Градска кућа у Суботици

Градска кућа у Суботици је највећа а по многима и најлепша грађевина Суботице. Подигнута је за две године, од 1908. до 1910, али су врхунски мајстори оног времена још пуне две године украшавали њене ентеријере. Зграда има статус споменика културе од изузетног значаја. Подигнута је по пројекту Марцела Комора (18681944) и Дежеа Јакаба (18641932), будимпештанских архитеката, у тада врло модерном стилу — мађарској варијанти сецесије.

Градска кућа у Суботици
Суботица
Градска кућа у Суботици
Опште информације
МестоСуботица
ОпштинаСуботица
Држава Србија
Време настанка1910.
Тип културног добраСпоменик културе од изузетног значаја
Надлежна институција
Надлежна установа за заштитуМеђуопштински завод за заштиту споменика културе
СедиштеСуботица
АдресаТрг Слободе 1 24000
Званични веб-сајт

Архитектура зграде

Украшена је са безброј шара стилизованог цвета лале. У приземљу су пројектовани локали и градска кафана, а на спратовима већнице, канцеларије великог жупана и градоначелника, административне канцеларије, полицијa и истражни затвор. Северна страна са аркадама извученим пред зидно платно у централном делу има вестибил, са обе стране оивичен мањим просторијама, подножјем два неједнака торња. Мотиви декорације и орнаменти (листови, цветови лала, срца, пауновог пера, флоралне траке) инспирисани су традиционалним елементима народне мађарске уметности. Кров Градске куће прекривен је разнобојним бибер црепом произведеним у печујској фабрици керамике Жолнаи. Свечано степениште направљено је од белог камена балустраде, док су зидови степеништа обложени тамно зеленим плочицама, такође са печатом Жолнаи. На прозорима главне већнице су витражи најпознатијег мађарског сликара сецесије Шандора Нађа. Градска кућа је складан спој уметности и заната. Висока је 76 метара, тераса видиковца је на 45,5 метара, дуга 105,08, широка 55,56 метара, а простире се на 5.838 m2.[1]

Конзерваторски радови су изведени 19751976, 19851986, a од 1996. године до данас у ентеријеру.

Subotica, radnice

Градска кућа, Суботица

Суботица

Поглед са „мајмун“ плаца

Subotica17

Испред плаве фонтане

SuboticaTownHall015

Сатна кула

SuboticaHall1

Градска кућа, главна сала

Ceiling of Subotica Town Hall (16280749432)

Плафон у Градској кући

SuboticaHall2

Градска кућа, лустер

Референце

  1. ^ „Међуопштински завод за заштиту споменика културе Суботица-Градска кућа”. Архивирано из оригинала на датум 12. 09. 2015. Приступљено 06. 06. 2015.

Види још

Спољашње везе

15. септембар

15. септембар (15.9.) је 258. дан у години по грегоријанском календару (259. у преступној години). До краја године има још 107 дана.

Град Суботица

Ово је чланак о општинској административној јединици, опис актуелног града се налази у чланку Суботица.Град Суботица (општинска јединица – по новом закону) се налази у широкој равници на крајњем северу Војводине, у близини границе Србије и Мађарске. Територија административне области града заједно са општинама Бачка Топола и Мали Иђош чини подручје Севернобачког управног округа. Средиште града као и округа је градско насеље Суботица.

У административној области града налазе се и следећа насељена места: Бачки Виногради, Биково, Ђурђин, Стари и Нови Жедник, Келебија, Љутово, Мала Босна, Доњи Таванкут, Горњи Таванкут, Шупљак, Чантавир, Вишњевац, Бачко Душаново, Габрић, Бајмок, Мишићево, Палић, Хајдуково, Носа.

Градска кућа

Градска кућа у Зрењанину

Градска кућа у Новом Саду

Градска кућа у Суботици

Градска кућа (архитектура)

Деже Јакаб

Деже Јакаб (мађ. Jakab Dezső; Бихарев, 4. новембар 1864 — 5. август 1932, Будимпешта) је био мађарски архитекта јеврејског порекла. Био је следбеник Едена Лехнера, родоначелника сецесије у Мађарској.

Жолнаи

Жолнаи (мађ. Zsolnay), пун назив Zsolnay Porcelánmanufaktúra Zrt (Жолнаи производња порцелана) је мађарска фабрика, основана 1853. Фабрика је специјализована за производњу керамике, порцелана и опекарских производа.

Марцел Комор

Марцел Комор (мађ. Komor Marcell; Пешта, 7. новембар 1868 — 29. новембар 1944, Шопронкрстур) био је мађарски архитекта јеврејског порекла. Био је представник сецесије и следбеник Едена Лехнера, зачетника сецесије у мађарској архитектури.

Оливер Њего

Оливер Њего (19. септембар 1959, Ниш) српски је оперски певач, баритон, и професор Универзитета у Крагујевцу.

Седам српских чуда

Седам српских чуда су седам историјских и културних споменика Србије, као и седам природних места, одабраних у акцији Политикиног додатка „Магазин“ и Туристичке организације Србије.На иницијативу Бернарда Вебера, организовано је такмичење по узору на седам светских чуда старог света, у којем је бирано седам светских чуда новог света, а затим и седам светских чуда природе (у којем кандидат била и Ђавоља варош из Србије, као и Дунав). Еквиваленто тим такмичењима, „Политикин магазин“ је 2007. године направио анкету у којем је бирано седам српских чуда градидељства и седам српских чуда природе.

Списак споменика културе у Севернобачком округу

Следи списак знаменитих места у Севернобачком округу.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Суботица

Суботица је најсевернији град у Србији, други по броју становника у Војводини. Према попису из 2011. године има 105.681 становника. Налази се на 10 km удаљености од границе Србије са Мађарском, на северној ширини од 46°5'55" и источној дужини од 19°39'47". Административни је центар Севернобачког округа.

Суботица се први пут помиње 1391. под латинским именом Zabatka. Године 1526,—1527. Суботица је била престоница краткотрајне српске државе самопроглашеног цара Јована Ненада. Османско царство је владало градом од 1542. до 1686, када је Суботица постала посед Хабзбуршке монархије. Током османске управе име града је било Sobotka. Половином 18. века име јој је званично промењено у Sancta Maria, по аустријској царици Марији Терезији. Име града је поново промењено 1779. у Maria Tereziopolis, а мађарско име Szabadka је привремено ушло у службену употребу 1845. а потом поново 1867. године. Суботица је 1918. ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Локални Срби и Буњевци су од 17. века користили назив Суботица, који је након 1918. године и озваничен. Од 2007. године Суботица има статус града.

Туризам у Суботици

Град Суботица, као и језеро Палић недалеко од ње, има врло лепа одмаралишта за туристе који желе да побегну од свекодневног ужурбаног живота и да се опусте у сеоском амбијенту.

То је град смештен у срце Панонске низије који има дугу традицију и богато културно наслеђе.

Палић је излетиште, лечилиште и језеро, седам километара удаљено од Суботице. Некада се на Палић ишло трамвајем још од 1897, али је он укинут 1974, па данас можете ићи колима, аутобусом, бициклом или пешке.

Западни део језера додирује јужно предграђе Суботице, познато по имену Сенћанска капија. Језеро је дубине до два метра и због великог броја алги изразито зелене боје. Настало на граници леса и песка ово слатинасто језеро је добило своје име по пустари Палиј.

Језерско блато је лековито, па је 1845. изграђено купатило и Палић је постао и бања. Половином деветнаестог века на сверној обали је засађен прелеп парк, изграђени су хотели, још тада су имућни Суботичани ту градили летњиковце.

Истивремено са завршетком градње Градске куће у Суботици 15. септембра 1912. године, отворено је новоизграђено купалиште са објектима, по којима се и данас Палић препознаје - Водоторањ, Велика тераса и женски и мушки штранд.

Чуда градитељства
Чуда природе

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.