Гугутка

Гугутка или кумрија (лат. Streptopelia decaocto) врста је птица из породице голубова, реда голупчарки, која је распрострањена у североисточној Африци, јужној Арабији, Индији, Малој Азији, Балканском полуострву и по средњој Европи све до Северног мора. У многим језицима, па и српском, одомаћен је и назив турски голуб.

Гугутка
Streptopelia decaocto -Quinton, Birmingham, England-8
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Биномијално име
Streptopelia decaocto
Frivaldszky, 1838
Tourterelle turque MHNT
Streptopelia decaocto

Гугутке у Србији

У савременом периоду гнездарица на територији целе Србије. Бројност популације се сматра стабилном [1]. Гугутке су распрострањене у низијама, долинама, побрђу и брдским пределима, док одсуствују из планинских екосистема. Врста је најчешће у руралним насељима и у њиховој близини [2]. У јесен и зиму окупља се у јата. Иначе, врста је у Србији била присутна у различитом броју још почетком 19. века [3]. Матвејев (1950) је сматрао да је врста и пре 20. века била присутна у Србији јужно од Саве и Дунава. Већи део Војводине гугутка је населила током прве половине 20. века [4], а у Београду је била присутна још крајем 19. века [5][6].

Изглед

Гугутка је слична грлици. Горња пера крила су јој светло беж до смеђе боје. Дугачка је од 31 до 33 cm, што значи да је велика отприлике као градски голуб, но лакша је и делује нежније грађе. Распон крила јој је 47 до 55 cm, а тешка је од 150 до 200 грама. Оба пола изгледају исто. Црвенкасте очи имају уски бели оквир. Упадљива ознака им је црни прстен око почетка врата.

Гласа се трослоговним гугутањем, с нагласком на другом слогу, као и велики број врста ове породице.

Животни простор

Врста изворно потиче из Азије, но како у Европи налази све више пољопривредних и кућних отпадака, током прошлог века раширила се целом Европом. У међувремену се шири даље према североистоку. Продирање врсте у Европу је детаљно праћено. Сад су постале птице станарице у парковима и вртовима, увек у близини људских насеља, најрадије у мирним стамбеним деловима у којима има неколико стабала црногорице. Црногорична стабла су им потребна за гнеждење. Нису претерано плашљиве.

Ширење током 20. века

Гугутке изворно настањују цело подручје од европског дела Турске па све до Јапана, где је гугутка део грба префектуре Саитама.

Око 1930. године почиње спектакуларно ширење гугутки Европом. 1947. стиже у Беч, 1949. у Холандију, 1950. у Белгију, Шведску и Алзас. Око 1960. стижу на Британска острва и даље се шире према западу и истоку, а на неким подручјима и према северу, но продирање се значајно успорава, јер се уништавају подручја за гнежђење. Како су голубови у неким државама ловна дивљач, и то игра одређену улогу као ограничавајући фактор.

1970. су гугутке случајно увезене на Бахаме. С Бахама су од 1982. населиле Флориду. До 1999. су доказано населиле 22 државе САДа, а и даље се шире.

Храна

Храни се семенкама, житарицама и воћем. Зими се понекад окупљају у јата и заједно траже храну у парковима и сеоским имањима.

Гнеждење

Као већина голупчарки, и гугутке имају врло скромно и шлампаво грађена гнезда од само неколико сламки и гранчица. У гнезду је најчешће једно до два јаја, а млади се излегају након 13 или 14 дана. Гугутке легу више пута једно за другим, јер имају велике губитке јаја и младих (мачке, свраке, шојке, веверице).

Галерија

Гугутка на трави
Гугутка на бетонском стубу
Гугутка на бандери
Гугутке на дрвету
Гугутке се воле
Гугутке
Две гугутке
Гугутка на грани
Гугутка у лету
Гугуткица
Гугутка - Чаир
Гугутка - Ниш

Референце

  1. ^ Пузовић и сар., 2015
  2. ^ нпр. Pelle i sar., 1977
  3. ^ нпр. Рајзер, 1904; Руцнер, 1952; Васић и Обратил, 1990
  4. ^ нпр. Чорнаи, 1936б; Гергељ и сар., 2000
  5. ^ Рајзер 1904
  6. ^ Rzehak, 1906a
Ђурђа Пинџурова

Ђурђа Ђурова Пинџурова (буг. Гюрга Гюрова Пинджурова) је била бугарска народна певачица, рођена 18. априла 1895. године у Трну (Бугарска), а преминула 10. новембра 1971. године у Софији.Ђурђа Пинџурова је била солиста народних песама Радио Софије. Завршила је студиј соло певање у Прагу. Концертирала је по читавој Бугарској и Европи. Своју прво плочу снимила је у Бугарској 1933. године. Била је одликувана орденом у знак признања за дугогодишниј рад на популаризацији бугарске народне песме, a такође је била одликована титулом „народног уметника“. Гостовала је у Југославији неколико пута. Снимила је плочу за Југотон. Ђурђа Пинџурова је преминула 10. новембра 1971. године у Софију.

Међу неке од симболичних песме Ђурђа Пинџурова су „Омиле ми Јагодо“, „Море, чича рече да ме жени“ „Извор вода извирала“, „Та чие су тарабице“, „Гугутка гука в усое“, „Хеј, Балкан ти роден наш“ и многи други.

Ада Међица

Ада Међица је издужено речно острво обрасло шумом на реци Сави, према административној подели припада граду Београду, а налази се на територији београдске општине Нови Београд. Током историје била је гранично острво многих држава и место војних сукоба, заједно са Адом Циганлијом.

Шездесетих година 20. века на острву је изграђена прва сојеница и основано удружење „Љубитељи Саве и Дунава”, које од тада управља острвом.

Највећи део острва прекривен је шумом, а на њему се налазе сојенице и сплавови.

Голубови

Голубови (Columbidae) фамилија су птица која обухвата обичне голубове, грлице, гугутке и додовке. Центри настанка, диверзитета и распростирања фамилије биле су области југоисточне Азије (Индомалајско зоогеографско царство) и Аустралије (Нотогејско зоогеографско царство). Фамилија Columbidae обухвата око 42 рода и 310 савремених врста са свих континената изузев Антарктика. Највећа разноврстност је присутна у индомалезијској и аустралазијској екозони. Голуби су вероватно најзаступљеније птице на свету. Голубови су јаке птице с кратким вратовима, и кратким витким кљуновима који код неких врста имају меснате цере. Они се првенствено хране семеном, воћем и биљном масом.

Голубови граде релативно слаба гнезда, често користећи пруће и друге материјале, који се могу положити на дрвећу, испод стреха, или на земљи, у зависности од врсте. Они легу једно или два јајета истовремено, а оба родитеља брину о младима, који напуштају гнездо након 7-28 дана. За разлику од већине птица, оба пола производе „зобно млеко” којим хране младунце. Оно се излучује из ћелија у облози вољке које су испуњене течностима. Младунац голубова се назива „голупче”.

Грлице

Грлице (лат. Streptopelia) род је птица из породице голубова (лат. Columbidae).

Дивљач у Србији

Дивљач у Србији је веома разноврсна и цењена у целој Европи. У дивљач спадају све животиње које се лове због укусног меса. Дивљач такође служи и за одстрел у спортском лову. У Србији постоји велики број врста дивљачи које су распрострањене у брдским и равничарским крајевима. Дивљач можемо поделити на крупну и ситну. У крупну углавном спадају папкари и звери, док у ситну зечеви, глодари, птице. Крупна дивљач је у Србији најзаступљенија на подручју Војводине због добро одржаваних ловишта као и богатог равничарског предела.

Дивљач делимо на две класе: Сисари, Птице.

Дорћол

Дорћол је део Београда који се налази у најстаријем градском језгру у градској општини Стари град. Линије које саобраћу кроз Дорћол су: 24 (Дорћол–Неимар), 26 (Дорћол–Браће Јерковић), 79 (Дорћол–Миријево), ноћне линије 26 (Дорћол–Браће Јерковић) и 401 (Дорћол–Пиносава).

Данашње границе Дорћола се налазе између београдске тврђаве, односно калемегданског парка (који се понекад називају делом Дорћола), Васине и Узун-Миркове улице (понекад се сматра се Дорћол простире и до Кнез Михаилове улице), околине Булевара деспота Стефана и Дунавa. Некада се Дорћолом сматрала само раскрсница улица Цара Душана и Краља Петра (некада Дубровачке целом дужином, а данас само од ове раскрснице према Дунаву) и околина ове раскрснице (на Горњем и Доњем Дорћолу). Северни део, ограничен Дунавом, улицом Цара Душана и Дубровачком звао се Јалија, што на турском језику значи „обала”. Део Дорћола од Кнез Михаилове улице до улице цара Душана звао се некада Зерек, што на турском језику значи „падина”.Дорћолска дунавска обала је уређена, са дугачком бициклистичком стазом, шеталиштем и сплавовима. На обали је и Спортски центар „Милан Гале Мушкатировић” (некада Спортски центар „25. мај”) са комплексом отворених и затворених базена на којима се организују различита такмичења у спортовима на води (пливање, роњење, скокови у воду...) и тениским теренима на којима се одржава Отворено првенство Србије у тенису, а у изградњи је и велика марина.

У зимском периоду дорћолски кеј је важан за посматраче водених птица, јер се овде могу видети и врсте које су ретке на нивоу Србије.

Знепољска котлина

Знепољска котлина je улегнуће у земљиној кори и специфичан геопростор између Бугарске и Србије. Српски део се налази у општини Сурдулица у Пчињском округу, а Бугарски део насеља се налази у општини Трн у Перничкој области. Ова потолина на југоистоку Србије, налази се у тектонском рову композитне долине-потолине горњег Понишавља, у сливу реке Јерме.

Нишка тврђава

Нишка тврђава је градско утврђење у центру Ниша на десној обали Нишаве, које има континуитет од око два миленијума константног постојања о чему сведоче многобројни археолошки налази. По свом данашњем стању, спада међу најочуваније утврде тог типа у Србији и на Балканском полуострву.Нишка тврђава је заштићена законом маја 1948, а одлуком Скупштине Србије, априла 1979. проглашена је за непокретно културно добро као споменик културе од великог значаја.

Орнитофауна Европе

Орнитофауну Европе чини око 700 врста птица које постоје у региону Европе при чему се под Европом подразумева само континент, а не већи западни део Палеарктика, који обухвата делове Блиског истока и северне Африке. (Ту се рачуна и део Руске Федерације који пада на Европски континент.) Орнитофауна Европе је слична орнитофауни Азије северно од Хималаја, са којим дели исте екозоне. Постоје и многе сличности са орнитофауном Северне Америке.

Насупрот томе, многих врста из јужне хемисфере уопште нема на тлу Европе (на пример, птице из реда Struthioniformes, којем припада ној или њихови сродници Тинамуи).

На списку птица Европе се налазе 534 врсте, подељене 20 редова и 69 фамилија.

Орнитофауна Црне Горе

Орнитофауна Црне Горе најбоље показује разноврсност еколошких услова. Свако од многобријних станишта, која се смењују од обале до врха највиших планина, има своју карактеристичну орнитофауну.

Од скоро 300 врста птица констатованих у Црној Гори на високопланинским пашњацима и камењарима најкарактеристичније су: жутокљуна галица, планинска трепетаљка, планински попић, снежна зеба, дрозд камењар, обична траварка, обична белка, планинска шева, пузгавац, горска ласта, дивљи голуб, сури орао, планинска стрнадица;

У четинарским шумама: обична зеба, дрозд имелаш, велика, јелова и ћубаста сеница, златоглави и ватреноглави краљић, зимовка, крстокљун, гавран, велики шарени детлић, црни детлић, краткокљуни и дугокљуни пузић;

У листопадним шумама: обична зеба, кукавица, бргљез, црни кос, дрозд певач, дрозд имелаш, голуб дупљаш, сива, плава и дугорепа сеница, планинска сеница, црвендаћ, обични и шумски звиждак, царић, сива мухарица, славуј, зелена и сива жуна, планински и мали детлић, шумска сова, јастреб кокошар, кобац птичар, обични мишар;

На обрадивим површинама са ливадама и живицама, у долинама река, крашким пољима и увалама (највеће су у Зетској равници): пољска шева, сврака, сива врана, обична грмуша, грлица сива и руса сврачка, бела и жута плиска, пчеларица, пупавац, пољска трептељка, пољски врабац, велика стрнадица, препелица, соко, ветрушка, зелентарка и др.;

У воћњацима, виноградима и насељима: гугутка, сиријски детлић, врабац покућар, вуга златна, чешљугар, жутарица, сеоска и градска ласта, конопљарка;

На полупустињским теренима Ћемовског поља са кањоном Цијевне: пољска шева, краткопрста шева, ћубаста и велика шева, ноћни потрк, пољска јаребица, ћук обични, даурска ласта.

Скадарско језеро, околина реке Бојане и Штој код Улциња терени су од највећег значаја за фауну птица целе Европе. Ту живе: сива и црвена чапља, мала бела чапља, кудрави пеликан, велики ћубасти гњурац, мали гњурац, велики и мали корморан, дивља патка, патка папучарица, патка црнка, обична и белобрда чигра, велики трстењак, трстењак рогозар, бела сеница, шпански врабац, лиска црна, барска кокица, мочварна стрнадица, еја мочварица, орао белорепан и др.

У медитеранским шибљацима, маслењацима и камењарима, осим широко распрострањених врста карактеристичне су: медитеранска сеница, риђогрла грмуша, сиви вољић, вољић маслинар, јаребица камењарка, пузавац камењар, обични попић и сова ушара;

Морску обалу, острво и шкоље настањују широко распрострањене морске птице: обични галеб, сребрнасти галеб, мали галеб, сиви и црноглави галеб, ћукасти корморан, мали завој и др;

Подручја Скадарског језера и Приморја су значајна и као зимовалишта за птице северних делова и као „аеродром“ за птице селице. Редовне зимовке и селице су: сива и ћубаста пловка, патка звиждара, ластарка, чапља кашикара и кржа, црноврати и морски гњурац, велика бела чапља, бели кашикар, црни ибис, баршунасти турпан, гуска глоговњача, гуска лисаста, шљука бекасина, обична муљача, прудник убица и др.

Везу са оринтофауном ширег Медитерана доказују налази афричке кукавице и афричке црне чапље.

Предео изузетних одлика Авала

Авала је ниска планина, која се налази јужно на 16,5 (km) од Београда. Представља северни крај шумадијске греде, а висока је 511 m. Највећи врх је Жрнов и он се уздиже око 200 m изнад околног таласастог терена. Авала је 2007. године проглашена заштићеним природним добром. Кроз историју, Авала је још 1859. загаграђена и заштићена, а 1936. године је проглашена националним парком, док је 1946. године проглашена добром од општег значаја..

Птице

Птице (лат. Aves) су класа двоножних, топлокрвних кичмењака који полажу јаја. Птице су током јуре еволуирале од диносауруса подреда теропода, а најранија позната птица из касне јуре је Archaeopteryx. По величини варирају од ситних колибрија до крупних нојева. Постоји између 10 и 11 хиљада познатих врста птица и најразноврснији су класа међу копненим кичмењацима.

Данашње птице одликују перје, кљун без зуба, полагање јаја са чврстом љуском, висока стопа метаболизма, срце с две коморе и две преткоморе, те лаган, али јак скелет. Многе птице имају предње удове развијене као крила којима могу летети, иако су нојевке и неколико других, углавном ендемских оствских врста, изгубиле ту способност.

Многе птичје врсте сваке године крећу на селидбе у удаљене крајеве, а још више их предузима миграције које су краће и мање регуларне. Птице су друштвене животиње и комуницирају визуалним сигналима, гласовним позивима и певањем, учествују у друштвеном понашању што укључује заједнички лов, помоћ при одгајању подмлатка и понашање карактеристично за јато. Неке врсте птица су искључиво моногамне, друге првенствено моногамне уз повремено парење с другим јединкама. Друге врсте су полигине или полиандричне. Јаја обично полажу у гнездима где се она инкубирају, и већина птица дуже време проводи у подизању младих након излегања.

Људи искориштавају птице као важан извор хране кроз лов и живинарство. Неке врсте, првенствено певачице и папагаји омиљене су као кућни љубимци. Птице су истакнуто заступљене у свим погледима људске културе, од религије, поезије до популарне музике. Око 120 до 130 птичјих врста изумрло је као резултат људског деловања од 1600. године, а пре тога још и више. Данас многим врстама птица прети изумирање због деловања људи и врше се напори како би се заштитиле.

Птице у 10. издању Systema Naturae

10. издање Systema Naturae публиковано 1758. године, шведског природописца Карл фон Линеа садржало је 554 врста птица из целог света. Он је поделио врсте у 6 редова и 63 рода.У 12. издању Systema Naturae публикованом 1766. године, Лине је убацио много нових врста које нису били у 10. издању. 12. издање је имало 931 птичјих врста подељених у 6 редова и 78 родова. Данас се верује да постоји око 10.000 живећих врста.У листи птица света, коју одржавају Франк Џил и Давид Донскер испред Интернационалне Орнитолошке Уније, из 2016. године је укључено 448 врста птица које је описао Лине у свом 10. издању и сматра њиховим легатором. Од овог броја врста птица је само 101 задржала оригинално име, а 347 је померено у друге родове. Такође постоје 5 врсте које је описао Лине, а које се сматрају данас подврстама. У поређењу са врстама из 12. издања, где су од 257 описаних модерних врста, само 25 остале у оквиру рода које им је Лине дао.Лине је описао класу птица као:

Леп и радостан део креиране природе који сачињавају животиње које имају тело покривено перјем и паперјем, продужених и огољених вилица (кљун), са два крила формираних за летење и две стопала. То су ваздушни, вокални, хитри и лагани и лишени спољашњег уха, усана, зуба, скротума, материце, бешике, епиглотиса, лат. corpus callosum-а и његовог лука и без дијафрагме организми.

Карактеристике по Линеу

Срце: 2 преткоморе и 2 коморе. Топла и тамна црвена крв

Плућа: дишу наизменично

Вилице: обавезне, голе, издужене, без зуба

Јаја: покривена љуском од калцијум карбоната

Чулни органи: језик, ноздрве, очи и уши без ушне шкољке

Покров: обавезно и преклапајуће перје

Ослонац: 2 стопала и 2 крила и срцолика задњица. Лете и певајуЛине је поделио птице на основу каратктеристика кљуна и стопала и то је укључивало следећих 6 редова и 63 рода. У листи доле с Линеова биномијална имена.

Светићево

Светићево (мађ. Svetityevo) је насеље у Србији у општини Бачка Топола у Севернобачком округу. Према попису из 2011. има 147 становника.

Славко Лебедински

Славко Лебедински (Москва, 20. јун 1939) је српски књижевник. Од 1945. године живео је у Београду, где је дипломирао на групи за општу књижевност са теоријом књижевности, при Филолошком факултету. Од 1992. године живи у Бечу, а повремено у Београду.

Објавио је збирке приповедака Познаник Исак Бељ, Балдахин, Кошуља са адресама и Слатка гугутка, као и романе Касни ораси и Јеврејска перика.

Избор из његовог прозног опуса, под насловом Ласка пана Балзака, објављен је на пољском језику у Кракову. Превео је са руског језика студију Виктора Шкловског Сергеј Ајзенштајн и три књиге прозе Алексеја Ремизова - Сестре по крсту, Пета чума и У заточеништву.

Списак заштићених врста птица у Србији

Списак ретких и заштићених врста птица у Србији .

Списак народних песама за певање

Списак народних песама за певање обухвата народне песме анонимних аутора, народне песме које се играју уз игру или коло, песме које су у народ изашле из позоришних представа и песме које су писали песници, мање или више познати, а компоновали их и уметнички обрађивали наши познати композитори. На списку се налазе песме српског и осталих народа са простора Србије, Босне и Херцеговине, Северне Македоније и Црне Горе, а рађен је према књизи Музичка фолклорна баштина у Србији Весне М. Миловић.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Хасковска област

Хасковска област (буг. Област Хасково) се налази у југоисточном делу Бугарске. Ова област заузима површину од 5,543 km² и има 307.067 становника. Административни центар Хасковске области је град Хасково.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.