Захваљујући богатству које су гусари отели Шпанцима Порт Ројал је израстао у један од највећих градова Новога свијета и био је економски најважнија енглеска колонија. Свега неколико година од настанка Порт Ројал је од Спениш Тауна преузео функцију главног града Јамајке. На врхунцу популарности град је имао по једну крчму на сваких десет кућа. Током двадесетогодишњег раздобља које је завршило 1692. у Порт Ројалу је живјело 6500 људи. У граду су се почели насељавати трговци, племићи, занатлије и ковачи који су живјели у двије стотине изграђених зграда. 1688. Порт Ројал је посјетило 213 бродова а градско богатство се повећавало из дана у дан.

Пошто је Хенри Морган постао замјеник гувернера Јамајке Порт Ројал се почео мијењати. гусари више нису били потребни за одбрану града. Трговина робљем постизала је све већу важност. Угледни грађани су изјавили да је добар глас града нарушен. 1687. Јамајка је донијела антигусарске законе. Умјесто да буде сигурно мјесто за гусаре Порт Ројал је постао мјесто њихових смакнућа. Многи гусари су завршили на вјешалима у Порт Ројалу.

1692. разарајући земљотрес је погодио Порт Ројал. С обзиром да је већим дијелом био смјештен на пјешчаном гребену двије трећине града је завршило на дну мора. У катаклизми је погинуло око 2.000 људи. После потреса Спениш Таун је поново постао главни град Јамајке. Рађени су покушаји да се Порт Ројал обнови јер је трећина града још увијек била читава али 1704. град је похарао пожар. Неколико урагана током прве половине 18. стољећа докрајчило је Порт Ројал а његово мјесто је касније заузео град Кингстон.

Корсари

Amaro Pargo
Амаро Парго, један од најпознатијих Корсари на златно доба пирата.

Корсари (лат. cursarius, настало од речи cursus, што значи вожња, пловидба) су били пљачаши на мору у служби државе, за разлику од гусара, који су пљачкали за свој рачун. Корсари су најчешће били бивши гусари или цивили који су имали бродове и који су нападали трговачке бродове или колоније оних земаља које су биле у рату са земљом која им пружа заштиту. За своје нападе су добијали дозволу у облику Краљевског или Гусарског писма која им је гарантовала да у случају заробљавања неће бити обешени него да ће се према њима односити као према ратним заробљеницима који ће бити пуштени уз откуп или размену.

Гусарење је званично укинуто Париском декларацијом 1854. године.

Гусари у 18. и 19. веку

Иако су европске државе крајем 17. века успоставиле већу контролу над Карипским морем гусари су и даље деловали.

Савремени гусари

Гусарски напади, најчешће на велике бродове, удвостручили су се током 1990—их и у просеку их је око двеста годишње. Током 1998. у гусарским нападима је убијено шездесет седам чланова посаде, сви осим једног у водама Азије, где се и одиграва готово три четвртине свих гусарских напада. Гусари се обично прикрадају ноћу у глисерима који су довољно мали да их бродски радари не примете, и на брод улазе отпозади. Наоружани пушкама и мачетама спремни су и да убију за малу корист, па чак и за бродску ужад или новац из бродске благајне. Због тога је посади већине компанија строго наређено да удовољавају захтевима нападача.

Храна на броду

Гусари нису могли баш да буду задовољни храном на броду. Најчешће су јели бродске двопеке и усољено месо. Месо су добијали од рибе и корњача и понекад од дивљачи са копна. Најбољи део хране ишао је за капетанов сто. Пили су рум, вино,... Јели су лимун да би се излечили од разних болести.

Види још

  • Уида – једина откривена олупина гусарског брода из златног доба гусарства

Спољашње везе

Алжир

Алжир (арап. الجزائر‎ al-Jazāʼir — острва), или службено Народна Демократска Република Алжир (арап. الجمهورية الجزائرية الديمقراطية الشعبية‎; берберски: ⵟⴰⴳⴷⵓⴷⴰ ⵜⴰⵎⴻⴳⴷⴰⵢⵜ ⵜⴰⵖⴻⵔⴼⴰⵏⵜ ⵜⴰⵣⵣⴰⵢⵔⵉⵜ) је земља у северној Африци, коју на северу опасује Средоземно море. Више од четири петине њене територије прекрива Сахара на југу. Близу северног приобаља су планине Атласа, које се од истока према западу простиру у параелним ланцима. У већем делу Алжира пољопривреда је прилично неразвијена, али зато ова земља спада у ред најбогатијих природним гасом и нафтом. Највише се извозе производи на бази нафте, затим воће и поврће. Алжир је највећа држава у Африци по површини са преко 2 милиона квадратних километара.

Алжир је регионална сила средње величине. Ова северноафричка земља снабдева Европу великим количинама природног гаса, и енергетски извоз је основа њене економије. Према подацима ОПЕК-а Алжир има 16. највеће залихе нафте на свету и други је по величини у Африци. Ова земља има 9. највеће залихе природног гаса. Sonatrach, нафтна компанија је највеће предузеће у Африци. Алжир има једну од највећих војски у Африци и највећи одбрамбени буџет на континенту. Највећи део алжирског оружја се увози из Русије, са којом су блиски савезници. Алжир је члан Афричке уније, Арапске лиге, ОПЕК, Уједињених нација и оснивачки члан Уније арапског Магреба.

Амаро Парго

Амаро Родригез-Фелипе и Техера Мачадо (шп. Amaro Rodríguez-Felipe y Tejera Machado, Сан Кристобал де ла Лагуна, Тенерифе, 3. мај 1678 - Сан Кристобал де ла Лагуна, 14. октобар 1747) популарно познат као Амаро Парго, био је познати шпански корсар. Он је био један од најпознатијих корсара, и једна од најпроминентнијих особа током златног доба пиратерије.

Ботом

Ботом (енгл. The Bottom, хол. Botte) је административно средиште острва Саба, које је у саставу Карипске Холандије у Карипском мору. Основали су га холандски колонисти 1632. године и назвали га „Botte“ („посуда“). Убрзо су на острву преовладали енглески и шкотски гусари, па под њихов утицајем град добија име „The Bottom“. У Ботому се налазе три англиканске цркве и универзитет. Становништво је малобројно, свега 462 особе. Сваког лета одржава се традиционлани карневал.

Гези

Гези су били холандски борци који су се у Низоземској револуцији борили на копну и на мору против шпанске окупације. Одреди Геза углавном су састављани од Калвиниста.

Гнеј Помпеј Велики

Гнеј Помпеј Велики (лат. Gnaeus Pompeius Magnus; 29. септембар 106. п. н. е. Пиценум — 29. септембар 48. п. н. е. Египат), римски војсковођа и политичар.

Гусар (опера)

Гусар (итал. Il corsaro), опера, melodramma tragico у три чина Ђузепеа Вердија

Киликијски гусари

Киликијски гусари је општи назив за гусаре који су доминирали Средоземним морем од 2. века пре нове ере до интервенције Помпеја 67-66. године. Пошто су у Киликији, на јужној обали Мале Азије, постојала злогласна гусарска упоришта, израз "Киликијски" се дуго употребљавао за опште обележавање свакаквих гусара на Медитерану.

Корсари

Корсари (енглески: privateers или corsairs, латински: cursarius, од cursus = вожња, пловидба) су били пљачкаши на мору у служби државе, за разлику од гусара, који су пљачкали за свој рачун.

Корсари су најчешће били бивши гусари или цивили који су имали бродове којима су нападали трговачке бродове или колоније, оних земаља које су у рату са земљом која им пружа заштиту. За своје нападе су добијали дозволу у облику Краљевског илити Гусарског писма која им је гарантовала да у случају заробљавања неће бити обешени него да ће се према њима односити као према ратним заробљеницима који ће бити пуштени уз откуп или размену. Краљевским писмом гусари би се такође обвезали да ће део плена који стекну предати краљу и земљи која им пружа заштиту. Најпознатији енглески гусари били су Френсис Дрејк (1540—1596) и Хенри Морган (1635—1688). Француски гусар Рене Диге Труен (1673—1736) је 1711. са флотом од 17 бродова и посадом од 5.700 људи заузео португалску колонију у Јужној Америци Рио де Жанеиро. За време Америчког рата за независност Шкот Џон Пол Џоунс је водио корсарски рат против Енглеза. Током Француске револуције француски корсари су заробили или уништили 5.500 енглеских трговачких бродова док су енглески корсари заробили или уништили 1.000 француских трговачких бродова.

На Јадранском мору, Улцињ је био град турских корсара, доведених са севера Африке. Улцињски корсари су у току ратова углавном пљачкали млетачке трговачке бродове и млетачке градове. У Улцињу и данас живе тзв. „улцињски црнци“, који су њихови потомци.

Гусарење је званично укинуто Париском декларацијом 1854. године коју је потписало 7 тадашњих велесила, мађу којима: Енглеска, Русија, Француска, Аустрија и Пруска. Од тада је напад на мору одобрен од стране власти могао извршити само ратни брод. Сви други нападачи су називани морским разбојницима, односно гусарима.

Мартин Фробишер

Мартин Фробишер (енгл. Sir Martin Frobisher; око 1539 — 22. новембар 1594) био је енглески гусар, истраживач и адмирал.

Као младић учествовао је у подухватима против Португалаца и северноафричких гусара, а потом гусара у Ламаншу. У тежњи да пронађе нов пут у Индију, кренуо је из Енглеске 7. јуна 1576. године са 2 брода од по 20 топова и 1 чамцем од 10 топова и стигао 11. августа (са једним бродом) до данашњег залива Фробишер (на острву Бафинова земља).

Водио је 1577. и 1578. године две експедиције (друга јачине 15 бродова) према северозападним пролазима и продро до Хадсоновог залива, али није нашао злато које је тражио. Учествовао је и у походу Френсиса Дрејка у Западну Индију 1585. године. На челу групе бродова, истакао се у борбама против Шпанске армаде 1588. године. Са ескадром од десет бродова, успешно је нападао 1590. године шпански саобраћај на Атлантику, а 1592. године шпанске приморске градове. Смртно је рањен у једном походу на шпански брод на западној обали Француске. Сматра се једним од најбољих енглеских помораца свога времена.

Насау

Насау је главни град и комерцијални центар Бахама. Према проценама из 2016. године у граду живи 274.400 становника, што представља 70% становништва Бахама (≈391,000). Линден Пиндлинг међународни аеродром, највећи аеродром Бахама, се налази 16 km западно од Насауа и има дневне летове за највеће градове САД, Канаду, Уједињено Краљевство и Карибе. Град је лоциран на острву Њу Провиденс, која функционише попут пословне четврти. У Насау се налази Градска скупштина и различита правосудна одељења. Ово место се историјски сматрало упориштем пирата. Град је назван у част Вилијама III Оранског, принца од Орање-Насау, што је име изведено из Насау у Немачкој.

Никарагва (језеро)

Језеро Никарагва (шп. lago de Nicaragua, lago Cocibolca, Mar Dulce) је са 8.157 km² највеће језеро Средње Америке. Налази се на југозападу Никарагве. Повезано је са језером Манагва на северу.

Највеће острво у језеру је Ометепе са два вулкана, друго је Запатера на северу, док је на југу група острва Солентинаме. Поред њих, ту је и око 400 острваца.

Река Сан Хуан истиче из језера и улива се у Карипско море. На тај начин мањи бродови из Атлантика могу да плове до лука на његовој обали. Историјски записи говоре да су карипски гусари три пута нападали град Гранада на обали језера Никарагва.

На језеру Никарагва влада жив саобраћај који повезује његове обале. Већ дуже од века постојали су планови да се језеро Никарагва и река Сан Хуан искористе за изградњу канала између Атлантика и Пацифика (такозвани Никарагвански канал).

Многе морске врсте риба могу да допливају и опстану у слатководном језеру Никарагва, попут сабљарки и ајкула. Језеро је данас прилично загађено.

Пријезда I Котроманић

Пријезда I Котроманић био је бан Босне и оснивач династије Котроманића, (око 1250—1287)

После смрти великог бана Нинослава бановску власт у Босни узео је његов рођак Пријезда. Пријезда је прешао на католичку веру без ичије сагласности, па се народ побунио против њега, збацио га са власти и поставио за бана његовог сина Стефана I. Угарски краљ Бела је узео ово као повод за нови красташки поход на Босну 1254. године. Бела је хтео да искористи ту прилику пошто је нови бан био малолетан и неискусан. Приликом овога напада Бела је успео да запоседне „Доње Крајеве“, а то је предео између Врбаса, Уне, Саве и планине Грмеч.

Бан Пријезда I, са синовима Стефаном I, Пријездом II и Вуком, након што је прибавио сагласност великаша, 8. маја 1287. трајно дарује жупу Земуник својој ћерки и њеном супругу, сину славонског бана Стјепана III Бабонића, као и њиховим потомцима. Бан Пријезда наводи да Земуник поклања у оним границама у којима су га поседовали његови преци и он сам, са свим оним што тој жупи припада, укључујући и људе који је насељавају. Повељу којом је забележен тај правни чин издао је највероватније близу границе жупе Земуник и Глаж, дотадашње границе између поседа Котроманића и Бабонића, односно између Босанске и Славонске бановине.Из Хума су одлазили гусари и харали по мору, па је Венеција напала на Омиш, главну гусарску луку, 1278. године, и свргла са власти месну властелу - Качиће.

Роми у Црној Гори

Прва насељавања Рома на подручју данашње Црне Горе, датирају из XIV вијека, када су у вријеме Млетачке републике пристизали на црногорску обалу са подручја јужне Италије и Грчке, као робови. Њихово значајније присуство се везује за долазак Османлија на ова подручја. Забиљежено је да су Роми били коришћени као радна снага у Новом (Херцег-Нови) 1508. године. Након пада Бара и Улциња под османску власт, 1571. године, улцињски гусари су куповали Роме у Триполису и као робље их доводили у Улцињ, гдје су били продавани. Значајан број Рома је долазио и из Габеле, на ушћу Неретве, одакле су довожени бродовима (одатле назив Габељи). Османлије су их користиле као занатлије и насељавали у посебним насељима – махалама. Како се у међувремену једна група издвајала као врсни ковачи (за вријеме Османлија, ковачки занат је био основ ) издвојиће се касније у посебан ред – ковачи (типични за Бар, Улцињ и Подгорицу). За разлику од Рома ковача, Роми чергари ће се на јужнословенским просторима појавити у XVI вијеку, а у Црној Гори се почињу стално настањивати тек од 1912. године.

Сандокан

Сандокан је чувени измишљени гусар из касног 19. века, који се први пут појавио у роману објављеном 1883. Његов лик је створио италијански писац Емилио Салгари. Био је херој 11 авантуристичких романа. У региону Јужног кинеског мора познат је као „Малезијски тигар“.

Сандокан је предводник групе гусара познатих као Тигрови из Момпрачема. Они се боре против европских колонијалиста. Главни помоћник му је Јанез де Гомера, португалски храбри и духовити авантуриста.

Име Сандокан је варијација имена града Сандакан на северном Борнеу.

Наслови романа су:

Мистерија црне џунгле (I Misteri della Jungla Nera, 1895)

Малезијски гусари (I Pirati della Malesia, 1896)

Тигрови из Момпрачема (Le Tigri di Mompracem, 1900)

Два тигра (Le due Tigri, 1904)

Краљ мора (Il Re del Mare, 1906)

Потрага за престолом (Alla conquista di un impero, 1907)

Сандокан узвраћа (Sandokan alla riscossa, 1907)

Повратак у Момпрачем (La riconquista del Mompracem, 1908)

Браман (Il Bramino dell'Assam, 1911)

Империја се руши (La caduta di un impero, 1911)

Јанезова освета (La rivincita di Yanez, 1913)

Сплитско-далматинска жупанија

Сплитско-далматинска жупанија се налази у јужној Хрватској. Обухвата подручје средње Далмације, а седиште јој је у граду Сплиту. Граничи се са Шибенско-книнском жупанијом на сјеверу, и са Дубровачко-неретванском жупанијом на југу.

Уида (брод)

Галија Уида (енгл. Whydah Gally) је била енглески трговачки брод, а касније је постала главни брод гусара Семјуела Беламија, званог Црни Сем. Пре него што је пала у гусарске руке, превозила је робу и робове између Енглеске, западне Африке и Карипских острва. Гусари су је касније отели и њоме су опљачкали многе бродове. Потонула је у олуји код Кејп Кода, надомак Масачусетса у данашњим Сједињеним Америчким Државама, 26. априла 1717. године. У бродолому је страдала скоро целокупна посада, укључујући и Беламија.

Уида је данас једина откривена олупина гусарског брода из Златног доба гусарства, а њено благо се процењује на више стотина милиона долара.

Френсис Дрејк

Вицеадмирал сeр Френсис Дрејк (енгл. Francis Drake; Тависток, 1540 — Портобело, 27. јануар 1596) био је енглески гусар, морепловац, поморски јунак, политичар и грађевински инжењер у елизабетанском добу. Он је био први Енглез који је опловио Земљу од 1577. до 1580. и постао витез одлуком краљице Елизабете I. Он је био замјеник командира енглеске флоте. Гусарским нападима на шпанске бродове допринео је енглеском освајању колонија, посебно у Северној Америци, имао значајну улогу у победи британске ратне морнарице 1588. године над шпанском „Непобедивом армадом“ у бици на Ламаншу. 1586. пренео кромпир у Европу из Северне Америке.

Хајрудин Барбароса

Барбароса Хајрудин-паша (тур. Barbaros Hayreddin Paşa или тур. Hızır Hayreddin Paşa), који се у литератури може наћи још и под именом Барбароса Хајрудин-реиз, јер је носио титулу реиза пре него је постао паша и капетан флоте Османског царства и под именом или Хаир ад Дин (арап. خير الدين‎), што преведено са арапског гласи Добробит вере (ислама), које му је дао султан Сулејман Величанствени лично, био је један од најпознатијих турских гусара и адмирала, прави поморски геније који је доминирао читавим Медитераном позног средњег века. Рођен је на острву Мидили (данашњем Лезбосу) 1478. године под именом Јакупоглу Хизир Хајредин (тур. Yakupoğlu Hızır Hayreddin), а умро у Истанбулу 4. јула 1546. године. У Европи је познатији као Барбароса, јер је надимак његовог брата на којег је веома личио био Баба Орук, што је Европљанима звучало попут Барбароса, а притом је и имао и црвену браду.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.