Гојник

Гојник је био српски кнез из друге половине IX века који је припадао династији Властимировића и био је најмлађи син њеног родоначелника, кнеза Властимира.[1][2]

Након очеве смрти (око 851. године), он је са старијом браћом (Мутимиром и Стројимиром) преузео власт у Србији. Они су заједничким снагама одбили напад суседних Бугара, али је касније дошло до сукоба међу њима из којих је Мутимир изашао као победник, док су млађа браћа заробљена и послата у Бугарску као заробљеници.

Гојников син Петар, рођен почетком осме деценије IX века, спада међу прве српске принчеве који носе хришћанска имена, због чега се сматра да су Гојник и његова браћа у то доба примила хришћанство. Сам Петар је касније преузео власт у Србији (око 892. године) и владао њоме више од две деценије.

Гојник Властимировић
Seal Vlastimirovici (Principality of Serbia)
Стилизовано знамење са печата Гојниковог брата, кнеза Стројимира из 9. века
Датум рођења9. век
Место рођењаКнежевина Србија
Датум смрти9. век
ДинастијаВластимировићи
ОтацКнез Властимир
ПотомствоПетар Гојниковић
Кнез-савладар у Кнежевини Србији
Периодоко 860 — око 870
ПретходникКнез Властимир

Види још

Рефернце

  1. ^ Moravcsik 1967.
  2. ^ Ферјанчић 1959.

Извори и литература

Извори

Литература

Викизворник

Византијско-српски ратови

Византијско-српски ратови вођени су од насељавања Срба на Балканско полуострво у 7. веку па до друге половине 14. века. Иако Константин Порфирогенит у свом „Спису о народима" који представља једини извор о најстаријој историји Срба, пише да су се Срби на Балкан населили по дозволи цара Ираклија, много је вероватније да је насељавање извршено у склопу аварско-словенских похода на Полуострво почетком 7. века. Заједничка опасност од Турака зближила је две стране те од половине 14. века нема већих ратних сукоба између Срба и Византинаца.

За време владавине цара Ираклија грчки језик је постао служебни царске канцеларије. Император државе почиње да се зове „Василевс”. С обзиром на значајну тежину грчког елемента у Источном римском царству, може се користити и појам грчки за његов карактер.

Вишеслав

Вишеслав или Војислав највероватније је владао Србима од око 780. до око 814. године. Вишеслав је први познати српски кнез (архонт) на Балкану чије име је поуздано забележено у историјским изворима. Припадао је владарској породици (Властимировићи) или Лужичко-балканској династији која је Србе довела на Балкан око 631. Његово име је забележено у спису „О Управљању Царством“ византијског цара Константина VII Порфирогенита у грецизираном облику (грч. Βοισέσθλαβος), а већина историчара ово преводи као Вишеслав, али има и оних који мисле да га треба превести као Војислав.

„... пошто је умро онај архонт Србин који је пребегао цару Ираклију, по наследству завлада његов син а потом унук и тако редом архонти из његовог рода. После извесног броја година роди се од њих Вишеслав (Βοισέσθλαβος) и од њега Радослав (Ροδόσθλαβος) и од њега Просигој (Προσηγόης) и од њега Властимир (Βλαστίμηρος)...”

(Извод из списа „О Управљању Царством“ Константина Порфирогенита.)

Раније су историчари (почевши од Павла Шафарика) мислили да је владао у другој половини VIII века. Данас је јасно да је замисливо да је Вишеслав владао било када од средине VIII века или у првој половини IX века. Није потпуно јасно ни коју је титулу тај владар имао. Константин VII Порфирогенит је поред имена за прве српске владаре записао да су имали звање архонта. Данас се обично се претпоставља да су имали звање кнеза, али неки Вишеслава замишљају као великог жупана.

Властимир

Властимир (грч. Βλαστίμηρος, пре око 805. године — око 851. године) први је српски кнез (архонт) о коме постоји више података у историјским изворима. По њему се најстарија српска владарска династија назива Властимировићи. Средином IX века дошао у сукоб са Бугарима које је предводио Пресијам (836—852), а који су покушали да потчине себи целу Србију. Властимир је у трогодишњем рату успео да одбије нападе Бугара и сачува српску самосталност.Према писању Константина VII Порфирогенита после смрти архонта Властимира власт су наследила његова три сина: Мутимир (грч. Μουντιμηρος), Стројимир (грч. Στροίμηρος) и Гојник (грч. Γοίνικος). У то време у Бугарској на власт долази архонт Михаило Борис који је желео да се освети за пораз свог оца Пресијама. Кнез Борис Михаило је владао Бугарском од 852 године. Због овог записа Константина VII Порфирогенита се верује да је 852. српски кнез Властимир већ био мртав. На почетку своје владавине је ујединио неколико српских племена и цар Теофило му је признао државну независност.

Историја Србије у средњем веку

Средњовековна Србија обухвата период од прве половине 7. до друге половине 15. века нове ере.

Клонимир Стројимировић

Клонимир Стројимировић (грч. Кλονιμης, лат. Clonimerus) је био српски кнез који је кратко владао српским земљама крајем 9. веку. Седиште му је било град Достиника.Његов отац Стројимир Властимировић је био најмлађи син кнеза Властимира, једног од најзначајнијих владара из српске владарске лозе Властимировића. Стројимир и његов брат Гојник побунили су се против најстаријег брата, кнеза Мутимира, али били су поражени и прогнани, и заробљени од стране бугарског владара Бориса.

После смрти Мутимира око 890—891. године, кнез Прибислав Мутимировић је годину дана владао Србијом све док га Петар Гојниковић није поразио у борби и постао владар Србије. Клонимир је покушао да преузме српски престо од свог рођака Петра Гојниковића око 896. године уз подршку бугарскога владара Бориса. Умро је око 897. године.

Кнежевина Србија у раном средњем веку

Кнежевина Србија у раном средњем веку је назив за прву српску државу, којом је владала прва српска династија Вишеславића. Обухватала је средишње српске области у сливовима Ибра, Западне Мораве, Лима, Дрине, Босне и Врбаса. Настала је након досељавања Срба на ове просторе у првој половини 7. века и постојала је све до друге половине 10. века.

Мутимир

Мутимир је био кнез Србије (851—891) из династије Властимировића и најстарији син кнеза Властимира, који је изгледа владао до око 851. Подаци о његовој владавини су оскудни и практично се своде на дело „О управљању Царством“ византијског цара Константина Порфирогенита (913—959), настало средином X века, уз пар помена у писмима, који се повезују са њим. Оскудност података о њему, отворила су простор историчарима за изношење хипотеза, које су често опречне, тако да је тешко са сигурношћу створити целовиту слику о Мутимировој владавини.

Петар Гојниковић

Петар Гојниковић (између 843. и 846 — после 917) био је кнез Србије од 892. до 917. године и један од најзначајнијих припадника српске династије Властимировића. Био је син Гојника, који је био протеран у Хрватску, јер се побунио против српског кнеза Мутимира. Петар се због освете 892. године враћа у Србију и збацује Мутимирове синове Прибислава, Брана и Стефана. Године 895. Бран диже побуну против Петра због освете и да би преузео престо, али је побуна брзо угашена. Бранов брат Клонимир, наредне године исто диже побуну са истим разлогом као и Бран, али је и њему побуна угашена. Петар је склопио мир са Бугарима и Симеон му је био кум, чак је био неутралан током византијско-бугарских сукоба. Са драчким стратегом се Петар сусрео у Паганији да се договарају о тајном савезу против Бугара са Мађарима, али то је чуо Михаило Вишевић и јавио Симеону. Године 917. Симеон завршава са Византијом и шаље војску у Србију са Павлом Брановићем, који је заузео престо и збацио Петра. Петар се предао Бугарима и умро је у заробљеништву у Бугарској. У састав Петрове државе су улазиле Србија (Рашка и Босна) и Паганија, док је Травунија била вазал. Податке о Петру нам доноси само дело византијског цара Константина VII Порфирогенита у документу „De administrando imperio”.

Печат кнеза Стројимира

Печат кнеза Стројимира, из друге половине IX-X века, представља најстарији материјални доказ о постојању српске државе на Балканском полуострву. Израђен је од злата, купастог облика са алком на врху, висине 1,9 cm, пречника 1,35 cm и укупне масе од 15,46 g. На његовој предњој страни се налази двоструки крст у кругу перли, око кога је исписано: „Боже помози (исписано грчким писмом) Стројимиру (Строимир, исписано грчким писмом)“. Стројимир, који се на печату спомиње, идентификује се са истоименим средњим сином кнеза Властимира (око 830 — 851), који се сматра творцем српске државе, пошто је он први српски владар на Балканском полуострву о коме има неких података.

Подаци о самом Стројимиру су још оскуднији и своде се на спомињање у спису „О управљању Царством“ византијског цара Константина Порфирогенита (913 — 959), насталог средином X века. Из њих се може извући закључак да је он, као средњи Властимиров син, након очеве смрти једно време управљао делом државе као удеони кнез. Сам печат је за 16.000 (20.000 са провизијом) евра купљен 11. јула 2006. године на аукцији у Немачкој и данас се налази у сефу Историјског музеја Србије.

Списак познатих Срба

Ово је списак познатих Срба и људи који су на неки начин повезани са Србима или Србијом.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Српска војска у средњем веку

Историја српске војске у средњем веку може се поделити на неколико периода: доба византијске врховне власти (9-12. век), доба Немањића (1180—1371), доба феудалне анархије (1371—1402), доба српске деспотовине (1402—1459) и доба угарске врховне власти (1459—1527).

Српско-бугарски ратови (средњовековни)

Српско-бугарски средњовековни ратови назив је за низ оружаних сукоба Бугарских царстава (Првог и Другог) и српских средњовековних држава (Рашка, Дукља и Краљевина Србија) вођених од 9. до 14. века. Први сукоби започели су 818. године устанком српских племена око Тимока. Последњи рат вођен је 1330. године и завршен је битком код Велбужда у којој Срби односе одлучну победу.

Стари Рас

Стари Рас је српски средњовековни град (тврђава) и средишња престоница српске средњовековне државе Рашке. Остаци тврђаве налазе се на локалитету Градина изнад старог Трговишта (Пазаришта), на удаљености од 11 km западно од Новог Пазара. Као споменик културе од изузетног значаја, тврђава Рас припада комплексу споменика у који се поред саме Градине са подграђем (старо Трговиште, односно Пазариште), убрајају и Градина у Постењу, Рељина градина, стара црква у Напрељу и "латинска" црква у Постењу. Градина са старим Трговиштем (Пазариштем), заједно са оближњом епископском црквом Светих апостола Петра и Павла и манастирима Сопоћани и Ђурђеви ступови представљала је историјско језгро српске средњовековне државе Рашке, чије је име било изведено управо из назива тврђаве Рас. Споменички комплекс Старог Раса се заједно са манастиром Сопоћани почевши од 1979. године налази на УНЕСКО-вој листи светске баштине као обједињена заштићена целина под називом Стари Рас и Сопоћани.

Место на коме је смештена тврђава Рас има богату историју која сеже до бронзаног доба. На том месту се налазило римско војно утврђење, а током касноантичног периода саграђени су објекти за становање и базилика. Име Рас највероватније води порекло од назива античког утврђења Арса коју помиње византијски историчар Прокопије у 6. веку. Средњовековни Рас се први пут помиње у делима византијског цара Константина VII Порфирогенита, који је поменуо ову тврђаву у склопу казивања о борбама између Срба и Бугара крајем 9. века. У периоду од IX до почетка 12. века утврђење запоседају најпре Бугари, а потом наизменично Срби и Византијци. Од краја XII века и током 13. века Рас је био политички и културни центар српске државе и престоница првих владара из династије Немањића. Током XIV и у првој половини 15. века значај града у политичком смислу опада, али у исто време, услед развоја трговине, добија на економском значају што доводи до богаћења његових становника и убрзаног развоја трговачког подграђа (старо Трговиште). Град су 1455. године освојиле Османлије, а оснивањем оближњег Новог Пазара почиње полако опадање његовог значаја.

Опсежна археолошка истраживања комплекса средњовековног Старог Раса започета су крајем 1971. године, а у новије време су у стручној јавности покренута питања о убикацији Старог Раса, који се према мишљењу појединих истраживача налазио на месту тврђаве Градина у Постењу која се налази на 2 km од Новог Пазара.

Стројимир Властимировић

Стројимир је био српски великаш, који је живео средином IX века. Припадао је династији Властимировића и био је син кнеза Властимира и брат кнеза Мутимира. Сачуван је његов печат, изливен од злата, на коме пише: Боже, помози Стројимиру.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.