Гребен

Гребен или сика,[1] је биолошка структура која је настала од корала, алги и осталих организама са кречњачком љуштуром или унутрашњом структуром, а настаје унутар 30° г. ш. од екватора у топлим, плитким, сунчаним морима која немају много распршеног седимента. Издижу се изнад околног морског дна. Постоје три типа гребена:

  • Обрубни гребен су пљоснати гребени причвшћени непосредно уз обалу.
  • Варијерни гребен протежу се паралелно уз обалу од које су одвојени широком, дубоком лагуном. Воде у лагуни су релативно мирне, јер их гребен штити од удара таласа. Највећи реценти гребен је управо баријерни: Велики корални гребен који се налази на источној обали Аустралије, дуг 3.000 km, широк око 300 km, а висок 200 m.
  • Атоли су циркуларни гребени са лагуном, а окружени су дубоком водом.

Ова три типа гребена међусобно су повезана. Наиме, обрубни гребен се јавља око вулканског острва. Острво почиње тонути, али не и гребен који се издиже дјеловањем организама који га граде. Полако прелази у баријерни гребен, а овај, након што острво у потпуности потоне, у атол.

У палеозоику најзначајнији гребенотворци биле су кречњачке алге и строматопоре. Корали постају доминантни гребенотворци тек у мезозоику и кенозоику.

Једна од дефиниција била би: стјеновити остатак абразијом разореног острвцета или стијенског блока у нивоу, испод или изнад (за вријеме осеке) нивоа мора.

PamalicanAfterLiftOff
Морски гребен.

Види још

Референце

  1. ^ Županović, Šime. Hrvati i more : ribarstvo : od koga Hrvati naučiše ribarstvo i ribarsku terminologiju?. Zagreb: AGM.1995. ISBN 978-953-174-048-7. стр. 348.
Јадранско море

Јадранско море, водена је површина која раздваја Балканско полуострво од Апенинског полуострва и Динарске планине и Апенинских планина. Јадрансо море је најсвјеренији крак Средоземног мора, који се просторе од Отрантских врата (гдје се спаја са Јонским морем) до Падске низије на сјеверозападу. Земље са обалом на Јадрану су Италија, Словенија, Хрватска, Босна и Херцеговина, Црна Гора и Албанија. У Јадранском мору се налази преко 1.300 острва, која се углавном налазе на источној, хрватској, обали. Подјељена је у три басена, сјеверни је најплићи а јужни најдубљи, са највећом дубином од 1.233 метра. Отрантски праг, подводни гребен, налази се на граници између Јадранског и Јонског мора. Најчешће струје теку у смијеру супротном од Отрантских врата, дуж источне обале и назад до мореуза дуж западне (италијанске) обале.

Гребен (Вишеград)

Гребен је насељено мјесто у општини Вишеград, Република Српска, БиХ. Према попису становништва из 1991. у насељу је живјело 108 становника.

Гребен (облик рељефа)

Гребен или хрбат, је облик рељефа чије се две наспрамне странице спуштају много оштрије од друге две.

Гребен, исто тако може представљати и облик воденог/подводног рељефа који представља врло мало издигнуће од дна, чији врх може, мада не мора, да буде изнад површине воде.

Гребен (округ)

Округ Гребен (грч. Νομός Γρεβενών) је округ у периферији Западна Македонија и историјској покрајини Егејској Македонији, у северној Грчкој. Управно средиште округа је истоимени град Гребен.

Округ Гревена је успостављен 2011. године на месту некадашње префектуре, која је имала исти назив, обухват и границе.

Карипско море

Карипско море (шп. Mar Caribe; франц. Mer des Caraïbes) одвојено је од Атлантског океана острвима Кариба која се протежу у луку од Мексичког залива па готово до Венецуеле. Карипско море се налази у тропском подручју западне хемисфере. Оно је ограничено Мексиком и ценралном Америком на западу и југозападу, на северу Великим Антилима почевши од Кубе, на истоку Малим Антилима, и на југу северном обалом Јужне Америке. Карипско море, као и карипска острва добили су име по Карибима, народу који су шпански освајачи по свом доласку затекли на Малим Антилима.

Целокупна област Карипског мора, бројна острва Западне Индије, и суседне обале, се колективно називају Карибима. Карипско море је једно од највећих мора и има површину од око 2.754.000 km² . Најдубља тачка мора је Кајманска бразда, измећу Кајманских острва и Јамајке, која је 7.686 m (25.220 ft) испод нивоа мора. Карипска обала има много затона и залива: Гонавски залив, Венецуелански залив, Дариенски залив, Москитос залив, Паријски залив и Хондурашки залив.

Карипско море има други по величини баријерни гребен, Месоамерички баријерни гребен. Он се протеже у рапону од 1000 km дуж обала Мексика, Белиза, Гватемале, и Хондураса.

Квинсленд

Квинсленд (енгл. Queensland) је друга, по површини коју заузима, држава Аустралије, док је по броју стаовника трећа. Налази се на североистоку континента. Граничи се са Северном територијом на западу, Јужном Аустралијом на југозападу, Новим Јужним Велсом на југу, док границу на истоку и североистоку чини Велики корални гребен, односно Корално море.

Кингмен

Гребен Кингмен или скраћено само Кингмен је гребен у пацифичком океану и припада САД као неприпојена територија. Налази се око 60 km северно-западно од атола Палмира и око 1.713 km јужно-западно од Хонолулуа.

Корални гребен

Корални гребен је структура у облику гребена у мору, коју творе жарњаци и која с временом постане довољно велика да има значајан еколошки и физички утицај на своју околину. То су највеће структуре изграђене од живих организама на свету. Укупна површина коралних гребена износи 600.000 km², а на Малдивима се гребени издижу до 2.200 m изнад морског дна.

Корални гребени су претежно изграђени од корала из групе Scleractinia, али у изградњи гребена суделују и ватрени корали (Millepora), као и плави корали (Heliopora coerulea) у тропском Индопацифику. Scleractinia могу опстати од великих дубина до плићака, све до површине мора. Они током много векова изграђују структуру гребена од својих скелета састављених од калцијум карбоната.

Корални гребени су комплексни морски екосистеми. Они су биотоп (подручје живота) биоценозе (заједнице живих бића) која се састоји од биљака и животиња, на пример црва, шкољки, сунђера, бодљокошца и ракова. Корални гребени имају значајну улогу као „одгајалишта“ за потомке риба које настањују отворена мора.

Корално острво настаје кроз дуготрајне промене нивоа воде. Будући да корални гребен може расти само до морске површине, каснијим спуштањем нивоа воде или издизањем дна настаје једно или више острва, обично у облику атола.

Већина корала који граде коралне гребене живи у мутуалистичком односу са посебном врстом фотосинтетичке алге Zooxanthelle. Алга добија материје за фотосинтезу од корала, као и место за живот, а истовремено га снабдевајући неопходним једињењима за живот, глукозом, аминокиселинама, глицеоролом. Корали својом метаболичком активношћу усложњавају ова проста једињења чиме добијају материал за обављање свих животних функција. Улога Zooxanthelle је да обезбеђују непрекидно кружење материја. Боја корала долази, у ствари, од алги, чинећи корале јединственим екосистемом.

Корали су врло продуктивни екосистеми и битни су, не само за врсте којима су станиште, већ и за човека. Да су корали од великог еколошког значаја, указују следеће чињенице:

Риболов – за скоро четвртину свих светских риба, корални гребени су станиште. Од присуства корала зависи колико ће бити квалитетно одгајене рибе које се касније лове и чине основно средство за бројне животне заједнице људи у светском приобаљу.

Туризам – због свог предивног изгледа, основа су туризма који омогућава изванредну зараду. Добрим еколошким менаџментом је могуће учинити ова места одрживим, да се туризам развија без угрожавања корала.

Заштита обала – гребени физички штите обалу од таласа током невремена. Осим тога, спречавају ерозију тла, поплаве и уништавања материјалне имовине на обали, чиме се штеде значајна новчана средства.

Корално море

Корално море је део Тихог океана североисточно од Аустралије. У њему се налази ланац ненасељених острва који носи исто име, међу којима острва Вилис, Коринга и Трегосе. Име је добило по својој главној карактеристици, великом коралном гребену, који је највећи корални гребен на свету. Територија острва Коралног мора припада Аустралији, и њима управља Аустралијска служба за природну околину.

Космај

Космај је планина у Србији, у околини Сопота и Младеновца. Космај је висок 626 m и скоро је 100 m виши од највишег врха Фрушке горе. После Авале (506 m) је најнижа планина у Шумадији са својих 626 m надморске висине. На њему се истичу три врха: Мали, Голи и Рутави. Главни гребен Космаја полумесечастог је облика и пружа се у правцу југозапад-североисток. Иако је Космај ниска планина, ипак својим узгледом у виду острва доминира у овом делу ниске Шумадије, изнад валовитог неогеног побрђа, рашчлањеног благим речним долинама.

Назив Космај настао је од келтске речи cos (шума) и прединдоевропске речи maj (планина). Међутим, Римљани су Космај прилагодили митологији јер је добио значење casa Maiac - станиште богиње Маје. У римској епохи, Космај је био значајно рударско средиште. Вероватно се руда гвожђа ископавала на Космају и пре доласка Римљана.

Читав пејзаж је под вегетацијом. Наиме, стрмије стране обрасле су шумом (претежно буковом и храстовом, а местимично и четинарском). Благе падине су под травнатом вегетацијом, а подножје под воћњацима и њивама, док су заравни претежно са пропланцима.

На Космају има и разне дивљачи од значаја за ловни туризам (зечеви, срне, фазани, јаребице, лисице и препелице, а некада давно и вукови).

Космајци су учествовали у свим значајнијим ратовима. Били су вешти и храбри ратници. Учествовали су у Боју на Косову 1389. године. Прича се да је из Поповића, Стојан Поповић одвео на Косово 400 ратника, а војвода Дуча 80 коњаника. Такође, према легенди, под Космајем родио се Иван Косанчић, познати српски јунак у Боју на Косову против турака. У 18. веку становништво Космаја у турско-аустријским ратовима било је на страни Аустрије. У селу Неменикуће недалеко од Космаја детињство је провео српски књижевник Милован Видаковић чија је породица избегла из овог краја услед метежа током Кочине крајине.

У Првом српском устанку Космај игра значајну улогу. У Дрлупи 11. фебруара 1804. годиине уперена је прва устаничка пушка против Турака када је рањен злогласни дахија Аганлија. Карађорђе је са устаницима у овом крају попалио турске ханове у Сибници, Дрлупи, Рогачи и Дучини. У Другом српском устанку Космајци су учествовали на страни кнеза Милоша Обреновића.

Учествовали су и у Српско-турском рату 1876-1878. године, затим балканским ратовима 1912. и 1913. године. У Првом светском рату Космајци су имали значајног удела у биткама на Церу и Колубари 1914. године. Затим у делу где се данас налази хотел Космај и базен, где су вођене једне од најстрашнијих борби, одакле је непријатељ био протеран на Саву и Дунав.

У Другом светском рату на подручју Космаја деловао је чувени Космајско-посавски партизански одред, а палим борцима из тог одреда је на врху планине подигнут споменик.

Морски епископ

Морски епископ или епископ-риба је врста морског чудовишта која се први пут појавила у 16. веку.

Према неким описима, има крљушти као риба, бочна пераја на леђима, јако је широк, и оштар гребен на леђима. Име је добио по томе што неки тврде да личи на епископа. Према легенди, први морски епископ је ухваћен 1433. године. Наводно је било јако бизарно створење. Према једној причи, доведен је пред краља.

Неготинска Крајина

Неготинска Крајина је крај у североисточном делу Србије између Дунава, српско-бугарске границе, планина Дели Јован и Велики Гребен и Вратњанске реке. Део је Влашко-понтијског басена са најнижом надморском висином у Србији на ушћу Тимока у Дунав (28 m). Чини је плодна равница поред Дунава и Тимока и побрђе и брежуљкасто земљиште, са развијеним ратарством, воћарством и виноградарством.

Околне планине погодују развоју сточарства. Хемијска индустрија развијена је у Прахову (производња вештачких ђубрива), где се налази и речно пристаниште. На Дунаву, код Кусјака, заједно са Румунијом, изграђена је хидроелектрана „Ђердап 2“. Остала индустрија, трговина, угоститељство и занатске делатности развијене су у Неготину и другим местима.

Богата историјска прошлост, културно наслеђе и занимљива и живописна околина Неготина, утицали су на развој туризма у овом крају.

Историјски, појам „Неготинска Крајина“ обухвата територију далеко већу од данашње Општине Неготин, тј. више од трећине подручја града Зајечара, већи део Општине Кладово и мали део Општине Мајданпек.

Норвешко море

Норвешко море (норв. Norskehavet) је ивично море Северног Атлантика смештено у дубоком басену између Северног мора на југу, Исланда и Гренландског мора на западу те западних обала Норвешке на истоку. На североистоку граничи се са Баренцовим морем. Од Атлантског океана на југу га раздваја подземни гребен који спаја Исланд са Фарским острвима, док је гранична линија ка Гренландском мору подземни гребен око Јан Мајена.

За разлику од осталих ивичних мора, највећи део дна Норвешког мора не припада континенталном шелфу због чега су његове просечне дубине око 2.000 метара (максимална дубина је 3.970 м). Услед утицаја топле Северноатлантске струје његове обале се никада не леде.

На његовом дну откривена су богата лежишта нафте и земног гаса која се интензивно експлоатишу, а у привредном смислу значајно је и због изванредног богатства у рибљем фонду. Његови ивични делови близу норвешких обала су једно од најважнијих мрестилишта рибљих врста из Северног Атлантика.

Слив

Слив је назив за територију са које све воде отичу према неком мору, океану или језеру. Граница два слива назива се развође а у географском смислу вододелницу чини неко брдо, гребен или планина. Вододелница је линија која спаја највише тачке на развођу. Слив се састоји од више речних сливова. Речна развођа могу бити главна и споредна. Главна развођа одвајају сливове великих река, а споредна сливове притока (првог, другог, трећег реда итд.). У свету постоји велики број сливова различите површине и количине воде која њима отиче. Највећа количина воде (око 47% свих текућих вода) отиче у Атлантски океан.

Могу се издвојити сливови океана, мора, језера и река. У хидрологији F²¹ означава површину слива изражену у km², а на картама се мери помоћу планиметра. Стварни хидрогеолошки слив се у крашким теренима често не поклапа са топографском површином неке реке или језера. Карактеристике речног слива у знатној мери утичу на режим реке и водни биланс њеног слива.

Списак острва у Хрватској

Острва (површине веће од од 1 km²), острвца (мање од 1 km² и веће од 0.01 km²) хрватског дела Јадрана поређани према површини.

Столови

Столови су планина у Србији, југозападно од Краљева, између Ибра, Рибнице и Брезанске реке. Са ње се у свим правцима разилазе притоке поменутих река, које су дубоким долинама рашчланиле планину на дугачке гребене и косе и дале јој у целини звездаст облик. Главни планински гребен је на правцу север-северозапад-југ-југоисток, са највишим врхом Усовицом са 1375 m надморске висине у северозападном делу. Већим делом је под густом шумом. Западни обронци Столова формирају источни део Ибарске клисуре, а на њима се налази и тврђава Маглич.

Тврђава Гребен

Тврђава Гребен се први пут помиње у изворима из 1192. године, а потом 1322. и 1346. године кад градом управља извјесни Никола. У 14. вијеку Гребен је припадао жупи (области) Земљаник, а био је у посједу федуалне господе Хрватинића, господара Доњих Краја, о чему свједоче повеље потписане у овом граду 1374. и 1375. године. Уз њега, као посјед, су ишла и нека села. Град је страдао приликом пада Јајачке бановине под Турке 1527-1528. године кад је босански санџак-бег Гази Хусрев освојио Јајачку бановину, а са њом и град Гребен. У турским пописима нахије Змијање из 1541. године, наведена је варош тврђаве Крупа, названа Врх-Крупа, са 14 кућа. Дакле град Гребен је убрзо по доласку Турака (1527-1528) промијенио име у Крупа. У турским изворима се помиње 1562. године, на подручју нахије Јајце под именима Гребен и Врх-Крупа. Чини се да је у периоду турске управе град напуштен. Данас је у рушевном стању. Нешто боље је сачувана само кула над Врбасом и дио бедема који се спуштају према кориту ријеке Врбас.

Тихи океан

Тихи океан (познат и као Пацифик од француског pacifique, што значи миран) је највећи светски океан. Покрива трећину површине земље и има површину од 179,7 милиона km². Протеже се од Беринговог мора на Арктику до Антарктика на југу и од Индонезије до Колумбије. Највећа дубина је на 11.034 m испод површине мора, што уједно представља и највећу дубину мора на свету.На Тихом океану постоји око 25.000 острва (више него у свим осталим океанима заједно), од којих се већина налази јужно од екватора.Дуж неправилних западних граница Тихог океана леже многа рубна мора, од којих су највећа Корално, Јужнокинеско, Јапанско, Тасманово и Жуто море. Малајским пролазом је спојен са Индијским на западу, као и Магелановим пролазом на истоку с Атлантиком. Према северу, Берингов пролаз спаја га са Арктичким океаном.

Како се Тихи океан шири на ± 180° географска дужине, где запад постаје исток, азијска страна океана правилно се сматра источним Тихим океаном, а супротна је страна западни Тихи океан. Датумска граница већим делом прати ±180° географске дужине која разграничава источни и западни део. Али, на неким местима се одваја од те географске одреднице. Тако на северу скреће према истоку да би заобишла најисточнији део Азије, затим скреће према западу обилазећи Алеутска острва да би затим пуно јужније јако скренула према западу како би обухватила острвску државу Кирибати и још нека мања острва.

Током Магелановог путовања до Филипина, по изласку из пролаза кроз Огњену земљу (пролаз је касније по њему добио име) познатом по снажним олујама, учинило му се да је Тихи океан врло миран кеан, по чему је добио и име. Ипак, није увек миран. Копно распршено по Тихом океану подложно је вулканским ерупцијама и потресима. Такође, бројни тајфуни почињу управо на том подручју. Али, најопаснији су цунамији (који су последица подводних потреса) са огромним таласима који уништавају острва и градове на свом путу.

Хајла

Хајла је планина у склопу Проклетија, на граници Косова и Метохије у Србији и Црне Горе. Лежи између Руговске клисуре и изворишта реке Ибра. Највећу висину (2403 м) достиже на територији Србије. Обухвата и нешто издвојену Ахмицу висине 2272 м .

У њеној грађи највише је пермских кварцних конгломерата и поврх њих, силифицираних, мермерастих и доломитских кречњака. У плеистоцену била је под ледницима, који су се од ње разилазили и кретали, нарочито према северу, међу којима је најпознатији био рожајски. Њихови трагови су остали у виду неколико циркова и валовских корита. Због изразите висине, гребен Хајле је го, а нижи делови су покривени суватима, а подножје, нарочито према изворишту Ибра, четинарском вегетацијом у којој има дивљих животиња (медвед, вук и др.)

Шар-планина

Шар-планина (или скраћено Шара) је планина која се налази на граници Србије, Северне Македоније и Албаније. Позната је и по другим називима: Скардус, Царска планина и Монте Аргентаро који датирају из периода средњег века.

По својим основним морфотектонским особинама, она припада Шарско-пиндском планинском систему, односно Динаридима.

Шар планину карактерише пространо било, чија дужина по хоризонталној пројекцији износи 80 до 85 km, односно територијално од Качаничке клисуре на североистоку, са врхом Љуботен, па све до горњег тока Радике и Врутока на југу, територијално тромеђе македонско-албанско-српске границе.

Ширина ове планине креће се од 20 до 25 km, на тај начин може се узети да површина Шар планинске области захвата преко 1.600 km².

Изнад пространог била диже се планински гребен (просечне висине 2.300 m), са бројним врховима и преседлинама. Зато гребен ове планине ствара утисак јаке назупчености.

Орографски се пружа два правца, део била од Љуботена до Караниколе пружа се правцем североисток - југозапад, док други део, од Караниколе до горњег тока Радике и Врутока правцем север - југ. Овај други део је знатно разуђенији, па и поједини делови стварају утисак засебне целине (средишњи део са Титовим врхом), и као такви носе локалне називе: Бродска планина, Рудока, Враца, Радика планина итд.

Испод самог гребена Шар планине леже бројни циркови, у којима су се сместила многа прелепа ледничка језера, позната и као Горске очи, док су испод циркова формиране дубоко усечене валовске долине, која најчешће представљају изворишта многих река.

Општи изглед Шар-планине је веома различит.

Посматрано са југоисточне (македонске) стране ова планина одаје слику питомости и поред високих кота изнад 2.700 m/нв, овде доминирају зелени пашњаци, док је ситуација сасвим другачија на северозападној страни (Косовско-метохијској), где ова планина поприма Алпски карактер, показујући своју суровост кроз стрмо-стеновите падине периглацијалног и глацијалног рељефа.

И поред знатних висина и своје суровости Шар планина је проходна у свим правцима.

Преко бројних превоја од давнина су водили каравански путеви, повезујући Тетовски округ са Косовско-метохијским подручјем, од којих су најпознатији: Караниколички, Скакалички Челепињски, Ливадички (Меанче) превој, превој на Враци. Превалц је место познато као ски центар.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.