Грчки језик

Грчки језик (грч. ελληνική γλώσσα или ελληνική) је индо-европски језик који се среће већ око XIV века п. н. е. у критским записима познатим као Линеарно Б писмо.[5] Микенски грчки овог периода се разликује од каснијег класичног или античког грчког из VIII века п. н. е. и касније, када су текстови већ записивани грчким алфабетом.[6]

Савремени грчки је живи језик и један од најбогатијих језика данашњице, са фондом од преко 600.000 речи. Неки стручњаци пренаглашавају његову сличност са хиљадама година старијим класичним грчким. Разумевање између ова два језика је ствар расправе. Језик из хеленског и византијског периода је много ближи савременом грчком. У периоду од 1834. до 1976. притисак је вршен да се у званичној употреби користи катаревуса (грч. Καθαρεύουσα [katha’revusa]), 'пуристички' језик којим су занемаривани векови природних лингвистичких промена и којим се желело вратити грчки на класични облик. Овај облик је био присутан у званичним документима, као и у штампаном облику, али свакодневни говор Грка је био другачији. Он је напокон прихваћен као званични језик 1976. и познат је као димотики (грч. Δημοτική [Dimoti’ki]). Ипак, многе речи су остале неизмењене током векова и ушле су и у друге језике. Типични примери оваквих речи су астрономија, демократија, антропологија, театар...

грчки језик
ελληνική γλώσσα, ελληνική
Изговор[eliniˈka]
Говори се у Грчка
 Кипар
Регионјужна Европа
Број говорника
13 милиона[1] (2012)
грчки алфабет
Званични статус
Службени језик у
 Грчка
 Кипар
 Европска унија
Признати мањински језик у
Језички кодови
ISO 639-1el
ISO 639-2gre (B)
ell (T)
ISO 639-3Разно:
grc – антички грчки
ell – савремени грчки
pnt – понтски
gmy – микенски грчки
cpg – кападокијски грчки
tsd – цаконски
{{{mapalt}}}
Распрострањеност грчког језика
  Већински језик
  Мањински језик
{{{mapalt2}}}
Дијалекти савременог грчког језика

Историја

Порекло

Постоји много теорија о настанку грчког језика. Једна од њих говори да је настао миграцијом прото-грчког становништва у данашњу Грчку, што се датира између 3200. и 1900. п. н. е. Друга сматра да је језик еволуирао из раног индо-европског језика.

Линеарно Б писмо

Прво познато писмо грчког језика је линеарно Б писмо, по природи слоговник, коришћено у архаичном микенском дијалекту. Линеарно Б није дешифровано све до 1953. Након пада микенске цивилизације, у периоду од око 500 година писање или није постојало, или су сви записи уништени. Од раног класичног периода, грчки језик се пише грчким алфабетом, за који се претпоставља да је потекао од феничанског. Ово се десило отприлике у Хомерово време.

Антички грчки дијалекти

У архајском и класичном периоду издвајала су се три дијалекта грчког језика, аеолски, јонски и дорски, што одговара трима главним грчким племенима, Аеолијанцима (претежно насељеним на Егејским острвима), Јонцима (насељеним у данашњој Турској) и Дорцима (становници Пелопонеза, као што су Спартанци). Хомерови Илијада и Одисеја су писани врстом књижевног јонског дијалекта уз позајмице из неколико других дијалеката. Јонски је, стога, постао примарни књижевни језик древне Грчке све до успона Атине у касном V веку. Дорски је био стандардни за лирску поезију, као што су хорске оде грчких трагичара.

Атички грчки

Атички грчки, субдијалект јонског, је био вековима језик Атине. Већина класичне грчке књижевности која нам је данас доступна је написана атичким грчким, укључујући текстове Платона и Аристотела.

Кини грчки

Како су Грци колонизовали подручје од Мале Азије до Египта и од Гибралтара до Средњег истока, тако се и грчки развијао у многобројне дијалекте. Александар Македонски (356. п. н. е.-323. п. н. е.) је био пресудан чинилац у уједињавању ових дијалеката у јединствени облик зван Кини, арх. Коине (грч. Κοινή [Ki’ni – Koi’ne]), према грчкој речи која значи 'заједнички'. Кини грчки се често назива и грчким Новог завета јер је њиме написан први превод овог дела са арамејског и који је био основа за већину других, каснијих, превода. Увођењем заједничког дијалекта, Александрова војска је лакше комуницирала међусобно. Језик су учили и становници окупираних земаља, чиме је грчки постао светски језик.

Од Хеленског до Отоманског периода

Грчки језик је наставио да се развија и након Александра, током Хеленског периода (323. п. н. е.281. п. н. е.). Током овог периода се појавила Септуагинта, грчки превод хебрејске Библије (Танах). Током векова, грчки је био 'лингва франка' целог Римског царства. Током римског периода се појавила и грчка верзија Новог завета. Након пада Царства 476. н. е, грчки је наставио да се користи као званични језик Источног римског царства (касније Византије) све до пада Цариграда у турске руке 1453. Током Отоманског периода, грчки у писаном и говорном облику је потиснут и умногоме се променио. Овај период се завршио пропашћу Царства у I светском рату и формирањем нове грчке државе 1919.

Савремени грчки језик

Из ових основа је настао савремени грчки језик. Он има два облика, један донекле вештачки, конзервативни зван катаревуса (грч. Καθαρεύουσα; који садржи много античких речи изговорених на модернији начин) који је био званичан до 1976. године и други, 'народни', зван димотика (грч. Δημοτική — 'народни', од Δημος — 'народ'), који је данас званичан језик Грчке.[7]

Граматика

Грчки, као и многи старији индоевропски језици је врло 'измењив' језик, односно, именице се мењају у пет падежа (номинатив, генитив, датив, акузатив и вокатив) три граматичка рода (мушки, женски и средњи род), три граматичка броја (једнина, двојина или дуал и множина). Глаголи имају четири граматичка стања, три глаголска односа (пасив, актив, субјектив), као и три граматичка броја. Грчки је један од ретких индо-европских језика који је очувао тзв 'синтетички' пасив. Δημοτική је изгубио датив, осим у пар израза као εν τάξει [en ’daxi] што значи 'у реду'. Остале приметне промене у граматици су и губитак инфинитива, дуала као и поједностављење система граматичких префикса.

Фонологија

У грчкој фонологији постоје одрећена 'санди' правила, нека писана, а нека не. Тако се, на пример, ν пред билабијалним и веларним сугласницима изговара као m и ng, респективно, и пише се μ (нпр. у συμπάθεια) и γ (нпр. у συγχρονίζω) ако до промене долази унутар речи. Архаична реч ἐστὶ [es’ti] са значењем јесте, у савременом језику добија ν у акузативном члану (τον и την) које се губи зависно од слова којим почиње следећа реч. Ово правило се назива непостојано ни. У τον πατέρα, прва реч се изговара [tom], а с обзиром да се комбинација m+p чита као mb, цела ова комбинација се чита [tom ‘batera].

Историјске фонетске промене

Главне фонетске промене између класичног и савременог грчког се огледају у поједностављењу система самогласника и промени неких сугласника у фрикативе. Класични грчки је имао пет кратких и седам дугих самогласника, као и бројне дифтонге. Ово је умањено на једноставан пет-сугласнички систем. Најочогледнија је промена звукова i, ē, y и oi у једноставан самогласник i. Сугласници b, d и g су постали v, dh [ð] и gh [gʰ]. Аспиранти ph, th, kh су постали f, th [þ], kh [χ].

Писмо

Грчки се пише грчким алфабетом који потиче из VIII века п. н. е. Он се састоји од 24 слова, и то:

Αα Ββ Γγ Δδ Εε Ζζ Ηη Θθ Ιι Κκ Λλ Μμ Νν Ξξ Οο Ππ Ρρ Σσς Ττ Υυ Φφ Χχ Ψψ Ωω

Пример

Господња молитва (Оче наш) на грчком (према Мат. 6:9-13):

Πάτερ ἡμῶν ὁ ἐν τοῖς οὐρανοῖς ἁγιασθήτω τὸ ὄνομά σου·

ἐλθέτω ἡ βασιλεία σου· γενηθήτω τὸ θέλημά σου, ὡς ἐν οὐρανῷ καὶ ἐπὶ τῆς γῆς·

τὸν ἄρτον ἡμῶν τὸν ἐπιούσιον δὸς ἡμῖν σήμερον·

καὶ ἄφες ἡμῖν τὰ ὀφελήματα ἡμῶν, ὡς καὶ ἡμεῖς ἀφίεμεν τοῖς ὀφειλέταις ἡμῶν·

καὶ μὴ εἰσενέγκῃς ἡμᾶς εἰς πειρασμόν, ἀλλὰ ρῦσαι ἡμᾶς ἀπὸ τοῦ πονηροῦ.

Ὅτι σοῦ ἐστιν ἡ βασιλεία καὶ ἡ δύναμις καὶ ἡ δόξα εἰς τοὺς αἰῶνας·

ἀμήν.

Референце

  1. ^ „UCLA Language Materials Project: Language Profile[[Категорија:Ботовски наслови]]”. Архивирано из оригинала на датум 30. 12. 2010. Приступљено 6. 9. 2014. Сукоб URL—викивеза (помоћ)
  2. 2,0 2,1 „Greek”. Office of the High Commissioner for Human Rights. Архивирано из оригинала на датум 18. 11. 2008. Приступљено 8. 12. 2008.
  3. 3,0 3,1 3,2 „List of declarations made with respect to treaty No. 148”. Council of Europe. Приступљено 8. 12. 2008.
  4. ^ „An interview with Aziz Tamoyan, National Union of Yezidi”. groong.usc.edu. Приступљено 8. 12. 2008.
  5. ^ „Greek language”. Encyclopædia Britannica. Encyclopædia Britannica, Inc. Приступљено 29. 4. 2014.
  6. ^ Adrados, Francisco Rodríguez (2005). A history of the Greek language : from its origins to the present. Leiden: Brill. ISBN 9789004128354. OCLC 59712402.
  7. ^ Милена Јовановић (2014): Неохеленске студије и језичко питање

Литература

Спољашње везе

Учење језика

Речници

Бета (слово)

Бета (велико слово Β, мало слово β, интерно ϐ; стгрч. βῆτα, грч. βήτα) је друго слово грчког алфабета. У систему грчких бројева има вредност 2. Изведено је из феничанског слова бет . Слова која су настала из бете су латиничко B и ћириличка Б и В.

У штампи високог квалитета се понекад користи варијанта слова која нема descender изузев на почетку речи: βίβλος се пише βίϐλος. Мало слово ϐ је уобичајено у писању руком.

Библија

Библија или Свето писмо од Грчки језик грчке речи τὰ βιβλία [tà biblía] у значењу „књиге“, множина именице βιβλιον [biblion] — „књига“, која је деминутив од βίβλος [bíblos] — „књига“, именице која је изведена из речи βυβλος [byblos] са значењем „папирус“, од назива феничанског града Библос, познатог по производњи папируса) назив је за хебрејску Библију (хебр. תַּנַ"ךְ — Танах) и хришћанску коју чине Стари завет и Нови завет. Са процењеном укупном продајом од преко 5 милијарди примерака, сматра се да је ово најутицајнија и најпродаванија књига свих времена.Аутографи библијских књига не постоје, него многобројни њихови преписи, тзв. текстуални сведоци. Служећи се њима, библијска наука настоји приредити што поузданији библијски текст, тзв. критичко издање Библије.

Варвари

Варварин (грчки: βάρβαρος) је старогрчки назив за све људе који су слабо или никако говорили грчки језик. Док су варвари за Римљане били необразовани људи (паидеиа). Данас се користи назив Варвар за особу која се не уклапа у друштво и има јако нецивилизован и некултуран приступ. Сличан назив Варварима се користи у новијем времену и то Вандали.

Већ су аријевски Индијци користили ријеч из санскрита barbarāh (множина) тј. они који муцају за опис народа који није припадао њиховим. У грчком језику се први пут појављује као израз „они који причају варварски (barbarophonoi)“ у Хомеровој „Илијади“.

Византија

Византијско царство (грч. Βυζαντινή Αυτοκρατορία), Византија или Источно римско царство (грч. Ανατολική Ρωμαϊκή Αυτοκρατορία) је историјски термин који се користи како би се описало хеленизовано Римско царство из доба позне антике и средњег века. Престоница Византије била је у Константинопољу и византијски цареви су владали царством као директни наследници римских царева антике. Не постоји консензус у историјској науци када почиње историја Византијског царства, односно када се завршава историја Римског царства. С обзиром да је назив Византија настао у 16. веку захваљујући западноевропским хуманистима, као кључни датуми се сматрају 330. година када је Константинопољ инаугурисан, затим година 395. када је цар Теодосије I поделио царство на два дела и 476. година н. е. када је Западно римско царство престало да постоји.

Византинци су сматрали себе Римљанима или Ромејима (грч. Ῥωμαίοι), и говорили су грчки језик који је био доминатан у источном Медитерану још из доба хеленизма. Своје царство су наставили и даље да називају Римско царство (грч. Βασιλεία Ῥωμαίων; лат. Imperium Romanum) или Романија (грч. Ῥωμανία).Византија је током средњег века развила сопствену културу која се заснивала на наслеђу класичне антике, хришћанске религије и грчког језика, који је потиснуо латински током 7. века. Током њене хиљадугогодишње историје Византија је доживела бројне успоне и падове. Византија је повратила западни део царства у 6. веку под владавином Јустинијана I и тада је достигла свој територијални врхунац. У 7. веку царство је поразило Аваре и Сасанидску Персију да би га убрзо затим муслимански Арапи лишили већине блискоисточних поседа и крајем 7. века, северноафричких поседа. Током 8. и 9. века, царство су уздрмале спољне невоље попут сеобе Словена и бугарских инвазија као и унутрашње попут иконоборства. Под Македонском династијом (867—1056) царство је доживело потпуну обнову и почетком 11. века било је водећа сила у Источној Европи и на Блиском истоку. Сукоби са Селџучким Турцима у 11. веку проузроковали су трајни губитак унутрашњости Мале Азије, мада је царство доживело рестаурацију своје моћи и угледа током владавине династије Комнина у 12. веку. Пад Цариграда током Четвртог крсташког похода 1204. године је био катастрофални ударац Византијском царству. Царство је обновљено 1261. године под влашћу последње византијске династије, династије Палеолога. Комбинација спољних непријатеља и грађанских ратова, још више је ослабила Византију која под Палеолозима престаје да буде прворазредна сила. Византијска историја завршена је средином 15. века османским освајањима, пре свега престоног Цариграда 1453. године.

Византијско царство се данас сматра једном од најважнијих цивилизација у историји, иако је термин Византија дуго времена био синоним за пропаст и декаденцију. Хришћанска религија, римска политичка идеја и грчка цивилизација се сматрају стубовима Византијске цивилизације. Византија је дала велики допринос модерном свету у пољима дипломатије, архитектуре, књижевности, уметности и посебан допринос је дала у сачувању класичне књижевности. Опстанак класичне књижевности је кључно допринео у потоњем развоју Ренесансе у Западној Европи.

Византијски календар

Византијски календар је био календар који се званично употребљавао у Византијском царству (Источном римском царству) од 988. и владавине Василија II, до пада царства 1453. Такође, је коришћен у земљама под византијским утицајем, нпр. у Србији.

Био је идентичан јулијанском календару, осим што су имена месеци била транскрибована са латинског на грчки језик, први дан године је био „1. септембар“, а прва година је најчешће била по цариградској ери, „5509—08. п. н. е.“ (веровало се да је тада створен свет — види датирање постања), односно десио Велики потоп. Да бисте добили године цариградске ере, додајте години наше ере 5508 за датуме од 1. јануара до 31. августа, одн. 5509 за остатак године.

Почетак године византијског индикта је око 462. промењен на 1. септембар, а 537. званично је усвојен као начин да се идентификује византијска година. Ипак, византијски историчари, попут Максима Исповедника, Теофана Исповедника и Ђорђа Синкела, све до десетог века почињали су своју годину 25. марта (Благовести) и бројали године од тог датума у 5493. п. н. е. (изгледа да је тзв. мартовско датирање постојало и код Срба, нарочито до цара Душана). Поменута ера се називала „антиохијска“ или „александријска“. Латински месеци су транскрибовани на грчки још откако су Римљани заузели источни медитеран.

Преступни дан византијског календара је добијан на исти начин као и бисекстилни дан првобитне римске верзије јулијанског календара, удвојењем шестог дана пред мартовске календе, тј. удвојењем 24. фебруара (нумерисање дана у месецу од првог надаље, а тиме и преступни дан 29. фебруар, уведено је у касном средњем веку).

Од 1. септембра 2019. (по Јулијанском календару) тече 7528. година византијске (цариградске) ере.

Грчко писмо

Грчки алфабет (грч. Ελληνικό αλφάβητο) је скуп двадесет и четири слова која су коришћена за записивање грчког језика још од позног 9. или раног 8. века пре нове ере. Изведен је из ранијег феничанског алфабета, и био је први алфабет у ужем смислу тј. систем писања који користи посебне симболе за сваки самогласник и сугласник. Најстарије је алфабетско писмо које је у непрекидној употреби до данас. Слова су такође, почев од 2. века пре нове ере, коришћена за представљање грчких цифара. Ћирилична азбука и латинска абецеда су настале на бази грчког алфабета. Поред тога што се користи у писању грчког језика, како древних тако и модерних облика, грчко писмо у данашње време исто тако служи и као извор техничких симбола и ознака у многим доменима математике, науке и других поља.

У својим класичним и модерним формама, алфабет има 24 слова, уређена од алфа до омега. Као и латиница и ћирилица, грчко писмо је имало само једну форму сваког слова. У њему је развијена дистинкција величине слова између мале и велике форме паралелно са латинским током модерне ере.

Звучне вредности и конвенционалне транскрипције за нека од слова се разликују између античке и модерне грчке употребе, јер се изговор грчког знатно променио између 5. века п. н. е. и данашњице. Модерни и антички грчки користе различите дијакритике. Традиционална ортографија, која је коришћена за антички грчки и понекад за модерни грчки, има мноштво дијакритика, као што су акцентне ознаке за стављање нагласка (политоника), ознаке дисања за присуство и одсуство иницијалног /h/ звука, и јотни подскрипти за крајњи /i/ звук. У модерном грчком спеловању, ортографија је била поједностављена до монотонског система, који користи само дава дијакритика: акутни нагласак и дијарезу.

Индоевропски језици

Породица индоевропских језика је једна од најпроширенијих језичких породица, која обухвата готово све европске језике (у Европи и у земљама које су населили Европљани) и знатан број језика у југозападној и јужној Азији. Ти језици, посебно у свом старијем облику, показују такву сродност и таква подударна обележја у фонетици, морфологији и лексици, да се безусловно мора закључити да су они, у старије доба, били тешње међусобно повезани и да су творили језичку заједницу. Претпостављени прајезик из којег су се развили сви индоевропски језици назива се праиндоевропски језик. Од њега није остало никаквог писаног трага, али се методама компаративне лингвистике може реконструисати део речника и граматике тог језика. На основу реконструисаног речника може се претпоставити да се тим језиком говорило на прелазу из млађег каменога у бронзано доба.

Индо-европски језици се начелно деле у десет грана:

Балтословенска грана

Германска грана

Италска грана

Хеленска грана

Албанска грана

Јерменска грана

Келтска грана

Индоиранска грана

Анатолска грана

Тохарска грана

Македонци

Македонци могу бити:

Македонци, назив за становнике Македоније.

Македонци, назив за становнике, односно држављане Северне Македоније.

Македонци (народ), назив за припаднике јужнословенског народа, који претежно живи у Северној Македонији (тј. Вардарској Македонији) у којој чини већину становништва од око 64%, као посебна национална заједница Јужних Словена признати су после Другог светског рата.

Македонци (Грци) или Грци Македонци је назив за део Грка који живе или воде порекло из Македоније (већина у Егејској Македонији).

Македонци (Бугари) или Бугари Македонци је назив за део Словена из Македоније који се национално изјашњавају као Бугари (већина у Пиринској Македонији).

Македонци (Срби) или Срби Македонци је назив за део Словена из Македоније који се национално изјашњавају као Срби (првенствено из Вардарске Македоније), савремено обухвата Србе у Северној Македонији и део Срба у Грчкој.

Антички Македонци су били стари балкански народ, који је оригинално говорио један посебан индоевропски језик, који је био сличан трачком језику, а касније су се хеленизовали, прихвативши грчку културу и грчки језик.

Манојлово четворојеванђеље

Манојлово четворојеванђељеје средњевјековна рукописна књига из старе српске државе Босне. Вријеме настанка рукописа је датовано у почетак 14. вијека. Име је добио по писару и илуминатору јеванђеља Манојлу Грку.

Име писара четворојеванђеља откривају два маргинална записа, на листу 3р пише: „Манојло Грк писа сие книги”

.

На листу 19в је записано: „Хлап сидише при мни егда пишах”

У стручној литератури ова се рукописна књига назива још и Мостарско по мјесту гдје је пронађено. Грчко поријекло писара четворојеванђеља показује и запис на листу 32, који садржи преведен на грчки језик почетак дјела Лукиног јеванђеља (1,26). Данас се ово српско четворојеванђеље чува се у Архиву Српске академија наука и уметности.

Манојловог четворојеванђеља је сачувано на 32 листа исписана на пергаменту уставним типом ћирилице. Рукопис је димензија 13X19 центиметара. Четворојеванђеље је значајно оштећено од пожара, па су орнаменти доста потамњели. На сачуваним дјеловима четворојеванђеља налазе се одломци из Матејевог, Марковог и Лукиног јеванђеља.

Рукопис је у цијелини подјељен на Амонијеве и опширне главе које су исписане на хоризонталним маргинама. У рукопису су сачувани и остаци литургијске подјеле према обрасцима православне цркве.

Новогрчки језик

Новогрчки језик или савремени грчки језик (Νέα Ελληνικά), је живи језик којим данас говори 14 милиона људи у Грчкој и на Кипру. Има велики број говорника широм Балкана, највише у Македонији и Албанији. Сматра се једним од најбогатијих језика данашњице, са фондом од преко 600.000 речи.Грчки језик је званични језик Грчке и јужног дела Кипра и један од званичних језика Европске уније. Признат је као мањински језик у Албанији, Јерменији, Аустралији, Мађарској, Италији, Румунији, Турској, Украјини и САД.

Палеобалкански језици

Палеобалкански језици су различити изумрли индоевропски језици који су говорени на простору Балканског полуострва у античкој доба. Хеленизација, романизација и словенизација на балканском подручју узроковале су да су једини савремени насљедници модерни грчки језик, који поријекло води од старогрчког, и албански, који је еволуирао из палеобалканског језика, да ли илирског, трачког или дакијског или неког другог сличног говора.

Ренесансни хуманизам

Хуманизам је био европски ренесансни културни и филозофско-научни покрет који је тежио образовању личности по античким узорима; у ширем смислу речи представљао је покушај обнове класичне културе. Настао је у 15. веку.

Сматрало се да проучавање старих писаца и усвајање нових мисли усавршава и оплемењује човека, па су то проучавање назвали човечанском науком (лат. humanitatis studia), те је по томе и читав нови покрет назван хуманизам. Настао је као реакција на свемоћ цркве. Италија представља колевку хуманизма, одакле он наставља даље ширење.

Вера у човекове интелектуалне и креативне способности, његов капацитет за разумевање других и контролу над природом уједно са осећајем индивидуализма, обележило је ренесансу широм Европе. Ови развоји били су манифестације ренесансног интелектуалног покрета који је познат као хуманизам. Име хуманизам је кованица немачких историчара из 19. века, које је имало за циљ да опише ренесансно схватање важности класичних студија. Међутим, иако сама реч може бити изум 19. века, она се базира на италијанској речи из 15. века која се користила за опис учитеља хуманих наука —umanista (мн. —umanisti). Реч у ствари потиче од лат. studia humanitatis, појма који се примењивао на класичне студије које су обухватале класични латински и грчки језик, граматику, поезију, реторику, историју и филозофију морала.

Хуманизам је ставио нагласак на највиши степен развоја човекових врлина, укључујући квалитете као што су разумевање, саосећање, милост, храброст, расуђивање, елоквентност и љубав према части и књижевност. Заступао је човекову потребу да буде део заједнице и активно учествује у њој, али и потребу да се из ње издвоји и препусти рефлексији и медитацији. У хуманистичкој мисли, човек је центар универзума, обдарен личном слободом и интелигенцијом која му омогућава да разуме свет у ком живи и постигне шта год је себи поставио као циљ. У самом центру хуманизма леже идеје о достојанству и индивидуализму.

Хуманистичка веровања дала су повод за идеју о универзалном човеку (итал. uomo universale), познат такође под именом ренесасни човек. То би био неко ко је врстан у свим областима знања, по ренесансним схватањима, мајстор у уметности и слављен у друштву. Идеја о универзалном човеку има своје порекло у писању Леона Батисте Албертија, чије су књиге о уметничкој теорији учиниле веома много за уобличавање уметности ренесансе али и за подизање статуса уметника од обичног занатлије до интелектуалца. Сам Алберти је био првокласни пример универзалног човека пошто не само да је био теоретичар уметности, већ је био и остварени архитекта, сликар, класициста, песник, научник и математичар.

Симеон Богопримац

Симеон Праведни или Симеон Богопримац је хришћански светитељ.

У време цара мисирског Птолемеја Филаделфа изабран је као један од седамдесеторице, којима би поверен посао превођења Библије са јеврејског на грчки језик. Када превођаше пророка Исаију, па дође до пророчанства: „Ево дјева ће затрудњети и родиће сина“, он се збуни, па узе нож да избрише реч „дјева“ и замени је са речју „девојка“, и да тако и преведе на грчки. Али у том тренутку јави се Симеону анђео Божји и задржа га од његове намере, објаснивши му да је пророчанство истинито, и да је тачно записано. И рече му још весник Божји, неће умрети док не види Месију рођенога од девојке. Када Младенац Исус би донесен Дјевом Маријом у храм јерусалимски, Дух Божји то јави Симеону, који беше веома стар и бео као лабуд. Симеон брзо оде у храм и у храму познаде и Дјеву и Младенца по светлости што зрачаше око глава њихових као ореол. Радостан старац узе Христа на руке своје и замоли Бога: „Сад отпушташ у миру слугу својега, Господе, по ријечи својој; јер видјеше очи моје спасење Твоје“ (Лк 2, 29-30). Ту се десила и Ана пророчица, кћи Фануилова, која и сама познаде Месију и објави Га народу. Ани је тада било осамдесет четири године. Ускоро по том престави се свети Симеон. Овај праведни старац Симеон сматра се заштитником мале деце.

Средњовековни грчки језик

Средњовековни грчки или византијски грчки језик, је назив за фазу грчкој језика која је постојала од 4. века н. е. до пада Цариграда 1453. године. Сматра се прелазом из старогрчког у модеран грчки језик. Од 7. века средњовековни грчки језик је заменио латински као службени језик Византијског царства.

Старогрчки језик

Старогрчки језик (ἡ Ἑλληνική γλῶττα [hē hellēnikḗ glōtta], грчки: Ἀρχαία Ἑλληνική [Archaía Ellinikí]; или антички грчки језик) је историјски индоевропски језик из области

источног Медитерана.

Овај језик представља рану фазу развоја грчког језика, у периоду од постанка грчког алфабета (9. век п. н. е.) до почетка хеленистичке ере (4. век п. н. е). Старогрчки језик се у књижевности користио много дуже, до 7. века н. е.. Као норма класичног грчког језика служио је дијалект Атике из 5. и 4. века п. н. е. Грчки језик у периоду 600–1453. се означава као средњовековни грчки. За њим је следио новогрчки, језик модерне Грчке, који се у континуитету развио из старогрчког.

Старогрчки језик је усамљена грана индоевропске језичке породице. Сличности са језицима савременицима показује једино у односу на старомакедонски или антички македонски језик. Многе речи старогрчког језика су ушле у латински језик и све модерне европске језике, нарочито кроз стручну терминологију. У новијем добу, старогрчки језик се изучавао и изучава у оквиру класичне филологије.

На старогрчком језику су написани Хомерови епови, Илијада и Одисеја, као и велика дела грчке књижевности, позоришта, науке и филозофије из златног доба антике. Значајан је и као језик на коме су писани рани хришћански текстови, попут Новог завета.

По ISO 639 стандардизацији, ознака за старогрчки језик је grc.

Таксон

Таксон у биологији означава се систематиком препозната група живих бића. Научно препознавање и именовање таксона задатак је таксономије, која се наслања на резултате биолошке систематике. Различите представе о систематици воде до различитих таксономских приказа, а тиме и до алтернативних резултата код научног имена таксона. Због традиције, задржана су имена која се наслањају на латински и грчки језик. Сама ријеч таксон изведена је из грчког τάττειν (татеин) за „уређивање“, „ређање“.

Филолошки факултет Универзитета у Београду

Филолошки факултет Универзитета у Београду налази се на Студентском тргу 3, између зграде Ректората Универзитета у Београду и задужбине Илије М. Коларца.

Хеленски језици

Хеленски језици представљају грану индоевропских језика чији је главни члан грчки језик. У већини класификација, хеленски језици се састоје само од грчког, док неки лингивсти користе термин хеленски за групу која се састоји од правог грчког и других варијатета за које се мисли да су у вези, али довољно различити да буду одвојени језици, или међу античким сусједним језицима или међу савременим говорним дијалектима.

Цинцарски језик

Цинцарски, армански, аромунски или армањски језик (Limba armãneascã), још познат као македон-армански, један је од најстаријих неолатинских језика. Близак је румунском језику, али се од њега разликује по томе што на њега нису јаче утицали мађарски и словенски језици, већ највише грчки језик.

Њиме говори око 250.000 људи, од тога 200.000 у Грчкој и 50.000 у Албанији. Око 27.000 Цинцара је емигрирало у Румунију, углавном у северну Добруџу. Цинцарска заједница има своје језгро у северном делу Пиндских планина у Грчкој, са традиционалним центром у граду Мецовон.

Најстарији документ који упућује на постојање цинцарског језика као дериват латинског потиче из 587. Први потврђени натпис на цинцарском је натпис на икони из 1731. године.

За писање се користи латински и грчки алфабет.

Данашњи
Стари

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.