Горић

Горић је насељено место града Ваљева у Колубарском округу. Према попису из 2011. било је 577 становника.

Горић
Selo Gorić - opština Valjevo - zapadna Srbija - panorama 1
Горић - панорама
Административни подаци
Држава Србија
Управни округКолубарски
ГрадВаљево
Становништво
 — 2011.Раст 577
Географске карактеристике
Координате44°17′08″ СГШ; 19°55′28″ ИГД / 44.285666° СГШ; 19.9245° ИГДКоординате: 44°17′08″ СГШ; 19°55′28″ ИГД / 44.285666° СГШ; 19.9245° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина157 м
Горић на мапи Србије
Горић
Горић
Горић на мапи Србије
Остали подаци
Позивни број014
Регистарска ознакаVA

Демографија

У насељу Горић живи 381 пунолетни становник, а просечна старост становништва износи 35,4 година (35,1 код мушкараца и 35,6 код жена). У насељу има 146 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,36.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

График промене броја становника током 20. века
Демографија[1]
Година Становника
1948. 248
1953. 220
1961. 475
1971. 892
1981. 1.752
1991. 378 363
2002. 491 523
Етнички састав према попису из 2002.[2]
Срби
  
468 95,31 %
Роми
  
4 0,81 %
Македонци
  
1 0,20 %
непознато
  
18 3,66 %

Галерија

Selo Gorić - opština Valjevo - zapadna Srbija - panorama 3

Горић - панорама

Selo Gorić - opština Valjevo - zapadna Srbija - panorama 4

Горић - панорама

Selo Gorić - opština Valjevo - zapadna Srbija - panorama 5

Горић - панорама

Референце

  1. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  2. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  3. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.

Спољашње везе

Војислав Говедарица

Војислав Говедарица познат и под надимком Воја Крстарица, (рођен 1940. године у Гацку, Источна Херцеговина, Краљевина Југославија), српско-амерички глумац и телохранитељ Силвестера Сталонеа. У свет филма га је увео Пуриша Ђорђевић. У САД сви га знају као Руса из „Рамба II“, који мучи Сталонеа. Са Жаном-Клодом ван Дамом је глумио у филму „Лавље срце“. Сад углавном ради као телохранитељ.

Горић (Ораховац)

Горић је насеље у општини Ораховац, Косово и Метохија, Република Србија.

Град Ваљево

Град Ваљево је један од градова у Републици Србији и припада Колубарском округу. Налази у западној Србији у горњем делу слива реке Колубаре (притоке Саве), на контакту између планинског и низијског дела Србије. Град Ваљево се граничи на северу са општинама Уб и Коцељева, на западу са Осечином и Љубовијом, на југу са Бајином Баштом и Косјерићем и на истоку са Мионицом и Лајковцем.Територија града је неправилног ромбоидног облика. Овај простор у правцу запад-исток пресеца долина реке Колубаре. Северно од ове долине територија је брежуљкаста и заталасана, док је на југу рељеф значајније издигнут чинећи терасасте форме северне подгорине ланца Подрињско-ваљевских планина све до самог гребена и врхова Маљена, Букова, Повлена, Јабланика и Медведника који се издижу до преко 1.200 метара надморске висине.По подацима из 2004. град заузима површину од 905 km2 (од чега на пољопривредну површину отпада 58.369 ha, а на шумску 26.503 ha). Седиште града као и округа је градско насеље Ваљево. Град Ваљево има 78 насеља: 2 градска и 76 сеоска насеља. По подацима из 2011. године у граду је живело 90.312 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -3,2 ‰, а број запослених износи 32.215 људи. У Ваљеву има 56 основних и 7 средњих школа.

И Бог створи кафанску певачицу

И Бог створи кафанску певацицу је југословенски филм из 1972. године. Режирао га је Јован Живановић, а сценарио су писали Богдан Јовановић и Гордан Михић. Припада остварењима црног таласа.

Музиканти

Музиканти је телевизијска серија, снимљена у продукцији Телевизије Београд, 1969. године. Серија има 10 епизода. Сценарио је написао Живорад Лазић, а режирао је Драгослав Лазић.

Серија парти живот тројице музиканата Бурдуша (Јован Јанићијевић), Рајка (Милан Срдоч) и Лепог Цанета (Драган Зарић).

Серија је била веома популарна, због чега је снимљен филм "Бурдуш", који представља наставак серије. У овом филму лик Лепог Цанета уместо Драгана Зарића тумачи Миодраг Андрић Љуба Мољац. Због велике популарности коју је имала серија као и главни лик Бурдуш, глумцу Јовану Јанићијевићу је ово постао доживотни надимак.

ОШ „Десанка Максимовић“ Ваљево

ОШ „Десанка Максимовић” Ваљево почела је са радом у новом школском објекту у Ваљеву 28. новембра 1978. године, под називом ОШ „Ваљевски НОП одред”.

Попучке

Попучке је насељено место града Ваљева у Колубарском округу. Према попису из 2011. било је 2627 становника.

Списак насељених места у Србији

Ово је списак свих насељених места на територији Републике Србије са стањем 1. јануара 2009. године. У чланку се налазе и насеља која су формирана новим Законом о територијалној организацији Републике Србије донетим 27. децембра 2007. године, стара имена насеља, као и места која су изгубила статус самосталних насељених места. Како по важећој статистици у Србији постоје градска и остала насеља, градска насеља су од осталих насеља издвојена тако што су подебљана (болдирана). Све промене у насељеним местима се односе на период после 1945. године. Стари називи насеља на подручју Војводине нису вођена изворно јер нису била у духу званичног језика државе, па је француски назив за Charleville фонетски довео до званичног назива Шарневил (део Банатског Великог Села), иста ситуација је и са насељима чији су изворни облици на мађарском, румунском, словачком језику. Списак насеља је дат по ISO 3166-2:RS стандарду који се дефинише по административним јединицама (RS00-Град Београд, RS01-Севернобачки управни округ...).

Стјепан Стева Филиповић

Стјепан Стева Филиповић (Опузен, 27. јануар 1916 — Ваљево, 22. мај 1942), учесник Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Одрастао је у Мостару, где је завршио основну школу и два разреда гимназије, а потом је у Крагујевцу учио електричарски и браварски занат. Године 1937, као млади радник је приступио револуционарном радничком покрету. Учествовао је у многим демонстрацијама, радничким штрајковима и другим акцијама, због чега је био ухапшен и протеран у родно место. Октобра 1940. године је постао члан илегалне Комунистичке партије Југославије.

Непосредно пред почетак Другог светског рата у Југославији, Филиповић је био један од активиста Месног комитета КПЈ за Крагујевац, а након окупације земље 1941. године је по партијском задатку био упућен у Ваљево. Овде је активно учествовао у припремам оружаног устанка и почетком јула 1941. године био један од првих бораца Колубарске чете Ваљевског партизанског одреда. Већ у првим борбама се истакао храброшћу, а за подвиге које је извршио током напада на Лајковац, 15. августа 1941. године је био похваљен од стране команданта Главног штаба НОП одреда Југославије Јосипа Броза Тита.

Истицао се храброшћу и у другим борбама ваљевских партизана, а посебно приликом напада на Крупањ и Шабац, септембра 1941. године. Био је постављен за командира чете, а потом и за команданта Колубарског батаљона. Крајем септембра је пребачен у Подрински партизански одред, где је вршио дужност политичког комесара одреда. Након Прве непријатељске офанзиве и повлачења главнине партизанских снага у Санџак, крајем 1941. године остао је на терену западне Србије.

Након реорганизације преосталих партизанских снага био је именован за команданта Тамнавско-колубарског батаљона. Услед сталних потера и јаке зиме, овај батаљон је био уништен у борбама, а Филиповић је с још двојицом партизана заробљен 24. децембра 1941. године у селу Трбосиље, код Лознице. Четници Косте Пећанца су га потом спровели у Шабац и предали жандармима, који су га потом предали Немцима. Извесно време је био у затвору Гестапоа у Београду. Током истраге у затвору био је страшно мучен и злостављан, с намером да ода остале партизане на терену, као и њихове сараднике. Пошто је остао упоран у одбијању сарадње, окарактерисан је као „немогућ случај” и премештен у Ваљево, где је јавно обешен 22. маја 1942. године.

Приликом вођења на место вешања, као и непосредно пре егзекуције, Филиповић је позивао окупљени народ на борбу против окупатора и клицао Комунистичкој партији и Црвеној армији. На вешалима је са уздигнутим рукама у вис и стиснутим песницама узвикивао антифашистичке пароле. Том приликом настала је фотографија, преко које је Стева Филиповић постао симбол пркоса и оптора фашизму.

За народног хероја проглашен је 14. децембра 1949. године. Године 1960. године у Ваљеву је подигнут монументални Споменик борцима Револуције, рад вајара Војина Бакића, који представља Филиповића непосредно пред вешање.

Реплика Филиповићеве фотографије у природној величини се налази у згради Уједињених нација у Њујорку.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.