Градња

Градња је насељено место града Врања у Пчињском округу. Она је брдско-планинско село у источном делу Пољанице. Од центра Власа, где је седиште Месне заједнице, удаљена је око 1,5 км. Према попису из 2002. било је 247 становника (према попису из 1991. било је 293 становника).

Градња
Градња-1
Административни подаци
Држава Србија
Управни округПчињски
ГрадВрање
Градска општинаВрање
Становништво
 — 2011.247
Географске карактеристике
Координате42°42′04″ СГШ; 21°53′00″ ИГД / 42.701166° СГШ; 21.883333° ИГДКоординате: 42°42′04″ СГШ; 21°53′00″ ИГД / 42.701166° СГШ; 21.883333° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина653 м
Градња на мапи Србије
Градња
Градња
Градња на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број17507
Позивни број017
Регистарска ознакаVR

Географија

Градња заузима простор око Крушоглавског потока, потока Мртве стране и Грађанске реке, која настаје од ова два потока. Сада је село разбијеног типа у коме се издвајају махале: Горња, Шуруменска, Доња, Веселинска, Лазина и Џангалска махала. Нешто је збијенија у делу Шуруменске махале. У Градњу се најлакше стиже из Власа, а могуће је доћи теренским возилом из Владичиног Хана, преко Јагњила и Срешка, али по сувом времену.

Историја

Градња је име добило по некадашњем граду, који је по предању био близу ушћа Грађанске реке у Ветерницу, а његови становници имали њиве у данашњој махали Царинске Луке у Власу. У почетку, село је било збијеног типа. Куће су биле поред реке, у близини школе и цркве а колибе и трле по бреговима где су сада куће. Временом је људима досадило да живе на две локације, па су се преместили ка Мртвој страни, Лазини, Ланишту, Лајковици и низ реку, ближе својим њивама, пашњацима и шуми. У долини Крушоглавског потока постоји црквиште где је некада била црква Свете Петке, а легенда каже да је ту некада раније био манастир. Иначе село има два гробља, једно код цркве, а друго у Лазини, а поред Грађанске реке, на месту званом Вучјак су остаци старог гробља. Године 1861. Градња је имала око 40 кућа, а 1903. имала је око 75 кућа. Најстарије фамилије у Градњи су Шикопарци, који су пореклом из Приштине, Џелепци, Грнчарци, Џеласинци, Веселинци, Џангалци, Калуђерци, Ружићевци, Шуруменци, Ћосинци, Картавелци, Тодоровци , Рамчинци, Коларови, Багламарци.

Живот

У Градњи су се људи бавили пољопривредом, нарочито ратарством, сточарством и воћарством. Од најстаријих времена у селу је било вредних занатлија познатих у целој Пољаници, а посебно су били истакнути колари, ковачи и лимари (клонфери), о чему говоре многа презимена и надимци у селу. Раније су се становници водом снабдевали из познатих кладенаца, као што су Света Петка, Дурук, Дулан, Горњи кладанац, Крушје, Картавелски и Шуруменски кладанац. Сада је у већини кућа вода доведена локалним водоводима. Од лековитих извора био је познат извор Водица у Парчевиној страни, а веровало се да лечи очи и ране.

Има четвороразредну основну школу, најстарију у Пољаници, која је радила још у турско време, али јој сада прети затварање због драстичног смањења броја ђака.

У Градњи је црква посвећена Светом Николи. Сеоска слава (литије) у Градњи је Света Тројица и Свети Тодор, а махала Лазина слави Светог Марка.

Демографија

У насељу Градња живи 194 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 42,5 година (43,6 код мушкараца и 41,5 код жена). У насељу има 82 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,01.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пад у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 682
1953. 687
1961. 599
1971. 494
1981. 351
1991. 293 283
2002. 247 249
2011. 187
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
243 98,38 %
Хрвати
  
3 1,21 %
Украјинци
  
1 0,40 %
непознато
  
0 0,0 %

Галерија слика

Градња-2

Основна школа

Градња-3

Црква Свети Никола

Градња-4

Звоник цркве Свети Никола

Градња-5

Ново насеље на ушћу Градњанске реке

Градња-6

Одвајање пута за заселак Лазина

Референце

  1. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  2. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  3. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Литература

  • Риста Т. Николић, Пољаница и Клисура, издање 1905. године, pp. 152. (Српски етнографски зборник, Београд, књига IV, Српска краљевска академија).

Спољашње везе

Бамбус

За истоимено алкохолно пиће погледајте Бамбус (пиће)

Бамбуси (Bambuseae) или трсковаче су трибус дрвенастих зимзелених вишегодишњих биљака из породице трава (Poaceae). Овај трибус обухвата 92 рода и око 1000 врста бамбуса. Бамбуси спадају у биљке које најбрже расту. Већ за неколико месеци стабљика може да достигне своју коначну висину. Поред дрвенастих бамбуса који достижу висину дрвећа, постоји и друга велика група бамбуса, који растом највише подсећају на "нормалне" траве, они нису дрвенасти и ретко када прелазе висину од 1m.

Племе Bambuseae спада у две кладе, које кореспондирају врста из неотропске екозона (потплемена Arthrostylidiinae, Chusqueinae, и Guaduinae) и из Paleotropics (потплемена Bambusinae, Hickeliinae, Melocanninae, и Racemobambosinae).

Власе (Врање)

Власе је насеље у Пољаници, град Врање у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 417 становника (према попису из 1991. било је 461 становника). Од1955. до 1965. године је ово насеље седиште Општине Власе коју су чинила насељена места: Добрејанце, Драгобужде, Дреновац, Дупељево, Големо Село, Градња, Крушева Глава, Лалинце, Мијаковце, Мијовце, Остра Глава, Рождаце, Сикирје, Смиљевић, Станце, Стрешак, Студена, Трстена, Тумба, Урманица, Ушевце и Власе. После укидања општине подручје бивше општине је у целини ушло у састав општине Врање. Због свог централног положаја у Пољаници, седиште је Основне школе 20. октобар, поште, полицијске станице, амбуланте, ветеринарске станице, испоставе електродистрибуције Југоисток Врање као и месне канцеларије за села бивше општине Власе у периоду од 1945. до 1955. године (Власе, Градња, Драгобужде, Крушева Глава, Рождаце, Смиљевић, Станце, Стрешак, Трстена, Урманица и Ушевце). У Власу је и пијаца која ради четвртком. У центру села је црква Свети Пророк Илија, без свештеника, а сеоска слава (литије, крсте) је четвртак после Духова, тзв. бели четвртак.

Државни пут 473

Државни пут IIБ реда 473 је локални пут у јужној Србији који повезује долину Јужне Мораве (Лепеница код Владичиног Хана) са Пољаницом. Деоница Урманица—Градња није изграђена.

Зид

Зид је чврста конструкција, која ограничава, а понекад и брани део простора. Најчешће зид ограничава зграду или други објекат дели на просторије, те брани или дели слободна пространства. Градња зида служи за два циља: подупирање плафона и кровова и дељење простора ради одбране од продора у њега или од временских услова. Танки зидови се називају преградним и они нису носећи, већ су ношени у конструкцији објеката.

За градњу зидова се употребљавају различити материјали. У прошлости је најчешће употребљаван камен, дрво или опека, а у савременом добу је камен најчешће замењен бетоном или панелним префабрикатима.

Краљевски двор

Краљевски двор налази се са Белим двором у оквиру дворског комплекса на највишем брежуљку Дедиња, на имању површине 135 хектара. У оквиру дворског комплекса, непосредно поред Краљевог двора, налази се Краљевска капела Светог апостола Андреја Првозваног, која је са Краљевим двором повезана колонадом стубова.

Краљевски двор саграђен је личним средствима краља Александра I. Градња је започета 1924. а завршена је 1929. Сама зграда двора је грађена у српско-византијском стилу, а фасада је обложена белим брачким мермером.

У приземљу се налазе : библиотека, краљев кабинет, златни салон, велика трпезарија и свечани хол, сви опремљени у ренесансном стилу, и плави салон опремљен у барокном стилу. У златном салону, чија је касетирана дрвена таваница обложена листићима злата, чува се слика Јакопа Палме Старијег, а у плавом салону се налази слика „Венера и Адонис“ Николе Пусена.

На првом спрату налазе се приватне просторије у којима данас живи породица принца Александра II.

У сутерену су просторије чији су зидови и таванице раскошно осликани по узору на дворац у Кремљу. Ту се налази дворана Душанове женидбе на чијој су таваници осликани мотиви из ове народне песме, а ту су и дворана шапата, мали салон и дворана за пројекције.

Пољаница

Пољаница је назив за северни, релативно изоловани, брдско-планински део територије града Врање, у горњем (изворишном) делу реке Ветернице. У саставу Пољанице су села Власе, Големо Село, Градња, Добрејанце, Драгобужде, Дреновац, Дупељево, Крушева Глава, Лалинце, Мијаковце, Мијовце, Остра Глава, Рождаце, Сикирје, Смиљевић, Станце, Стрешак, Студена, Трстена, Тумба, Урманица и Ушевце.

Садукеји

Садукеји (лат. Sadducaei, od грч. Saddoukaioi, хебр. Sadhuqi) су јеврејска секта, чије име потиче од Садока, свештеника цара Давида и разликује се у неколико кључних питања од фарисеја. Одбацујући усмени закон, садукеји су прихватали само оно што у Библији изричито стоји. Они су такође одбацивали фарисејско веровање у вечност душе. За разлику од фарисеја и других јеврејских секти лакше су се мирили са губитком државне самосталности Јудеје и римске окупације, због својих сталешких интереса.

Нестали су 70. године с разарањем Јерусалимског Храма. Вероватно повезана с вишим класама, великопоседничким племством и трговцима и састављена углавном од свештеника, секта садукеја је представљала конзервативну аристократију чијим је интересима најбоље служило одржавање statusa quo, због чега нису били спремни да прихвате Исуса Христа као очекиваног месију, описаног у Старом завету. Посебно им је засметала Христова најава „рушења Храма и градња новог за три дана“, што су они дословце схватили. Све док је Храм постојао, значај ове секте био је осигуран.

Славија

Трг Славија обухвата простор између улица Краља Милана, Београдске, Макензијеве, Светосавске, Булевара ослобођења, Делиградске и Немањине.

Тунел

Тунел (новији) или прокоп (старији облик) је подземни (а ретко и подводни) пролазни пут. Тачнија одређења било би:

Тунел сваки подземни пролаз, чија је дужина бар два пута већа од ширине и који је отворен са обе стране (улазне и излазне).

У грађевинарству постоји једно много строже одређење по ком тунел мора бити најмање дуг 0,16 km или 0,1 миљу, док је све краће од тога само подземни пролаз испод нечега (нпр. пролаз испод моста). Овим би многе структуре које сматрамо тунелима изгубиле свој статус.

Тунел може бити намењен:

за возила (аутомобили, камиони, возови,...). Нарочито важни метро-тунели;

за пешаке и бициклисте;

за допремање воде;

посебне и ретке намене (тунел-канал, нпр. за пролаз животиња на другу страну ауто-пута)

ФК Барселона

Фудбалски клуб Барселона (кат. Futbol Club Barcelona), познат и као Барселона и колоквијално као Барса (кат. Barça), професионални је фудбалски клуб из Барселоне у Каталонији у Краљевини Шпанији.

Клуб је 1899. године основала скупине швајцарских, енглеских и каталонским фудбалера предвођених Жоаном Гампером, а постао је симбол каталонске културе и каталонства, из чега је изведен мото „Више од клуба” (кат. Més que un club). За разлику од многих других фудбалских клубова, навијачи посједују и управљају Барселоном. То је трећи највриједнији спортски тим на свијету, вриједан 4,07 милијарди $, и трећи најбогатији фубалски клуб на свијету по приходима, са годишњим прометом од 648,3 милиона $. Званична химна Барселоне је „Пјесма Барселоне”, коју су написали Жауме Пикас и Жузеб Марија Еспинас.ФК Барселона своје утакмице игра на стадиону Камп ноу који има 99.354 места и грађен је од 1954. до 1957. године. Градња стадиона завршена је 24. септембра 1957. године. Клуб се тренутно такмичи у Ла Лиги, један је од само три клуба који од оснивања лиге никада нису испадали у нижи ранг. Рангиран је као четврти у листи ФИФА најбољих клубова 20. века.Барселона је у својој досадашњој историји 26 пута била првак Шпаније, 30 пута је освојила шпански куп краља, 13 пута је била победник суперкупа Шпаније (уз још 4 трофеја које је освајала у такмичењима која су претходила националном суперкупу), а 2 пута је била победник и угашеног лига купа Шпаније. Захваљујући великим успесима у последњих двадесетак година Барселона је постала други најуспешнији тим на свету свих времена по броју међународних титула (20) одмах иза рекордера Реал Мадрида који има 26 међународних трофеја. Од тих 20 до сада освојених интернационалних трофеја Барселона је 5 пута освајала лигу шампиона, 4 пута куп победника купова, 3 пута Куп сајамских градова, 5 пута суперкуп Европе и 3 пута светско клупско првенство. Уз то клуб из престонице Каталоније 2 пута је освојио и некада веома цењено такмичење Латински куп.

Црква Преноса моштију Светог Николе у Милићима

Црква Преноса моштију Светог Николе једнобродна је грађевина у Милићима, Република Српска. Припада епархији зворничко-тузланској, а посвећена је Преносу моштију Светог Николе.

Градња цркве започета је 1871. године, када је Митрополит дабробосански Николај Мандић осветио темеље. Сазидана је од камена, покривена је лимом и има звоник са два звона. Када је градња завршена 1872. године, Митрополит дабробосански Николај Мандић осветио је храм.

Према предању, на месту данашње цркве раније је постојала црква брвнара која је срушена како би се изградила ова нова, већа и чвршћа, али не постоје поуздани подаци који би то потврдили. Током Другог светског рата усташе су запалиле цркву, која је 1947. године обновљена, омалтерисана и покривена црепом. Након ове, уследила је обнова 1967. године, када је цреп замењен лимом и саниране пукотине, као и обнова из 1974. године, када је у храму постављен мермер и иконостас од даске са иконама насликаним на платну. Последња обнова из 2010. године још увек траје, а до сада су урађени потпорни зидови око храма, урађена изолација и храм је озидан изнутра; у звонику су уграђене три плоче са носећим стубовима.Црква није живописана, а иконостаса тренутно нема јер је у фази обнове.

Парохијски дом површине 240 квадратних метара саграђен је 2004. године, а светосавски дом површине 384 квадратних метара 2009. године. У порти цркве постоји спомен-плоча и костурница за 15 Срба које је аустроугарска влада осудила за време Првог светског рата.

Црква Преподобног Сисоја Великог у Доњем Залуковику

Црква Преподобног Сисоја Великог једнобродна је грађевина у селу Доњи Залуковик, општина Власеница, Република Српска. Припада епархији зворничко-тузланској, а посвећена је Сисоју Великом.

Градња цркве започета је 2000. године. Пројекат је урађен према храму у Новој Касаби код Милића. Сазидана је од блокова, покривена бакром и има звоник са једним звоном. Када је градња завршена, Епископ зворничко-тузлански Василије осветио је цркву 2008. године.

Црква није живописана, иконостас је израђен у столарској радионици у Власеници, а иконе су каширане. На око 2 километра од цркве налази се гробље, а на храму се налази спомен-плоча са именима пострадалих бораца овог краја у Одбрамбено-отаџбинском рату 1992—1995. године.

Црква Преподобног Сисоја Великог у Поточарима

Црква Преподобног Сисоја Великог једнобродна је грађевина у Поточарима, општина Сребреница, Република Српска. Припада епархији зворничко-тузланској, а посвећена је Сисоју Великом.

Градња цркве започета је 1999. године према пројекту архитекте Велимира Стојановића. Сазидана је од ситне цигле, димензија је 17 × 8,36 m и има дрвени звоник. Темеље је исте године осветио Епископ зворничко-тузлански Василије. Земљиште за изградњу цркве поклонила је општина Сребреница црквеној општини, али су радови на изградњи обустављени 2000. године по решењу општинских власти на основу одлуке високог представника ЕУ у Босни и Херцеговини, којом се стављају ван снаге све одлуке свих општина у БиХ о поклањању, даривању у закуп и отуђењу земљишта од 5. априла 1992. године. Због ових дешавања, поред цркве у изградњи постављен је монтажни објекат који се користи као богослужбени простор. Површина порте је 5.070 метара квадратних.

Црква Пресвете Тројице у Дервенти

Црква Пресвете Тројице једнобродна је грађевина у селу Дервента код Милића, Република Српска. Припада епархији зворничко-тузланској, а посвећена је Пресветој Тројици.

Градња цркве започета је 22. јуна 1989. године, а темеље је осветио Епископ зворничко-тузлански Василије. Сазидана је од ситне цигле, димензија је 14,5 × 8,5 m, покривена је бакром и има звоник са два звона. Када је градња завршена, Епископ зворничко-тузлански Василије осветио је храм 5. септембра 1999. године. Ова црква је сада парохијска, иако у парохији постоји и старија црква Светих апостола Петра и Павла, која је раније била парохијска, а сада филијална.

Цркву је у периоду 1999—2004 живописао Гојко Ристановић из Београда, а иконостас је израђен у дуборезу од храстовог дрвета од стране Радета Пантића из Милића. Иконе је осликао наставник ликовне културе из Власенице, Његош Арнаут.

Црква Рођења Светог Јована у Божићима

Црква Рођења Светог Јована једнобродна је грађевина у селу Божићи, Сребреница, Република Српска. Припада епархији зворничко-тузланској, а посвећена је Рођењу Светог Јована.

Градња цркве започета је 2011. године, а темеље је осветио Епископ зворничко-тузлански Василије 7. јула 2012. године. Сазидана је од ситне цигле, димензија је 14 × 8 m и завршена је 2012. године, али још увек није освећена.

Храм није живописан и још увек нема иконостас.

Црква Свете великомученице Марине у Подравну

Црква Свете великомученице Марине једнобродна је грађевина у Подравну, општина Сребреница, Република Српска. Припада епархији зворничко-тузланској, а посвећена је Светој Марини.

Градња цркве започета је 2009. Сазидана је од ситне цигле, димензија је 11,3 × 7 m, покривена је лимом и има звоник на преслици и једно звоно. Када је изградња завршена 2011. године, Епископ зворничко-тузлански Василије осветио је цркву. Према предању, у селу Подравну је раније постојало пет православних храмова, а данас се на местима за која се претпоставља да представљају локације некадашњих цркви налазе камени остаци. То су локалитети познати као Коса, Брањево и Николићи.Црква није живописана, а иконостас од јаворовог дрвета израдили су браћа Бранко и Живорад Петровић из Подравна. Иконе је осликао Горан Пешић из Чачка.Светосавски дом димензија 16,4 × 8 m изграђен је 2011. године и смештен је у порти цркве. На цркви се налази и спомен-плоча настрадалим цивилима и борцима у Одбрамбено-отаџбинском рату 1992—1995. године, као и свим пострадалим мештанима у Првом и Другом светском рату.

Црква Светих Јоакима и Ане у Вукшић Пољу

Црква Светих Јоакима и Ане једнобродна је грађевина у селу Вукшић Поље код Милића, Република Српска. Припада епархији зворничко-тузланској, а посвећена је Светом Јоакиму и Ани.

Градња цркве започета је 1939. године. Сазидана је од камена, покривена је лимом и има звоник са једним звоном. Када је градња завршена 1939. године, Епископ зворничко-тузлански Нектарије осветио је храм.

Према предању, на месту данашње цркве раније је постојала старија и већа црква коју су Турци срушили, а материјал потом искористили за градњу џамије, али не постоје поуздани подаци који би то потврдили. Током Другог светског рата усташе су запалиле цркву, која је 1965. године обновљена. Црква је у потпуности обновљена у периоду 2009—2012. године, када је стари звоник замењен новим и замењена дотрајала плоча и малтер на цркви.Црква није живописана, а иконостас у дуборезу од брестовог дрвета израдио је Раде Пантић из Милића. Иконе на липовом дрвету израдили су Марија Давидовић из Милића и извесна Љиљана из Шапца.

Црква Светих апостола Петра и Павла у Копривну

Црква Светих апостола Петра и Павла једнобродна је грађевина у селу Копривно код Милића, Република Српска. Припада епархији зворничко-тузланској, а посвећена је Светим апостолима Петру и Павлу.

Градња цркве започета је 1888. године, а није познато ко је осветио темеље. Сазидана је од камена, покривена је бакром и има звоник са једним звоном. Када је градња завршена 1896. године, митрополит зворнички Николај Мандић осветио је храм. Ова црква је раније била парохијска, али је због последњег Одбрамбено-отаџбинског рата 1992—1995. године и велике миграције становништва сада филијална.

Црква је више пута обнављана, а прва обнова била је 1966. године, када је избетониран под, префарбан кров, стављена фасада и тротоар око ње. Након тога уследиле су обнове 1983. и 2006. године, када је покривена бакром и омалтерисана, а и изграђена ограда око ње, односно када је урађена порта око ње, постављен мермер на поду и замењен иконостас, редом. У порти цркве постоје четири споменика који су посвећени настрадалима у Првом и Другом светском рату, а који су сахрањени у порти.

Црква није живописана, а иконостас од јаворовог дрвета израдили су столари Ранко Лазаревић и Драгиша Симић из Милића, док је двери у дуборезу урадио Раде Пантић, такође из Милића. Иконе је осликао Горан Пешић из Чачка.

Црква Светих апостола Петра и Павла у Кравици

Црква Светих апостола Петра и Павла једнобродна је грађевина у селу Кравица код Братунца, Република Српска. Припада епархији зворничко-тузланској, а посвећена је Светим апостолима Петру и Павлу.

Градња цркве започета је 1904. године, а није познато ко је осветио темеље. Сазидана је од камена, димензија је 21 × 12 m, покривена је бакром и има куполу и звоник са два звона. Када је градња завршена 1909. године, Митрополит Евгеније Летица осветио је храм. Ова црква је парохијска за Парохију кравичку.

Црква није живописана, а иконостас од храстовог дрвета израдио је Радивоје Лазић из Дубравица код Братунца, док је иконе осликао Горан Гатарић из Зенице.Након пожара који је цркву задесио 1993. године, изгорела је целокупна црквена архива, тако да постоји врло мало података на основу којих се може реконструисати хронологија свештеничког служења у овој парохији. Црква је реновирана 2003. године и санирана је штета настала током пожара.

Стари парохијски дом димензија 13 × 6 m саграђен је 1936. године, а обновом из 2006. године адаптиран је у светосавски дом. Нови парохијски дом саграђен је 1998. године и димензија је 8 × 9 m.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.