Грљан

Грљан је насељено место града Зајечара у Зајечарском округу. Према попису из 2002. било је 2839 становника (према попису из 1991. било је 3412 становника).

Насеље има цркву посвећену св. Тројици, која је подигнута 1899. године.

Сваке године, већ 19 година, у насељу се одржава традиционална културна манифестација „Сабор инструменталних солиста на народним изворним инструментима“ републичког карактера.

Грљан
Grljan
Административни подаци
Држава Србија
Управни округЗајечарски
ГрадЗајечар
Становништво
 — 2011.2839
Географске карактеристике
Координате43°51′17″ СГШ; 22°17′27″ ИГД / 43.854666° СГШ; 22.290833° ИГДКоординате: 43°51′17″ СГШ; 22°17′27″ ИГД / 43.854666° СГШ; 22.290833° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина137 м
Грљан на мапи Србије
Грљан
Грљан
Грљан на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број19341
Позивни број019
Регистарска ознакаZA

Историја

Време настанка данашњег Грљана не може се прецизно одредити. Грљан се први пут помиње у турском попису из 1560. године и то као два посебна села - Горње и Долње Грлене, свако са по десетак кућа.[1] Што се тиче самог назива насеља, казивања старијих мештана говоре да је Грљан је свој назив добио по првим досељеницима који су ту дошли из села Гурле у Каравлашкој, данашњој Румунији. Према новијим истраживањима име села настало од словенског придева грлен, који означава нешто или неког који долази из грла, у овом случају из кланца.

Током Првог српског устанка гранична линија ишла је дуж обале реке Бели Тимок, те је Грљан био на самој граници. У Грљану се налазио шанац са посадом, чији је командант био хајдук рођен у овом селу, Тодор Тоша Костадинов. Шанчеве је чувала стална посада од педесетак људи, а у ванредним ситуацијама и преко стотину. Грљан је коначно ослобођен од Турака 1833. године.[1]

Према првом попису у Србији из 1834. године, Грљан је имао сто седамдесет осам кућа и 1106 "душа".[2]

Према одредбама Устава из 1838. године Грљан је добио статус општине. У време образовања „Општине грљанске“ у 1839. години село је имало 202 куће са 239 ½ пореских глава, а подручно село Шљивар 37 кућа и 39 пореских глава.[3]

Године 1842. Грљан добија основну школу, а први грљански учитељ је био Траило Пауновић.[4] Од тада до данас основна школа у Грљану стално је постојала, а рад прекидала само у годинама рата и окупације током Првог светског рата.

Током Првог српско-турског рата 1876. године Грљан је прилично страдао. Након битке код Великог Извора, када су га Турци освојили и спалили због пруженог отпора, Грљан је пао двадесет четвртог јула. Под налетом турских нерегуларнних јединица Черкеза комплетно село букнуло је у великом пожару, такође због пружања отпора. Након рата ситуација је била јако тешко за људе који су у Грљану живели.[5] У 1880. години грљанска општина упутила је Народној скупштини више апела да им се некако помогне. Тако је на седници Скупштине од двадесет трећег јануара 1880. године изнето да „Општина грљанска моли да се рок мораторијума одложи, а дугови за порез отплаћују на квартове.“ На истој седници прочитана је и молба којом „житељи села Грљана, који су у првом рату пострадали, моле да се изнађе начин, средство да им се што пре помогне.“[6]

Због јако тешког положаја становништва, али и због понашања власти избио је сукоб између грађана и власти 1883. године који је забележен у историји као Грљанска буна. Повод ових немира била је наредба Владе да се, на основу Закона о заштити стоке од заразне болести говеђе куге, у свим пограничним окрузима заведе сточни катастар и изврши жигосање говеда. То је узнемирило сељаке, јер су радикали пронели глас да се ради о попису стоке како би се на основу тога за свако грло плаћао посебан прирез. Због хапшења деветоро грађана из села настао је сукоб са властима у Грљану и надомак Зајечара, који се завршио интервенцијом органа реда.[7]

Крајем деветнаестог века почео је развој рударства у овом крају. Прву повластицу за експлоатацију угља добио је 1884. године Јозеф Хирш. Међутим, пошто је за отварање рудника и изградњу неопходних рудничких постројења и инсталација био потребан неопходан капитал, Хирш је шестог јуна 1887. године своја „рударска права“ продао новоформираном Српском индустријском безименом друштву „Тимок“, са седиштем у Бриселу, у Белгији. Становници Грљана и суседног села Прлита радили су не само у руднику, већ и на изградњи пруге уског колосека која је повезивала угљенокоп са пристаништем на Дунаву код села Радујевац, тзв. Белгијске пруге. До краја 1889. године били су завршени сви припремни радови за експлоатацију угља, изграђена железница и брикетница, па је производња започела. Део радника који су на тим радовима били ангажовани остао је да ради у руднику као рудари, а мањи број добио је запослење на железничким постројењима[8].

Грљан је нову зграду школе добио 1885, готово пуних десет година након паљења старе зграде од стране турских черкеских одреда. Изградњу школе помогао је округ, аглавни терет трошкова поднели су грађани. Четрнаестог октобра 1898. године Грљанци формирају своју прву задружну организацију - Земљорадничку набављачку задругу. Основни мотив оснивања Задруге био је да се обезбеди јевтинија роба задругарима.[4]

Током Првог светског рата Грљан се налазио под бугарском окупацијом. Бугарска власт је за председника општине у Грљану довела свог човека, извесног Јончу Иванова. У периоду окупације у Грљану је помрло тридесетак људи и деце, јер је било много оболелих у току епидемија заразних болести тифуса и тзв. „шпанске грознице“. Само у току 1918. године од тифуса је умрло десет особа.[4] Материјална штета Грљанаца у годинама рата такође је била доста велика.

До поновног оснивања Земљорадничке задруге у Грљану дошло је 1920. године. Задруга је свој рад отпочела са педесетак чланова и шездесет удела. До 1925. године број задругара нарастао је на сто педесет, а да би пет година касније достигла број од преко две стотине чланова. Делатност је обављала преко своје продавнице, која је била добро снадбевена индустријском робом широке потрошње. Све до 1930. године Задруга није имала своје просторије. Јован Рајковић, први председник Задруге, Задрузи уступа свој плац у центру села, с тим да се на њему изгради кућа за потребе Задруге. Ова иницијатива уродила је плодом, па је 1930. године саграђена пространа зграда – „Дом Грљанске набављачке задруге“. Поред набављачко-продајне делатности, Задруга се касније почела бавити и другим пословима. Тако је при Задрузи радио „Штедни одељак“, из којег је потом настала „Кредитна задруга“. Чланови улагачи штедње добијали су од ње кредите на две године за санирање штета после већих природних непогода и у смртним случајевима, уз минималну камату од два процената. Убрзо је основана и „Сточарско-земљорадничка селекциона задруга“.[9]

Да би остварио шири пласман угља на тржишту, Ђорђе Генчић, власник рудника, уложио је велики капитал у изградњу постројења за брикетирање ситног угља и у друге пратеће рударске објекте. Године 1923. на јужној периферији Грљана започета изградња „Брикетнице“ и већ следеће године пуштена у рад. Уз Фабрику брикета саграђена је електрична централа, која је служила искључиво за потребе рудника.

У току 1926. године започета је електрификација села. Електрификација је започета као приватна иницијатива Боже Кузмановића, трговца из Грљана, који је у Грљану подигао млин на електрични погон. За потребе млина изградио је далековод од трафо-станице код зајечаске болнице до млина.[10]

Током Другог светског рата Грљан није претрпео већу материјалну штету. Након немачке окупације и ослобођења, приступило се обнови села. Изградња задружног дома започета је у пролеће 1948. године и објекат је имао површину у основи 703 квадратна метра. Почео се користити 1950. године, а сала од 1952. године. У јуну 1955. године спроведена је територијална подела на комуне (општине).[11] У Грљану је формирана општина која је обухватала Прлиту, Вратарницу и Заграђе. Године 1957. извршена је нова територијална подела, у којој су Грљан и околна села ушла у састав општине Зајечар.[12]

Месна заједница Грљан је једина 1975. године у Тимочкој крајини добила признање за изузетну активност на саветовању Републичке конференције Социјалистичког савеза радног народа у Аранђеловцу.[1]

По завршетку Другог светског рата, рудници „Вршка чука“ и „Српски Балкан“ са још седам тимочких рудника угља (Лубница, Ртањ, Боговина, Добра Срећа, Подвис, Благовести и Влашко Поље) и Централна радионица у Грљану спојени су у јединствено предузеће „ТИМБАС“, тимочки угљени басен, са седиштем у Грљану. „ТИМБАС“ је био у саставу Генералне дирекције за угаљ Министарства рударства ФНРЈ. Касније је дирекција овог предузећа пресељена у Зајечар.[13]

Почев од 1978. године, у Грљану се одржава фестивал аутентичног музичког фолклора Србије, који окупља најбоље свираче традиционалних дувачких инструмената. Фестивал је покренут 1978. године, под називом Сабор фрулаша на иницијативу групе ентузијаста, чланова културно-уметничког друштва "Саша Грос“ и Месне заједнице Грљан. Организатори су 21. септембра по први пут окупили 14 аматера из зајечарске, борске и неготинске општине, који су приказали своје умеће свирања на фрули, дудуку и окарини. Почев од 2010. године, створили су се услови за унапређење ове манифестације те је Сабор фрулаша, а потом Републички сабор инструменталних солиста на изворним дувачким инструментима, еволуирао у Фестивал инструменталне традицијe Балкана, са жељом да подстакне интеркултурни дијалог Србије и земаља региона, али и да додатно афирмише вредности које поседују локалне и регионалне музичке праксе овог простора. Селекцијом је омогућено равномерно присуство свих инструмената који се презентују путем музике – од кордофоних и аерофоних, до мембранофоних и идиофоних инструмената у оквиру ансамбала или солистички. Носилац послова креирања програма и организовања фестивала у томпериоду био је Центар за културу града Зајечара, а од 2014. године, Центар за културу и туризам „Цекит“ у Зајечару. [14]

У насељу Грљан живи 2114 становника, а просечна старост становништва износи 44,1 година (42,3 код мушкараца и 45,8 код жена). У насељу има 888 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,20. Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

Демографија

У насељу Грљан живи 2359 пунолетних становника, а просечна старост становништва износи 44,1 година (42,3 код мушкараца и 45,8 код жена). У насељу има 888 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,20.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[15]
Година Становника
1948. 2.822
1953. 3.098
1961. 3.526
1971. 3.737
1981. 3.519
1991. 3.412 3.089
2002. 2.839 3.300
Етнички састав према попису из 2002.[16]
Срби
  
2.739 96,47 %
Македонци
  
26 0,91 %
Роми
  
15 0,52 %
Муслимани
  
7 0,24 %
Румуни
  
4 0,14 %
Власи
  
4 0,14 %
Хрвати
  
2 0,07 %
Бугари
  
2 0,07 %
Албанци
  
2 0,07 %
Југословени
  
2 0,07 %
Немци
  
1 0,03 %
Мађари
  
1 0,03 %
Бошњаци
  
1 0,03 %
непознато
  
14 0,49 %

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 Вељковић, Стеван. Грљан.
  2. ^ Цвијетић, Лепосава. Попис становништва и имовине у Србији 1834. године.
  3. ^ Милошевић, Душица. Из рада примирителних и окружних судова на територији црноречког и крајинског округа у 1841. години.
  4. 4,0 4,1 4,2 Ивановић, Бранислав. Хроника Грљана.
  5. ^ Опачић, Петар. Српско-турски ратови 1876-1878.
  6. ^ Стенографске белешке о седницама Народне скупштине, која је држана у Београду 1880. године.
  7. ^ Раденић, Андрија. Радикална странка и Тимочка буна.
  8. ^ Симић, Василије. Развој угљенокопа и угљарске привреде у Србији.
  9. ^ Фон „Земљорадничка задруга у Грљану“. |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  10. ^ Вељковић, Иван. Рударство у Тимочкој крајини.
  11. ^ Јовановић, Б. Изградња задружних домова у Тимочкој крајини 1948-1952. године.
  12. ^ Статут општине Грљан. 1955.
  13. ^ Рудник угља "Вршка чука" Аврамица. |first1= захтева |last1= у Authors list (помоћ)
  14. ^ Подаци Центра за културу Града Зајечара.
  15. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  16. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  17. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе

Јасена (Невесиње)

Јасена је насељено мјесто у општини Невесиње, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 50 становника.

Александар И. Медведев

Александар И. Медведев (Мелотопољ, 1900 - Ниш, 1984), архитекта који се за време револуције прикључује емигрантима из Русије одакле долази у Србију на школовање и где пружа велики допринос архитектури Југославије, а посебно архитектури града Ниша.

Априлски рат - 6. април 1941.

6. април 1941. је био први дан Априлског рата, сукоба између сила Осовине и Краљевине Југославије у Другом светском рату.

Битка код Великог Извора

Битка код Великог Извора или Великоизворска битка одиграла се 18. јула 1876. код Великог Извора недалеко од Зајечара између српске и турске војске за време Првог српско-турског рата. Турска војска је победила и после тога кренула је у офанзиву у долини Тимока.

Зајечар

Зајечар је град у Зајечарском округу. Административни је центар Тимочке Крајине и уједно највећи град Источне Србије. Према попису из 2011. у граду је живело 38.165 становника (према попису из 2002. било је 39.625 становника). У овом попису је у урбано градско насеље први пут урачунато више приградских насеља која гравитирају ка насељу Зајечар. То су Грљан, Звездан и Велики Извор. Рачунајући и становнике на привременом раду у иностранству, број становника у Зајечару прелази 63.000. Град је централно насеље источне Србије и укупан број становника метрополитанског подручја прелази 145.000 становника. Седиште је више основних и средњих школа као и Више школе за менаџмент и првог основаног приватног факултету у Србији Факултета за менаџмент Мегатренд универзитета. Зајечар је и надалеко познат по музичком рок фестивалу Гитаријади која траје пуних 50 година и по фестивалу Залет посвећеном савременој уметности који се одржава од 2005. године.

Овде се налазе Историјски архив „Тимочка крајина” Зајечар, Зајечарска пивара и Зајечарско читалиште.

Зајечарска окружна лига у фудбалу

Зајечарска окружна лига је једна од 31 Окружних лига у фудбалу. Окружне лиге су пети ниво лигашких фудбалских такмичења у Србији. Виши степен такмичења је Зона Исток, a нижи Општинска лига Сокобања и Међупштинска лига Зајечар-Бољевац. Лига је основана 2010. године, а у у првој сезони је бројала 12 клубова. Кроз године се тај број увећавао и смањивао. Лига тренутно броји 18 клубова.

Милан Р. Јовановић

Милан Р. Јовановић (Рековац, 20. јануар 1972) српски је фрулаш.

Милун Минић

Милун Минић — Шумадинац (Прељина, код Чачка, 31. март 1906 – Ошљане, код Књажевца, 20. септембар 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Радул-бегов конак

Радул-бегов конак се налази у Зајечару, за који нема поузданих података о времену настајања и власницима, представља споменик културе Србије.

Конак спада у ред најстаријих објеката у Зајечару, за који се претпоставља, да по повлачењу Турака 1833. године, конак купује Радул Глигоријевић из оближњег села Грљан, касније познат као Радул бег. Данас је конак у саставу Народног музеја у Зајечару, где је на спрату стална изложбена поставка "Стари Зајечар", док је у приземљу продајна галерија слика, склуптура и производа домаће радиности и место на коме се одржавају промоције књига и књижевне вечери.

Рудник Вршка Чука

Рудник „Вршка Чука” је рудник антрацита. Налази на десет километара југоисточно од Зајечара.

Симићево

Симићево је насеље у Србији у општини Жабари у Браничевском округу. Према попису из 2011. било је 1206 становника. До 1947. године село се звало Ракинац, а данашњи назив добило је по народном хероју Сими Симићу који је рођен овде.

Списак насељених места у Србији

Ово је списак свих насељених места на територији Републике Србије са стањем 1. јануара 2009. године. У чланку се налазе и насеља која су формирана новим Законом о територијалној организацији Републике Србије донетим 27. децембра 2007. године, стара имена насеља, као и места која су изгубила статус самосталних насељених места. Како по важећој статистици у Србији постоје градска и остала насеља, градска насеља су од осталих насеља издвојена тако што су подебљана (болдирана). Све промене у насељеним местима се односе на период после 1945. године. Стари називи насеља на подручју Војводине нису вођена изворно јер нису била у духу званичног језика државе, па је француски назив за Charleville фонетски довео до званичног назива Шарневил (део Банатског Великог Села), иста ситуација је и са насељима чији су изворни облици на мађарском, румунском, словачком језику. Списак насеља је дат по ISO 3166-2:RS стандарду који се дефинише по административним јединицама (RS00-Град Београд, RS01-Севернобачки управни округ...).

Списак поштанских бројева у Србији

Следи Списак поштанских бројева у Србији, у коме су дати поштански бројеви по насељима у којима се налазе поште по стању како их води ЈП ПТТ саобраћаја „Србија”. Ово је комплетан списак активних поштанских бројева за територију Републике Србије. За територију Косова и Метохије дати су само активни поштански бројеви који су организационо у саставу Пошта Србије. Пошта 38000 Приштина и остале са почетним бројевима 38 које нису наведене у табели не функционишу и добиле су нове поштанске бројеве у складу са законима самопроглашене Републике Косово. Због разних техничких ограничења, употреба поштанског броја у Србији, се смењује употребом ПАК-а или поштанског адресног кода (шестоцифрена ознака) који адресу третира до нивоа села, групе села или улице, и СУПЕР ПАК-а који има још 6 цифара и који третира адресу до нивоа броја стана. У табели су за насеља која имају већи број поштанских бројева наведени само основни (Београд 11000, Крагујевац 34000, Нови Сад 21001...). Имена у табели представљају званично име поште, а не имена насеља у којима се налазе поште (пошта Бела Земља 31311 место Качер, Златица 23255 место Лазарево...).

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Тимочка Крајина

Тимочка Крајина (на влашком, који је један од локалних језика, Тимок (Timoc) или Ћимок) је географска област у источној Србији око долине реке Тимок. По попису из 2002. Тимочка Крајина има 284.112 становника. Административно, област је подељена на Зајечарски и Борски округ.

Тимочка буна

Ако сте тражили истоимени филм, погледајте Тимочка буна (филм).Тимочка буна је била буна коју су 1883. г. у зајечарском округу подигли представници Народне радикалне странке против владе краља Милана Обреновића. Неред је започео тако што је народ, на наговор шефа радикала Николе Пашића, одбио да преда оружје, онда када је крајем септембра наређено да се оружје одузме од народа. Одговор владе на то био је проглашење ванредног стања и увођење преког суда на основу којег је 97 учесника осуђено на смрт, а 576 њих на дугогодишњу робију. Извршена је 21 смртна пресуда, а 734 човека кажњена су робијом и затвором. Вође буне, Пашић и Аца Станојевић, избегли су смртну казну емигриравши на време из земље у Бугарску.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.