Грчка православна црква

Грчка православна црква (грч. Ορθόδοξη Εκκλησία της Ελλάδος) јесте помјесна и аутокефална црква са достојанством архиепископије. Налази се на 11. мјесту у диптиху.

Грчка православна црква
Ορθόδοξη Εκκλησία της Ελλάδος
Flag of the Greek Orthodox Church
Застава
Archdiocese of Athens emblem
Грб
Μητρόπολη Αθηνών 3321
Основни подаци
Оснивање1833.
Аутокефалност29. јун 1850.
Канонско признањеканонски призната
Предстојатељархиепископ атински и све Грчке Јероним II
СједиштеАтина
Канонска јурисдикција Грчка
КалендарНовојулијански календар
[[1] Званични веб-сајт]
Број
Епархија81
Манастира200
Вјерникаоко 9 милиона

Устројство

Највиша власт у Грчкој цркви припада Светом архијерејском синоду, који се састоји из свих епархијских архијереја. Сви они имају титулу митрополита. На челу Синода стоји архиепископ атински и све Грчке, кога бира Синод из реда митрополита. Након избора, у року од пет дана, предсједник Републике Грчке издаје указ о његовом признању након чега се врши устоличење.

Стални свети синод, који се бави свакодневним питањима црквене управе, састоји се из архиепископа и 12 митрополита. Архиепископ је стални предсједник, док се остали митрополити мијењају.

Савремено стање

Грчка православна црква се састоји из 81 епархије. Њих 36, које се налазе на сјеверу Грчке и на великим острвима на сјеверу (тзв. Нове територије) номинално су под јурисдикцијом Цариградске патријаршије. Од 12 митрополита у Сталном светом синоду, њих 6 представља Нове територије.

Епархије Крита и Додеканеза, као и сви светогорски манастири, под непосредном су јурисдикцијом Цариградске патријаршије и не сматрају се дијелом Грчке православне цркве.

Црква има око 200 манастира, и обухвата око 8 милиона вјерника (од 10,6 милиона становника Грчке).

Неки од митрополита су Серафим Менцелопулос, Антим Русас и Амвросије Ленис.

Види још

Спољашње везе

Јулијански календар

Јулијански календар или стари календар је увео Јулије Цезар 46. п. н. е. године и представља реформу и замену за римски календар. Едиктом је ступио на снагу 1. јануара 45. п. н. е. године и био је предоминантан календар у римском свету, већем делу Европе и европским колонијалним насељима у Америкама, све док није замењен новим грегоријанским календаром који је прогласио папа Гргур XIII 1582. године. Претходно је замењен на Балкану, Малој Азији, Блиском истоку и Северној Африци Источноромејским (византијским) календаром 988. године за време владавине Василија Другог. На првом васељенском сабору у Никеји 325. године хришћанска црква је прихватила јулијански календар за свој званичан календар. Математички образац (алгоритам) календара представља решење хеленистичког астронома Сосигена из Алекандрије, који је под утицајем грчке краљице Египта Клеопатре VII усвојио Јулије Цезар, по којем календар и носи име. Јулијански календар има регуларну годину која садржи 365 дана сврстаних у 12 месеци. Преступни дан се придодаје у фебруару сваке 4. године. Јулијанска година просечно је дуга 365,25 дана.

Јустин Хиландарац

Јустин Хиландарац (световно име: Ђурђе Пешић; Лештане код Гроцке, 1934 — Манастир Хиландар, 24. мај 2016) био је монах манастира Хиландара.

Албанска православна црква

Албанска православна црква (алб. Kisha Orthodhokse Autoqefale e Shqipërisë) јесте помесна и аутокефална црква са достојанством архиепископије. Налази се на 12. месту у диптиху.

Архиепископ атински Јероним II

Јероним II (Јоанис Љапис, 10. март 1938, грч. Ιερώνυμος B'; лат. Hieronymus II) је архиепископ атински и све Грчке односно поглавар Грчке православне цркве (од 7. фебруара 2008).

Господство Сидон

Вазална држава Сидон, формално Господство Сидон, била је једна од четири главне вазалне територије Јерусалимског краљевства, односно крсташка држава формирана након Првог крсташког рата. Господство Сидон је формирано 1110. године. Први владар био је Еустасије I Гранијер. Простирала се између Тира и Бејрута. Освојио ју је Саладин 1187. године, али су је немачки крсташи из крсташког рата 1197. године успели поново освојити. У 13. веку, Јулијан Гранијер ју је продао Темпларима, али је 1260. године уништена у најезди Монгола.

Грофовија Јафа и Аскалон

Грофовија Јафа и Аскалон је једна од крсташких држава у Светој земљи, настала око 1100. године од четири велика господства, односно вазалних ентитета Јерусалимског краљевства. Јерусалимски краљ Балдуин I дао је Јафу на управу Игу I од Јафе. Године 1153. након успешне опсаде, Јафи је припојен и Аскалон. Грофовија је постојала до 1268. године када ју је освојио Бајбарс, египатски владар. Поједини европски владари наставили су користити титуле грофова Јафе и Аскалона.

Грчка

Грчка (грч. Ελλάς [Ellás] — Елас, грч. Ελλάδα [Elláda] — Елада), званично Република Грчка (грч. Ελληνική Δημοκρατία [Ellinikí Dimokratía] — Елиники Димократија), држава је на крајњем југоистоку Европе, на југу Балканског полуострва. Смештена је на стратешки веома важном раскршћу између Европе, Блиског истока и северне Африке, између Егејског мора на истоку, Јонског мора на западу и Средоземног мора на југу. Граничи се са Албанијом на северозападу, Северном Македонијом и Бугарском на северу и Турском на североистоку. Са површином од нешто мање од 132.000 km² највећа је држава на Балканском полуострву и на 97. месту је у свету. Поред континенталног дела Грчка обухвата и преко 1.400 острва од којих су највећа и најзначајнија Крит, Евбеја, Лезбос, Родос и Крф. Обала је јако разуђена и са дужином од 13.676 km Грчка је на 11. месту у свету. Рељеф је углавном планински, а највиши врх је планина Олимп са надморском висином од 2.917 м.

Према подацима пописа становништва из 2011. Грчка је имала нешто мање од 11 милиона становника, а готово половина становништва је живела у три највеће градске агломерације у земљи — Атини (која је уједно главни и највећи град), Солуну и Патри. Већи градови су још и Ираклион, Лариса, Волос и Родос. Око 95% становништва су етнички Грци, те се Грчка сматра једном од етнички најхомогенијих земаља Европе. Најбројнија национална мањина су Албанци са уделом у укупној популацији од око 4%. Службени језик је грчки, а у конфесионалном погледу доминира православно хришћанство (Грчка православна црква и Цариградска патријаршија).

Историја савремене грчке државе вуче корене још из времена Античке Грчке, а сама Грчка се често сматра „колевком“ модерне европске цивилизације. Грчка је домовина савремене демократије, филозофије, Олимпијских игара, европске књижевности и историографије, политичких наука, важних научних и математичких принципа, географије, уметности (посебно драмских форми комедије и трагедије, те скулптуре). На Унесковој листи светске баштине налази се чак 17 локалитета широм Грчке. Модерна Грчка држава настала је 1830. након победе у рату за независност против Османског царства.

Грчка је чланица бројних међународних економских, политичких и војних организација. Била је међу оснивачима Организације уједињених нација (ОУН) 1945, део је НАТО пакта од 1952, а Европске уније од 1981. Од 2001. део је Еврозоне. У привредном смислу Грчка се убраја у високоразвијене државе са високим животним стандардом становништва.

Дамаскин Студит

Дамаскин Студит је грчки свештеник и научник из 16. века, проглашен за свеца од стране Грчке православне цркве 2013. године. Дамаскин је био плодан писац, првенствено познат по својим учењима. . Рад Дамаскиан Студит доводи до развоја тзв дамаскинске литературе и снажно утиче на бугарске и осталим словенским културе. Дамаскин је рођен око 1520. године у Солуну. Уобичајено се сматра да је као млад отишао у Цариград где је око 1546. ступио у Студиискии манастир, по чему је и назван Студит. Као ђакон, пстудирао је познату Патриајаршијску академију.

Аутор је бројних теолошких списа на народном језику, који се назива дамаскинска литература.

Дамаскин Студит је умро 1577. године.

26. новембра, 2013 Грчка православна црква канонизовала је Дамаскина Студита заједно са Акакијем Литиским и Рендинским и одредио датум за њихово помињање 27. новембар.

Дес Плејнс

Дес Плејнс (енгл. Des Plaines) град је у америчкој савезној држави Илиноис. По попису становништва из 2010. у њему је живело 58.364 становника.

Други лионски сабор

Други лионски сабор је био четрнаести васељенски сабор Католичке цркве, сазван 31. марта 1272. и одржан у Лиону у Француској, од 1272. до 1274. Папа Гргур IX је председавао сабором, сазваним на молбу византијског цара Михаила VIII да уједини православну цркву са западном црквом. Сабору је присуствовало око 300 бискупа, 60 игумана и више од хиљаду црквених великодостојника или њихових прокуратора, међу којима су били представници универзитета. Због великог броја присутних, они који су дошли да Лион без посебног позива је дата "дозвола да оду уз благослов Бога" и папе. Међу осталима који су присуствовали савет били Ђауме I од Арагона, изасланик цара Михаила VIII Палеолога са припадницима грчког свештенства и изасланик илканатског владара Абака Кана. Тома Аквински је позван на сабор, али је преминуо на путовању у Фросинонеу. Бонавентура је био присутан на прва четири заседања, али је умро у Лиону 15. јула.

Иако је привремено спасла Византију од претњи Карла I Анжујског, Лионска унија је међу Византијцима дочекана са отвореним непријатељством. Одбацио ју је Михаилов наследник Андроник II Палеолог одмах по ступању на престо 1282. године.

Ромејски Цар Михаило VIII Палеолог, попустио је под притиском Католичке цркве и сложио се да се сазове Сабор сједињења Грка и Латина. Сабор је сазвао 4. маја 1274. године римски папа Григорија Х (1271—1276). у Лиону. Православни грчки посланици, први пут на једном Сабору на Западу, прихватили су догматски декрет „Fideli”, који је потврдио да Свети Дух исходи од Оца и од Сина као из једног начела, а не као из два различита начела.

Иако је Михаило Палеолог (+1282) ратификовао Лионски Сабор, а Патријарх Јован XI (1275—1282) прихватио помирење, Грчка православна црква није прихватила унију са римокатоличким латинским јеретицима. Штавише, Цар није примио обећану помоћ од Лионског Сабора. Напротив, Царева унионистичка религиозна политика подгрејала је антилатински покрет који је повео његов наследник Андроник II (1282—1328).

Да би спровео Лионску Унију у Цариграду, Цар Михајло је чак променио и самог Патријарха Јосифа да би омогућио избор присталице Уније Јована XI Века. Од тада су борци за Православље у Царству постали познати као Јосифити.

Последица Лионске Уније је била очекивана и неизбежна! Византијско друштво и Црква су се жестоко поделили и Цар Михајло је своју политику спроводио силом чак и унатар сопствене фамилије! Са друге стране, полунезависни Деспоти Епира и Тесалије су иступили као бранитељи Православних и, иронично, подршку и помоћ су нашли управо код сицилијанског Краља Карла Анжујског.

Међутим! Син Царев, млади Андроник је током ових драматичних догађаја био у сталној сенци свог великог оца. Зарад дипломатских разлога Андроник је ожењен Аном, ћерком угарског Краља Стефана 1274. године, која му је родила два сина, будућег Михајла IX (рођ. 1277. године) и Константина, али је умрла 1281. године.

Брачни савез са Угарском био је необично важан у византијској балканској политици пошто се крајем 13-ог века Немањићка Србија показала као озбиљан такмац за превласт над вардарском Македонијом. Српски краљ Стефан Урош II Милутин је 1282. почетак своје владе обележио заузимањем Скопља и Михајло је умро 11-ог децембра исте године у току припрема за поход против Срба.

Андроник је за очеву смрт сазнао у Селимбрији на Мраморном мору па се упутио у Цариград где је странка Православних сматрала покојног Михајла за јеретика и тиранина. Андроник је врло брзо одбацио унијатску политику а унијатски Патријарх Јован Век је смењен 26-ог децембра са Патријаршијског Трона па је стари и практично непокретни Јосиф враћен.

Патријарх Јосиф је сада наредио унијатском клиру ускраћивање Светих Тајни у наредна три месеца, али су екстремнији Епископи и Монаси сада преузели на себе извршење правде. Синод одржан у Цариграду у јануару 1283-е одлучио је да јавно спали сва документа која су сведочила о Лионској Унији, а Цару Михајлу VIII ускраћен је Хришћански спровод, било какво Опело па чак и Помен.

И поред одбацивања Уније, Цар ипак није задовољио све стране унутар Цркве јер се сматрало да Андроник није био легитимни владар као син јеретика

Зилоти су успели да организују суђење Јовану Веку и његовим најближим сарадницима у чувеној Богородичиној Цркви у цариградској четврти Влахерни 1285. године. Нови Патријарх Григорије II је затим издао Томос са осудом јереси Јована Века, али је тиме изазвао протесте Теолепта Филаделфијски који је сада поставио питање патријархове правоверности у доктринарим питањима православне теологије.

Патријарх је смењен по овој основи после новог синода у јуну 1289. године и након четири месеца црквеног удовиштва изабран је строги аскета Атанасије I. Избор Монаха Атанасије није умирио духове и убрзо је пружио нове поводе за даље полемике и сукобе.

Андроник је био побожан Владар добро упознат са теолошким проблемима и попустљив према Цркви па се и поред даљих сукоба његова влада може назвати повратак Православља.

Кечкемет

Кечкемет (мађ. Kecskemét) је осми по величини град у Мађарској, смештен у средишњем делу државе. Кечкемет је управно средиште жупаније Бач-Кишкун.

Град има 110.376 становника према подацима из 2008. године.

Кипарска православна црква

Кипарска православна црква (грч. Ορθόδοξη Εκκλησία της Κύπρου) јесте помјесна и аутокефална црква са достојанством архиепископије. Налази се на 10. мјесту у диптиху.

Кнежевина Галилеја

Кнежевина Галилеја била је једна од крсташких држава у Светој земљи, формирана након завршетка Првог крсташког рата. Налазила се у вазалном односу према Јерусалимској краљевини. Имала је велики број вазала.

Држава је основана 1099. године када је бранилац Светог Гроба, Готфрид Бујонски доделио Танкреду Галилејском градове Тиберијаду, Хајфу и Бетсан. Држава је постојала до 1187. године када ју је освојио велики муслимански вођа Саладин.

Православна црква (вишезначна одредница)

Православна црква може бити:

Православна црква

Цариградска православна црква

Александријска православна црква

Антиохијска православна црква

Јерусалимска православна црква

Руска православна црква

Српска православна црква

Румунска православна црква

Бугарска православна црква

Грузијска православна црква

Кипарска православна црква

Грчка православна црква

Пољска православна црква

Албанска православна црква

Православна црква чешких земаља и Словачке

Оријентално-православне цркве:

Еритрејска оријентално-православна црква

Етиопска оријентално-православна црква

Јерменска оријентално-православна црква

Коптска оријентално-православна црква

Маланкарска оријентално-православна црква

Сиријска оријентално-православна црква

Религија у Грчкој

Религија у Грчкој (грч. Θρησκεία στην Ελλάδα) заступљена је с неколико верских заједница.

Саборна црква

Саборна црква, саборни храм или катедрални храм, у западном хришћанству катедрала (грч. καθέδρα [kathédra] – катедра = „доња столица”) је посебно звање цркве, које дата црква обично присваја по некој особености. Данас се саборном црквом обично назива престона (главна) црква архијереја или владика (епископа, митрополита, одн. бискупа, надбискупа), где сам архијереј чинодејствује. Стога су саборне цркве непосредно до или у близини владичанског (епархијског) двора.

Саборна црква обично није по изгледу и уређењу обична црква, већ се код саборних цркава наглашава потреба за велелепношћу, величином, висином, јачином утиска.

Серафим Менцелопулос

Серафим (Христос Менцелопулос; Атина, 29. децембар 1956) је митрополит града Пиреја у Грчкој.

Украјинска православна црква у Канади

Украјинска православна црква у Канади (укр. Українська Православна Церква в Канаді, енгл. Ukrainian Orthodox Church of Canada) органски је дио Цариградске патријаршије.

Поглавар је господин Георгије, а сједиште се налази у Винипегу.

Фотина Самарићанка

Неименована Самарићанка, у православној традицији названа Фотина (или Светлана), је једна од особа које Исус среће током свог путовања кроз Самарију. Подужи разговор Исуса и Самарићанке је забележен једино у Јеванђељу по Јовану.Исус и Фотина су, упркос свим друштвеним баријерама, отворено разговарали о верским питањима. Након тога је ова Самарићанка, поверовавши у Христа, преобратила многе Самарићане у христову веру. Ова жена је први евангелиста у јеванђељу по Јовану.Православне цркве Фотину славе као светицу и мученицу 20. марта по јулијанском, а 2. априла по грегоријанском календару.

Историја
Јерархија
Богословија
Свете тајне
Црква

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.