Готи

Готи (гот. 𐌲𐌿𐍄𐌰𐌽𐍃) су били источногерманско племе пореклом из Скандинавије (Готланд, тј. Јеталанд), које је у 3. и 4. веку упало у Римско царство и касније прихватило аријанство. У 5. и 6. веку су се поделили на Визиготе и Остроготе и успоставили две јаке и моћне државе на територији Римског царства — Визиготи на Иберијском, а Остроготи на Апенинском полуострву.

Chernyakhov
Зелена површина је подручје Готланда (тј. Јеталанда), а ружичаста је означено острво Готланд. Црвено је подручје Вилбаркове културе раног 3. века, наранџасто је подручје Черњакове културе у раном 4. веку. Љубичасто је Римско царство

Историја Гота

У 2. веку Готи су напустили своју прапостојбину која се налазила негде на територији данашње Шведске и кренули ка југу. Прво су прешли Балтичко море а затим су следили ток Висле да би потом ушли у пределе око Дунава. Дунавом су стигли до Црног мора. На свом путу оставили су за собом многа сродна племена: Скире и Гепиде на Висли, Херуле и Руге у Померанији, Бургунде у долини Лабе и Вандале на ушћу Дунава). Успут су изгубили етничко јединство што је било последица унутрашњих сукоба унутар клана. Након коначне поделе, Остроготи су се населили на истоку, између Дона и Дњепра, а Визиготи на западу, између Дњепра и Тисе.

Додир са Римским царством

Young Folks' History of Rome illus368
Готи, Шарлот Мери Јонг

Веома брзо, Готи су стекли јаку династичку организацију која им је омогућила да продиру брже и снажније од осталих племена. Напали су територију Римског царства први пут 238. године. Године 267. започели су прву велику варварску инвазију Римског царства. Читаве провинције су биле скоро потпуно опустошене: Македонија, Понт, Азија. Годину дана касније 268. године претрпјели су велики пораз у бици код Ниша и одбачени преко Дунава. Једна група Гота је успоставила независно краљевство у Дакији, коју је цар Аурелијан препустио варварима. Ти су Готи добили назив Визиготи (звани још и Западни Готи). Друга група Гота, Остроготи (звани још и Источни Готи) успоставила је краљевство дуж Црног мора. Остроготи су тиме остали у старом краљевству, а Визиготи се преселили на подручје Дакије. Не зна се колико су дуго остали, с обзиром да су били полуписмен народ. Године 214. их је поразио цар Каракала.

У контакту са Римским царством, Готи су прихватили одређене цивилизацијске тековине римске државе. Многи од њих, поготову Остроготи, прикључили су се римским легијама. Визиготи су с друге стране, око 247. године завршили окупацију Дакије и отпочели инвазију на Балкан и Византију с једне стране, и на Италију и Панонију, с друге стране.

Против њих су се борили цареви Клаудије II Готски и Луције Домиције Аурелијан. Ова два цара су успела да зауставе инвазије и да скоро два века одгоде визиготски продор на запад. Касније су склопили савез са Константином и прихватили хришћанство захваљујући Улфили који је превео Библију на готски језик.[1]

Ратови између римских царева и готских владара током скоро целог века опустошили су Балкан и територије на североистоку Медитерана. Друга племена су се ујединила са Готима и под вођством великог Херманарика успоставили 350. године краљевство које се простирало од Балтичког мора до Црног мора у ком су им поданици били Словени и угрофински и ирански народи.

Хунске инвазије и период успона

Око 370. године Хуни су упали у краљевство краља Херманарика и растерале сва готска племена, због чега се краљ убио.

Визиготе су Хуни протерали преко Дунава 376. године и они су 9. августа 378. године у бици код Хадријанопоља победили Римљане и убили цара Валенса. Затим су Визиготи живели у Доњој Мезији, да би 395. године, под вођством Алариха I, опљачкали Грчку, затим прешли у Италију и 410. године освојили Рим. Прешли су потом у Галију и Хиспанију и око 418. године населили су се између Гароне и Лоаре, са главним градом Тулузом. Године 475. Визиготи су основали независно краљевство. После пораза који су претрпели од Франака које је предводио Хлодовех 507. године, Визиготи су морали да напусте Галију. Остала им је Хиспанија којом су владали док њихову државу нису уништили Маври 711. године.

Остроготи и Визиготи су били уједињени у 6. веку под вођством остроготског краља Теодорика Великог, јунака германске епске поезије, једне од главних личности Европе након хунског расула.

Од 455. до 489. године Остроготи су живели у балканским провинцијама, да би потом, под вођством Теодориком кренули у Италију. Тамо су основали своје краљевство.

Византија против Острогота

RavennaMausoleum
Теодориков маузолеј у Равени

Након смрти Теодорика, политичку контролу над Остроготима је преузела његова кћерка Амаласунта, која је владала у име краља детета, Аталарика, све док овај није умро 534. Након смрти свог сина, регента Амаласунта је морала да потхитно потражи новог краља како би могла да настави да управља државом. Одабрала је Теодата, са којим је склопила брак крајем 534. године. Овај се убрзо склонио из палате у Равени и наредио убиство своје жене у априлу 535. године. Вероватно га је на то наговорила Теодора која је тражила изговор како би Јустинијан I могао да интервенише.

Те исте године Јустинијанов војсковођа Велизар је заузео Сицилију, а Гепид Мунд Далмацију. Недаће кроз које је пролазило царство, као побуна у Африци и повратак територија у Далмацији под германску власт, навели су Теодата да прекрши тајно склопљени уговор о предаји Италије Византији који је потписала Амаласунта са Јустинијаном и да се супротстави Јустинијановој војсци.

Јустинијан је реорганизовао војну хијерархију како би могао да поднесе Велизарове походе на Италију, јер је Мундо погинуо у нападу на Далмацију. На његово место поставио је Константинијана који је поново предузео напад на Далмацију, повратио Салону и избацио Остроготе из региона. Велизар је окупирао Напуљ, а почетком децембра 536. и Рим. Теодат, пре пада Рима, био је смењен и на његово место је дошао Витигес, који је прво побегао из Рима пред Велизаровим снагама, а онда организовао опсаду града која је трајала од јануара 537. до марта 538. Кад је добио појачање из Константинопоља, Велизар је прешао је у офанзиву. Ослобођени су Римини, и Медиоланум (Милано).

Следеће године (540) у рат су ушли и Франци и заузели Милано. Велизар је заузео престоницу остроготског краљевства Равену и заробио готског краља Витигеса. Готи су понудили Велизару да он буде западни цар, али је овај то одбио. Та готска понуда је вероватно изазвала сумњу код Јустинијана о Велизару, па је одлучио Велизара пошаље да ратује у Персији и Сирији.

Цена освајања остроготског краљевства се можда може сматрати претераном. У војним походима главна жртва било је италско становништво које је претрпело уништење свог друштвеног, политичког и продуктивног ткива и која је плус била покожена епидемијом куге. Двадесет година сталних борби убрзало је прелазак на средњовековну организацију друштва. Рим је изгубио урбани карактер и престао да представља центар медитеранског света.

Прагматична санкција из 554, којом је Италија опет постала део Римског царства, ратификовала је ситуацију de facto тако што је дала контролу бискупима над разним аспектима световног живота (као на пример рад цивилних судија) и администеације градова, чиме су они постали одговорни за снабдевање, обезбеђење јавних послова, иако нису имали приступа царским функцијама.

Са пропашћу Осроготског царства, Остроготи су нестали са историјске сцене. Највероватније је да су се стопили са римском цивилизацијом. Група која се најдуже одржала били су Остроготи с Крима који су изгубили независност 1475. пред турском најездом. Њихов језик је потпуно нестао тек у 18. веку.

Византија против Визигота

Крајем 552. Јустинијан је могао да сматра поход на Италију завршеним. Исте године је одговорио на позив у помоћ који му је упутио Визигот Атанагилд у размену за обалски део Хиспаније од Валенсије до Кадиза. Јустинијанова сарадња је спречила грађански рат на полуострву и утицала да превагне Атанагилдова страна у сукобу око престола са другим кандидатом, Агилом. Али, територијална компензација никада није постала одскочна даска за даље освајање Хиспаније. Заправо, зоне које су потпале под византијску управу остале су у истим границама све до 552. године, када су почеле да се мењају следећих деценија, нарочито током Леовигилдове владавине, па све до нестанка византијске провинције Спаније 624. године.

Готско друшво

De restitutione patriae - Niccolo Canussio
Теодориков едикт, из 512. године

При првом сусрету са Римским царством, Готи су се одали пљачки и пустошењу римских територија. Кад су се населили у Дакији, посветили су се рударству и трговини са Римљанима.

Успостављањем провинције Дакије, долази до велике промене у економској и друштвеној структури Гота. Готи су били полуномадски народ код којих су сви људи били слободни и имали иста права пред својим вођама, сви су били ратници у пуној снази. Касније су постали друштво посвећено пољопривреди и у мањој мери сточарству, у ком су почеле да се поларизују касте. Тако с једне стране настаје класа слободних сељака који нису ратовали, а с друге стране класа професионалних ратника који су се потпуно посвећивали војној припреми.

У овом периоду настаје и аристократија која се бави углавном трговином са Римским царством, делатношћу која јој доноси огромна богатства. Овај прелазак готског друштва од полуномадске у земљорадничку заједницу доноси и нове војне циљеве — код Гота се јавља тежња за освајањима нових плодних земљишта где би могли да се трајно настане и да се баве пољопривредом.

Такође треба истаћи да су Готи радо прихватали технолошке новине, као што су узде, лук и стреле, јахање и нове војне тактике засноване углавном на коњаницима наоружаним стрелом и луковима. Овим напретком и богатством стекнутим кроз трговину с Римљанима, Готи су се претворили врло брзо у велику силу која се истицала од осталих германских племена, што је довело до тога да постану проблем за Римско царство.

Овај развој готског друштва на економском и војном плану забринуо је Римљане, због чега је Аурелијан 270. године одлучио да призна Готима право да се настане у Дакији. На тај начин Римљани су признавали Готе као суседни и пријатељски народ, иако су Готи и даље повремено упадали на територију царства не обазирући се на склопљене споразуме.

Готски језик

Готски језик припада групи германских језика који су изумрли. За разлику од других источногерманских језика (бургундски, вандалски, херулски и рушки) од којих су до данашњих дана остали само трагови (поједина властита имена и понека именица), готски језик је стигао до нас у фрагментима превода Библије коју је на готски језик превео Улфила заслужан за евангелизацију и покрштавање Гота. Улфила је био готски свештеник који је 348. године повео Готе хришћане са севера Дунава. Том приликом Готи су прешли на другу страну реке и стигли до Никопоља бежећи пред прогонима хришћана под Атанариком.

Улфилино дело је од великог значаја. Не само што је добро познавао сопствени језик, већ је такође одлично владао латинским и старогрчким језиком. Међутим, осим Библије, Готи немају других записа на свом језику. Пре преласка у хришћанство, нису ништа бележили, нити су имали писмо. Због тога је Улфила прво морао да створи писмо, што је учинио на основу грчког алфабета, али са карактеристикама латинских и рунских карактера. Потом се посветио решавању одређених семантичких проблема.

Иако је реч о веома ограниченим информацијама које се налазе у Улфилином преводу, пошто је реч о језику само једне особе и преводу а не о оригиналном делу, готски који знамо на основу тих информација има фундаменталну улогу у лингвистичкој компарацији индоевропских језика. Заправо, готски језик је први документовани германски језик.

Референце

  1. ^ Heather 1991.

Литература

  • Зечевић, Нада (2002). Византија и Готи на Балкану у IV и V веку. Београд: Византолошки институт САНУ.
  • Andersson, Thorsten (1996). „Göter, goter, gutar”. Namn och Bygd (на језику: Swedish). 84: 5—21.
  • Beckwith, Christopher I. (16. 03. 2009). Empires of the Silk Road: A History of Central Eurasia from the Bronze Age to the Present. Princeton University Press. ISBN 978-1400829941. Приступљено 30. 12. 2014.
  • Bell-Fialkoff, Andrew, ур. (2000). The Role of Migration in the History of the Eurasian Steppe: Sedentary Civilization vs. "Barbarian" and Nomad. New York: St. Martin's Press. ISBN 978-0-312-21207-0.
  • Bowman, Alan; Garnsey, Peter; Cameron, Averil (08. 09. 2005). The Cambridge Ancient History: Volume 12, The Crisis of Empire, AD 193-337. Cambridge University Press. ISBN 978-0521301992. Приступљено 17. 01. 2015.
  • Bradley, Henry (1888). The Goths: From the Earliest Times to the End of the Gothic Dominion in Spain. London: T. Fisher Unwin. ISBN 978-1-4179-7084-1.
  • Cameron, Alan; Long, Jacqueline; Sherry, Lee (2013). Barbarians and Politics at the Court of Arcadius. University of California Press. ISBN 978-0520065505. Приступљено 17. 01. 2015.
  • Heather, P. J. (1991). Ghots and Romans 332-489. Oxford: Clarendon Press. ISBN 978-0-19-820535-7.
  • Hermodsson, Lars: Goterna — ett krigafolk och dess bibel, Stockholm, Atlantis, 1993.
  • Jacobsen, Torsten Cumberland, The Gothic War: Rome's Final Conflict in the West. Yardley: Westholme, 2009. x, 371 p.
  • Sundeep Jhutti. The Getes Philadelphia: Victor H. Mair, University of Pennsylvania, 2003.
  • Jūratė Statkutė de Rosales Balts and Goths: the missing link in European history, translation by Danutė Rosales ; supervised and corrected by Ed Tarvyd. Lemont, Ill. : Vydūnas Youth Fund, 2004.
  • Kulokowski, Michael (2006). Rome's Gothic Wars: From the Third Century to Alaric. Cambridge University Press. ISBN 978-1139458092. Приступљено 17. 01. 2015.
  • Mastrelli, Carlo Alberto in Volker Bierbauer et al., I Goti, Milan: Electa Lombardia, Elemond Editori Associati, 1994.
  • Moorhead, Sam; Stuttard, David (2010). AD410: The Year that Shook Rome. Getty Publications. ISBN 978-1606060247. Приступљено 17. 01. 2015.
  • Nordgren, I.: Goterkällan — om goterna i Norden och på kontinenten, Skara: Vaestergoetlands museums skriftserie nr 30, 2000.
  • Nordgren, I.: The Well Spring of the Goths: About the Gothic peoples in the Nordic Countries and on the Continent (2004).
  • Rodin, L.; Lindblom, V; Klang, K.: Gudaträd och västgötska skottkungar – Sveriges bysantiska arv, Göteborg: Tre böcker, 1994.
  • Schaetze der Ostgoten, Stuttgart: Theiss, 1995. Studia Gotica — Die eisenzeitlichen Verbindungen zwischen Schweden und Suedosteuropa — Vortraege beim Gotensymposion im Statens Historiska Museum, Stockholm 1970.
  • Wenskus, Reinhard: Stammesbildung und Verfassung. Das Werden der Frühmittelalterlichen Gentes (Köln 1961).
  • Tucker, Spencer (23. 12. 2009). A Global Chronology of Conflict: From the Ancient World to the Modern Middle East. ABC-CLIO. ISBN 978-1851096725. Приступљено 17. 01. 2015.
  • Wolfram, Herwig (1997). The Roman Empire and Its Germanic Peoples. University of California Press. ISBN 978-0520085114. Приступљено 01. 01. 2015.
Јорданес

Јорданес је био историчар из 6. века из провинције Доње Мезије (данашња северна Бугарска), који је оставио највише писаних сведочанстава о историји Гота у време када је било мало писаца.

Био је аланског порекла, али је био у родбинским везама са остроготском династијом Амала на чијем двору је био нотар. Затим је прешао у црквену службу и постао епископ града Кротона, тада је почео да се бави историјом.

Написао је око 551. године дело De origine actibusque Getarum (О пореклу и делима Гота) у 12 књига. У том делу је сачувана историја Гота од Касиодора, у њему износи много легендарних елемената. Друго његово дело је "О наслеђивању држава и времена" које је светска историја која иде од стварања света до 552. године. Ово дело је невешта компилација ранијих историчара Амијана Марцелина, Павла Оросија и других.

Све што данас знамо о Јорданесу потиче из неколико реченица из 50. поглавља његовог дела о Готима.

Валенс

Флавије Јулије Валенс (званично име: IMPERATOR CAESAR FLAVIVS IVLIVS VALENS AVGVSTVS), рођен 328, умро 9. августа 378. године, био је римски цар од 364. до 378. године, пошто је Источни део царства добио од свог брата Валентинијана I. Његов отац је био познати војсковођа Грацијан Старији. Валенса су неки сматрали последњим правим Римљанином.

Валеријан

Публије Лициније Валеријан (рођен око 200. године - умро 260. године), познат као Валеријан, био је римски цар од 253. до 260. године. Његово пуно латинско име је гласило IMPERATOR · CAESAR · PVBLIVS · LICINIVS · VALERIANVS · PIVS FELIX · INVICTVS · AVGVSTVS — на српском: „Цар Цезар Публије Лициније Валеријан Побожни Срећни Непобедиви Август."

За разлику од већине узурпатора, током Кризе III века Валеријан је био аристократа из породице уско повезане са Сенатом. Из брака са Егнацијом Маринијаном Валеријан је имао два сина Галијена и Валеријана Млађег.

238. године Валеријан је постао princeps senatus а Гордијан I је управо са њим преговарао да буде признат за цара. 250. године, током ратова Деција Трајана против Гота, Валеријан је остао у Италији и успео је да угуши побуну коју је предводио Лицинијан. 251. године, када је Деције Трајан обновио у пуној снази положај цензора, Валеријан је био изабран на ову функцију. Под истим царем Валеријан је постао управник Норика и Реције, две провинције на Рајни. У време Требонијана Гала Валеријан је остао на овој функцији: цар је чак затражио помоћ у борби против Емилијана 253. године. Валеријан је кренуо према југу, али било је касно: Требонијан Гал је већ био убијен, а Емилијан је проглашен за цара. Тада су међутим Валеријана његови војници извикали за цара. Када је Валеријан са војском стигао у Рим у септембру 253. Емилијана је војска напустила и одмах убила. Војска је сада јединствено стала иза Валеријана, а Сенат је то брзо прихватио, радујући се што је коначно неко из редова сенатора изабран за римског цара.

Валеријан је прво прогласио свог сина Галијена за савладара. У почетку, готово све европске провинције су биле у рђавом стању, а на Истоку, сасанидски Персијанци су освојили Антиохију; убрзо је пала и Јерменија. Валеријан је отишао на Исток у рат, а Галијен је остао на Западу да решава многе унутрашње проблеме.

До 257. године, Валеријан је успео да поврати Антиохију и повратио је Сирију под римску контролу. Али, већ следеће године, Готи су опустошили Малу Азију. Касније, 259. године, Валеријан је отишао у Едесу. Дошло је до епидемије куге, што је јако ослабило римску одбрану. Због тога је Валеријан морао да затражи мир од персијског цара Шапура I. Касније, крајем 259. или почетком 260. године, Валеријан је изгубио битку код Едесе, а сам је био заробљен. У заробљеништву је био посебно понижаван, клечећи је био принуђен да служи као ослонац за Шапура када је овај хтео да узјаше на коња. Након што је умро Персијанци су његову кожу испунили сламом и изложили је у главном храму зороастризма у Ктесифону.

Велика сеоба народа

Велика сеоба народа је период у историји човечанства који обележава велики покрет народа, који је трајао 5 векова, од продора Хуна кроз тзв.„Врата народа“, тј. простор између планине Урал и Каспијског језера, па све до насељавања Угара у Панонску низију у 9. веку. Та сеоба 375. је потресла Римско царство, тачније њен западни део. Предводили су је Хуни, азијско-монголско племе, које је са својом великом војском стигло све до Рима. Многа друга племена су појачала нападе на Рим и срушила његово западно царство. Франци, Готи, Вандали и друга племена поделили су територије Западног римског царства што је била последица Велике сеобе народа. Хуни су највећи успон доживели за време свога владара Атиле (434-453). После његове смрти, Хуни доживљавају пропаст и убрзо нестају из Европе. Узрок сеобе је потрага Варвара за бољим условима живота. Последице сеобе су пад Западног Римског царства 476. године. Тада су настале варварске државе на тлу Западног Римског царства.

Визиготи

Визиготи или Западни Готи су били германски народ који се током током велике сеобе народа настанио на територији Западног римског царства, у областима јужне Галије и Хиспаније, где су током 5. века основали своју државу, Визиготску краљевину, која је опстала све до почетка 8. века.

Готи-Гавацуоло (Бергамо)

Готи-Гавацуоло је насеље у Италији у округу Бергамо, региону Ломбардија.

Према процени из 2011. у насељу је живело 234 становника. Насеље се налази на надморској висини од 555 м.

Готланд

Готланд (швед. Gotland) је највеће шведско острво и њена историјска провинција. То је друго највеће острво у Балтику после Селанда. Име острва потиче од имена народа Готи, који су напустили острво и касније као Источни Готи и Западни Готи основали државе у подручју Медитерана.

Површина острва је 3.184 km² где живи 57.161 становника (2013).

Готски рат

Готски рат (535—552) је трајао скоро 17 година и настао је као резултат одлуке Јустинијана да поврати провинције у Италији које су припадале Римском царству док их нису преузели Одоакар и онда Теодорик Велики.

Готски рат (377—382)

Готски рат 377—382 је рат између Гота и Римског царства на Балкану при крају 4. века. Рат, а посебно битка код Хадријанопоља, представљао је прекретницу у историји Западног римског царства. То је била прва у низу варварских инвазија које ће срушити Западно римско царство.

Готски језик

Готски језик (гот. 𐌲𐌿𐍄𐌰𐍂𐌰𐌶𐌳𐌰, 𐌲𐌿𐍄𐍂𐌰𐌶𐌳𐌰 или 𐌲𐌿𐍄𐌹𐍃𐌺𐌰) је мртав германски језик којим су говорили Готи, а нарочито Визиготи. Не постоје језици који су настали из готског језика мада енглески језик има одређене сличности због имиграције германских племена из Саксоније у Енглеску.

Готски језик је доказано најстарији германски језик. Први писани запис који је сачуван на овом језику је превод Библије из 4. века, и једнини је мртви источногермански језик који је оставио позамашан корпус писаних докумената. Други, као на пример бургундски или вандалски језик, познати су само по имену, и за собом нису оставили никакве историјске трагове.

Готски језик је почео да опада средином 6. века, захваљујући различитим факторима: војном поразу који су Готи претрпели од Франака, елиминацији Гота са Апенинског полуострва, масовном преласку у хришћанство а самим тим и на латински језик, као и географској изолованости на Иберијском полуострву. Језик је преживео на тлу данашње Шпаније до 8. века. Франачки писац Валафрид Страбус записао да се у 9. веку још увек говорио у долини доњег тока Дунава и планинским изолованим деловима Крима, као кримски готски језик. У каснијим списима се само појављују неки изрази који звуче као готски, међутим чија припадност том језику није сигурна.

Иван Готи

Иван Готи (итал. Ivan Gotti; 28. март 1969.) је бивши италијански професионални бициклиста у периоду од 1991. до 2002. године. Готи је двоструки побједник Ђиро д’Италије, а освојио је и пето мјесто на Тур де Франсу.

Лав I (византијски цар)

Цар Лав I (лат. Caesar Flavius Valerius Leo Augustus; 401—474), био је цар Византије од 457. до 474. Познат је и под именом Лав Трачанин. Био је задњи у серији царева, које је Алан Аспар, главни командант армије, поставио на трон.

Крунисање цара Лава 7. фебруара 457. године било је прво познато крунисање, које је извео патријарх Константинопоља.

Лав I је направио савез са Исавријанцима, да би елиминисао Аспара, који је са Остроготима држао превише власти у царству. Цена савезништва са Исавријанцима је било венчање његове кћерке са Тарасикодисом, вођом Исавријанаца, који је као Зенон постао цар 474. Због јако много варвара у војсци, овладали су јаки антигермански осећаји у царству, па 471. године цар Лав то користи да се реши Аспара и убија га.

Током владања цара Лава, Балканом су харали Западни Готи и Хуни. Ипак ти варвари нису успевали да заузму Константинопољ због зидина, које су поново изграђене и учвршћене у доба цара Теодосија II, а и због недостатака одговарајућих опсадних справа.

Његова владавина је имала утицај на Западно римско царство. Поставио је Антемија 467. године за цара Западног римског царства. Покушао је да прегази Вандале 468. године, али та експедиција је завршила поразом због издаје и некомпетентности Василиска. Тај пораз је исцрпио царство и губитком људства и финансијски.

Допринос цара Лава историји Запада је био ненамеран. Теодорик Велики је образован и обучаван на двору цара Лава. Ту је научио војну тактику и начин владања царством, што му је послужило кад је после смрти цара Лава постао краљ Острогота.

Цар Лав је такође издао Лавов законик.

Умро је од дизентерије 18. јануара 474. године. Наследио га је унук Лав II, Зенонов син.

Остроготи

Остроготи или Источни Готи су били варварско германско племе које са истока дошло на територије Западног и Источног римског царства (Византије) и битно су утицали на политичке прилике касног Римског царства.

Најзначајнији краљ Острогота је био Теодорик Велики, који је свргнуо првог варварског краља Италије Одоакара.

Готи су били један народ све до 3. века, кад су се поделили на Остроготе и Визиготе.

Оба племена имају много тога заједничког, посебно поштовање римског бога Марса. Та природна подела је наступила због пренасељености у подручју Црног мора, где су Остроготи основали краљевство. Гепиди су постали њихови вазали.

Превалис

Превалис (лат. Prevalis) или Превалитана (Praevalitana, Prevalitana, Praevaliana или Prevaliana), је била провинција Римског царства, која је обухватала територију једног дела данашње Црне Горе, Србије и Албаније. Одвојена је као посебна провинција од провинције Далмације 297. године (можда 305. или 306.), ради побољшања везе између мора и старог центра провинције Далмације — Салоне. Од приморских градова обухватала је Улцињ и Љеш, а од континенталних Дукљу и Скадар.

Управник провинције (презес), са титулом лат. Vir Clarissimus (V.C) или лат. Vir perfectissimus (V.P) (као и лат. Iudex, Rector, Moderator), имао је административне и судске функције. Презес се налазио у Скадру.

Реформама које уводе Диоклецијан и Константин I одвајају у провинцијама се цивилна и војна власт (коју има лат. dux).

Од 3. века постојале су веће латифундрије и виле рустике биле су централна здања, зидана уз саму обалу на месту заклоњеном од ветра. Најзначајнији примерак је вила рустика из Петровца на мору, која је датована у 4. век) и нешто једноставнија на Превлаци код Тивта.

Под вођством Алариха Готи два пута долазе до границе Превалиса, 400. и 403. године. Источни Готи долазе до границе 459. године.

Сант’Агата де’ Готи

Сант’Агата де’ Готи (итал. Sant'Agata de' Goti) је насеље у Италији у округу Беневенто, региону Кампанија.

Према процени из 2011. у насељу је живело 11558 становника. Насеље се налази на надморској висини од 165 м.

Сингидунум

Сингидунум (лат. Singidunum) је био антички римски град, ког су првог населили Скордисци у 3. веку п. н. е., а касније су га утврдили Римљани. У Сингидунуму је рођен будући римски цар Јовијан. Током 5. и 6. века наизменично су га освајали Хуни, Сармати, Источни Готи, Гепиди, Византија и Авари. Византија је повратила град 566. Словенска племена су га освојила око 630. године, а 876. град се први пут помиње под именом Београд. На месту старог Сингидунума данас се налази главни град Србије Београд, који је један од најстаријих градова у Европи.

Град се обнављао из пепела (према легенди и потврђеној историји) 38 пута.

Тацит (цар)

Марко Клаудије Тацит, (рођен око 200. године - умро 276. године) римски цар од 25. септембра, 275. године до априла 276. био је пореклом из једног града из Умбрије, покрајне у Италији.

Током свог дугачког живота, обављао је више дужности. Био је између осталог, конзул 273. године. Био је веома уважаван човек и припадник сенаторског сталежа.

Шест месеци након убиства Аурелијана, Сенат је изабрао Тацита да га наследи, што је војска радо прихватила. Током кратке владавине, Тацит је започео неке реформе, покушавајући да поврати власт сената.

Његова власт, после низа војничких царева, пружала је наду да ће се у Риму успоставити једна права династија; тако је Тацит свог брата Флоријана поставио за преторског префекта.

Одмах након ступања на престо, Тацит је кренуо на рајнску границу да би зауставио продор Германа. Истовремено, Готи су на северним обалама Црног мора, продрли преко Кавказа у Малу Азију. Тацит је послао свог брата Флоријана против Германа, а сам се окренуо против Гота. Обојица су била успешна у рату.

Изненада, после победе над Готима, Тацит је умро. Сачуване су два описа његове смрти: по једној Тацит је био убијен, а по другој, страдао је од болести. Наследио га је његов брат Флоријан.

Тацит је био човек огромног богатства. Сву своју имовину је оставио држави. Био је прилично образован и поносно је тврдио да вуче порекло од великог историчара Тацита. Цар је наредио да се дело његовог претка преписује и да буде доступно у јавним библиотекама.

Теодосије I

Флавије Теодосије (лат. Flavius Theodosius, рођ. 11. јануар 347, Хиспанија — умро 17. јануар, 395. Медиолан) познатији као Теодосије I или Теодосије Велики, био је римски цар од 379. до своје смрти 395.

године.

Теодосије је последњи цар који је владао уједињеним римским царством. Током своје владавине, Теодосије је био приморан да води два крвава грађанска рата против узурпатора Магнуса и Евгенија.

Његова владавина веома је битна у религијском смислу будући да је 380. године Теодосије донео едикт којим је никејско Хришћанство проглашено за једину званичну религију у Римском царству.

Теодосије је забранио многе паганске ритуале а између осталог, укинуо и ред весталки у Риму и одржавање олимпијских игара у Грчкој.

Требонијан Гал

Гај Вибије Требонијан Гал (рођен 206. године - умро у августу 253. године) био је римски цар од 251. до 253, у заједничкој влади са својим сином Волусијаном.

Требонијан Гал је рођен у Италији, у сенаторској фамилији. Имао је два детета у браку са Афинијом Гемином Бебином: будућег цара Волусијана, и кћи, Вибију Галу. Требонијан је постао суфектни конзул а 250. године постао је управинк Горње Мезије, што показује да је цар Деције Трајан имао поверења у њега. У Горњој Мезији, Требонијан Гал је имао важну улогу у спречавању Гота да пљачкају преко Дунава. Постао је и популаран у војсци.

1. јула 251. године, Деције Трајан и његов савладар Хереније Етрускус погинули су у бици код Абрита. Када је војска чула за ово, прогласила је Требонијана Гала за цара, упркос томе што је постојао још један син Деција Трајна, Хостилијан. Требонијан Гал је усвојио Хостилијана, како би избегао грађански рат. Међутим, док је Требонијан Гал био на путу за Рим, избила је куга у граду и млади Хостилијан је подлегао. Тада је Требонијан Гал именовао за савладара свог сина Волусијана.

Када је стигао у Рим, Требонијан Гал је покушао да се избори са последицама болести. Изгледа да је и неке хришћане тада изложио прогону.

На Истоку, персијски краљ Шапур I напао је и освојио Сирију. На Дунаву, Готи су и даље пљачкали, упркос уговору из 251. године. Војска није била задовољна, и када је Емилијан, управник две Мезије и Паноније, победио Готе, војска га је прогласила за цара. Требонијан Гал се припремио за одбрану и затражио да се римска војска са Рајне повуче према Италији. Требонијан Гал и Волусијан су били убијени од стране сопствених војника, који су проценили да Емилијан има више шансе да постане цар.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.