Грчка

Грчка (грч. Ελλάς [Ellás] — Елас, грч. Ελλάδα [Elláda] — Елада), званично Република Грчка (грч. Ελληνική Δημοκρατία [Ellinikí Dimokratía] — Елиники Димократија), држава је на крајњем југоистоку Европе,[2] на југу Балканског полуострва. Смештена је на стратешки веома важном раскршћу између Европе, Блиског истока и северне Африке, између Егејског мора на истоку, Јонског мора на западу и Средоземног мора на југу. Граничи се са Албанијом на северозападу, Северном Македонијом и Бугарском на северу и Турском на североистоку. Са површином од нешто мање од 132.000 km² највећа је држава на Балканском полуострву и на 97. месту је у свету. Поред континенталног дела Грчка обухвата и преко 1.400 острва од којих су највећа и најзначајнија Крит, Евбеја, Лезбос, Родос и Крф. Обала је јако разуђена и са дужином од 13.676 km Грчка је на 11. месту у свету. Рељеф је углавном планински, а највиши врх је планина Олимп са надморском висином од 2.917 м.

Према подацима пописа становништва из 2011. Грчка је имала нешто мање од 11 милиона становника, а готово половина становништва је живела у три највеће градске агломерације у земљи — Атини (која је уједно главни и највећи град), Солуну и Патри. Већи градови су још и Ираклион, Лариса, Волос и Родос. Око 95% становништва су етнички Грци, те се Грчка сматра једном од етнички најхомогенијих земаља Европе. Најбројнија национална мањина су Албанци са уделом у укупној популацији од око 4%. Службени језик је грчки, а у конфесионалном погледу доминира православно хришћанство (Грчка православна црква и Цариградска патријаршија).

Историја савремене грчке државе вуче корене још из времена Античке Грчке, а сама Грчка се често сматра „колевком“ модерне европске цивилизације. Грчка је домовина савремене демократије, филозофије, Олимпијских игара, европске књижевности и историографије, политичких наука, важних научних и математичких принципа, географије, уметности (посебно драмских форми комедије и трагедије, те скулптуре). На Унесковој листи светске баштине налази се чак 17 локалитета широм Грчке. Модерна Грчка држава настала је 1830. након победе у рату за независност против Османског царства.

Грчка је чланица бројних међународних економских, политичких и војних организација. Била је међу оснивачима Организације уједињених нација (ОУН) 1945, део је НАТО пакта од 1952, а Европске уније од 1981. Од 2001. део је Еврозоне. У привредном смислу Грчка се убраја у високоразвијене државе са високим животним стандардом становништва.

Република Грчка
Ελληνική Δημοκρατία  (грчки)
Крилатица: Слобода или смрт
(грч. Ελευθερία ή θάνατος)
Химна: Химна слободе
(грч. Ύμνος εις την Ελευθερίαν)
Положај Грчке
Главни градАтина
37°58′N 23°43′E / 37.967° СГШ; 23.717° ИГДКоординате: 37°58′N 23°43′E / 37.967° СГШ; 23.717° ИГД
Службени језикгрчки
Владавина
Облик државеПарламентарна уставна република
 — ПредседникПрокопис Павлопулос
 — ПремијерКиријакос Мицотакис
 — Председник ПарламентаКонстантинос Тасулас
Историја
НезависностОд Османског царства
25. март 1821.
Географија
Површина
 — укупно131.957 km2(97)
 — вода (%)0,87
Становништво
 — 2015.[1]10.955.000(79)
 — густина83,02 ст./km2(118)
Економија
БДП / ПКМ≈ 2012
 — укупно$276,879 милијарди(44)
 — по становнику24.505(37)
ИХР (2013)0,860(29) — веома висок
ВалутаЕвро1
 — стоти део валутецент
Остале информације
Временска зонаUTC +2; лети +3
Интернет домен.gr
Позивни број+30

1 До 2001. валута је била грчка драхма

Порекло имена

На савременом грчком језику ова земља се зове Елада, односно Елас (грч. Ελλας, Ελλαδα), док је званично име Еленска Република (грч. Ελληνική Δημοκρατία). Према митологији праотац свих Грка (односно Елена) био је Елен (грч. 'Еλλην), најстарији син твораца људског рода после великог потопа Деукалиона и Пире.[3] Према Хесиоду Еленови синови Еол, Дор и Ксут су основали четири најважнија грчка племена и ујединили цео грчки народ који је добио име по њиховом оцу Елену (па отуда Елени или Хелени). Етноним Елени помиње и Хомер у свом епу Илијада где племе Мирмидонаца које је предводио Ахил назива још и Хеленима. По Хомеру Елени су били сви Грци који су живели у копненом делу данашњег Балканског полуострва.

Етноним Грчка који се користи у савременом српском језику (баш као и иста основа у већини светских језика) потиче од латинског назива Греција (лат. Graecia) којим су Стари Римљани означавали подручје где живе Грци (односно Греки, лат. Graeci). Етноним вероватно представља латинизовану верзију грчког имена Грекос (грч. Γραικός) који у преводу означава придев грчки (али чије порекло није у целости доказано).[4]

Етноним Греки (грч. Γραικοί) први је користио Аристотел у свом делу Метеорологија и под тим појмом подразумевао је земље између древне Додоне и реке Ахелос (у данашњој централној и северозападној Грчкој) које су насељавали народи који су себе некада називали Грекима, али у Аристотелове време Еленима.[5] На основу поменутих Аристотелових запажања очито је да су се становници данашњег Епира и западне обале Грчке која се налази насупрот Апенинског полуострва (и данашње Италије) једно време називали Греки и да се тај назив проширио и на Римско царство.[4]

Хесиод је у свом делу Женски каталог спомињао Грекоса као једног од два сина Зевса и Пандоре (други је био Латинус).[6] Према филозофу Стефаносу Византијском (дело Етника) Грекос је био Тесалосов син и по њему су Грци добили првобитно име које је касније прерасло у Елени.[7][8]

Током позног античког периода грчке историје (од III до VII века) сви Грци су се називали Ромејима односно Римљанима (грч. Ρωμιοί), што је у вези са чињеницом да су се све Грци Римског царства сматрали Римљанима после 212. године. У доба цара Теодосија I и јачања хришћанске вере на подручју целог Римског царства термин Елени се односио на следбенике древних паганских политеистичких религија. Термин Елени и Еленизам је поново оживео тек након IX века и поново постао доминантан део грчког културног живота у XI веку.

У српском језику термин Еленизам се углавном односи на антички део грчке историје.

Географија

Положај

Greece topo
Географска мапа Грчке

Грчка излази на Егејско, Јонско, и на Медитеранско море између Албаније и Турске. Налази се на 39° СГШ и 22° ИГД.

Копнене границе су јој дуге укупно 1.288 km. Граничи се са Албанијом у дужини од 282 km, Бугарском 494 km, Турском 206 km, Северном Македонијом 246 km. Обале су јој дуге 13.676 km.

Обала је веома разуђена, са мноштвом острва, полуострва и залива. Њихова обала је по разуђености друга у Европи. Највећи део државе је под планинама, највиши врх је Олимп са 2.911 m надомрске висине. Земља није погодна за развој пољопривредне културе осим у неким долинама уз реку.

Геологија и рељеф

Рељеф Грчке је претежно планински. Дуж западних обала пружају се Пиндске планине, на које се настављају планине на Пелопонезу и Криту. У североисточном делу су Родопске планине. Низија је мало и настале су таложењем речних наноса. То су у долини реке Пиниос Тесалија, у долини реке Вардар Солунска низија и у долини реке Марице Тракија. Тло је на овом простору нестабилно, због чега су чести земљотреси.

Воде

Бистрица је најдужа река у Грчкој са укупном дужином од 322 km.[9][10][11] Река је друга по дужини у историјској области Македонији, после реке Вардар дуге 388 km. Бистрица извире на планини Грамос (Северни Пинд), у северозападној Грчкој на граници са Албанијом под именом Белица, затим тече ка југоистоку ка области Западна Македонија, прави велики завој и почиње да тече ка североистоку ка области Средишња Македонија, где се улива у Солунски залив Егејског мора у великој делти коју уз Бистрицу чине и реке: Караазмак (Лудиас) и Вардар (Аксиос).

Највеће језеро у Грчкој је Трихонида и налази се у округу Етолија-Акарнанија.[12]

Клима

Грчка првенствено има медитеранску климу, са благим, влажним зимама и топлим, сувим летима. Ова клима се јавља на свим приморским локацијама, укључујући Атину, Киклада, Додеканези, Крит, Пелопонез и делове Стере Еладе (Централна Континентална Грчка). Пиндус планине снажно утичу на климу земље, због веће изложености југозападном систему довођења влаге.

У планинским областима северозападне Грчке (делови Епира, Централна Грчка, Тесалија, Западна Македонија), као и у планинским централним деловима Пелопонеза — укључујући делове префектура Ахаја, Аркадија и Лаконија — карактеристична је алпска клима са обилним снежним падавинама. У унутрашњости северне Грчке, у централној Македонији и Источној Македонији и Тракији карактеристична је умерена клима са хладним, влажним зимама и топлим, сувим летима. Снежне падавине се јављају сваке године у планинама и северним деловима, а кратке снежне падавине се ретко јављају у нижим јужним областима, као што је Атина.

Флора и фауна

Историја

Праисторија

Најстарији доказ људског присуства на Балкану, датиран у 270.000. п. н. е. у пећини Петралона у северној грчкој покрајини Македонији.[13] Неолитска насеља у Грчкој, која датирају у 7. миленијум п. н. е.[13] су најстарији у Европи за неколико векова, пошто Грчка лежи на путу којим се земљорадња ширила са Блиског истока у Европу.[14]

Knossos Bull-Leaping Fresco
Фреска у палати Кнососа на острву Крит

Почетак европске историје, када су краљевства и царства цивилизација на Оријенту цветала и пропадала, почиње доласком Грка. Први, стидљиви кораци ка успону, од примитивне културе до врхунске цивилизације, учињени су на простору Егејског мора у току бронзаног доба (2800—1100. п. н. е.). Било је то доба трговине и комуникације међу народима у коме је углавном владао мир, који би повремено био прекидан крвавим ратовима. Област Егеја имала је кључну позицију при свакој трговини међу народима који су долазили са севера из Мале Азије или северне Африке током 2. и 3. миленијума п. н. е. Целокупна егејска цивилизација била је заснована на војно поморској моћи и трговини. Становници старог света пренели су своју трговину на острва и приобално подручје Егеја, а самим тим су допринели повећању материјалног богатства. Крит је био у сталној трговачкој вези са остатком Егеја где су израстале нове, мале, независне цивилизације, од којих је Кикладска била најзначајнија. Група Кикладских острва је била исувише мала да би могла примити велики број становника, међутим богатство минерала и метала уз изузетно повољан географски положај, доделио је острвима веома важну улогу током раног бронзаног доба.

Columns of the Temple of Apollo at Delphi, Greece.jpeg
Остаци Аполоновог храма у Делфима

Зависно од места развитка егејских цивилизација или у зависности од одређених карактеристичних археолошких остатака, добиле су име, Минојска по критском легендарном краљу Миноју; Кикладска по групи острва; Микенска по граду Микени. Постојала је и Тројанска цивилизација, у региону Троје, на северозападу Мале Азије. Доласком Дораца са севера бронзано доба се завршава свуда између 1100. и 1000. п. н. е. Њихов долазак је представљао последњи ударац микенској цивилизацији.

Античка Грчка

У међувремену Пелазги и Јоњани напуштају континентални део Грчке под притиском Дораца, који су освојили Пелопонез. Прешли су море и настанили се на северним егејским острвима и дуж малоазијске обале. Ту су израсли велики градови који су већ од 7. и 6. века п. н. е. постали центри бриљантних цивилизација. Међу богатим градовима Мале Азије издвајали су се Клазомена, Халикарнас, Колофон, Смирна, Фокеја, Самос, Ефес и изнад свих Милет. Они су били колевка науке и филозофије и први градови који су се развили у градове-државе. Пре него што су потпали под власт Лидијаца и Персијанаца, помогли су да се области Медитеранског и Црног мора отворе утицају грчке цивилизације. Крајем тог периода (6. век п. н. е.) појављују се две супарничке силе, Спарта и Атина.

Са појавом Хомера и његових епова, Илијаде и Одисеје, Грчка иде ка новом добу убрзаног напретка који ју је увео у период данас познат као класично доба (500—323. п. н. е.). То је период који је иза себе оставио најпознатије споменике и реликвије.

Период од 480. до 431. п. н. е. карактерише доминација великог државника Перикла, који је иницирао грађење велелепних здања међу којима се истичу Партенон и Пропилеји на Атинском Акропољу. У спољашњој политици Атинска империја је доживела врхунац. Што се тиче унутрашње политике, била је заснована на принципима широке демократије формирањем народног сабора коме је свако имао приступ и стварањем савета “војсковођа” који су бирани сваке године.

Пелопонески рат (431—404. п. н. е.), који је наговестио пропадање Атине, у суштини представља последицу неизмерног страха који су Спартанци осећали у односу на снажну и моћну Атину.

Велика епидемија 430. п. н. е., фатални неспоразуми око стратегије коју је требало применити након Периклове смрти 426. п. н. е. дефинитивно су бацили Атину на колена и подредили дејству бруталне диктатуре коју јој је Спарта наметнула.

4. век п. н. е. доноси Грчкој, ослабљеној дуготрајним ратовањем, претњу по мир од стране новонастале силе- Македоније. Највећи атински оратор Демостен је убедио Атињане да треба да се супротставе Македонији што је довело до погубне битке код Херонеје 338. п. н. е. Судбина Атине и неколицине других градова-држава прешла је у руке Македоније.

Хеленистичка Грчка

Под влашћу Македоније успостављено је, на неки начин, јединство народа у елементарној форми које је за време Александра Великог ојачано. Период између 4. и 2. века п. н. е. познат је као Хеленистичко доба. Пре своје смрти 323. п. н. е., Александар је био владар огромне империје. Након његове смрти долази до распада империје.

Римска владавина

Грчка пада под власт Рима. Грчка по први пут добија јавне путеве, акведукте, мостове и јавна купатила. Што се уметности тиче, више су се бавили монументалним спољним изгледом, тежећи масивним и разметљивим здањима која су украшавали тријумфални лукови, уклесани рељефи и фреске. Што се тиче скулптуре, скулптори су захтевали апсолутну перфекцију и предмета и израде.

Шта више, и током владавине Рима, грчки градови-државе задржали су своју надмоћ у филозофији, суптилној уметности и науци. У Римском периоду (146—138. п. н. е.) дошло је до ширења хришћанства на тлу Грчке. Свети Павле је на Марсовом брду у Атини, као и широм земље исповедао нову веру а генерацију касније Св. Јован је написао Откровење на острву Патмос.

Византијско царство

Када је дошло до поделе Римског царства, на Источно и Западно царство, Грчка је постала део Византијског царства које је било под толико великим утицајем грчке мисли и уметности, да је грчки језик постао службени језик заменивши латински. Византијско доба (од 395. до 1453. г) је трајало 1.000 година. Током овог периода развила се уметност, култура и обичај, који су својствени овом периоду, и у којима се огледа веома јак утицај и тесна веза која је постојала између цркве и државе. У црквеној архитектури развио се карактеристичан и веома познат стил под именом Византијски стил са укрштеним попречним бродом који има округлу куполу, и храмови у стилу базилике са уздигнутом централном лађом и једном или двема лађама на по свакој страни које су оивичене стубовима и колонама.

Мозаици и фреске којима су цркве биле украшене биле су изузетно високог уметничког нивоа у овом периоду који је доживео свој крај када је Османско царство покорило Византију 1453. год.

Турска власт

Bílá věž, Thesalloniki
Бела кула у Солуну, једна од најпознатијих османских грађевина преосталих у Грчкој.

Са падом Константинопоља, главног града Византијског царства, 1453. год. Турци су заузели највећи део Грчке. И док је највећи део грчког копна и Егејских острва био под турском контролом до краја 15. века, Кипар и Крит су остали млетачки поседи и нису пали под Турке све до 1571, односно 1670. Једини део грчког света који је избегао дуготрајну турску окупацију била су Јонска острва, који су остали млетачки посед, све до их није преузела Прва француска република, а онда су 1809. прешли под власт Уједињеног Краљевства све до уједињења са Грчком 1864.[15]

Док су Грци на Јонским острвима и Константинопољу живели у просперитету, а они у Константинопољу су се чак достизали утицајне положаје у турском администрацији, [15] већина становништва грчког копна је искусило економске последице османског освајања. Уведени су тешки порези, а касније је Османско царство увело политику стварања наследних поседа, што је за последицу имало претварање сеоског грчког становнитва у кметове.[16]

Грчку православну цркву и Васељенеску патријаршију Порта је сматрала ауторитетом над целим православним становништвом, било да су Грци или не. Иако Османско царство није присиљавало немуслимане да се преобрате на ислам, хришћани су били суочени са неколико видова угњетавања како би се нагласио њихов подрежени статус у Османском царству. Угњетавање хришћана, посебно комбиновано са оштрим третманом локалним османских власти, је довело до пребраћивања на ислам, мада само наизглед. У 19. веку многи пребраћеници су се вратили на своју стару веру.[15] Природа османске управе у Грчкој је варирала, иако је била увек произвољна и често сурова.[15] Неки градови су имали гувернере које је именовао султан, док су други (попут Атине) биле самоуправне општине. Планинске области у унутрашњости и многа острва су практично вековима остала аутономна од османске државе.[15]

Када су избијали ратови између Османског царства и других држава, Грци су обично устајали против Османског царства, уз пар изузетака. Пре Грчке револуције било је много ратова у ком су се Грци борили против Османлија, као што су грчко учешће у бици код Лепанта 1571. устанак епирских сељака 1600-1601, Морејски рат 1684-1699, и Пелопонески устанак који је подстакла Руска Империја како би разбила Османско царство у складу са руским интересима.[15] Све ове устанке Османлије су угушиле у крви.[17][18]

Грчка је остала под влашћу Османског царства до 1821. када су се разни ослободилачки покрети ујединили и повели Грчку у борбу за независност (1821—1834).

Модерна Грчка

Map Greece expansion 1832-1947-sr
мини

Модерна Грчка настаје са одбацивањем турског ропства. Земља је постала призната као независна држава од стране великих сила (В. Британије, Француске и Русије) 1830. године а прва монархија успостављена је доласком на престо краља Ота из Баварске. У току следећих неколико година, за време Елефтериоса Венизелоса, грчка нација покушавала је да под своје окриље доведе територије које су одувек биле насељене Грцима, а последња припојена територија били су група острва Додекани, који су јој припојени за време Другог светског рата. Почетком рата фашистичка Италија је покушала да изврши инвазију на Грчку, али су Грци током шестомесечних борби успели да одбију напад и протерају Италијане. Током рата је Грчка била под нацистичком окупацијом, али је на њеној територији деловало неколико покрета отпора. После окончања Другог светског рата на простору Грчке је вођен грађански рат између два сукобљена антифашистичка покрета левичарске и десничарске политичке организације, који се окончао 1949. године победом прозападног блока. Грчка је била краљевина до 1973. године када је проглашена република чији је први председник био Јоргос Пападопулос.

Становништво

Грчку настањује око 10 милиона Грка. Грчка је најчистија етничка држава на Балкану. Грци чине око 98 % становништва а остале етничке мањине су Турци, Роми и Бугари (једине званично признате националне мањине) као и Албанци и Македонци, који нису признати. Од самог почетка, односно од времена када је Грчка први пут настањена, пре неких 7.000 година па до данашњих дана, њени становници су се трудили да докажу да су људи посебног кова. И данас се велики број Грка поноси својим пореклом и историјом у којој су границе ове земље много пута биле померане.

Религија

Zakynthos SaintDionizosCathedral
Црква Грчке православне цркве

Више од 95 % Грчке популације припада грчкој православној цркви која је овде традиционално већинска. Скоро сви Грци поштују правила о браку и сахрани које ова црква прописује. Цивилни бракови су уведени 1980. године. Главни религијски празници су Васкрс и празник Успење Пресвете Богородице.

Многи Грци се за ове празнике враћају у своја родна места, да би их прославили уз јагњеће печење и добро вино. Грци славе Васкрс по миланковићевом календару кога је увео Милутин Миланковић и који се углавном поклапа са грегоријанским (до одређеног времена), па многи мисле да Грци користе грегоријански календар.

Језик

Модерни грчки језик је језик већине популације. Модерни грчки користи исти алфабет који су користили и становници у античким временима. Током 19. и 20. века грчки језик био је предмет дискусија. Грчки научници су покушали да преуреде модерни грчки и да га направе сличнијим некадашњем језику. Они су увели Катаревуса форму грчког језика који се разликовао од Демотике (модерни говорни језик у Грчкој) у граматици, синтакси и неким речима. Од 1976. године Демотике је постао главни језик у Грчкој. После модерног грчког најзаступљенији су енглески и немачки, као и језици мањина: турски, албански, бугарски и македонски језик.

Највећи градови

 

Извор: Hellenic Statistical Authority 2011 census[19]
Град Периферија Популација
Атина
Атина
Солун
Солун
Патра
Патра
Ираклион
Ираклион
1. Атина Атика 3.074.160 Лариса
Лариса
Волос
Волос
Родос
Родос
Јањина
Јањина
2. Солун Средишња Македонија 790.824
3. Патра Западна Грчка 214.580
4. Ираклион Крит 173.450
5. Лариса Тесалија 163.380
6. Волос Тесалија 144.420
7. Родос Јужни Егеј 118.623
8. Јањина Епир 111.740
9. Ханија Крит 108.310
10. Халкида Средишња Грчка 102.420
11. Агринион Западна Грчка 93.930
12. Катерини Средишња Македонија 86.170
13. Трикала Тесалија 80.900
14. Сер Средишња Македонија 76.240
15. Ламија Средишња Грчка 74.720
16. Александруполис Источна Македонија и Тракија 72.750
17. Кожани Западна Македонија 70.420
18. Кавала Источна Македонија и Тракија 70.360
19. Каламата Пелопонез 70.130
20. Бер Средишња Македонија 66.630

Државни симболи

Coat of arms of Greece
Грб Грчке.

Застава Грчке се састоји од девет хоризонталних линија плаве и беле боје наизменично, и белог равнокраког (тзв. грчког) крста на плавој позадини у горњем левом углу (кантону).

Крст је овде симбол православља. Порекло и симболика линија нису званично одређени, а поред популарних тумачења, претпоставља се да имају подлогу из времена Византије, иако о томе нема потврда у историјским документима.

Грб Грчке је званични хералдички симбол Републике Грчке.

Данашњи грб састоји се од штита светлоплаве (azure) боје и белог (argent) једнакокраког крста на средини (fess point) чији кракови сежу до ивица штита. Штит је у потпуности окружен ловоровим венцем.

Грб Грчке је од 1822. године би мењан неколико пута — првобитно је грб био штит са приказом Атине и сове, потом је додат феникс, да би потом грчке династије додавале своје елементе грбу. Грб је у оваквом облику присутан од 1967. године, а изглед му је прецизно прописан 1975. године.

Сунце Вергине је симбол који је постао знак грчке Македоније,[20] на плавој позадини се најчешће користи као незванична застава три грчке периферије Западне, Средишње и Источне Македоније.

Политика

Грчка је по државном уређењу парламентарна република (монархија је одбијена на референдуму 8. децембра 1974).

Административна подела

Satellite image of Greece
Сателитски снимак

Грчка је неформално састављена из неколико историјско-географских области:

Грчка је издељена на 13 периферија (грч. περιφέρειες), док се Света гора, црквена држава на полуострву Атос, налази под грчким суверенитетом.

Свака периферија је издељена на више нома или префектура (грч. νομοί, νομός), којих укупно има 54.

Привреда

Corinth Isthmus
Коринтски канал раставља Пелопонез од грчког копна. Дуг је 6,3 km, широк 22 m и дубок 8 m.

Грчка је развијена земља са развијеним риболовом, индустријом, па донекле и пољопривредом. По извештају из 1998. године 7 % државних прихода било је од ових делатности. Више се гаје маслине, дуван, памук, грожђе и још неке врсте воћа. Козе и овце су обележје грчког сточарства. Шуме обухватају 28 % површине државе. Грчка привреда налази се под утицајем страног капитала, али у последње време јача државни сектор, а самим тим и унутрашња улагања.

Пољопривреда је слабије развијена због недостатка погодног тла али се све више наводњава тако да је сваке године све већа производња. Главне пољопривредне културе су: пшеница, кукуруз, јечам, пиринач, маслине, агруми и мандарине. Такође се практикује и виноградарство.

Рударство, условљено природним богатством руда, се у последњем веку поприлично развило. Грчка је богата рудама: боксит, манган, никл, цинк, барит, сумпор, со, сребро и др.

Индустрија се развила последних 30 година. Развијена је обојена металургија, прехрамбена, текстилна, хемијска, електротехничка, фармацеутска, текстилна индустрија, бродоградња, кожна и дрвна индустрија. Такође постоји и неколико рафинерија нафте у Грчкој.

Позната је и по туризму јер има излаз на Јадранско море и Егејско море. Због многобројних острва јако је примамљиво место многим туристима за одмор и уживање.

Саобраћај

Грчка је изразито средоземна земља која излази на неколико мора (Егејско, Јонско, Средоземно) са бројним заливима, острвима и полуострвима, а у унутрашњости је изразито планиска земља и најчешће је одвојена природним препрекама од других балканских земаља. Овакви природни услови условили окренутост мору и, са тим у вези, поморском саобраћају, а у последњих деценија, и авиосаобраћају. Главна чворишта у земљи су два највећа града, Атина и Солун.

Грчка има развијен друмски, железнички, ваздушни и водни саобраћај. Укупна дужина путева у Грчкој је око 117.000 km, од чега је 107.406 km асфалтирано (2006. година). Дужина ауто-путева тренутно износи 1030 km, али се у наредним годинама очекује изградња нових деоница. Они носе ознаке редних једноцифрених бројева.

Култура

Култура Грчке се развијала током периода од неколико хиљада година, са својим почетком Микенске културе, настављајући углавном у Класичну Грчку, током Хеленског периода, током утицаја Римског царства и свог Грчког царства које је настало на налеђу Византијског царства.

Обичаји

Многе грчке жене се удају у раним двадесетим, док мушкарци претендују да се жене касније, најчешће у 30-им. Кроз неколико прошлих деценија жене су добиле већа права, али у грчком друштву је и даље јачи утицај мушкараца. За старе Грке породица, религија, традиција и образовање представљају главне вредности.

Кухиња

Tzatziki salade
Салата цацики.

Најчешћи састојци грчких оброка су говедина, јагњетина, пилетина и свињетина. Риба и морски плодови се конзумирају на острвима и у великим градовима. Не сме се заборавити ни маслиново уље које овим састојцима даје леп укус. Салате се једу уз главна јела. Традиционално јело је сувлаки (ражњић од јагњећег или свињског меса, са биљним додацима и помфритом). Десерти су најчешће неке врсте воћа или баклава. Познато јело јесу и кокоретси (састоји се од јагњеце џигерице).

Ручак је главни оброк и сервира се око 14 часова, али због обавеза и радног времена многи ручају увече око 19 часова. Ресторани нуде богат избор јела, тако да за Грке није непријатно да уђу у кухињу ресторана и изаберу шта желе из многобројних лонаца са храном.

Књижевност

Најпознатији савремени грчки песник је Јоргос Сеферис, добитник Нобелове награде за књижевност 1963. године. Његова поезија је пуна симболике и књижевних реминисценција изражених јасним, непретенциозним језиком.

Други велики грчки песник, Одисеј Елитис, добитник је Нобелове награде за књижевност за 1979. годину „за своју поезију која, на позадини грчког предања, сензуалном снагом и интелектуалном јасноћом одсликава борбу модерног човека за слободу и стваралаштво“.[21] Константин Кавафи, грчки песник који је већину живота провео у Александрији у Египту, добио је међународно признање у 20. веку.

Други велики песници грчког литерарног процвата у двадесетом веку су Јанис Рицос, Милтос Сахтурис, Тасос Ливадитис и Манолис Анагностакис.

Од прозних писаца најпознатији је Никос Казанцакис чији су романи „Грк Зорба“ (1943), „Последње Христово искушење“ и „Христос поново разапет“ доживели светску славу и преведени на многе језике. Други значајни савремени прозаисти су Василис Василикос, Реа Галанаки и Такис Теодоропулос.

Спорт

Фудбалска репрезентација Грчке је освојила Европско првенство у фудбалу 2004. у Португалу када су поразили домаћина Португал резултатом 1:0. Грчка је изненађујуће освојила првенство, победивши у четвртфиналу браниоца титуле Французе, фаворизовану Чешку у полуфиналу и Португал у финалу.[22]

Кошаркашка репрезентација Грчке је била европски првак у кошарци 1987. и 2005. године.

Атлетичарка у дисциплини скок мотком, Катерина Стефаниди, освојила је златну медаљу на Летњим олимпијским играма 2016. године, а била је шампионка на Светском и Европском атлетском првенству.[23]

Види још

Референце

  1. ^ "United Nations world population prospects"(PDF) 2015 Revision
  2. ^ United Nations Statistics Division — Standard Country and Area Codes Classifications
  3. ^ Замаровски 1985, стр. 128.
  4. 4,0 4,1 Smith 1856, стр. 299.
  5. ^ 1.14 Aristotle, Meteorology
  6. ^ Hesiod, Catalogue of Women, 2 Архивирано на сајту Wayback Machine (јул 5, 2013) (на језику: енглески)
  7. ^ (Byzantinus), Stephanus; Meineke, August (1849). Ethnica. Reimer. стр. 212—.
  8. ^ Smith 1849, стр. 1011
  9. ^ [https://books.google.bg/books?id=29BAeKHwvuoC&pg=PA316&lpg=PA316&dq=bistrica+aliakmon&source=bl&ots=UvcnmeydLH&sig=aZy6juOqVleZ5OyQNghlS6UIJto&hl=bg&ei=0qiNSa71B4PI0gXiorSVCw&sa=X&oi=book_result&resnum=6&ct=result Encyclopedia of the Languages of Europe, Glanville Price. Blackwell Publishing.ISBN 978-0-631-22039-8. стр. 316.
  10. ^ Die Jungtürken und die mazedonische Frage(1890—1918), Mehmet Hacısalihoğlu, Oldenbourg Wissenschaftsverlag. 2003. ISBN 978-3-486-56745-8. стр. 42.
  11. ^ A History of the Crusades, Volume IV The Art and Architecture of the Crusader States, Kenneth M. Setton, Harry W. Hazard, Edition: University of Wisconsin Press. 1977. ISBN 978-0-299-06824-0. стр. 368.
  12. ^ „Waveform Relocation and Focal Mechanism Analysis of an Earthquake Swarm in Trichonis Lake, Western Greece”, Bulletin of the Seismological Society of America, 98 km3 (24 cu mi) (2), стр. 804—811, април 2008, doi:10.1785/0120070185, Приступљено 5. 11. 2011
  13. 13,0 13,1 Borza 1992, стр. 58.
  14. ^ Perlès 2001, стр. 1.
  15. 15,0 15,1 15,2 15,3 15,4 15,5 Clogg 1992.
  16. ^ Kourvetaris & Dobratz 1987, стр. 33.
  17. ^ Harrington 1968, стр. 124, 221.
  18. ^ Stokes & Gorman 2010, стр. 256.
  19. ^ „'Πίνακας 1: Προσωρινά αποτελέσματα του Μόνιμου Πληθυσμού της Ελλάδος' (PDF). National Statistical Service of Greece: Ανακοίνωση προσωρινών αποτελεσμάτων Απογραφής Πληθυσμού 2011, 22 Ιουλίου 2011.
  20. ^ The Macedonian Conflict: Ethnic Nationalism in a Transnational World, Loring M. Danforth. Princeton University Press.1997. ISBN 978-0-691-04357-9.
  21. ^ Званична презентација Нобелове фондације:[1].
  22. ^ „Čudo se dogodilo – Grčka prvak Evrope!”. Sportska centrala. 4. 7. 2004. Приступљено 25. 10. 2017.
  23. ^ Ekaterini Stefanidi. rio2016.com

Литература

Спољашње везе

Антика

Антика (нем. Antike, antik, од франц. antique, лат. antiquus – „старински, древни“) је термин који означава период европске политичке и културне историје у којем су водећу улогу имале стара Грчка и Рим. Старогрчка цивилизација се простирала на просторима данашње Грчке, Мале Азије, Сицилије, јужне Италије, а касније и у Египту, Сирији и Индији. Пошто се старогрчка цивилизација не може ограничити само на Грчку, нити само на Грке, погоднији су старогрчки називи Хелада и Хелени.

Антика обухвата период од преко 15. векова, од 1000. п. н. е. до пада Западног римског царства (476) и затварања паганских филозофских школа у источном, Јустинијановом царству око 500. године н. е.

Античка Грчка

Античка Грчка (често називана и као стара или древна Грчка) је термин који се у широком контексту употребљава да би описао цивилизацију која се развила над племенима који су говорили грчким језиком током старог века. Специфичније, термин Античка Грчка се односи на цивилизацију која је почела да се уздиже током 8. века п. н. е. и периодом који је уследио након пропасти Микенске цивилизације, и која се развила на подручју континенталне Грчке, Мале Азије, Медитерана и обалама Црног мора све до 146. п. н. е. када је Грчка освојена од стране Римске републике. Цивилизација Старих Грка се развила широм подручја источног Медитерана и данас се сматра углавном као најважнија цивилизација старог века. Историја Античке Грчке, хронолошки се дели на четири главна дела. Први је архајска ера која је трајала отприлике од средине 8. века п. н. е. све до 5. века п. н. е. Други је класична ера, која је трајала од почетка 5. века п. н. е. и као традиционални датум завршавања тог периода се сматра смрт Александра Великог, 323. п. н. е. Трећи је хеленистичка ера која је трајала од смрти Александра Македонског до освајања Грчке од стране Рима 146. п. н. е. И четврти период је онај који се углавном употребљава између Римског освајања Грчке и пропасти Римског царства.

Након пропасти Микенске цивилизације у 12. и 11. веку п. н. е. у Грчкој је уследио период познат као Мрачни век. Тај назив је коришћен из разлога зашто историјски и археолошки подаци о том периоду су веома оскудни. Током почетка Мрачног века на простору континенталне Грчке уследила је велика миграција хеленских племена. Главна четири хеленска племена из тог доба су била Дорци, Еолци, Јонци и Ахајци. После пропасти микенских центара уследила је велика сеоба грчког племена Дораца на југу Грчке што је изазвало велике пометње у становништву Грчке. Током 10. и 9. века п. н. е. уследила је прва велика колонизација Хелена. Тада су хеленска племена Еолаца, Јоњана и Дораца населила западне обале Мале Азије. Крајем Мрачног века, током 8. века п. н. е. уследило је формирање институције града-државе на хеленским просторима што ће обележити потоњи ток хеленске историје. Крајем 8. и током 7. века п. н. е. уследила је друга хеленска колонизација. У то доба Хелени су колонизовали подручја широм Медитерана и поготову јужну Италију и Сицилију, која ће остати позната као Велика Грчка. Након неуспешног покушаја Персије да покори Грчку, почетком 5. века п. н. е. Хеленска цивилизација ће доживети свој врхунац средином 5. века п. н. е. То ће се нарочито изјаснити у Атини, која ће постати културни центар хеленског света. Нарастајуће супарништво измећу Атине и Спарте довешће до Пелопонеског рата који ће поделити и ослабити хеленски свет. Током 4. века п. н. е. грчки градови-државе пашће под утицај Македоније која ће покорити Персијско царство. Освајање Персијког царства омогућиће проширивање хеленске културе до Индије. Након македонског освајања Персије, на простору Блиског истока и северне Африке процветаће хеленистичка култура која ће бити доминантна следећих векова. Након римског освајања грчке доћи ће до уског повезивања грчке и римске културе која ће остати позната као грчко-римска.

Данас Античка Грчка се сматра колевком Западне цивилизације и цивилизацијом са према већини процена најзначанијим доприносом у историји човечанства. Грчка цивилизација је дала одсудан допринос модерном свету у готово свим аспектима живота. Стари Грци се сматрају заслужним за открића у пољима филозофије, литературе, математике, физике, биологије, астрономије, архитектуре, историје као и за испостављање основних норми модерног друштва. Додатно Стари Грци су били заслужни за испостављање демократије и слободе говора. Утицај хеленске цивилизације је имао нарочит утицај у доба Ренесансе и Просветитељства. У модерно доба утицај хеленске цивилизације се изражава нарочито кроз културну струју Неокласицизма током 18. и 19. века, а науке које се баве изучавањем Античке Грчке се зову Класичне науке.

Атина

Атина (грч. Αθήνα [Athína]) је главни град Грчке и префектуре Атика и један од најпознатијих градова Европе, као и највећи град Грчке. Савремена Атина је велики и космополитски град док је античка Атина био моћни град-држава и познати образовни и филозофски центар. Атина се води као један од најстаријих светских градова, чија се историја бележи преко 3400 година.

Град је добио име по богињи заштитници Атини. Грчко име је било Αθήναι [Athínai], али од 1970-их, службено грчко име је Αθήνα [Athína].

Данас метрополитенско подручје Атине броји 3,7 милиона становника, што је ставља на друго место на листи највећих европских престоница (једино иза Лондона). Тренутно се град шири источно, Атиком.

Атина се често назива колевком западне цивилизације због својих културних доприноса током 5. и 4. века пре нове ере. Из тог раздобља у Атини је остало много античких зграда, уметничких дела итд. Најпознатији је Акропољ, који је признат као један од најбољих примера класичне грчке уметности и архитектуре. Сматра се зачетницом демократије.

Атина је центар економског, финансијског, индустријског, политичког и културног живота у Грчкој.

Античка Грчка је била центар уметности, учења и филозофије, домовина Платонове Академије и Аристотеловог Лицеја. Атина је, такође, родно место Сократа, Перикла, Софокла и других значајних филозофа, писаца и политичара који датирају из Античке Грчке.

Балкански ратови

Балканским ратовима се означавају два рата вођена у раздобљу од 1912. до 1913. године. Балкански ратови су били увод у сукоб ширих размера, Први светски рат. (види: Узроци Првог светског рата).

Балканско полуострво

Балканско полуострво, или једноставније Балкан, полуострво је и културна област који се налази у источној и југоисточној Европи. Полуострво је добило назив по Балканским планинама које се протежу од српско-бугарске границе до Црног мора.

Балканско полуострво је окружено Јадранским морем на југозападу, Јонским и Средоземним морем на југу, Егејско и Мраморно море су на југоистоку док је Црно море на истоку. Највиши врх полуострва је Мусала висок 2.925 m који се налази на планини Рила.

Византија

Византијско царство (грч. Βυζαντινή Αυτοκρατορία), Византија или Источно римско царство (грч. Ανατολική Ρωμαϊκή Αυτοκρατορία) је историјски термин који се користи како би се описало хеленизовано Римско царство из доба позне антике и средњег века. Престоница Византије била је у Константинопољу и византијски цареви су владали царством као директни наследници римских царева антике. Не постоји консензус у историјској науци када почиње историја Византијског царства, односно када се завршава историја Римског царства. С обзиром да је назив Византија настао у 16. веку захваљујући западноевропским хуманистима, као кључни датуми се сматрају 330. година када је Константинопољ инаугурисан, затим година 395. када је цар Теодосије I поделио царство на два дела и 476. година н. е. када је Западно римско царство престало да постоји.

Византинци су сматрали себе Римљанима или Ромејима (грч. Ῥωμαίοι), и говорили су грчки језик који је био доминатан у источном Медитерану још из доба хеленизма. Своје царство су наставили и даље да називају Римско царство (грч. Βασιλεία Ῥωμαίων; лат. Imperium Romanum) или Романија (грч. Ῥωμανία).Византија је током средњег века развила сопствену културу која се заснивала на наслеђу класичне антике, хришћанске религије и грчког језика, који је потиснуо латински током 7. века. Током њене хиљадугогодишње историје Византија је доживела бројне успоне и падове. Византија је повратила западни део царства у 6. веку под владавином Јустинијана I и тада је достигла свој територијални врхунац. У 7. веку царство је поразило Аваре и Сасанидску Персију да би га убрзо затим муслимански Арапи лишили већине блискоисточних поседа и крајем 7. века, северноафричких поседа. Током 8. и 9. века, царство су уздрмале спољне невоље попут сеобе Словена и бугарских инвазија као и унутрашње попут иконоборства. Под Македонском династијом (867—1056) царство је доживело потпуну обнову и почетком 11. века било је водећа сила у Источној Европи и на Блиском истоку. Сукоби са Селџучким Турцима у 11. веку проузроковали су трајни губитак унутрашњости Мале Азије, мада је царство доживело рестаурацију своје моћи и угледа током владавине династије Комнина у 12. веку. Пад Цариграда током Четвртог крсташког похода 1204. године је био катастрофални ударац Византијском царству. Царство је обновљено 1261. године под влашћу последње византијске династије, династије Палеолога. Комбинација спољних непријатеља и грађанских ратова, још више је ослабила Византију која под Палеолозима престаје да буде прворазредна сила. Византијска историја завршена је средином 15. века османским освајањима, пре свега престоног Цариграда 1453. године.

Византијско царство се данас сматра једном од најважнијих цивилизација у историји, иако је термин Византија дуго времена био синоним за пропаст и декаденцију. Хришћанска религија, римска политичка идеја и грчка цивилизација се сматрају стубовима Византијске цивилизације. Византија је дала велики допринос модерном свету у пољима дипломатије, архитектуре, књижевности, уметности и посебан допринос је дала у сачувању класичне књижевности. Опстанак класичне књижевности је кључно допринео у потоњем развоју Ренесансе у Западној Европи.

Грци

Грци или Хелени (грч. Ελληνες [Ellines] — Елини; антгрч. Ελληνες [Hellenes] — Хелени (арх. Јелини), модерно [Ellenes] — Елени), индоевропски су народ, који претежно живи у Грчкој (где чини око 98% становништва) и на Кипру (где чини око 77% становништва).

Грци су потомци древних Грка, народа који се сматра утемељивачем савремене европске цивилизације. Почетак грчке цивилизације означава микенска култура (после 1450. године п. н. е.). У Хомерско доба (12 – 8 века п. н. е.), Грци су основали велики број колонија на обалама Средоземља.

За грчку историју је веома значајно време владавине Александра Македонског (336 - 323. године п. н. е.). Иако пореклом није био Грк, Александар Македонски је одгојен у духу грчке културе, коју је проширио до источних граница свог светског царства. После распада Александровог царства настају хеленистичке државе, које касније падају под власт Римљана.

Источно римско односно Византијско царство, које је постало самостално 395. године, суштински је представљало грчку државу. Последњи остаци Царства долазе под турску власт падом Цариграда 1453. године. Модерна грчка држава (тадашња Грчка) основана је 1828. године, док Кипар постаје независна држава тек 1961. године.

Грци су већином православне вероисповести, а говоре грчким језиком, који се сматра посебним огранком индоевропске породице језика. Грка укупно има око 12.618.000, од тога у Грчкој 10.231.000, у САД 720.000, на Кипру 632.000. У Србији према попису из 2011. године живи 725 Грка.

Грчка митологија

Грчка митологија је корпус митова који воде порекло из античке Грчке. Ове приче се баве пореклом и природом света, животом и активностима божанстава, хероја, и митолошких бића, као и пореклом и значењем култа и ритуала старих Грка. Савремени научници проучавају митове у покушају да расветле религијске и политичке установе античке Грчке и њене цивилизације, и да стекну разумевање природе мита.Грчки митови су првобитно ширени усмено-поетичком традицијом највјеројатније од стране минојских и микенских певача, почевши од 18. века пре нове ере; и на крају митове о херојима тројанског рата и његовим последицама, који су постали део усмене традиције преко Хомерових епова, Илијадае и Одисеје. Две песме Хомеровог савременика, Хесиода, Теогонија и Послови и дани, садрже приче о настанку света, наслеђу божанских владара, стварању човека, пореклу људских невоља и жртвених пракси. Митови су такође сачувани у Хомерским химнама, у одељцима епова о епском циклусу, у лирским песмама, трагедијама и комедијама из петог века пре нове ере, у научним и песничким списима хеленистичког доба, и текстови из времена римског царства писаним од стране Плутарха и Паусаније.

Поред приповедачких налазишта античке Грчке књижевности, сликовити прикази богова, хероја и митолошких догађаја били су истакнути на древним вазама-сликама и украс заветованих жртава и многим другим артефактима. Геометријски нацрти на керамици из осмог века пре нове ере приказују сцене из тројанског циклуса као и Хераклове подвиге. In the succeeding архајског, класичног, и хеленистичког периода, појављују се Хомерске и разне друге митолошке сцене, које допуњују постојеће књижевне изворе.Грчка митологија је имала велики утицај на културу, уметност и књижевност западњачких цивилизација и остаје део њиховог културног наслеђа и језика. Песници и сликари су од античког доба до данас вукли инспирацију из грчке митологије и открили су сувремени значај и релевантност у уметничким темама.

Грчка на избору за Песму Евровизије

Грчка учествује на такмичењу за Песму Евровизије од 1974. године и дебитантског наступа који је за ову земљу уписала једна од у то доба најпознатијих грчких певачица Киријаки Пападопуло (алијас Маринела). Од тада нису учествовали свега 6 пута 1975, 1982, 1984, 1986, 1999. и 2000. године. Носилац права за избор представника Грчке на овом такмичењу је национална Радио-телевизија Грчке (грч. Ελληνική Ραδιοφωνία Τηλεόραση; ЕРТ)

Прву и једину победу у досадашња 34. наступа Грчкој је донела Елена Папаризу на такмичењу у Кијеву 2005. године са песмом My Number One (мој број један), што је Грчкој донело домаћинство на Песми Евровизије 2006. у Атини. Поред једне победе, грчки представници су још три пута остварили пласман на треће место (група Антик 2001, Сакис 2004. и Каломира 2008), односно још 12 пласмана међу првих десет.

Грчка на олимпијским играма

Грчка је била земља где су настале олимпијске игре. Била је место одржавања Древних олимпијских игара, тако да је било логично да се прве олимпијске игре модерног доба одрже у овој земљи. Грчка која је прихватила оживљавање идеје олимпизма се први пут појавила на Олимпијским играма 1896. године, које су биле уједно и прве олимпијске игре модерног доба. Од тада Грчка није пропустила ниједне Летње олимпијске игре и једна је од четири земље којима је то успело.

Грчка је први пут учествовала на Зимским олимпијским играма 1936. године и од онда је пропустила само једне, 1960. године. Грчка није освојила ни једну медаљу на Зимским олимпијским играма.

Приликом свечаног отварања сваке олимпијаде Грчка је прва земља која се појављује на церемонији отварања, остале државе бивају представљене азбучним редом. Овај обичај је због историјске улоге Грчке у стварању и промовисању олимпијских игара још у античким временима.

Грчка је била домаћин модерних олимпијских игара два пута, првих 1896. и двадесет четвртих 2004. године. Оба пута град домаћин је била Атина. Грчка је на Играма освојила 116 медаља, где се издвајају атлетика и дизање тегова као две најуспешније грчке олимпијске дисциплине.

Грчки олимпијски комитет (Ελληνική Ολυμπιακή Επιτροπή) је основан 1894. године, а признат од стране МОКа 1895. године.

Егејска Македонија

Егејска Македонија, позната и као Беломорска Македонија, Приморска Македонија, Јужна Македонија, Грчка Македонија или само Македонија (грч. Μακεδονία [Makedonía]), је покрајина у Грчкој, односно представља највећи део северне Грчке. Од петовековне турске окупације ослободила ју је грчка војска у Првом балканском рату.

Егејско море

Егејско море (грч. Αιγαίο Πέλαγος [Aigaío Pélagos], тур. Ege Denizi; архаично: Бело море, Јегејско море) је део Средоземног мора, а лежи између Грчке и Турске. Преко Босфора, Мраморног мора и Дарданела је повезано с Црним морем. Сматра се колевком две велике античке културе, Микенске и грчке. Касније су тим морем владали Персијанци, Римљани, Византинци, Ђеновљани и Млечани, као и Османлије. Данас Егејско море деле Грчка (већи део) и Турска (мањи део).Добило је име по Егеју (грч. Αιγεύς), митском краљу Атине.

Острва у Егејском мору се могу поделити на седам архипелага:

Тракијска острва

Источноегејска острва

Северни Споради

Кикладска острва

Саронска острва

Додекани или Јужни Споради

Крит

Краљевина Грчка

Краљевина Грчка (грч. Βασίλειον τῆς Ἑλλάδος) била је монархија, основана 1832. године на основу закључака Лондонске конференције 1832. од стране великих сила (Уједињеног Краљевства, Француске и Русије). Међународно признање стекла је на основу Цариградског споразума 1832., којим је такође потврђена њена потпуна независност од Османског царства. Тако је Краљевина Грчка постала прва потпуно независна држава Грка од пада Византије под Османско царство средином 15. века.

Краљевина Грчка је била правна наследница Привремене грчке владе основане током Грчког рата за независност. Постојала је све до 1924. године, када је укинута монархија, а основана Друга грчка република. Краљевина је обновљена 1935, и трајала је све до 1974., када ју је после одржавања референдума укинула Војна хунта.

Окрузи Грчке

Република Грчка је 2011. године, по Каликратисовом плану, добила ново устројство државе, подељено на три нивоа. Држава је подељена на 7 децентрализованих управа, 13 периферија, подељених на округе, и 325 општина. Света гора, као потпуно аутономна монашка јединица у Грчкој, ужива посебне повластице, па је изузетак од изложеног.

Орестијада

Орестијада или Орестијас (грч. Ορεστιάδα Orestiada) градић је у Грчкој, у области Тракије. Орестијада припада округу Еврос у оквиру периферије Источна Македонија и Тракија.

Периферије Грчке

Периферије (грч. Περιφέρειες) су основни вид управне поделе Грчке и имају значај покрајине. Има их 13, без Свете горе која чини засебну црквену државу у оквиру Грчке. Свака од периферија издељена је на више округа или периферијских јединица.

По новом подручном устројству Грчке (Каликратисов план, заживео почетком 2011. године) постојеће периферије су остале у неизмењеном саставу, али су добиле нове надлежности регионалне самоуправе (регионална самоуправа). На челу периферија су начелници периферија и периферијска већа, бирани на изборима сваке пете године.

Први балкански рат

Први балкански рат (буг. Първата балканска война, грч. Αʹ Βαλκανικός πόλεμος, тур. Birinci Balkan Savaşı) оружани је сукоб који је трајао од 8. октобра 1912. до 30. маја 1913. године и водио се између чланица Балканског савеза — Краљевина Бугарска, Краљевина Грчка, Краљевина Србија и Краљевина Црна Гора — на једној страни и Османског царства на другој. Комбиноване војске балканског савеза савладеле су бројчано инфериорину и стратешки лоше организовану османксу војску, што им је омогућило брзу побједу.

Рат је био свеобухватна и неизмјерна катастрофа за Османско царство, које је изгубило 83% европске територије и 69% европског становништва. Као резултат рата, Савез је заузе и подијелио скоро све преостале османске територије у Европи. Предстојећи догађаји довели су до стварање независне Албаније, што је разљутило Србе. Иако је постигла највећи успијех током рата, Бугарска је била незадовољана подијелом територија на подручју Македоније, што је проузроковало Други балкански рат.

Теба (Грчка)

Теба (стгрч. Θῆβαι, грч. Θήβα), град је у Грчкој, смештен северно од Китеронских планина, планина које деле Беотију од Атике, и то на јужном делу Беотијске равнице.

Троскок

Троскок је атлетска дисциплина скакања удаљ са залетом или без њега, а изводи се од три узастопна скока, тј. одскоком, кораком и скоком. Одскок и први корак изводе се на истој нози. Троскок је захтевна дисциплина и само истински шампиони постижу добре резултате.

Председници Републике Грчке
Прва грчка република
(1822—1832)
Друга грчка република
(1924—1935)
Диктатура пуковника
(1967—1974)
Трећа грчка република
(1974—)
Државе и територије у Европи
Суверене
државе
Зависне
територије
Непризнате
земље
Потпуно
Значајно
Малим делом
Повезано

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.