Голуб пећинар

Голуб пећинар,[1] голуб стрнаш,[1] голуб камењар или дивљи голуб[2][1] (лат. Columba livia) спада у породицу голупчарки (Columbidae) и има око 15 подврста. Типска је врста европског дивљег голуба, и домаћи голуб наших градова и села (Columba livia domestica) је у ствари његова подврста.

Голуб пећинар
Rock dove - natures pics
Дивљи голуб (Columba livia ) у лету
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
C. livia
Биномијално име
Columba livia
Gmelin, 1789
Подрсте
  • Columba livia livia
  • Columba livia dakhlae
  • Columba livia gaddi
  • Columba livia gymnocycla
  • Columba livia intermedia
  • Columba livia neglecta
  • Columba livia palaestinae
  • Columba livia schimperi
  • Columba livia targia
  • Columba livia domestica
Columba livia distribution map
ареал дивљег голуба     приближан природни ареал     ареал где је уведен

Особине

Дужина му износи 32-34 cm, распон крила око 63 cm, дужина репа 10 cm, а тежи око 330 г. Голубица је нешто мања. Ова птица има перје пепељасте, сивоплаве боје. Перје на грудима и на врату има металан одсјај, који је обично с доње стране пурпурног сјаја, док је с горње стране плавозеленог сјаја. На крилима се налазе двије црне пруге и један црно обојени широки завршни руб на репу. На доњем дијелу леђа налази се свијетлије перје. Женка је нешто бљеђе боје и има знатно мање сјаја на грудима и врату.

Распрострањеност

Голуб пећинар живи на неколико острва на сјеверу и на обалама Средоземног мора, укључујући и цијелу обалу Сјеверне Африке, затим Израел, Сирију, Малу Азију, Иран, огранке Хималаја... На кршевитим морским обалама Хрватске, Италије, Грчке и Мале Азије живи у љевкастим подземним удубљењима и пукотинама стијена, често и дубоко испод земље. У Египту се виђа у близини ријечних брзака у великим јатима, па и усред пустиње, мада је риједак у унутрашњости Африке. У Индији је једна од најчешћих дивљих птица, гдје настањује многобројне шупљине и удубљења стијена, литица и гребена поред морске обале или у близини већих ријека. На сјеверу Европе се виђа најдаље до Ставангера у Норвешкој (59 степени сјеверне географске ширине).

Понашање

Голуб пећинар је врло сличан обичном градском голубу уличару. Од њега је нешто окретнији, мало бржи у лету и знатно плашљивији. При ходу се њише код сваког корака. Лети одлично и постиже брзину од сто километара на сат. Избјегава да прави гнијездо на дрвећу, иако се у сјеверној Африци може видјети да се гнијезди на палмама или код нас, на Јадрану, на дрвећу. При сакупљању хране је врло покретан и може сатима трчати у свим правцима да би напунио своју вољку храном. При пијењу воде редовно загази у воду. Голуб пећинар је мирољубива птица, равнодушан и трпељив према другим птицама.

Прехрана

Голуб пећинар се храни зрњем житарица, корова, репице, мркве, грашка, грахорице и лана. Иако приликом сјетве поједу нешто жита или другог култивисаног биља, они поједу много више сјеменки разних врста корова, којима дају предност чак и кад имају на располагању и једно и друго сјемење, те су ови голубови кориснији него што се то обично мисли.

Размножавање

Голуб пећинар се леже бар два пута годишње, док градски голуб то чини најмање три пута. Једном спарени голубови се ријетко кад распарују. Изузеци су ријетки. На мјесту које је погодно за гнијездо мужјак се постави главе спуштене према земљи и нарочитим гукањем зове своју женку. Голубица са раширеним крилима и уздигнутим репом долази к њему, пажљиво му кљуном глади перје главе, а он исто чини и њој те се љубавна игра наставља изван гнијезда. Голуб и голубица се љубе кљуновима, да би се најзад извршио сам чин парења. Послије спаривања поносно корачају амо-тамо да би тренутак касније одлетјели некуд без циља и опет се вратили на старо мјесто. Касније ће голуб потјерати голубицу на гнијездо, донијеће јој сламке и гранчице, па ће у невјешто саграђено гнијездо снијети два бијела, глатка, дугуљаста и сјајна јаја. Голуб и голубица заједно сједе на јајима. Послије 16-18 дана млади се легу из јаја. Родитељи их испочетка хране кашом која се ствара у слузокожи вољке, а касније омекшалим сјемењем, а на крају тврђим сјемењем помјешаним са каменчићима и честицама земље. Послије 4 недјеље голупчићи излијећу из гнијезда и брину се сами о себи, а родитељи се припремају за ново легло.

Галерија

Columba livia, Niš, Serbia (1)

Голуб пећинар

Columba livia, Niš, Serbia (2)

Храњење

Columba livia, Niš, Serbia (3)

Columba livia

Columba livia, Niš, Serbia (4)

C. livia

Извори

  1. 1,0 1,1 1,2 „Пољопривредна Зоологија” (PDF). Универзитет у Београду - Пољопривредни факултет. стр. 53.
  2. ^ „Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива - Прилог I Строго заштићене дивље врсте биљака, животиња и гљива” (PDF). carina.rs.
Голуб

Голуб (лат. Columba) је род птица из истоимене породице. Обухвата 33-35 врсте распрострањене у Азији, Африци и Европи.

Дивљач у Србији

Дивљач у Србији је веома разноврсна и цењена у целој Европи. У дивљач спадају све животиње које се лове због укусног меса. Дивљач такође служи и за одстрел у спортском лову. У Србији постоји велики број врста дивљачи које су распрострањене у брдским и равничарским крајевима. Дивљач можемо поделити на крупну и ситну. У крупну углавном спадају папкари и звери, док у ситну зечеви, глодари, птице. Крупна дивљач је у Србији најзаступљенија на подручју Војводине због добро одржаваних ловишта као и богатог равничарског предела.

Дивљач делимо на две класе: Сисари, Птице.

Парк природе Бугарка

Парк природе Бугарка (буг. Природен Парк Българка) је један од паркова природе који се налази на северним падинама Старе планине. Парк заузима површину од 220 km², протеже се кроз централне и источне делове планине између градова Габрово и Казанлак.Парк је прилично разнолик са биљним и животињским врстама. Због свог положаја, простор на коме се данас налази парк природе Бугарка, служио је вековима као битан пут, а у њему се данас налази велики број историјских знаменитости.Због свог историјског и биолошког значаја, ово подручје постало је парк природе 9. августа 2002. године.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Строги природни резерват Косовски божур — Газиместан

Строги природни резерват Косовски божур — Газиместан је станиште аутохтоног косовског божура (Paeonia decora), терцијарног реликта и природне реткости која се налази на списку Уредба о заштити природних реткости („Службени гласник Републике Србије“, бр. 50/93, 93/93). Резерват се налази на територији општине Обилић на Косову и Метохији, проглашен за резерват природе 1950. године, на површини од 12 ha.

Угрожена врста

Угрожена врста је врста живих организама чија популација је тако малобројна да јој прети потпуно изумирање. Појам угрожена врста (енгл. Endangered species, ознака EN) су у почетку користили само биолози и еколози, а своје правно значење је добио када су државе широм света, под притиском покрета за заштиту животне средине, донеле законе којима се одређене врсте дефинишу као угрожене. На основу тих закона се доносе разне мере са циљем спречавања њиховог изумирања, најчешће у облику забране лова или привредног искоришћавања појединих природних станишта.

Међународна унија за заштиту природе (IUCN) одржава такозвани Црвени списак. На том списку су угрожене врсте у другој категорији по озбиљности статуса угрожености дивљих популација, након критично угрожених врста (CR). Стављање одређених врста на листу угрожених, односно скидање са те листе, често је предмет контроверзи и политичких сукоба иза којих стоје различити економски, политички и социјални интереси.

Године 2012. је IUCN Црвени списак садржао 3.079 животињских и 2.655 биљних угрожених врста широм света. Године 1998. је респективно било 1102 и 1197 угрожених врста.

Многе нације имају законе којима се штите врсте које зависе од конзервације. Тим законима се на пример, забрањује се лов, ограничава развој земљишта или се креирају резервати. Популациони бројеви, трендови и статус конзервације врста се могу наћи на списку организама по популацији.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.