Григориј Потемкин

Григориј Александрович, кнез Потемкин-Таврически (рус. Григо́рий Алекса́ндрович Потёмкин, князь Потёмкин-Таври́ческий; Чизов, 24. септембар 1739Јаши, 16. октобар 1791) је био руски војсковођа, државник, гроф и пресветли кнез. Миљеник, а од 1775. по неким изворима морганатски супруг Катарине Велике.

Изворни изговор његовог презимена је Патјомкин, али је у српском језику устаљен облик Потемкин.

Остао је упамћен по свом настојању да колонизује ретко насељене степе јужне Украјине, које су припале Русији након анексије Крима 1783, мање од девет година пошто је постао самосталан као резултат Првог руско-турског рата (1768—1774). Потемкин је основао градове као што су: Херсон, Николајев, Севастопољ и Дњепропетровск. Надалеко је чувен по термину „Потемкинова села“. Отац му је био Александар Потемкин, а мајка Дарија Скуратова.

Григориј Потемкин
Grigorij Potiomkin.jpeg
Григориј Потемкин
Пуно имеГригориј Александрович Потемкин
Датум рођења24. септембар 1739.
Место рођењаЧизов
Руска Империја
Датум смрти16. октобар 1791. (52 год.)
Место смртиЈаши
Кнежевина Молдавија
ШколаМосковски државни универзитет Ломоносов

Детињство и младост

Григорије, потомак Московског дипломате Пјотра Потемкина, је рођен у селу Чизову у близини Смоленска у официрској породици. По завршетку студија на Московском универзитету, ступио је у коњичку гарду. Учествовао је у побуни 1762. којом ја збачен Петар III и устоличена Катарина Велика. Унапређен је у помочника гардијског поручника. Катарини су били потребни поуздани сарадници и она је уочила Потемкинову енергију и организационе способности.

Љубавник Катарине Велике

Године 1774. њихова веза је поримила много интимнији карактер. Потемкин је постао миљеник царице; примио је многа одликовања и постављен на важне положаје. Током наредних 17 година, био је најутицајнији човек у Русији. Потемкин је уживао у претераном луксузу и сопственом богатству. Као и Катарина, руководио се идејама просветитељства. Исказивао је верску толеранцију и пружио заштиту националним мањинама. Као врховни командант Руске војске (од 1784. године), залагао се за много хуманију врсту војне дисциплине, захтевајући од официра да се према војницима односе очински.

Неки историчари тврде да су се књаз Потемкин и царица Катарина тајно венчали 1775. у Вазнесењској цркви у Москви. Њихова кћи, Јелисавета Григорјевна, носила је презиме Тјомкина, што се тумачи као крње очево презиме.

На Катаринин захтев, цар Јозеф II прогласио је Потемкина 1776. принцем Светог римског царства. Од 1775, у царичиној милости је био Завадовски, а веза између Катарине и њеног бившег љубавника је постала чисто пријатељска, и његов утицај на њу није никада био озбиљније пољуљан од стране њених каснијих миљеника. Постојале су гласине да су се Катарина и Потемкин тајно венчали, негде у то време, али то никада није ни доказано нити оповргнуто. У сваком случају, постоје многи докази његовог великог утицаја на царицу током следећих 10 година. Њихова преписка је била стална, и већина важних државних списа је прошла кроз његове руке.

Гувернер Нове Русије

Ukraine Cherson 2St.-Ekater
Потемкин је сахрањен у саборној цркви у Херсону, граду који је он основао.

Потемкин је постигао импресиван успех у новоосвојеним руским, јужним провинцијама, у којим је био апсолутни владар. Помагао је и Руске и стране колонисте, основао је неколико нових градова, и створио Црноморску флоту. Године 1783. спровео је план за анексију Крима, за који је награђен титулом Пресветли кнез Таврически, или кнез Тауриде, по античком имену Крима. Четири године касније организовао је Катаринин дуго најављивани пут, са њеном пратњом, у јужне провинције. То је довело до руско-турског рата, који Русија није дочекала спремна. Као командант, Потемкин је био јако опрезан, што је војно оправдано, али му није донело на популарности.

Његов систем колонизације је био изложен озбиљним критикама, иако је дао сјајне резултате. Било је претеривања у свему што је покушавао. Није штедео ни људе, ни новац, ни себе самог у настојању да спроведе своје планове колонизације до краја; али никада није водио рачуна о трошковима, па се готово од три четвртине пројеката одустало на пола пута.

Године 1790. предводио је војне операције на Дњестру. Године 1791. вратио се у Санкт Петербург, где је настојао да се наметне царици уместо њеног новог љубавника, принца Зубова, и за 4 месеца је потрошио 850.000 рубаља на банкете и забаве. Царица је била нестрпљива и послала га је у Јаши да води мировне преговоре као руски опуномоћеник. Петог октобра 1791, док је био на путу за Николајев, преминуо је на око 60 километара од Јашија.

Spb 06-2012 Tauride Palace 02
Потемкинова палата у Санкт Петербургу.

Пишчевићи и кнез Потемкин

Александар Пишчевић често у својим мемоарима спомиње свога савременика и себи надређеног, кнеза Потемкина, као и поједине његове особине, навике, детаље из живота...

Види још

Литература

11. октобар

11. октобар (11.10.) је 284. дан у години по грегоријанском календару (285. у преступној години). До краја године има још 81 дан.

16. октобар

16. октобар (16.10.) је 289. дан у години по грегоријанском календару (290. у преступној години). До краја године има још 76 дана.

1739

1739. је била проста година.

Грчки пројект

Грчки проjект (рус. Греческий проект) је план руске императрице Катерине Велике из осамдесетих година 18. вијека за рјешавање источног питања дијељењем Османског царства између Руске империје и Хабсбуршке монархије и враћањем византијског царства на територији укључујући Константинопољ, Тракију, Македонију, бугарске земље и северну Грчку, на челу са својим унуком Константином Павловичем. Планира се и стварање тампонске земље између Русије, Аустрије и нове државе под називом Дачија, која се поклапа са територијом данашње Румуније и којом управља кнез Григориј Потемкин, миљеник императрице. Катарина расправља о свом плану са царем Јозефом Хабзбуршки, али страхови других великих сила, посебно Француска и Велика Британија, блокирају његово остварење.

Евгениј Бугарски је главни саветник императрице и иницијатор грчког пројекта Катарине Велике. Након пада пројекта, многи Бугари су се прикључили првом српском устанку.

Духовшчина

Духовшчина (рус. Духовщина) град је у европском делу Руске Федерације и административни центар Духовшчинског рејона смештеног у северном делу Смоленске области.

Према процени националне статистичке службе, у граду је 2014. живело 4.117 становника.

Етимологија субјеката Руске Федерације

Етимологије субјеката Руске Федерације обухвата српска имена 85 субјеката (републике, покрајине, области, градови, окрузи) који чине Руску Федерацију, пореданих по азбучном редоследу.

Катарина Велика

Катарина II Алексејевна (рус. Екатери́на II Алексе́евна, позната као Катарина Велика (рус. Екатери́на Вели́кая), рођена као Софија Августа Фредерика фон Анхалт-Цербст (нем. Sophie Friederike Auguste von Anhalt-Zerbst); 21. април 1729 — 6. новембар 1796) је била царица Русије од 28. јуна 1762. до своје смрти 6. новембра 1796. године. Била је пример просвећеног владара свога времена.

Коча Јусуф-паша

Коча Јусуф-паша (1730, Грузија - 1800, Џеда) је био османски државник грузијског порекла, који је два пута обављао дужност великог везира (1786 - 1789) и (1791 - 1792). Поред тог положаја обављао је и разне друге положаје: дефтердара, капудан-паше, сераскера , итд. Истакао се у ратовима против Руса и Аустријанаца (1787 - 1792). Пошто је био љубимац султана Абдул Хамида I и Селима III, био је најмоћнији човек у царству.

Петар I Петровић Његош

Петар I Петровић Његош, канонизован као Свети Петар Цетињски (Његуши, 1748 — Цетиње, 18. октобар 1830) био је српски православни митрополит црногорско-приморски и поглавар (старе) Црне Горе од 1784. до 1830. године, а почевши од 1796. године његово старешинство је признавао и знатан део области Брда. Потписивао се као владика Црне Горе, Скендерије и Приморја. Био је носилац руског Ордена Светог Александра Невског.

Руско-турски рат (1787—1792)

Руско-турски рат био је неуспешан покушај Османског царства да поврати територије изгубљене у претходном Руско-турском рату (1768—1774). Овај сукоб одвијао се истовремено с Аустријско-турским ратом (1787—1791).

Свјатогорска Успенска лавра

Свјатогорска Успенска лавра (укр. Свято-Успенська Святогірська Лавра) је православни манастир Украјинске православне цркве код града Свјатогорск, Доњецка област. Налази се на пећини уз десну обалу реке Северски Доњец.

Севастопољ

Севастопољ (рус. Севастополь; укр. Севастополь; кт. Aqyar, Акъяр) највећи је град на полуострву Крим. Налази се на обали Црног мора. Севастопољ је под фактичком контролом Русије, а суверенитет над градом је предмет спора између Русије и Украјине. Према руском гледишту, Севастопољ је град са федералним статусом у оквиру Русије (у саставу Јужног федералног округа), док према украјинском гледишту, град има специјални статус у оквиру Украјине.

Од 1997. град је био заједничка база руске и украјинске Црноморске флоте.

Према процени из 2012. у граду је живело 340.559 становника. Од тога су око 74% Руси и 21% Украјинци. У граду живи око 30.000 руских официра и морнара са члановима породица.

Руска флота је највећи послодавац у граду. Она обезбеђује 25% градског буџета. Само за закуп луке Русија је годишње плаћала Украјини 97 милиона $.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.