Голубачки Град

Голубачки град или Голубац је средњовековна тврђава, споменик културе од изузетног значаја.[1] Налази се у Националном парку Ђердап, на десној обали Дунава, 4 km низводно од данашњег насеља. Смештена је на високим литицама, на месту на ком се река сужава, на самом улазу у Ђердапску клисуру.[2][3]

Тврђава је грађена лепезасто и састоји се од три дела: предњег, задњег и горњег града (са цитаделом). Чини га укупно 10 кула и две велике колске капије. Испред тврђаве је било цивилно насеље, о чему данас сведоче само неки делимично истражени објекти.

Голубац је имао бурну историју. Током средњег века, водиле су се многе битке око њега, нарочито између Османског царства и Краљевине Мађарске. Од 1867. године, предат је српском кнезу Михаилу Обреновићу. У савремено доба Голубац је популарна туристичка атракција на Дунаву. Током 2012. године је започет пројекат ревитализације тврђаве у оквиру којег је изграђена обилазница и тунел, а до краја 2017. се првобитно очекивала комплетна обнова.[4]

Голубачком тврђавом управља Јавно предузеће „Голубачки град-тврђава”. Тврђава је потпуно обновљена и свечано отворена 29. марта 2019. године.

Голубачки град
Golubac Fortress (27379120351)
Голубац са Дунава
Опште информације
МестоГолубац
ОпштинаГолубац
Држава Србија
Врста споменикатврђава
Време настанкаXIV век
Тип културног добраспоменик културе од изузетног значаја[1]
ВласникРепублика Србија
Надлежна институција
Надлежна установа за заштитуРегионални завод за заштиту споменика културе Смедерево
СедиштеСмедерево
АдресаДеспота Ђурђа 37 11300
Званични веб-сајт

Уређење тврђаве

Голубачки град-тврђава се налази на десној обали Дунава, у општини Голубац, на улазу у подручје Националног парка „Ђердап”. Улазна капија тврђаве представља и главни улазну тачку у национални парк за западне стране, а источно од бедема тврђаве се налази строги природни резерват „Голубачки град”.

Основа Голубачког града је неправилна, доследно прилагођена конфигурацији терена. Усечен у стену свакако да је представљао једну од најтежих препрека упаду непријатеља са севера. Највишим тачкама утврђења, источним и јужним, тешко је било прићи због стеновитог терена, а најлакши могући приступ је са западне стране. Између зидова и кула је постојала веза, а из сваке куле могло се изаћи на одбрамбени зид (Симић, 1983). Голубац је био опасан са девет кула углавном четвртастог облика. Испред најнижег дела утврђења налазио се водени ров, преко кога се мостом, кроз капију, улазило у град. У граду је постојало унутрашње и спољашње утврђење.

Голубац је грађен лепезасто и састоји се од три дела: предњег, задњег и горњег града (са цитаделом). Чини га укупно 10 (9+1) кула и две велике колске капије. Куле су касније Турци ојачали отворима за топове и додавањем још једне куле (10.) око 1480. године. Испред града се налази предњи зид (I) који чини спољни зид шанца, a који је вероватно био пун воде јер је повезан са Дунавом који га је вероватно пунио. Град је тешким ланцем повезан са стеном Бабакај (која и данас вири из воде у сред Дунава), тако да је у потпуности контролисао како друмски, тако и речни саобраћај кроз Ђердапску Клисуру. Испред тврђаве је било цивилно насеље, о чему данас сведоче само неке, делимично истражене грађевине.

Предњи град

Предњи град се састоји од горњег и доњег дела које је делио зид који повезује 4. и 7. кулу.

У доњем делу се налази улаз (II), који су чувају 9. и 8. кула, која је појачана отвором за топ. На крају града се налази 10. кула, коју су доградили Турци, као ниску артиљериску кулу. Она контролише пролаз Дунавом и прилаз градској луци (која се вероватно налазила између 5. и 10. куле), а са 9. кулом је везана ниским зидом. Ниски зид везује 5. и 9. кулу, док су крак ка 10. кули додали Турци. Насупрот улазу налазила се колска капија која је водила у задњи град. У овом делу није било грађевина са изузетком остатака који се надовезују на 8. кулу и који су вероватно били са њом повезани у једну целину. Уз сам пут, паралелно са њим, се налази канал ширине 0,5 и дубине 0,75 метара, од кога почиње стрма падина.

Gol gp grad
Поглед на горњи део предњег града

На зиду који дели горњи од доњег дела је смештена капија (III) кроз коју се иде ка горњем граду. У горњем делу нема грађевина и ту се налази путић који иде ка капији (IV) која води у горњи град и налази се у зиду, на висини 2 метра од земље до које воде степенице, уз саму 3. кулу. На зид који повезује 6. и 7. кулу пење се степеницама (V), док се на зид између 6. и 3. куле пење кроз 6. кулу.

Gol z grad
Поглед са цитаделе на задњи град

Задњи град

Задњи град од горњег одвајају зид (који повезује 2. и 4. кулу) и оштра стена висине 3 до 4 метра. На зид, над колском капијом, пење се степеницама (VI). Уз саму 5. кулу налази се зграда (VII)(која је вероватно била магацин и војна барака) из које се излазило на зид који се од 5. куле простире паралелно са реком и води скоро до стене на којој је смештена 2. кула.

Горњи град

У горњи град се улази кроз капију (IV) и одатле путић води, паралелно са зидом између 1. и 3. куле, до улаза (VIII) у цитаделу. Испод тог путића се налази неколико зграда, између којих се стаза спушта кроз капију (X) ка 2. и 4. кули и зиду над задњим градом. У стени на којој се налази 1. кула урезан је резервоар (IX) за воду који се пунио кишницом. На зиду, између 4. куле и капије (IV), налази се истурена терасица.

Gol prilaz
Прилаз Донжон кули

Сама цитадела је правоугаоничне, скоро квадратне основе кроз коју се, између спољашњег зида и стене на којој се налази 1. кула, провлачи путић ка последњем упоришту утврђења Донжон кули (1. кула). Последњи део путића (XI), широк непун метар, оивичен је оштрим литицама, које се са једне стране обрушавају у унутрашњост цитаделе неких 5 до 6 метара испод, док се са друге обрушавају неколико десетина метара ниже скоро до нивоа Дунава. Посебну чар том прелазу даје ветар који стално дува, јер је окренут ка Ђердапској клисури, поготово кад из клисуре излети кошава.

Куле

Куле у тврђави су са дрвеним спратовима и степеницама у унутрашњости, док су степенице које воде до њих камене. Ширина степеника је непуних 60 сантиметара. Половина кула је са свих страна од камена (1,2,4,5,10), док су остале са три стране камене, а четврту страну, која је окренута ка унутрашњости, немају (3,6,7,8,9,).

  1. кула је Донжон. Има осмострану основу из које се издиже кружни врх у чијем се средишту налази квадратна унутрашњост. Улази се кроз врата (XII) која воде до терасе заштићене грудобранима, са које се улази (XIII) у огругли део куле. Кроз кулу, око квадратне унутрашњости, воде камене степенице које воде на врх.
  2. кула има кружни облик и са свих стране је камена.
  3. кула има квадратну основу, док јој је слаба страна окренута ка Донжон кули, а на последњем спрату има терасицу која гледа ка Ђердапу.
  4. кула има квадратну основу. Има улаз у равни тла, док се са једног од њених виших спратова излази на зид који је повезује са 3. кулом, у ком се налази капија (IV). У приземљу је смештена православна капелица о чему сведоче нише за олтар, ђаконикон и проскомидија који су окренути ка истоку, а изграђени су са кулом тј. нису касније дозидане.
  5. кула је правилног квадратног облика. Једина врата која воде у њу смештена су на зиду, који је спаја са 4. кулом, до кога воде камене степенице (VI).
  6. кула има квадратну основу, али је са спољашње стране ојачана неправилном шестостраном основом. Кроз њу воде степенице ка зиду који је повезује са 3. кулом.
  7. кула има квадратну основу али је споља појачана у облику круга.
  8. кула има неправилну четворострану основу и нешто је нижа од осталих.
  9. кула има квадратну основу, док споља има осмострано појачање.
  10. кула је ниска (има само један спрат), са отворима за топове. Основа јој је осмострана и готово је истоветна трима кулама које су, са истом наменом (као артиљеријске куле), додате Смедеревској тврђави.

Прошлост тврђаве

Golubac 01
Голубац
Gol dp grad
Поглед на главну капију
Gol cit
Горњи град и капија (VI)

Средњовековни Голубац настао је на остацима старијег римског утвређења. Од 803. године, до 1018. године, подручје је припадало Првом Бугарском царству, Византијском царству од тада до 1193. године, а Другом Бугарском царству до 1257. године. Добар стратешки положај препознали су и средњовековни градитељи, те су искористили основе старијих утврђења за изградњу нових тврђава. Саграђен је на обали Дунава на самом улазу у Ђердапску клисуру, на литицама узвишења Радана. На овом месту налазила се римска тврђава Vico Cuppae, а у средњем веку овде је подигнуто ново утврђење као војна тврђава за борбу хладним оружјем и важно стратешко упориште. На основу историјских, архитектонских и археолошких података сматра се да је град настао у другој половини 13. и почетком 14. века и да су га градили Срби. Временом је основни изглед тврђаве мењан, пошто је много пута дограђивана и прилагођавана потребама артиљерије, али свој данашњи изглед добила је крајем 15. века.

Голубац се први пут помиње у угарским изворима датираним у 1335., 1337., односно 1342. годину (Дероко, 1950). Према овим изворима, тврђава се везује за угарског краља Лудвика I. Ипак, не зна се када и ко га је подигао, али је његову основу тј. „Горњи град” подигао српски односно православни великаш, о чему сведочи и православна капелица у саставу четврте куле. Град је потом проширен (на „задњи” и „предњи град”) током српске или угарске власти, иако није искључено да је у самом почетку изграђен у овој величини. Последњу фазу у градњи спровели су Турци ојачавши шесту, седму, осму и девету кулу и додавши у продужетку спољашњег бедема ниску артиљеријску кулу (10.) која је надзирала Дунав и штитила пристаниште за шајке, које се уз њу налазило.

Голубачки град се налазио се у саставу државе кнеза Лазара, који је села у околини давао као метохе манастирима. Одмах након Косовског боја, 1389. године, у њега улази Бајазит I. Угарски краљ Сигисмунд преузима 1392. године (Катанић, 1971). Угари град 1403. године предају деспоту Стефану, када је он постао угарски вазал. Град је требало, према уговору из 1426. године, да по деспотовој смрти (Стефан умире 1427. године), заједно са Београдом, буде предат Угарима. Међутим, командант града војвода Јеремија га, из непознатих разлога, предаје Турцима. Према Сегединском миру, из 1444. године, између Угара и Турака, Српска деспотовина бива обновљена и у њен састав улази и Голубац. Након смрти деспота Ђурађа 1456. године, Турци га освајају 1458. године (Срејовић, 1994). Угари на челу са краљем Матијом Корвином успевају да га освоје 1481. године, али га врло брзо напуштају (Симић, 1983; Дероко, 1951). Турци владају тврђавом више векова. Током овог раздобља испред тврђаве временом се развило цивилно насеље, а у 18. веку Голубац се описује као напредан град.

Од тада па до 19. века Турци владају Голупцем. За кратко су га држали Аустријанци (1688—1690) и српски устаници током Кочине крајине и Првог српског устанка. Срби Голубац освајају поново у Другом српском устанку. Ипак, Голубачки град је коначно предат Србима на управу тек 1868. године. Тада, са још неким градовима у Србији, Турци коначно предају кнезу Михаилу Голубац.

Голубац у 20. веку

Непосредно после Првог светског рата кроз стену, на којој се тврђава налази, пробијен је магистрални пут који пролази кроз тврђаву, користећи обе колске капије у утврђењу. Главна улазна капија је срушена без претходно урађене документације. Овај пут је најкраћа веза Србије са источним деловима Балканског полуострва, тако да су се неретко кроз тврђаву провлачили шлепери, који су једва да могу проћи кроз капије. Непосредно пред обнову тврђаве, направљен је нови тунел 20-30 метара даље и изван тврђаве, док је постојећи затворен за коришћење у саобраћајне сврхе.

Изградњом ХЕ на Дунаву, његов ниво код Голупца се подигао, тако да су најнижи делови града потопљени. У годинама великих суша или када због поплавног таласа ХЕ испусте већу количину воде, могуће ја упловити стојећи на чамцу у зграду у задњем граду (VII), док се при нормалном водостају чамац једва провуче кроз лучне остатке зграде. Потопљени делови зидина, заједно са десетом кулом, пружају сјајне могућности пасионираним љубитељима пецања, којих увек има у најнижим деловима тврђаве.

Због свог историјског значаја и изузетне архитектонске вредности, Голубачка тврђава је проглашена за споменик од изузетног значаја 1979. године (Споменичко наслеђе Србије, 2009). Истраживачки и конзерваторски радови започети су 1969. године, а завршени 1987. године, због недостатка финансијских средстава.

Почетком 21. века сви делови утврђења изнад пута, укључујући и шанац, су били скроз обрасли копривама, купинама, шипком и сличним растињем које је скоро у потпуности онемогућавало кретање кроз горње делове утврђења, осим по малом уском путићу који је водио до Донжон (1.) куле. Током пролећа 2005, извршена је акција уклањања тог растиња из шанца и предњег града. У самом шанцу је обновљена чесма (коју је до тад скривало високо растиње) подигнута у част пољског витеза Завише Црног који је оставио свој живот у Голупцу. У самој се цитадели, уз купине, сместило и неколико стабала смокве.

Тврђава је вишеструко угрожена радом каменолома, утицајем успора Дунава и растињем која разара бедеме кула. У још неповољнијој ситуацији је подграђе које је немогуће истраживати без дислокације магистралног пута и затварања каменолома (Симић, 2000). До 2010-их Голубачка тврђава је била запуштена, унутрашњи дрвени прилази кулама су трули и опасни, па је посматрање тврђаве било безбедно само са спољне стране, а улаз у тврђаву, иако је могућ пењањем уз зидине, није био препоручљив из безбедоносних разлога.

Стање пре обнове се може описати кроз следећи навод: Зидине, куле и камена степеништа су у доста добром стању, али су дрвени спратови и степенице одавно иструлеле и претвориле се у прах. У 5. кули су накнадно постављена врата, која су у добром стању, као и спратови са степеницама којима се могло изаћи на њен врх или сићи у тмину нижих спратова. Данас су виши спратови скроз урушени, док су даске које чине под и греде које их држе, у нивоу улазних врата труле и потпуно небезбедне за кретање. Уз степенице (VI) има остатака дрвене ограде, која је скроз иструлела, на којој се виде букети цвећа остављени у спомен на девојку која је погинула када се ограда, на коју се ослонила, поломила. Слична несрећа се догодила и 27.09. 2008. године, када се, током ђачког излета ученика Младеновачке гимназије, под једном ученицом одвалио део грађе тврђаве на коме је стајала, након чега је пала са врха главне капије (II) на магистрални пут који кроз њу пролази. Она је након тога превежена у Пожаревачку болницу, а затим и у београдски Ургентни центар, а лекари су њено стање оценили као веома тешко, али су напоменули да се девојка налази ван животне опасности[5].

Обнова тврђаве

Golubac-1.jpg
Пројекат обнове тврђаве Голубац
Fortress Golubac 08
Завршни радови на обнови тврђаве, новембар 2018. године
Golubac grad 2019 15
Голубачка тврђава после реконструкције, јули 2019. године

Влада Републике Србије је конкурисала са пројектом реконструкције тврђаве Голубац код ИПА фондова Европске уније у оквиру међународног пројекта „Пут културе - Тврђаве на Дунаву“.[6] Средства су преко ових фондова обезбеђена у висини од 6, 5 милиона евра.[7] Идејни пројекат обнове тврђаве је урадила архитекта Марина Јовин, стручни консултанти на пројекту су били Синиша Темерински и археолог др Миомир Кораћ. Очекивало се да ће обнова трајати пет година.

Обнова тврђаве покренута је „споља”. Изван тврђаве, на простору Подграђа, након изградње обилазнице и тунела и уклањања зграда ПИМ-а, изграђен је паркинг простор и наспрам паркинга пристан за бродове и привези за мала пловила. Испред паркинга према тврђави смештена је зграда визиторског центра, са санитарним блоком за посетиоце, информационим туристичким пунктом, салом за изложбе и презентације, канцеларијом, а другом крилу је ресторан са великом терасом према води. Између два крила је амфитеатар за излагање првих података о споменику и одатле полазе две стазе до Тврђаве - једна поред воде, а друга између простора за одмор и археолошког парка које иду. Једини објекат ПИМ-а који се неће уклањати је дробилица која ће бити адаптирана за сликарске атеље, са становањем (Општина Голубац – Елаборат Тврђава Голубац, 2010). Програм се реализује у оквиру сарадње између Србије и Румуније, који финансира Европска унија (ТO Голубац, 2010; План детаљне регулације за ревитализацију тврђаве Голубачки град, Службени гласник општине Голубац 12/2010). Споразум о реализацији пројекта Ревитализација Голубачке тврђаве која се реализује у оквиру Дунавске стратегије у Србији потписан је у априлу 2014. године у Влади Србије. Тендер за реализацију пројектних активности је расписан у априлу 2014. од стране Аустријске развојне агенције (ADA) за свих пет предвиђених активности, а финансира се из ИПА фондова за 2011. годину и то у износу од 6,6 милиона евра (www.glassrbije.org).

Приликом изградње Ђердапске саобраћајне магистрале, кроз тврђаву је пробијен пут. Тада је уништена главна капија, до које се стизало преко моста, јер се испред утврђења налазио водени ров. Саобраћајница пролази кроз културно заштићени простор. Пре почетка реконструкције биће изграђена обилазница чиме ће се постојећи саобраћајни коридор преместити из тврђаве. Током обнове планирано је да се у кулама у нижим зонама тврђаве направе садржаји до којих могу да дођу сви посетиоци, у овом делу биће смештен музеј Голубачког Града, са више од 100 археолошких експоната ископаних на овој локацији.[7] На кулама на вишим котама биће урађени видиковци и садржаји намењени млађим посетиоцима и спортистима.[7] Тунели који постоје у утврђењу ће након искључења саобраћаја постати клуб ресторани. На оближњем каменолому, биће изграђен велики амфитеатар, поред кога ће се налазити сликарски и керамичарски атељеи.[7] Пројектом је предвиђено да се изгради пристаништа за бродове, са свим пратећим садржајима, као и изградња Визиторског центра. У делу између Визиторског центра и тврђаве, биће изграђен базен са филтрираном дунавском водом, а уз обалу простор је предвиђен за водене спортове, док на великој пољани простор је предвиђен за мале спортове или витешке турнире. На падини окренуој ка Дунаву, биће изграђено девет дрвених апартмана, пројектованих у духу традиоционалне архитектуре. У близини тврђаве, на Доњој марини, биће изграђено Рибарско село, чија ће изградања коштати 40 милиона динара.[7] Ту је предвиђено да се направи мала марина за чамце и мала пловила, обалоутврда, саобраћајница, рибљи ресторан, као и објекат за смештај гостију.

Поводом 590 година од смрти Деспота Стефана Лазаревића на Тврђави Голубачки град 15. јула 2017. одржано је песничко вече Матије Бећковића под називом „Песник песнику“.[8]

Данас је Голубачки град-тврђава врло посећен, што због чињенице да кроз њега пролази магистрални пут, што и због тога што се налази близу Лепенског Вира, тако да та два локалитета творе заједничку туристичку целину. Напори, које општина Голубац улаже у ово утврђење су усмерени ка афирмацији значаја Голубачке тврђаве на туристичкој карти Србије, па и Европе.

У новембру 2018. је објављено да се обнова тврђаве приводи крају и да је 90 одсто радова завршено.[9] Обновљена тврђава је свечано отворена 29. марта 2019.[10]

Голубачка тврђава панорама
Панорама Голубачког Града.
Golubac grad 2019 06

Зидине споља

Golubac grad 2019 09

Зидине изнутра

Golubac grad 2019 14

Дозидана галерија

Golubac grad 2019 12
Golubac grad 2019 01

Визиторски центар на улазу у комплекс, снимљен са тврђаве

Golubac grad 2019 02

Уређено шеталиште поред Дунава унутар комплекса

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 Тврђава Голубац spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs (на језику: српски) (на језику: енглески)
  2. ^ „Golubac”. Архивирано из оригинала на датум 9. 3. 2007. Приступљено 28. 1. 2007.
  3. ^ „Golubac”. Serbia National Association of Travel Agencies. Приступљено 23. 3. 2007.
  4. ^ „Отворени тунел и обилазница код Голубачке тврђаве”. РТС. 26. 7. 2016. Приступљено 27. 7. 2016.
  5. ^ „Ученица пала са бедема тврђаве на магистралу“, Блиц (28.09.2008.)”. Архивирано из оригинала на датум 8. 5. 2009. Приступљено 30. 12. 2008.
  6. ^ Голубац дочекао обнову, Вечерње новости, Т. Марић, 15. јул 2010.
  7. 7,0 7,1 7,2 7,3 7,4 Opet AB
  8. ^ „Песничко вече Матије Бећковића”. Архивирано из оригинала на датум 14. 08. 2017. Приступљено 22. 07. 2017.
  9. ^ Ljajić: Pri kraju rekosntrukcija Golubačke tvrdjave
  10. ^ Отворена обновљена Голубачка тврђава („Политика”, 29. март 2019)

Литература

  • Дероко, Александар (1950). Средњевековни градови у Србији, Црној Гори и Македонији. Београд: Просвета.
  • Дероко, Александар (1964). Medieval castles on the Danube (на језику: енглески). Београд.
  • А. Дероко, Град Голубац, Старинар – нова серија, књига 2, Београд 1951,139-149. 4.
  • Г. Марјановић – Вујовић, Голубац, средњовековни град, Старинар XXXIII-XXXIV, Београд 1982-83, 65-70. 5.
  • Г. Симић, Голубачки град, Старинар XXXIII-XXXIV, Београд 1982-83, 71-86. 6.
  • Г. Симић, Палата Голубачког града, Саопштења XXII-XXIII, Београд 1990-91, 77-101.
  • Др. М. Цуњак, Ч. Јордовић, Средњовековни град Голубац, Смедерево, 2002.
  • ГЕОГРАФСКИ ИНСТИТУТ „ЈОВАН ЦВИЈИЋ“ СРПСКА АКАДЕМИЈА НАУКА И УМЕТНОСТИ, ПОСЕБНА ИЗДАЊА КЊИГА 88 Др Александра Терзић ПЕРСПЕКТИВЕ РАЗВОЈА КУЛТУРНЕ РУТЕ „ТВРЂАВЕ НА ДУНАВУ“ У ФУНКЦИЈИ ОБОГАЋИВАЊА ТУРИСТИЧКЕ ПОНУДЕ СРБИЈЕ
  • Дероко, А. (1950): Средњовековни градови у Србији, Црној гори и Македонији. Београд.
  • Xiang, Y. and Wall, G. (2005): Heritage conservation and local communities: Pressing issues in the developing countries. In the proceedings of the 3rd Sino-Korea International Tourism Conference, Aug, 2005, Weihai, China.

Спољашње везе

Ђердапска клисура

Ђердапска клисура (рум. Porţile de Fier; мађ. Vaskapu; свк. Železné vráta; тур. Demirkapı; нем. Eisernes Tor; буг. Железни врата) је најдужа (100 km) и највећа клисура у Европи. Она формира део границе између Румуније и Србије, при чему се северно налази Румунија а јужно Србија. Румунски, мађарски, словачки, турски, немачки и бугарски назив има значење железна врата, док је клисура у Србији позната као Ђердап. На румунској страни се налази национални парк Железна врата (рум. Parcul Natural Porţile de Fier), а са српске национални парк Ђердап.

Ђердапска клисура представља композитну (чине је наизменично 3 котлине и 4 клисуре) и антесцедентну (усецање корита је ишло паралелно са тектонским померањима) долину и она изгледа овако:

Голубачка клисура

Љупковска котлина (названа по румунском селу Љупкова)

Клисура Госпођин вир

Доњомилановачка котлина

Клисура Казан

Оршавска котлина

Сипска клисура (добила име по месту Сип)

Влашко-понтијска низијаКлисура је још и полигенетска, полифазна, попречна, дубока, лактаста и делом кањонска. Горњи део клисуре усекла је морска (језерска) отока Панонског мора која је отицала ка Понтијском мору. Нижи делови клисуре одговарају ерозији Дунава који је наследио отоку.

У Голубачкој клисури, са дна корита Дунава, дижу се остењаци. Љупковску котлину са јужне стране ограничава планина Шомрда. У клисури Госпођин вир има џиновских лонаца. У једном од њих измерена је дубина од 82 m што је једна од највећих речних дубина на планети. Са дна корита ове клисуре дижу се остењаци и прагови. Клисура Казан усечена је у старије и отпорније стене са скоро вертикалним странама. Она је најужа клисура у Ђердапу (150 m). У Великом Казану има дубоких џиновских лонаца (до 71 m) чија дна допиру испод нивоа мора. Корито Дунава у Сипској клисури је стеновито и пуно остењака. Од њих се састоји стеновита пречага Преграда. Целокупна клисура Ђердап добила је назив по једном делу Сипске клисуре. У клисури има археолошких налаза и културно-историјских споменика, као што су насеље Лепенски Вир, Голубачки град, остаци Трајановог моста, Трајанове табле, као и разни очувани примери народне словенске архитектуре.

Након изградње хидроелектране Ђердап, дошло је до подизања нивоа воде и тако је настало акумулационо Ђердапско језеро.

Ђердапско језеро

Ђердапско језеро или језеро Ђердап (рум. Lacului de acumulare Porţile de Fier), је вештачко акумулационо језеро на Дунаву у источној Србији на граници са Румунијом. Настало је 1972. када су Југославија и Румунија изградиле хидроцентралу „Ђердап I“. Језеро лежи у Ђердапској клисури. На обали језера се налази Национални парк Ђердап.

Језеро је дугачко преко 100 km, а на најширем месту широко је 8 km. Највећа дубина достиже 100 метара. Површина језера је 253 km², од чега је 163 km² на српској а 90 km² на румунској страни. По величини је четврто на Балкану и највеће у Србији.

Браничевски управни округ

Браничевски управни округ се налази у источном делу Републике Србије. Обухвата град и општине:

Град Пожаревац - градска насеља: Костолац и Пожаревац (седиште)

Општина Велико Градиште - седиште градско насеље Велико Градиште

Општина Голубац - седиште сеоско насеље Голубац

Општина Мало Црниће - седиште сеоско насеље Мало Црниће

Општина Жабари - седиште сеоско насеље Жабари

Општина Петровац на Млави - седиште градско насеље Петровац на Млави

Општина Кучево - седиште градско насеље Кучево

Општина Жагубица - седиште сеоско насеље ЖагубицаСедиште округа је градско насеље Пожаревац, позната раскрсница путева, кроз који и данас воде бројне саобраћајнице. Има укупно 183.625 становника (попис 2011).

Средином XIX века, у време осамостаљивања српске државе, Пожаревац постаје, поред Крагујевца, друга престоница кнеза Милоша Обреновића. Кнез Милош Обреновић је још за живота подигао себи, у Пожаревцу, споменике:

Саборну цркву (1819. године), конак - дворац (1825. Године)

нову чаршију (1827. Године) и

ергелу Љубичево (1860. године).Културне знаменитости Браничевског округа су:

Виминацијум, Костолац

Народни музеј у Пожаревцу (први саграђен након београдског)

Етно парк Тулба (јединствени музеј у природи)

Галерија слика Милене Павловић-Барили (познате сликарке и песникиње надреализма)

Манастири Рукумија, Сестрољин. Туман, Брадача, Заова, Горњак, Витовница, Нимник

Голубачки Град, СО Голубац

Краку лу Јордан, с. Волуја СО КучевоПриродне знаменитости Браничевског округа су:

пећине у СО Кучево: пећина Церемошња, пећина Равништарка, Дубочка пећина, Шевичка пећина

врело реке Млаве, Жагубица

Крупајско врело, Крепољин

Горњачка клисураПривредни капацитети овог округа концентрисани су у близини градова Пожаревац и Костолац.

Начелник округа је био Горан С. Петровић (одлуком Владе Републике Србије од 28. јуна 2007. године).

Садашњи начелник округа је Александар Ђокић (постављен Решењем Владе РС број 119-8806/2013 од 16.10.2013. године)

Голубац

Голубац је насеље у Србији у општини Голубац у Браничевском округу. Према попису из 2011. било је 1.653 становника.

Насеље је смештено на обали Дунава, а недалеко од њега налази се позната Голубачка тврђава.

Голубац (вишезначна одредница)

Голубац може бити:

Голубац – село и седиште истоимене општине у Браничевском округу, Србија

Тврђава Голубац (или Голубачки град) – тврђава на улазу у Ђердапску клисуру, на десној обали Дунава

Голубац – село у општини Мионица у Колубарском округу, СрбијаГолубац – планина у Србији, у близини града Гуче

Кањон Брњичке реке

Кањон Брњичке реке се налази на простору Националног парка Ђердап и обухвата слив реке Брњице. Налази се на простору изнад Голубачке клисуре, на потезу између села Доња Раденка и Брњице.

Национални парк Ђердап

Национални парк Ђердап се налази у југоисточном делу Европе, у североисточном делу Републике Србије, на самој међународној граници са Румунијом.

Укупна површина Националног парка износи 93.968 хектара, а заштитном зоном обухваћено je 63.608 ha. Основни природни феномен овог подручја је грандиозна Ђердапска клисура кроз коју протиче река Дунав.

Парк се простире на око 100 km десне обале Дунава од Голупца до Караташа код Кладова и обухвата узани шумовити брдско-планински појас, ширине 2 – 8 km уз Дунав, који се издиже изнад Дунава од 50 - 800 метара надморске висине.

Ово подручје - подручје Ђердапске клисуре националним парком је проглашено 1974. године.

Специфичан историјски развој, врло повољна ђердапска клима, сложена мрежа клисура, кањона и дубоких увала, овај простор издвајају као јединствен европски резерват терцијарне флоре, вегетације и фауне.

Флора Ђердапа се не одликује само разноврсношћу и богатством, него и изразитим реликтним карактером. На простору парка опстаје преко 1100 биљних врста. Разноликост станишта и заједница се одразила и на фауну која попут флоре, носи обележје реликтности. На овом простору се могу срести медвед, рис, вук, шакал, штекавац, сова ушара, црна рода као и мноштво других врста.

Врло повољни услови за живот били су разлог сталног присуства човека о чему сведоче многи археолошки налази и културно-историјски споменици, као што су насеље Лепенски Вир, археолошки локалитети попут Дијане, Голубачки град, остаци Трајановог моста, Трајанове табле, римског лимеса, разноврсни кастели, до очуваних примера народне српске архитектуре.

Основна одлика парка је велика шумовитост (преко 64%) и изразито богатство и разноврсност флоре, фауне геоморфолошких облика и богатство културно-историјских споменика од најстаријих епоха до данас. Око 9% односно 5.500 ha површине Националног парка Ђердап чини део Дунава који припада Србији. То Национални парк Ђердап чини и речним националним парком. Долина Дунава састављена је од три кањонско-клисурске долине:

Голубачка, дугачка 14,5 km, најмање ширине 230 m

Госпођин Вир дужине 15 km и најмање ширине 220 m

Кањон Великог и Малог Казана дужине 19 km и најмање ширине 150 mи три котлине:

Љупковска

Доњомилановачка

ОршавскаКањонске долине усечене су у кречњаке јужних Карпата.

Ђердап, Гвоздена врата, хиљадама година је изазов за путнике, трговце, ратнике и миротворце. То су врата између два важна културна и економска дела света, између доњег и средњег Подунавља. Ђердап је одувек био природно стратешко место огромног значаја, и у рату и у миру. Зато је дуж Ђердапа велики број историјских споменика.

Списак споменика културе у Браничевском округу

Следи списак споменика културе у Браничевском округу.

Списак тврђава у Србији

Списак тврђава у Србији представља списак остатака средњовековне фортификационе архитектуре на територији Републике Србије, рађен на основу података које је сакупио Александар Дероко са сарадницима. На списку се налазе:

Тврђаве

Утврђене куле (тзв. „донжон куле“)

Манастирска утврђењаНа списку се налази више назива за исту утврду ради лакшег сналажења.

Списак хотела у Србији

Следи списак хотела у Србији.

Стефан Лазаревић

Стефан Лазаревић (Крушевачки Град, 1377. — Главица код Младеновца, село Марковац, заселак Црквине, 19. јул 1427), познат и као Стеван Високи, био је син кнеза Лазара који је са титулама кнеза (1389–1402) и деспота (1402–1427) владао Србијом. У своје време је важио за једног од најбољих витезова и војсковођа, а његова књижевна дела га чине једним од највећих српских књижевника у средњем веку.

Након очеве погибије у Косовском боју 1389. године, као малолетан је дошао на власт и уз помоћ мајке Милице Хребељановић је владао до свог пунолетства 1393. године.

Као османски вазал, млади Стефан је предводио српске помоћне одреде у биткама на Ровинама, код Никопоља и Ангоре. После битке код Ангоре је од Византинаца у Цариграду добио звање деспота (1402), а крајем 1403. или почетком 1404. године, ступио је у вазалне односе и са угарским краљем Жигмундом од кога је добио Мачву, Београд (у који 1405. године сместио своју престоницу), Голубац и друге поседе, а касније (1411) и Сребреницу.

После великог пораза код Ангоре, отпочео је грађански рат у Османској царевини, али и сукоби међу српском властелом, прво између Лазаревића и Бранковића, а потом и између самог Стефана и његовог млађег брата Вука. Сукоби у Србији су се окончали 1412. године измирењем Стефана и његовог сестрића Ђурђа, док је као победник из борби међу Османлијама изашао 1413. године Мехмед I, захваљујући српској помоћи, након чега је, за Србију, уследио период мира. После смрти свог сестрића Балше III Балшића, наследио је Зету, око чијих приморских градова је водио рат против Млечана. Пошто није имао деце, Стефан је на сабору у рудничкој Сребрници 1426. године именовао свог сестрића Ђурђа за наследника.

На унутрашњем плану, он је сломио отпор властеле, а периоде мира је искористио за снажење Србије у политичком, економском, културном и војном погледу. Он је 29. јануара 1412. године објавио „Законик о рудницима“, са посебним делом којим се уређује живот у, тада највећем руднику на Балкану, Новом Брду. Тиме је додатно појачао развој рударства, које је било главна привредна грана тадашње Србије, тако да је крајем његове владавине Србија била један од највећих произвођача сребра у Европи. На пољу архитектуре, наставља се развој Моравског стила, који је започео у доба његовог оца градњом Раванице и Лазарице.

Био је велики покровитељ уметности и културе пружајући подршку и уточиште како ученим људима из Србије, тако и избеглицама из околних земаља које су заузеле Османлије. Поред тога, он је и сам био писац, а његово најзначајније дело је „Слово љубве“ које се одликује ренесансним цртама. Поред књижевног стваралаштва самог деспота, у овом периоду се, између осталих, јављају Константин Философ и Григорије Цамблак, а развија се и богата преписивачка делатност ( Ресавска преписивачка школа).

Тврђава Рам

Рам је тврђава на обали Дунава у истоименом селу, удаљена 25 км од Пожаревца односно 15 км од Великог Градишта. Смештен је на стени која се са североисточне стране спушта ка Дунаву, а претпоставља се да је град подигнут насупрот тврђави Харам која се налазила на другој страни реке од које данас није ништа остало. Данас су остаци града у доста добром стању.

Фетислам

Фетислам (Новиград) или Кладовски Град је утврђење у Србији, које се налази на обали Дунава, неколико километара узводно од данашњег Кладова. Мали Град, подигнут је 1524. године као полазиште за османско освајање суседних мађарских градова Северина и Ердеља односно инвазије на Трансилванију.

Очуваније тврђаве у Србији

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.