Грачаница (Приштина)

Грачаница је насеље које се налази 8 километара југоисточно од Приштине, на магистралном путу за Гњилане. Од 1999. године ово место је седиште српске енклаве која броји преко 12.000 становника. У њему се налази један од најпознатијих српских средњовековних манастира Грачаница, задужбина Светог краља Милутина.

Грачаница
Gracanica1
Манастир Грачаница
Административни подаци
Држава Србија
Аутономна покрајина Косово и Метохија
Управни округКосовски
ГрадПриштина
Становништво
 — 2011.око 12.000
Географске карактеристике
Координате42°36′05″ СГШ; 21°11′33″ ИГД / 42.60151° СГШ; 21.19261° ИГДКоординате: 42°36′05″ СГШ; 21°11′33″ ИГД / 42.60151° СГШ; 21.19261° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина588 м
Грачаница на мапи Србије
Грачаница
Грачаница
Грачаница на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број38205
Позивни број+383 (0)38
Регистарска ознакаPR

Географија

Насеље је на реци Грачанки, десној притоки Ситнице, у њеној проширеној долини испод Грачаничког језера и јаловишта рудника олова и цинка КишницаНово Брдо. Окружују га брда Велетин (874 m), Стежевац (796) и коса Гласновик. Два километра југозападно од насеља налази се археолошко налазиште Улпијана.

Историја

Gracanica 1913
Просечна српска кућа у Грачаници, 5. мај 1913.

Грачаница се први пут помиње као Grazaniza 1303. године у једном писму папе Бенедикта IX барском надбискупу Марину везано за католичку парохију у Јањеву и рударску колонију Кишница изнад Грачанице. Под данашњим именом први пут га помиње краљ Милутин 1321. године у Грачаничкој повељи која није сачувана у папиру, али јесте на зиду унутар манастира издатој поводом оснивања манастира. При продирању Аустријанаца преко Косова до Скопља 1689. године, насеље је било напуштено, а после њиховог поновног похода (1737) је сасвим опустело. Око 1840. године населили су га Албанци из села Мрамора. Иако у њему није било ниједне српске куће, забележено је да се у манастирској порти одржавао сабор о Великој Госпојини, јер су околна села била српска. Албански насељеници из Мрамора одржали су се ту око тридесетак година, да би отишли због епидемије неке болести.

После ослобођења Врања 31. јануара, командант Шумадијској корпуса је 2. фебруара издао наређење 2. шумадијској дивизији "да форсираним маршем наступи преко Гњилана према Приштини". Истог дана креће наступање претходнице (два батаљона Рудничке бригаде, ескадрон коњаника, три батерије и око 100 добровољаца). Без одлучног османског отпора Шумадијски корпус је 4. фебруара 1878. ослободио Гњилане (настало при крају друге деценије 19. века), док је једно одељење продрло до Грачанице и ослободило је 5. фебруара. Треба истаћи да су продор Шумадијског корпуса доста помогли и добровољци и устаници/усташе који су ишли испред корпуса. Па је тако појачање, после ослобођења Гњилана, упућено према Грачаници када ју је већ ослободио командант добровољаца поручник Милош Сандић. Сутрадан (6. фебруара по грегоријанском календару) је у манастиру Грачаници одржан помен у славу косовских јунака, књаза Милана Обреновића и српске војске.Одред поручника Милоша Сандића имао је 50 добровољаца, три официра и два наредника са две заставе. Да би било јасно какав су подвиг изнели добровољци и редовни војници Књажевине Србије треба навести податак да су после дугог марша по јакој зими од Врања до Гиљана/Гњилана "беху остали без обуће", по речима поручник Милоша Сандића.[1]

Грачаница је од Турака била ослобођена за време Српско-турских ратова 1878. године, када је српска војска продрла надомак Приштине, али је одлуком Берлинског конгреса остала изван српске државе, тако да су многи становници, не само учесници у рату, морали да беже за Србију.

Године 1893. Грачаница је насељена Србима, а истоимени манастир се налазио у незавидном стању. У 60 кућа грађених од дрвета и покривених сламом, живело је 400 православних Срба.[2] Само су три грачаничке куће биле слободне и радиле своју земљу; остало су биле чивџије. Једина црква је била она монументална, подигнута од камена - манастирска. Манастир Грачаница је чувао старац изнемоћали калуђер Агатангел. Три сеоска светеника, од којих је познат поп Зарија Поповић, чинодејствовали су у импозантној манастирској богомољи. Кмет села је те године Петар М. Поповић. Сеоска српска школа је била стара (из 18. века) и радила у једном од три манастирска конака. Настава се изводила у две просторије укупно 44 ђака, а учитељ је радио са по два четири разреда. Сеоско гробље се налазило испред западних портанских врата.

Најстарији род у Грачаници су Поповићи, потичу од „ђака“ Ристе Призренца, који се овде доселио када су живели Албанци, 1759. године.[3] Он је први парох и служитељ у манастирској цркви, након неколико векова. Из овог рода су потоњи грачанички свештеници и учитељ и књижевник Јанићије Поповић.

Варошица данас

Liturgija u porti Gračanice na Vidovdan 2009
Литургија у порти Грачанице на Видовдан 2009.

Изнад насеља Грачаница и изнад манастира, на реци Грачанки, налази се велико јаловиште рудника „Кишница“ и „Ново Брдо“ које је средином осамдесетих година претило да пробије брану и поплави село. Захваљујући протестима грађана, јаловиште је затворено, а насеље Бадовац, које је било непосредно уз њега, пресељено изнад Грачанице на коси према селу Сушица.

Поред Манастира Грачаница, у центру насеља се налази и споменик изгинулим ратницима из Балканских и Првог светског рата, а у близини насеља је и испосница св. Луке, у Кишничком потоку, и ранословенска некропола Гладнице, у њивама поред Грачанке, источно од манастира.

За време НАТО бомбардовања, први пројектили су погодили велико подземно складиште муниције на брду Стрњик, на североистоку Грачанице; две недеље су одјекивале експлозије испод земље и горео војни материјал, од чега је страдало неколико грачаничких кућа.

Док је била село Грачаница је имала Доњу, Горњу и Школску махалу. Данас, десет година након доласка међународних снага, силом прилика, постала је административни, здравствени, образовни и културни центар Срба централног Косова. Захваљујући великом приливу албанског становништва у околна насеља и град Приштину и експанзији дивље градње, она је спојена са Приштином, али у самој Грачаници нема Албанаца.

У Грачаници се на Видовдан одржава велики народни сабор, уз служење литургије косовским јунацима, а уочи Видовдана Видовданско песничко причешће.

Протест Срба 4. октобра 2011.

Поводом убиства Србина Александра Путника (51) из Велике Хоче и тешког рањавања његовог сина Добрице Путника (23) које се десило 2. октобра 2011. у насељу Зрзе код Ораховца, у Грачаници је 4. октобра 2011. протестовало више стотина Срба.[4]

Порекло становништва по родовима

При продирању Аустријанаца до Косова и Македоније 1689. село је изгледа било напуштено. Бар после аустријског похода до Косова 1737. године село је било пусто и у њему су се тада, око 1840. године заселили преци садашњих Албанаца села Мрамора. Иако у селу није било ниједне српске куће, у манастиру се одржавао сабор, јер је у околини било српског живља. Једне године, по очуваном предању у Мрамору, нападну њихови преци на сабор, убију неке Србе и пошто су били осуђени да плате велику одштету, одбегну у планину, па се населе у Мрамору. У Грачаници су ти Албанци провели тридесет година.[5]

Још за време становања тих Албанаца у Грачаници ту се заселила једна кућа православних Цигана и један Србин без породице као момци у Албанаца. А пошто су Албанци отишли, досељавали су се и Срби, али су сви подвргавани чифчиству. Доцније су неки откупили земљу. 1909. године су се као чифчије населиле и 4 куће Албанаца из Дренице, али су се иселиле одмах по ослобођењу од Турака 1912. године.[5]

Подаци из 1935. године:[6]

  • Поповићи (5 кућа., Св. Никола). Потичу од „ђака“ Ристе Призренца, који се доселио овде кад су у селу живели Албанци, односно 1759. године како гласи урезани запис на јужном зиду припрате .
  • Влајићи (2 куће., Св. Никола). Досељен из Мораве (гњиланске) око 1770. године.
  • Секулићи (5 кућа., Митровдан). Досељени крајем 18. века из Доњег Полога на северозападу Македоније у Ливађе, а ускоро потом прешли у Грачаницу.
  • Томашевић (1 кућа., Ђурђиц). Досељен из Дренице после Секулића.
  • Веселинчићи (1 кућа., Ђурђевдан). Пресељени из Гребње почетком 19. века.
  • Станковићи (3 кућа., Св. Никола). Пресељени из Драговца око 1830. године.
  • Тодоровићи (2 куће., Св. Никола). Пресељени из Скуланова кад и Станковићи.
  • Мирковчићи (10 кућа., Митровдан). Пресељени из Шушице, из рода Рајковчана око 1830. године.
  • Џарлић (1 кућа., Св. Никола). Старином је са Косова, из Доброг Дуба, а пре доласка у Грачаницу живео у Словињу, Новом Брду и Лабљану. Из Доброг Дуба се иселио од зулума, а из Словиња у Новом Брду предак прешао с мајком куда се преудала. Доцније се кретао као чифчија. У Грачаницу се доселио кад и Ђорђевићи. Три куће овог рода су се 1909. године иселиле у Приштину.
  • Дуљаци (1 кућа., св. Никола). Пресељени из истоименог рода у Новом Селу (на Грачанки) око 1880. године.
  • Сушичани (2 куће., Св. Никола). Пресељени око 1880. године из Сушице, из рода Марковчана.
  • Добротинчани (2 куће., св. Врачи). Пресељени из Добротина кад и Сушичани.
  • Рајковчани (1 кућа., Митровдан). Пресељени из истоименог рода у Сушици око 1880. године.
  • Бутовчани (3 кућа., Св. Петка). Пресељени 1886. године из Бутовца.
  • Добревчани (2 куће., Св. Ђорђе Алимпије). Пресељени из Добрева око 1900. године.
  • Бадовчани (7 кућа., Св. Никола). Пресељени из Бадовца око 1900. године.
  • Чаглавичани (2 куће., св. Јован Милостиви). Пресељени 1913. године из Чаглавице.

Цигански родови:[7]

  • Фиљини (3 кућа.) и — Живини (2 куће.), славе св. Василија. Потичу од двојице браће, Фиље и Живе, чији се отац (Сима) доселио у Грачаницу средином 18. века, кад су у њој живели Албанци, код којих је ступио као момак.

У селу је 1932. године живео и Јанићије Здравковић (1 кућа., Св. Никола). Преселио се из Глоговца као муслиман, где је на ислам прешао због жене 1911. године. По ослобођењу од Турака 1912. године је од Малића, како се звао у исламу, поново назван старим именом Јанићије, јер се вратио православљу, али се за бугарске окупације у првом светском рату ипак вратио на ислам. Син му је, међутим, у православљу и зове се Сава.

У селу има и 12 кућа муслиманских Цигана. Једна ковачка кућа је ту од пре стотину година, а друге су се доцније окупљале око ње. Куће су им усред села.[7]

Становништво

Етнички састав према попису из 2011.[8]
Срби*
  
2.090 77,81 %
Роми
  
431 16,05 %
Албанци
  
53 1,97 %
Ашкалије
  
22 0,82 %
Горанци
  
22 0,82 %
Бошњаци
  
9 0,34 %
Египћани
  
3 0,11 %
  • Срби су делимично бојкотовали попис па тачан број није познат

На попису 2011. године пописана је само петина становништва. Општина Грачаница која броји 17 насеља према процени броји од 20.000 до 25.0000 становника.[9]

Види још

Референце

  1. ^ Вулканац, Последњи (петак, 21. септембар 2018). „СРБИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ: Српска војска на Косову 1878.”. СРБИ У СРЕДЊЕМ ВЕКУ. Приступљено 2019-10-01. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |date= (помоћ)
  2. ^ Милојко В. Веселиновић: "Поглед кроз Косово", Београд 1894.
  3. ^ "Застава", Нови Сад 1895.
  4. ^ „Протест Срба у Грачаници”. Радио-телевизија Републике Српске. 04. 10. 2011. Приступљено 05. 10. 2011.
  5. 5,0 5,1 Урошевић 1965, стр. 189.
  6. ^ Урошевић 1965, стр. 190.
  7. 7,0 7,1 Урошевић 1965, стр. 191.
  8. ^ Етничка структура након пописа 2011.
  9. ^ Gračanica: Popisana samo petina stanovništva

Литература

Спољашње везе

Вардарска бановина

Вардарска бановина је била бановина (покрајина, регија) у Краљевини Југославији од 1929. до 1941. године. Налазила се у јужном делу Краљевине и обухватала је целу данашњу Северну Македонију, јужне делове централне Србије и јужне делове Косова. Добила је име по реци Вардар и административно средиште бановине је било Скопље.

Године 1941., у Другом светском рату, Силе Осовине су окупирале Вардарску бановину и подијелиле је између Бугарске, окупацијских зона нацистичке Немачке у Србији и окупацијских зона фашистичке Италије у Албанији. После завршетка Другог светског рата, највећи дио бановине је постао део Социјалистичке Републике Македоније, док је мањи северни део припао СР Србији. Обје републике су до 1991. године биле у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије.

Град Приштина

Град Приштина је територијална јединица у Србији, која се налази на Косову и Метохији и припада Косовском управном округу. Средиште је градско насеље Приштина. Према попису из 2011. године на подручју града било је 204.937 становника.

Грачаница

Грачаница може бити:

Грачаница, манастир Српске православне цркве, Грачаница, град Приштина, КиМ, Србија

Херцеговачка Грачаница, манастир Српске православне цркве, Требиње, град Требиње, Република Српска, БиХ

Нова Грачаница, манастир Српске православне цркве, Тирд Лејк, Илиноис, САД

Ваљевска Грачаница, манастир Српске православне цркве, Тубравић, град Ваљево, Србијанасеља:

Грачаница (Љубовија), насеље у општини Љубовија, Србија

Грачаница (Пријепоље), насеље у општини Пријепоље, Србија

Грачаница (Приштина), насеље града Приштине, КиМ, Србија – у насељу се налази истоимени манастир

Грачаница (Андријевица), насеље у општини Андријевица, Црна Гора

Грачаница (Тузлански кантон), насеље и седиште истоимене јединице локалне самоуправе, Федерација БиХ, БиХ

Грачаница (Гацко), насеље у општини Гацко, Република Српска, БиХ

Грачаница (Бугојно), насеље у општини Бугојно, Федерација БиХ, БиХ

Грачаница (Живинице), насеље у општини Живинице, Федерација БиХ, БиХ

Грачаница (Прозор-Рама), насеље у општини Прозор-Рама, Федерација БиХ, БиХ

Грачаница (Трново, Источно Сарајево), насеље у општини Трново, град Источно Сарајево, Република Српска, БиХ

Грачаница (Трново, Сарајево), насеље у општини Трново, Федерација БиХ, БиХили:Грачаница Шишинечка, насеље града Глине, Хрватскареке:

Грачаница (речица, Азбуковица), речица у западној Србији, притока Дрине у близини Љубовије

Грачаница (речица, Рашка), речица у западној Србији, притока Лима, у близини Пријепоља

Грачаница (ријечица, Козара), речица у Козари, десна притока Мљечанице, Република Српска, БиХ

Грачанка (река), река која протиче поред манастира Грачаница, Космет, Република Србија

Косовски управни округ

Косовски округ се налази у јужном делу Републике Србије. Има укупно 672.292 становника. Седиште округа је Приштина.

Радосав Стојановић

Радосав Стојановић је српски књижевник, новинар и лексикограф. Рођен је 1. новембра 1950. године у Паруновцу, код Крушевца.

Списак археолошких налазишта у Србији

Следи списак археолошких налазишта у Србији.

Улпијана

Улпијана (лат. Ulpiana) или Јустинијана Секунда (лат. Iustiniana Secunda), је била римски и рановизантијски град у провинцији Горњој Мезији. Њени остаци се простиру на површини од 70 ha на простору између Приштине, Грачанице и Липљана, на свега 1 km од манастира Грачаница. Археолошка истраживања локалитета започета 1954. године и даље трају, а најзначајнији досадашњи налази су:

мермерна женска глава

накит из тзв. Готског гроба

позлаћене крстасте фибулеУлпијана се налази под заштитом државе Србије као археолошко налазиште од изузетног значаја, али је њен статус крајње нејасан, како услед саме политичке ситуације у јужној српској покрајини, тако и услед чињенице да су приватна лица власници земљишта на коме налазе њени остаци.

Насељена места Приштине
Верски објекти
Знаменитости
Археолошка налазишта

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.