Гора (област)

Гора је географска област која се налази између области Љума, на западу, Опоља и планине Коритник, на сјеверу, и Торбешког моста, на југу. У ствари, Гора представља етногеографску цјелину са Горанцима и у нераскидивој су вези. Како се смањивао број горанских села тако се смањивала и географска област звана Гора. Највећи дио области се налази на јужном дијелу српске аутономне покрајине Косово и Метохија. У српском дијелу области се налази 19 села,[1][2][3] а у албанском дијелу 9 села.[1][2] Област је планинска са претежном четинарском шумом, а кроз њу протиче ријека Бели Дрим, а на косметском дијелу се налази извор ријеке Црнкамен (притока ријеке Радика).

Gora region
Област Гора на граници Србије и Албаније

Историја

Назив Гора потиче од старословенске ријечи за планину.

Гора се први пут спомиње 1348. године указом српског цара Стефана Душана када је постала жупа Српског царства, када је 7 села додјељено манастиру Светих архангела у Призрену.[4] Други пут се спомиње 1422/1425. године у турским списима као нахија Гора у саставу Османског царства. Послије Првог балканског рата област је припала Краљевини Србији. Након Првог свјетског рата, уз оснивање Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца, Гора је подијељена уз надзор међународне комисије за разграничење 1925. године. На тај начин се у саставу Албаније нашло 10 села.

Ислам се у Гори јавља први пут 1690. године. Прво исламизовано село је било Крстац, а посљедње Брод. Посљедња хришћанска Божана је умрла у селу Брод 1856. године.

Географија

Планинска област се налази између Шар-планине, Кораба и Коритника, у горњем току ријеке Љума, лијеве притоке Белог Дрима. Површина изности око 433 km², од тога се у Србији налази 385,6 km². Највећи дио је прекривен пашницима, што је омогући да се развије сточарство, углавном овчарство.

Становништво

Горан(ц)и[5] су етничка заједница у Србији,[6] која је много слична Србима у Средској и Торбешима у западној Македонији. Исламске су вјероисповјести[7] и говоре српским језиком[8][9] односно горанским говором[10] (често погрешно сматран језиком).

У Албанији немају право да се изјасне као Горанци и над њима се врши албанизација. Власти самопроглашене Републике Косово признају их само деклеративно и над њима спроводе бошњакизацију. Присиљени су да се школују на албанском или бошњачком језику.

У Северној Македонији и Бугарској, увиђајући сличност првенствено у језику, а затим користећи сличност Горанаца са Торбешима и Помацима, у циљу остварења националних интереса, дају Горанцима своја држављанства, али не уважавајући их као Горанце, већ само уколико се изјасне као Македонци, односно Бугари.

Насељена мјеста

Горанска села у Србији, односно Косову и Метохији, су: Баћка, Брод, Враниште, Глобочица, Горња Рапча, Горњи Крстац, Диканце, Доња Рапча, Доњи Крстац, Драгаш, Зли Поток, Крушево, Кукуљане, Лештане, Љубовиште, Млике, Орчуша, Радеша и Рестелица.

У Албанији се налазе: Борје, Запод, Кошариште, Оргоста, Орешек, Орчикле, Пакиша, Црнолево и Шиштавец.

У Републици Македонији су два горанска села: Урвич и Јеловјане.

Иван Јастребов о Гори

Иван Јастребов је писао о Гори да је нахија од 27 села. У историји се помиње по томе што је у њој владар био Павел (севастократор), чијом је кћери Јефимијом био ожењен Андреј II (1318—1348) Музаки, владар кнез у Албанији. Брођани су ту, по наређењу цара Душана, напасали овце манастира Св. Архангела Михаила. Житељи те жупе су увијек били познати по својим стадима. До прије 30 година (од када је то Јастребов писао) било је сељака који су имали и по 5000 оваца. Горанци су тада трговали и вуном. Зими су одлазили у печалбу у Бугарску, Србију, Цариград и Румелију, као и Опољци. Тада је у Гори било 2617 кућа са 11404 душе мушког пола. Толико је било и жена. Раније је цијели крај био под шумом, али су уништене због градње кућа, гријања и ширења обрадиве земље. Прије преласка на ислам Гоанци су били у родбинским везама са Средчанима. Тада, без обзира на исту вјеру с Љуманима, никако не желе с њима да се друже. С Опољцима су почели улазити у односе, али с оним селима гдје жене још говоре српски, као у селу Плајник и Шајиновац. Јастребов је записао да са селом Рапча граниче села која леже југоисточно, Пакиша и Кошаришта. Између граница тих села је, у Хрисовуљи (цара Душана) се вели, црква која се назива Мратиња. Те цркве више нема, али се виде остаци темеља, који показују да је та црква унеколико већа од уобичајених малих сеоских цркава. Та црква је била на брду и њено име се сачувало у народу у називу тога Мрат. Јастребов помиње и Зли Поток са рушевинама Преображенске цркве, Рестелицу са поменом мјештана о (некада) манастиру и цркви Св. Варваре у том крају као и село Бачка, исто са (некада) црквом Св. Варваре. У Броду спомиње три храма (Св. Николе, Димитрија и Пантелејмона) и старе људе који су му описивали хришћанске обичаје из дјетињства. Један старац му је говорио и да је ту некада био владика (митрополит), у шта Јастребов није вјеровао, али се касније увјерио у истинотост навода. Ниже села Млике у земљи је било камење које је служило као темељ мале српске цркве. Село Враниште спомиње као Вранић и пише да је ту постојала мала сеоска црква. Тада је било видљиво и мало хришћанско гробље. Цркве код Радеше и Лештана су порушене. У гори су се као и у Средачкој жупи (за разлику од Опоља) сачували готово сви стари називи планина, места, потока. Тада је било 2617 кућа са 11404 мушкараца. Језик им је српски, посебно су жене сачувале чистоту српског језика од свакојаких примеса. Многи мушкарци су радили у Бугарској и у говору су све више употребљавали бугарске језичке конструкције. Горанци не воле арнаутски и прије би говорили турски него арнаутски. Власти се труде да их потурче и да им натуре турски језик и зато су отворили школу на турском језику и за дјечаке и дјевојчице. Кадије су признавале право Горанцу једино ако овај постане муслиман. Неки су се турчили само да би побиједили у парници, макар право и не било на њиховој страни. Ту људску слабост су експолатисале кадије и власти у Призрену. Почели су се турчити у вријеме сеобе патријарха Арсенија Јовановића, а од времена уништења Пећке патријаршије, цијела села Горанаца су заједно прелазила на ислам. Видјевши да су изгубили и народну патријаршију цао центар њихове вјере, изгубили су сваку наду у бољу будућност и пали су духом. Новопостављене грчке владике (фанариоти) нису мариле за народ него само за приходе и у том контексту Јастребов помиње и тадашњег митрополита Мелетија. Иако им попови нису долазили, Брођани су славили дан свеца (славу), ломили колач и испред порушених цркава се причешчивали тим колачем, поливајући га вином. Хришћанство се и у Броду угасило смрћу митрополита призренског Јоаникија - родом Србина. Посљедња хришћанска душа у селу Броду издахнила је крајем 1855. - старица Божана (Марија), која је до своје смрти живјела са својом потурченом дјецом, унучадима и рођацима. Њен син Славко је постао Селим, Гаврило - Халилеј, Катарина - Кадима, а друга кћер није ни имала хришћанско име. Отац јој није дозволио да јој се да хришћанско име и да се крсти, иако никако није могао да потурчи своју жену, а њихову мајку, Божану. Јастребов описује и настојања Реџеп-паше да потурчи и Брођане, како је то већ учинио са Растеличанима. Противника је налазио у младом, богатим и паметном Брођанину Петку који га је одвраћао од тога поклонима. Лукави паша је у Брод послао, преко својих шпијуна, лажну вијест о својој смрти. Сви су се обрадовали смрти свог зликовца па и Петко, због чега је паша осудио Петка на смртну казну због лицемјерног пријатељства, па га је једино потурчивање могло спасити од сигурне смрти. Причало се да је тај Петко био први ренегат у селу Броду. Иако су се потурчили, Арнаути из Љуме су им и даље одводили стоку, па су били присиљени да иду на рад у иностранство. Зато их се могло сретати свуда по Турској и Србији, Бугарској, Епиру. До 1765. сви мушкарци су носили фес са црном траком, само је врх био црвен, код ренегата је врх феса био зелен. Црна трака око феса - врста је црнине наводно због Косовске битке. Јастребов се пита да није зато што је црвена боја забрањена хришћанима? Ђурдик је црнина за Скендербегом. [11]

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 „Миграције становништва шарпланинске жупе Гора - Харун Хасани” (PDF). rastko.rs.
  2. 2,0 2,1 „Самостална општина Гора потврда самосвојности и основ за очување ентитета и идентитета Горанаца - Бехадин Ахметовић” (PDF). rastko.rs.
  3. ^ „Зоран Влашковић: Гора – лето напунило села”. slobodanjovanovic.org. Архивирано из оригинала на датум 2. 4. 2015. Приступљено 31. 3. 2015.
  4. ^ Хрисовуља Цара Стефана Душана, Гласник душа српске словености, Београд, (1862). pp. 282.
  5. ^ „Електронска библиотека традиције и културе Горе и Горанаца”. Rastko.rs. 8. 10. 1999. Приступљено 12. 9. 2012.
  6. ^ „Проф. др Дарко Танасковић - Гора на слици-Гора у срцу” (PDF). Приступљено 12. 9. 2012.
  7. ^ „др Драгољуб Ђорђевић - Религије и вероисповести националних мањина у Србији (научни рад)” (PDF). Приступљено 12. 9. 2012.
  8. ^ „Зејнел Зејнели: Гора и Горанци – чији су”. In4s.net. 3. 9. 2010. Архивирано из оригинала на датум 2. 12. 2010. Приступљено 12. 9. 2012.
  9. ^ „Горанци решени да о(п)стану”. rts.rs. Приступљено 3. 22. 2013. Проверите вредност парамет(а)ра за датум: |access-date= (помоћ)
  10. ^ „др Радивоје Младеновић - Горански говор (научни рад), Институт за српски језик САНУ” (PDF). Приступљено 12. 9. 2012.
  11. ^ Јастребов, Иван (2018). Стара Србија и Албанија, pp. 199. - 211. Београд: Службени гласник.

Литература

Спољашње везе

Аеродром Тиват

Аеродром Тиват (IATA: TIV, ICAO: LYTV) се налази на југозападу Црне Горе, у Бококоторском заливу, 3 километра југоисточно од Тивта, 8 km јужно од Котора и 20 km северно од Будве. Аеродром је друго авио-чвориште националног авио-превозника „Монтенегро ерлајнса”.

Тиватски аеродром је један од два јавна аеродрома у Црној Гори, а други је аеродром Подгорица. Аеродром имао знатан пораст путника последњих година, а 2018. године преко 1,2 милиона путника, па је по броју путника то прва ваздушна лука Црне Горе.

Гора

Гора може бити:

Гора, значи планина

Гора (област), област на југу Косова и Метохије, Србија; такође представља и горанско име.

Гора (Петриња), насеље града Петриње, Банија, Хрватска

Гора (општина), општина на Косову и Метохији, Србија

Гора (Витез), насеље у општини Витез, Федерација БиХ, БиХ

Гора (Какањ), насеље у општини Какањ, Федерација БиХ, БиХ

Гора (Војводство доњошлеско), град у Војводству доњошлеском, Пољскаили:

Стара Гора, насеље у општини Рогатица, Република Српска, БиХ

Веља Гора, насеље у општини Требиње, Република Српска, БиХ

Крањска Гора, насеље у општини Крањска Гора, Словенија

Позла Гора, насеље у општини Појезерје, Хрватска

Мокра Гора

Нова Гора (вишезначна одредница)

Црна Гора (вишезначна одредница)

Скопска Црна Гора

Петрова гора

Средња гора

Фрушка гора

Шмарна гора

Драгаш (Гора)

Драгаш (алб. Dragash или Dragashi, или Sharr или Sharri) је градско насеље и седиште општине Гора у Србији, које се налази у јужном делу Косова и Метохије и припада Призренском управном округу. Према попису из 2011. године било је 1.098 становника. Некада је Драгаш био средиште Горског среза.

Лесковачко поље и Бабичка гора

Лесковачко поље и Бабичка гора је област која захвата источни сектор простране Лесковачке котлине. Ова котлина је једна од највећих на територији Републике Србије и налази се у Јужном Поморављу, у географској мезорегији Јужна Србија. Котлина почиње од изворишта Туловске реке испод Врвикобиле(995 m), једног од висова масива планине Кукавице, са једне и Грделичке клисуре са друге стране на југу и теснаца између брега Коминга на левој обали Јужне Мораве и завршног западног брега планине Селичевице на десној обали исте реке, на чијем су врху рушевине средњовековне тврђаве Копријан, на северу. Овај теснац представља најсевернију тачку Лесковачке котлине по Моравиној долини а то је представљао, и у административном погледу, за време постојања древне Дендре, затим Немањине Дубочице али и турске нахије Дубочица.

Дужина области мерена од виса Врвикобиле до Коминге износи 48 km у ваздушној линији а по дну Мораве, од Грделичке клисуре на југу до најсеверније тачке котлине, око 41 km. Највећу ширину област има у средини, од локалитета Попово гумно на јужним падинама Бабичке горе (748 m) на истоку до локалитета званог Манастириште на јужним падинама Добре главе (433 m) и износи 26 km.

У овој области можемо разликовати 3 зоне: алувијалну раван, зону побрђа и планину. Алувијална раван је средишња зона. Њу је формирала Јужна Морава а протеже се од Грделичке клисуре на југу до теснаца Коминга-Копријан на северу. Највећу ширину раван има у делу где се у Јужну Мораву уливају њене леве притоке Ветерница, Јабланица и Пуста река а најужа је негде на средини, између села Доње Локошнице на истоку и села Живкова на западу. Алувијална раван представља заправо Лесковачко поље.

Зона побрђа лежи на обема странама Мораве. Побрђе на левој, западној страни од Мораве, разбијено је у четири групе између којих су равнице широке по неколико километара кроз које теку Ветерница, Јабланица и Пуста река. Побрђа источно од Мораве су компактна и испресецана дубоким долинама стрмих падина речица које се сливају са Бабичке горе.

Трећу зону чини планина Бабичка гора тј. њене западне падине која у северном делу области допире до Јужне Мораве а на југу до побрђа неогене старости.

У састав области Лесковачко поље и Бабичка гора не улази део Лесковачке котлине на њеном југоистоку који чине падине Острозуба и Крушевице са побрђем између кога је река Власина измоделирала своју речну терасу од Власотинца до њеног ушћа у Јужну Мораву јер је овај простор у науци издвојен као микрорегија Доња Власина. Такође, у састав ове области не улази део југоисточне планине Селичевице, иако она тим својим делом чини североисточни обод Лесковачке котлине јер је овај простор у науци издвојен као микрорегија Доње Заплање.

Мартин Турски

Свети Мартин Турски је хришћански светитељ и епископ града Тура. Рођен је 316. године у Панонији, у Штајерској. Отац му је био римски официр, тако да се и Мартин против своје спремао за војничку службу.

Након једно необишног догађаја када је просјаку дао свој војнички огртач јавио му се у сну Исус Христос. Мартин је напустио војну службу након тога, крстио се и постао хришћанин. Убрзо затим се замонашио у епархији светог Иларија Поатијског, и тамо проводио живот пун хришћанских подвига.

Против његове воље постављен је за епископа у граду Туру. Радио је предано у турској епархији и водио тешку борбу са незнабошцима и јеретицима аријанцима.

Свети Мартин је умро 397. године.

Православна црква прославља Светог Мартина 12. октобра по јулијанском календару, Католичка црква 11. новембра.

Напомена: Овај чланак, или један његов део, изворно је преузет из Охридског пролога Николаја Велимировића.

Права Црна Гора (вишезначна одредница)

Права Црна Гора може бити:

Права Црна Гора (област), односно Стара Црна Гора, историографски назив за матичну област Црне Горе, пре прикључења Брда, Старе Херцеговине, Приморја, Боке Которске и Горњег Полимља

Права Црна Гора (странка), политичка странка у Црној Гори, основана 2018. године; предводи је Марко Милачић

Права Црна Гора (странка)

Права Црна Гора (ПЦГ) је ванпарламентарна политичка странка у Црној Гори. Основана је почетком 2018. године. Припада политичкој десници и заступа идеологију националног конзервативизма. Залаже се за неговање традиционалних друштвених и политички вриједности, са посебним нагласком на неговању изворних државотворних традиција Црне Горе из времена династије Петровића-Његоша. Такође се залаже за неговање регионалних традиција свих историјских области које улазе у састав данашње Црне Горе, те стога блиско сарађује са разним локалним покретима и организацијама. Заступа политику војне неутралности и противи се чланству Црне Горе у НАТО пакту. Међу спољнополитичке приоритете Црне Горе сврстава развој што ближих односа са Србијом и Републиком Српском, а такође се залаже за обнову традиционалних веза са Русијом. Активно сарађује са другим опозиционим странкама у циљу промјене режима у Црној Гори. Предсједник странке је Марко Милачић.

Скопска Црна Гора

Скопска Црна Гора (мкд. Скопска Црна Гора), често звана и само као Црна Гора (алб. Mali i Zi, тур. Karadağ), по предању Света Гора (како су је вековима називали) или историјски Карадаг (тур. Karadağ = „Црна Гора“, алб. Malet e Karadakut), је средње висока планина на југу Србије и северу Северне Македоније.

Скопска Црна Гора је име планине али и једне обласне целине коју карактеришу етнографске, фолклорне и дијалектске особености.

Стара Црна Гора

Стара Црна Гора, такође позната и као Права Црна Гора или Истинска Црна Гора је историјски и геополитички појам који се односи на област првобитне, односно праве Црне Горе, која се састојала из четири нахије: Катунске, Ријечке, Љешанске и Црмничке. Регионална посебност Старе Црне Горе у односу на сусједна Брда и друге околне области огледала се у званичној употреби двојног државног назива, који је од краја 18. вијека па све до средине 19. вијека гласио: Црна Гора и Брда. Регионалне традиције и особености Старе Црне Горе очуване су до савременог доба.

Црна Гора (вишезначна одредница)

Црна Гора може бити:

Црна Гора, независна држава у југоисточној Европи

Стара Црна Гора, историјска област у Црној Гори

Ужичка Црна Гора, област у Србији

Банатска Црна Гора, област у Румунији

Мализи или Црна Гора, област у Албанијиисторијски:

Санџак Црна Гора, турски санџак у првој половини 16. века

Владичанска Црна Гора, полунезависна држава, која је постојала до 1852. године, када је проглашена књажевином

Књажевина Црна Гора, књажевина од 1852. до 1910. године, када је проглашена краљевином

Краљевина Црна Гора, краљевина од 1910. до 1918. године, када је уједињена са Србијом

Црна Гора (1918-1922), привремена територијална јединица Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца

Краљевина Црна Гора (1941-1944), формални назив за квислиншку творевину под италијанском и немачком окупацијом

Демократска Црна Гора (1944-1946), колоквијални назив за федералну јединицу Црну Гору у раздобљу између ослобођења у јесен 1944. године и установљења Народне Републике Црне Горе у јануару 1946. године

Народна Република Црна Гора (1946-1963), једна од шест федералних јединица у саставу ФНР Југославије

Социјалистичка Република Црна Гора (1963-1991), једна од шест федералних јединица у саставу СФР Југославије

Република Црна Гора (1991-2006), федерална јединица у саставу СФРЈ (1991-1992), СР Југославије (1992-2003) и Државне заједнице Србије и Црне Горе (2003-2006)или неколико насеља:

Мала Црна Гора, насеље у Црној Гори

Црна Гора (Перничка област), село у Бугарској

Црна Гора (Старозагорска област), село у Бугарскојили неколико планина:

Црна гора (планина у Херцеговини), планина у Херцеговини

Црна гора (планина у Србији), планина у западној Србији

Скопска Црна Гора, планина у Републици Македонији и Србији

Црна гора (планина у Бугарској), планина у западној Бугарској

Црна гора (планина у Грчкој), планина у Егејској Македонијиили:

Радио Црна Гора, радио у Црној Гори у оквиру Радио-телевизије Црне Горе

Шар-планина

Шар-планина (или скраћено Шара) је планина која се налази на граници Србије, Северне Македоније и Албаније. Позната је и по другим називима: Скардус, Царска планина и Монте Аргентаро који датирају из периода средњег века.

По својим основним морфотектонским особинама, она припада Шарско-пиндском планинском систему, односно Динаридима.

Шар планину карактерише пространо било, чија дужина по хоризонталној пројекцији износи 80 до 85 km, односно територијално од Качаничке клисуре на североистоку, са врхом Љуботен, па све до горњег тока Радике и Врутока на југу, територијално тромеђе македонско-албанско-српске границе.

Ширина ове планине креће се од 20 до 25 km, на тај начин може се узети да површина Шар планинске области захвата преко 1.600 km².

Изнад пространог била диже се планински гребен (просечне висине 2.300 m), са бројним врховима и преседлинама. Зато гребен ове планине ствара утисак јаке назупчености.

Орографски се пружа два правца, део била од Љуботена до Караниколе пружа се правцем североисток - југозапад, док други део, од Караниколе до горњег тока Радике и Врутока правцем север - југ. Овај други део је знатно разуђенији, па и поједини делови стварају утисак засебне целине (средишњи део са Титовим врхом), и као такви носе локалне називе: Бродска планина, Рудока, Враца, Радика планина итд.

Испод самог гребена Шар планине леже бројни циркови, у којима су се сместила многа прелепа ледничка језера, позната и као Горске очи, док су испод циркова формиране дубоко усечене валовске долине, која најчешће представљају изворишта многих река.

Општи изглед Шар-планине је веома различит.

Посматрано са југоисточне (македонске) стране ова планина одаје слику питомости и поред високих кота изнад 2.700 m/нв, овде доминирају зелени пашњаци, док је ситуација сасвим другачија на северозападној страни (Косовско-метохијској), где ова планина поприма Алпски карактер, показујући своју суровост кроз стрмо-стеновите падине периглацијалног и глацијалног рељефа.

И поред знатних висина и своје суровости Шар планина је проходна у свим правцима.

Преко бројних превоја од давнина су водили каравански путеви, повезујући Тетовски округ са Косовско-метохијским подручјем, од којих су најпознатији: Караниколички, Скакалички Челепињски, Ливадички (Меанче) превој, превој на Враци. Превалц је место познато као ски центар.

Области Војводине
Области Шумадије
Подрињско-посавске
области
Области Рашке и
Западног Поморавља
Тимочко-браничевске
области
Области Јужног
Поморавља
и Шоплука
Области
Косова и Метохије

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.