Губернатор

Губернатор (рус. Губернатор) је био непосредни начелник губерније у Руској Империји.

Руска Империја

Губернатор је био непосредни начелник губерније (или области), први чувар неприкосновености права врховне власти и извршилац закона, статута, највиших наредби, указа Правитељствујушчег сената и преписки начелстава.

У лучким градовима (Николајеву и Кронштадту), козачким областима и пограничним губернијама постојала је дужност војног губернатора.

Руска Федерација

Губернатор је највиши функционер субјекта Руске Федерације (краја, области, аутономног округа) који се налази на челу извршне власти. Од 1995. до 2005. године губернатора су бирали житељи субјеката Руске Федерације, а од 2005. године поставља га законодавни (представнички) орган субјекта Руске Федерације на приједлог предсједника Руске Федерације.

У националним републикама Руске Федерације, дужностима губернатора одговарају предсједници (нпр. Татарстана) и шефови република (нпр. Мордовија). У посебним регионима такође се користи титула »шеф администрације области« (нпр. Волгоградска област).

Види још

Извори

  • Алексушин Г. В. Историја губернаторске власти у Русији (1708—1917)
  • Алексушин Г. В. Самарски губернатори
28. април

28. април (28.04) је 118. дан у години по грегоријанском календару (119. у преступној години). До краја године има још 247 дана.

Јаков Сиверс

Јаков Јефимович Сиверс (рус. Яков Ефимович Сиверс; нем. Jakob Johann von Sievers; Раквере, 19. август 1731 — Валмијера, 23. јул 1808) био је руски дипломата и државник немачког порекла. Током каријере служио је као губернатор Новгородске губерније, амбасадор Руске Империје у Пољско-Литванској Унији, деловао је и као активни тајни саветник, те био један од оснивача Слободног привредног друштва. Био је један од иницијатора градње пловног каналског пута којим су повезани токови река Волхова и Мсте, а сам канал је касније у његову част добио име Сиверсов канал.

Био је добитник више најзначајнијих државних признања Руске Империје и Пољске.

Јеврем Обреновић

Јеврем Обреновић (Горња Добриња, 18. март 1790 — Марашешти, 8/20. септембар 1856) је био најмлађи брат Милоша Обреновића, дугогодишњи обор-кнез Шабачке нахије, генерал-дивизијар и један од најзнаменитијих Шапчана и деда кнеза и краља Србије Милана Обреновића.

Валентина Матвијенко

Валентина Ивановна Матвијенко (рус. Валентина Ивановна Матвиенко; Шепетовка, УССР, СССР, 7. април 1949) предсједник је Савјета Федерације, горњег дома Федералне скупштине. Стални је члан Савјета безбједности Руске Федерације. Од 2003. до 2011. била је губернатор Санкт Петербурга.

Сматра се за трећу личност у држави, одмах након предсједника Владимира Путина и премијера Дмитрија Медведева.

Генерал-губернаторство (Руска Империја)

Генерал-губернаторство (рус. Генерал-губернаторство) је било јединица административно-територијалне подјеле у Руској Империји од 1775. до 1917. године. Генерал-губернаторство се састојало од једне или неколико пограничних губернија или области. Москва и Санкт Петербург су чинили посебна генерал-губернаторства.

Грб Архангелске области

Грб Архангелске области је званични симбол једног од субјеката Руске федерације са статусом области — Архангелске области. Грб је званично усвојен 15. јула 2003. године.

Григориј Жаткович

Григориј Жаткович (русин. Ґріґорій Жатковіч; 2. децембар 1886., Голубино, Сваљавски рејон, Закарпатија, Аустро-угарска — 26. март 1967, Питсбург, САД) био је закарпатски Русин, доктор права, адвокат и журналист. Познат је као и једини губернатор Закарпатске Русије после Првог светског рата (1919—1921) и политички активист карпаторуске емиграције у САД.

Илија Дрекаловић

Илија Дрекаловић (? – 1770. Скадар) је био кучки војвода и губернатор од свијех Брда. Истиче се у племену Кучи, од средине XVIII вијека, као главни организатор борбе против Османлија. Од стране скадарског везира, Мехмед-паше Бушатлије, домамљен је на превару у Скадар (под изговором да се споразумију око откупа талаца). Војвода је убијен у Скадру, као и његова два пратиоца. Одсјечена глава војводе Илије је послата султану, у Цариград, 1770. године.

Источна Румелија

Источна Румелија (буг. Източна Румелия, тур. روم الى شرقى, или Rumeli-i Şarkî, грч. Ανατολική Ρωμυλία) била је аутономна покрајина (вилајет) унутар Османског царства од 1878. до 1908. године.

Бугари су били апсолутно већинско становништо, с мањим процентом Турака и Грка. Главни град покрајине био је Пловдив. Већ 1885. године после Пловдивског преврата Источна Румелија ја потпала под потпуну контролу Кнежевине Бугарске. Међутим и након тога Источна Румелија је службено била покрајина под османским суверенитетом све до проглашења бугарске независности 22. септембра 1908. године. Тај дан слави се као национални празник у Бугарској као Дан Уједињења.

Костромска област

Костромска област (рус. Костромская область) је конститутивни субјект Руске Федерације са статусом области на простору Централног федералног округа у европском делу Русије.

Административни центар области је град Кострома.

Матија Корвин

Матија Корвин (мађ. Corvin Mátyás, хрв. Matija Korvin, чеш. Matyáš Korvín, лат. Matthias Corvinus) познат и као Матија Хуњади (мађ. Mátyás Hunyadi, хрв. Matija Hunjadi, чеш. Matyáš Hunyadi, лат. Matthias Hunyadi; Клуж, 23. фебруар 1443 — Беч, 6. април 1490), био је угарски краљ и реформатор (1458—1490), уз то од 1486. године аустријски војвода а од 1469. је полагао право и на чешку краљевску круну, за коју је водио борбе прво са Јиржијем Подјебратским, а онда и са Владиславом II Јагелонским.

Као син Јаноша Хуњадија, војводе из Ердеља, изабран је за краља 1458. године и био је последњи угарски владар који је успео да среди унутрашње прилике у земљи и да успостави јаку краљевску власт. Само доба Корвина је период највећег успона угарске државе. Краљ се најпре ослањао на ниже и средње племство, а затим и на све већу моћ градова. Државни сабор је сазиван сваке године, а притом су одржавани и жупанијски сабори или конгрегације. Због брзог развијања градова, на саборе су пуштани и њихови представници. Градови су давали велика материјална средства за остваривање освајачке политике коју је тада водила Угарска.Матија је успешно ратовао против Турака, иако на почетку владавине није успео да спречи пад Србије 1459. године и Босне 1463. године под турску власт. Матија је заслужан за стварање једне врсте војне границе према Турцима, која се налазила на Дунаву и у Босни, где је преотевши један део земље од Турака створио јајачку и сребреничку бановину. Он је изградио читав низ тврђава од Београда преко Сребреника, Јајца и Клиса све до Јадранског мора, где је живео граничарски слој становништва, увек спреман за рат. Међутим, ово није била довољна одбрана од премоћних Турака. На целој дужини фронта од ушћа Дунава до Јадранског мора земље круне Светог Стефана биле су отворене нападима турских чета и читавих њихових војски, које су харале и пљачкале. Никад не признајући мир неверницима, Турци су на граници непрестано ратовали четујући, робећи, палећи све пред собом, при чему су страдала и села и градови. Током Матијине владавине, они су безброј пута упадали у Угарску, допирући чак и по неколико стотина километара од границе. Турски упади потпуно су променили етничку слику Угарске, а посебно Хрватске и Славоније, које су тешко пострадале.Матија Корвин је водио и успешне ратове са Бохемијом, освојивши део њене територије, једно време заузимајући и сам њен престо. Међутим, најуспешнији рат вођен је против Хабзбурговаца, који је резултирао освајањем Штајерске, Корушке и читавог њиховог породичног наследног поседа Аустрије са престоницом Бечом 1485. године. Корвин је реформисао државу, у Пожуну (данас Братислава) је 1465. године основао универзитет, а 1473. прву штампарију. Током његове владавине обновљена је 1471. српска деспотовина у Угарској са Вуком Бранковићем као првим деспотом.

После његове смрти 1490. године, Угарска је утонула у политички хаос и у феудалну анархију, што је искористио Максимилијан Хабзбуршки освојивши натраг Аустрију. Назван је Корвин због гаврана (лат. corvus) на свом штиту.

Милорадовићи

Милорадовићи (Милорадовићи од Храбреновића и Дубраве, грофови Милорадовићи, Милорадовичи) су породица српског порекла из Херцеговине, потомци војводе Стјепана Милорадовића (живео на прелазу из 14. у 15. век) и његових наследника, власника имања у Дубрави код Стоца, дубровачких грађана, ктитора српских православних цркава Светог Петра и Павла у Ошанићима код Стоца (војвода Радосав, пре 1505) , Светог Николе у Тријебњу (војвода Радоје Храбрен 1534), Преображења Христовог у Клепцима код Пребиловаца и Чапљине (спахија Милисав, друга половина XVI века, обновио руски пешадијски генерал Михаило Андрејевић Милорадовић, 1811) , и српског православног манастира Житомислић (спахија Милисав Храбрен 1563, Михаило и Гаврило доносе дарове Петра Великог, 1707, даривао генерал-лајтнант гроф Григорије, 1883.). Једна грана Милорадовића се из Херцеговине иселила у Русију (Михаило, Гаврило и Александар), а друга је, пре пресељења у Русију, једно време живела у Хабзбуршкој монархији (Јефтимије-Јероним и Мојсије). Од браће Михаила, Гаврила и Александра Милорадовића воде порекло три гране Милорадовића у Русији. Потомци војводе Стјепана Милорадовића су пуковник Михаило И. Милорадовић, козачки старешина, који је заједно са владиком Данилом Петровићем Његошем подигао 1711. устанак против Турака на подручју Старе Херцеговине, пуковник Јефтимије (Јероним) Милорадовић од Храбреновића и Дубраве (ожењен Јелисаветом, кћерком пуковника кнеза Атанасија Рашковића), генерал-мајор Петар Степановић Милорадовић, генерал-поручник Андреј Степановић Милорадовић губернатор Мале Русије (Украјине), генерал гроф Михаил Андрејевић Милорадовић, командант руске Дунавске војске која је однела велике победе над Турцима и заузела Букурешт 1806, генерал-лајтнант гроф Григорије А. Милорадовић, који је 1883. посетио и даривао манастир Житомислић, задужбину Милорадовића и пуковник Александар М. Милорадовић, добровољац - командант Руске добровољачке бригаде у Српско турском рату 1876. године.

Петар фон дер Пален

Петар Лудвиг Алексејевич фон дер Пален (рус. Пётр-Людвиг Алексеевич фон дер Пален, њем. Peter Ludwig von der Pahlen; Курландија, 17. јул 1745 — Курландија, 13. фебруар 1826) био је руски војсковођа, генерал коњице, гроф, војни губернатор Санкт Петербурга, велики канцелар Малтешког крста, војни инспектор, главни директор пошта, члан Колегијума иностраних послова.

Био је главни завјереник у убиству императора Павла I Петровича (1801).

Предводник племства

Предводник племства (рус. Предводитель дворянства) је била висока изборна функција у систему сталешке самоуправе и истовремено у систему мјесне самоуправе у Руској Империји од 1785. до 1917. године.

Среског предводника племства је бирала среска племићка скупштина, а избор је потврђивао губернатор. Срески предводник племства је предсједавао среском племићком скупштином, а такође је предсједавао на сједницама среских земских скупштина, среских училилишних савјета, среских одјељења за војне обавезе, среских судова и на сједницама многих других органа.

Губернијског предводника племства бирала је губернијска племићка скупштина, а избор је потврђивао император. Губернијски предводник племства је предсједавао губернијском племићком скупштином и губернијском земском скупштином.

Предводници племства су такође предсједавали на изборним скупштинама и скуповима за изборе за Државну думу.

Пристав

Пристав (рус. становой пристав) је био чиновник среске полиције у Руској Империји. Налазио се на челу стана — среске јединице.

Пристава је до 1862. именовао и разрјешавао губернатор. Кандидате за дужност пристава је предлагало мјесно племство. Пристав је био потчињен среском исправнику (начелнику) и земском суду (од 1862. — среска полицијска управа). Од 1878. приставу су били потчињени полицијски водници.

Дужност пристава постојала је до Фебруарске револуције 1917. године.

Сергеј Шојгу

Сергеј Кужугетович Шојгу (рус. Сергей Кужугетович Шойгу; Чадан, Тива, Совјетски Савез, 21. мај 1955) је руски политичар, генерал армије и министар одбране Руске Федерације.

Био је дугогодишњи министар за ванредне ситуације (1994—2012) и губернатор Московске области (мај — новембар 2012). Потпредседник и члан Високог савета Јединствене Русије и носилац звања херој Руске Федерације.

Стефан Бранковић

Стефан Бранковић је био српски деспот и владар 1458-59.

Херман II Цељски

Херман II гроф Цељски (1360 — 13. октобар 1435.), хрватско-далматински и славонски бан, је највећи представник грофова Цељских. Син је Хермана I Цељског и Катарине Котроманић.

Године 1396, након тешког пораза што га је султан Бајазит I нанео војсци Жигмунда Луксембуршког код Никопоља, он спашава Жигмунду живот, те се бродом спуштају низ Дунав и преко Цариграда враћају кући.

Жигмунд му је тада обећао да ће оженити Херманову кћерку Барбару, али због њене младости до венчања долази тек крајем 1405. године.

Године 1399. Херман добија од Жигмунда целу Загорску жупанију са Крапином, Лобором, Оштрцем, Белцем, Костелом, Тракошћаном, Лепоглавом, Цесарградом и обема утврдама Трновец.

Године 1401. Херман спашава из затвореништва Жигмунда, којег је угарско племство након његова повратка из Чешке у Будим заробило и предало Горјанскима на чување у граду Шиклошу.

Уз дозволу војводе Вилима он продаје Алберту Аустријском град Лихтенштајн у Доњој Аустрији и житну десетину у Модлингу код Беча, а Вилим препушта Херману и његовим наследницима свој део десетине код Бадена.

Жигмунд 1405. године издаје Херману потврде за претходна даровања, те му у залог даје Чаковец и Међумурје.

Како Жигмунд није вратио новац, залог прелази у посед Хермана, а Жигмунд именује Хермана баном Далмације, Хрватске и читаве Славоније, те управитељем ("губернатором") Загребачке бискупије за све световне послове.

Херман обавља банску службу и од 1423. до 1435. године.

Цељски грофови од Херманова бановања постају наследни банови.

Године 1427. Твртко II Котроманић склапа с Херманом међусобни баштински уговор о наслеђивању у случају непостојања мушких потомака.

Херман је од 1430. године не само бан, већ и губернатор Славоније.

У летном рефекторију манастира у Лепоглави сачуван је портрет Хермана, настао почетком 18. века.

Херман II је градитељ велике моћи Цељских те практично господар од Вилдона и Радгоне на Мури, Комна у Истри, Герова при извору Купе, до Бихаћа и Крупе у поречју Уне.

Постепено пребацује интерес своје породице према Истоку на подручје Угарске, то јест Хрватске и Славоније, те према Босни.

Херманова најстарија кћерка Барбара браком је постала царица Светог римског царства и краљица Угарске, Чешке, Хрватске и Славоније, док су сва три његова сина, укључујући и касније легитимизираног најмлађег ванбрачног сина, постала цељски грофови.

Шпанске Источне Индије

Шпанске Источне Индије (фил./таг. Silangang Indiyas ng Espanya; шп. Indias orientales españolas; енгл. Spanish East Indies) била је шпанска територија у Азији-Пацифику од 1565. до 1899. године. Обухватала је Филипине, Маријанска острва и Каролинска острва (такође позната као Нова Филипинска острва), те малим делом Шпанску Формосу и одређене делове Острва зачина. Себу је представљао прво седиште владе, које је касније премештено у Манилу. У периоду од 1565. до 1821. године, ова територија — заједно са Шпанским Западним Индијама — била је под контролом Вицекраљевства Нова Шпанија, чије је седиште било у Мексико Ситију.

Краљ Шпаније обично је себе називао „Краљем Источних и Западних Индија” (шп. Rey de las Indias orientales y occidentales). Након што је Мексико постао независан, територијама се управљало из Мадрида.

Административне послове Шпанских Источних Индија водило је Генерал-капитанство Филипина и Краљевска аудијенсија Маниле. Као резултат Шпанско-америчког рата (1898), већину острва су окупирали Американци; око 6.000 преосталих мањих острва продато је Немачкој потписивањем Немачко-шпанског споразума (1899). Неколико мањих острва припало је САД након склапања Вашингтонског споразума (1900).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.