Гностицизам

Гностицизам (грч. γνώσις гносис — знање) је синкретички верски покрет који се развијао у раним вековима хришћанства, док није потиснут у 4. веку, када је правоверно хришћанство постало званична религија Римског царства.

Гностици су учили да се човек може спасити само ако спозна Бога. Они су хтели теолошке догме мисаоно истраживати. Против гностика иступили су црквени апологети (браниоци) који су захтевали веровање без икаквог знања.[1]

Назив

Гноса (грчки: γνώσις гносис — знање, сазнање, спознаја, увид) је грчка реч, изворно коришћена у Платоновим филозофским списима. Гноса се најчешће употребљава да означи духовно знање просветљеног човека, које се описује као непосредно искуствено сазнање о натприродном или божанском.

Гностицизам је термин који су западни научници сковали у 19. и 20. веку са циљем да обухвате огромну разноликост група из ранохришћанског доба које су постојале мимо званичне хришћанске хијерархије. Историчари религије још увијек расправљају о томе треба ли се гностицизам схватити као покрет унутар хришћанства или као много шири и независан покрет, који је хришћанству чак претходио. Говори се о постојању јудејског гностицизма. Неки гностички списи из Наг Хамадија се темеље искључиво на Старом завету.

Учење

До 20. века гностичко учење је бивало реконструисано углавном на основу критике правоверних теолога који су писали против јереси (то јест хересиолога) као што су били Иринеј Лионски, Јустин Филозоф, Ориген из Александрије. Међутим, у другој половини 20. века је пронађен већи број изворних списа, названих апокрифима, који нам преносе непатворено гностичко гледиште. Једно од највећих открића је библиотека Наг Хамади, у горњем Египту, 1945. године.

„Биће и других, међу онима који су ван нашег броја, који себе називају епископима и ђаконима, као да су своју власт примили од Бога. Они се покоравају одлукама вођа. Ти људи су суви канали.“ — Откривење по Петру

Гностици су, поред вере, наглашавали и важност сазнавања о духовним стварима. Они сматрају да су људи божанске душе заробљене у материјалном свету. Материја је створена од стране несавршеног или злог бића, Демијурга, који се често поистовећује са Богом Старог завета, насупрот Богу Новог завета. Гностици зло поистовјећују с материјалним, а добро с духовним свијетом. Они сматрају да се човјек мора окренути себи и посветити мудрости (софији) да би спознао свет и ослободио се његових окова.

„Напустите трагање за Богом, за космосом и сличним. Уместо тога, почните од себе. Запитајте се ко и вама присваја све кад каже мој дух, моје срце, мој Бог. Пронађите изворе љубави, радости, мржње и жудње... Ако пажљиво испитате све, наћи ћете то у себи.“ — Hyppolytus, Refutation of All Heresis

Систем Валентина (+160), хришћанина из Александрије, који је проповедао своје учење у Риму у исто време са Маркионом, између 135. и 160. године, концентрисан је на идеју "плероме" (пуноће). Чисти духовни свет (пуноћа) састављен је од јединства божанских еманација Оца. Материјални свет, који је по својој суштини зао, био је преуређен од демијурга. Логос-Христос није истоветан са Богом-Творцем, него је његова духовна еманација. Спасење је чин спознаје, потребан ради поновног враћања у хармонију пуноће (плероме).[2] Сматра се да је аутор неканонског Јеванћеља по Филипу неки Валентин ученик.[3]

„Нити страхујте од тела нити га волите. Ако га се будете бојали, оно ће завладати вама; ако га будете волели оно ће вас прождрати и парализовати.“ — Јеванђеље по Филипу

Неки гностички текстови показују неоплатонистичку филозофску оријентацију. Плотин, водећи неоплатонист из 3. века, о гностицима у својој школи рекао је следеће: „Имамо обзира према неким нашим пријатељима који су ту (гностичку) мисао усвојили пре него што су нам постали пријатељи, и настављају тако мислити, иако не знам како у томе успевају."[4]

Развој

Гностицизам је био распрострањен средоземљем и средњим истоком у првим вековима хришћанства. Многи научници данас сматрају да је гностицизам, најпре у чистом облику, а потом сливен са манихејством (од III века) и хришћанством (маркионити, вардесанити, и др.), дуго био сапутник цркве.[5] Гностици су у хришћанство унели многе садржаје из оријенталних религија и митова.[1] Иако их је Црква сматрала јеретицима, они себе нису тако доживљавали, што најбоље осликава следећи запис: „Не сматрасмо себе јеретицима већ божјим људима, којима је Господ дао памет да мисле, а не само да слепо верују. Да би могли веровати морамо сумњати. Трагали смо за савршеним сазнањем (гноса), оним које досеже с друге стране привида, и омогућује објашњење свих ствари и појава.“

Када је Римско царство прихватило хришћанство као званичну религију у 4. веку, гностицизам је потиснут као јерес. Кипарски епископ Епифан, који пише против јереси, описује свој сусрет с гностицизмом у Египту, отприлике у доба настајања збирке Наг Хамади: “И сам сам наишао на ту секту, љубљени, те сам ове ствари чуо лично, из уста гностика. Те заблуделе жене нису ми само разоткриле своје учење, него су ме у својој бесрамној смелости покушале завести ... Но, милостиви ме Бог спасио њихове злоће, стога - прочитавши њихове књиге, схвативши њихове праве намере и не дајући се тиме завести - побегао сам не загризавши мамац, те сам сместа о свему известио тамошње епископе и пронашао оне који су се скривали у цркви. Њих отприлике осамдесеторо потом је протјерано из града, коначно очишћеног од тога корова.”

Почетком 5. века, опат Белог манастира у Панополису (стотињак km низводно од Наг Хамадија), напао је скупину у оближњему храму Пнеуита, која је за се тврдила да „нема краља“, те је обожавала „демијурга“ и није прихватала Кирила, александријског архиепископа. Он је запретио "јеретицима" изјавивши: „Натераћу вас да примите ... архиепископа Кирила, или ће већина вас умрети од мача, а поштеђени ће бити изгнани."[4]

Гностицизам је био искорењен из хришћанства у Римском царству, а успео је преживети изван граница Царства, на подручјима Азије. Са блиског истока и Азије је углавном потиснит ширењем ислама, иако су неке мање заједнице на тероторији Ирака и Ирана успеле да опстану до данас.

Персијски гностицизам је оличен у Манденизму (назив настао од речи: Mandā - Знање), који се још увек у малом броју практикује у деловима Ирака и иранске области Хузестан.

Сиријско-египатски гностицизам је углавном био под платоновским утицајем. Стварање су описивали као серију еманација из првобитне супстанце, што резултује настанком материјалног света. Зато су зло описивали као материју која је инфериорна божанству, а зло су сматрали недостатском духовног увида, пре него самосталном духовном силом. Зло је сматрано највећом удаљеношћу од божанског принципа. Њихово учење је укључивало списе повезане са хришћанством а многи од њих су себе називали хришћанима, иако су имали доста различита гледишта од догматски одређеног црквеног хришћанства. Велики број њихових списа нам је постао познат преко библиотеке откривене у Наг Хамадију.

У Персијском царству је гностицизам био заступњен и преко манихејског учења које се касније проширило Сиријом, Северном Арабијом, Египтом и Северном Африком (где га је заступао и Свети Августин од 373. до 382); из Сирије се даље раширило Палестином, Малом Азијом и Јерменијом.

У Јерменији је у 6. веку извршило утицај на павлићанство, а преко њега и на богумилско и катарско учење у средњем веку.

У 20. веку, након проналаска многобројних старих рукописа, од којих су најпознатији апокрифни списи из Наг Хамадија, долази до обновљања интереса за гностицизам.

Представници

Међу представнике ранохришћанског гностицизма убрајају се:

Напомене

  1. 1,0 1,1 Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984.
  2. ^ „Речник православне теологије”. www.svetosavlje.org. Архивирано из оригинала на датум 24. 11. 2007.
  3. ^ Elejn Pejgels, Gnostička jevanđelja
  4. 4,0 4,1 Наведено према: Knjižnica Nag Hammadi, Hrvatsko izdanje, Biblioteka Svjetlost, Predgovor Jamesa Robinsona
  5. ^ „Апостолски Мужеви и Апологете”. www.verujem.org. Архивирано из оригинала на датум 15. 04. 2008.

Види још

Спољашње везе

Mandejci

Mandejci (ili hrišćani svetog Jovana; Subba, Sabbehi, Mandaean) su narod semitskog jezičnog roda naseljen u Iranu (Khuzistan) osobito u gradu Hoveiseh i Iraku (Basra). Mandai su poznati i kao Subba (u jednini Subbi) a najpoznatiji su po svojoj religiji mandaizmu.

Абраксас

Абраксас (грч. ΑΒΡΑΞΑΣ, лат. Abraxas) је митолошко биће чије се име појављује у гностичким списима. Сматра се да се то име у почетку користило као замјена за неизрециво име Бога, које представља његову соларну моћ. Његово име настало је од ријечи абракадабра.Вјеровало се да слова његова имена представљају седам стваралачких моћи, односно планетарних анђела. Његово име садржи нумеролошку вриједност 365, што је број дана у години, односно број небеских духова.Лик овог бића се некада урезивао на амајлије, а приказиван је као створење са главом пијетла, ногама змаја и са бичем у руци. Други га извори представљају као возача четверопрега у који су упрегнута четири бијела коња који симболизују етер помоћу којег соларна моћ кружи свемиром. Такође, приказиван је и са великим стомаком и круном на глави.

На почетку је представљао божанску еманацију, а касније га је хришћанска црква прогласила демоном.

Библиотека Наг Хамади

Библиотека Наг Хамади је збирка религијских (углавном гностичких) списа пронађених у месту Наг Хамади, у Горњем Египту, 1945. године. Сматра се да је збирка настала у 4. веку, а поједини текстови су много старији.

Списи се се међусобно разликују по ауторству, жанру, месту и времену настанка. Целокупан садржај кодекса је написан на коптском језику, иако су сви радови вероватно преводи са грчког. Готово нам ништа није познато о људима који су превели расправе на коптски, преписали их и закопали. Основна обележја збирке је „отуђење од човечанства у целини, уздизање идеалног поретка који потпуно надилази живот у смислу у којем га познајемо, као и начин живота који се коренито супротставља уобичајеној пракси“. Тај начин живота укључује одрицање од свих добара за којима људи обично жуде, и жудњу за коначним ослобођењем.

Вероватно најпознатије дело из Наг Хамадија је Јеванђеље по Томи. Збирка Наг Хамади значајна је и зато што је сачувала коптске преводе многих изгубљених грчких дела.

Богумили

Богумили (старији облик: богомили) су се појавили у X. веку у Бугарској и у XIII. веку разбацани у средњој Европи вуку манихејску секту. Они cу вероватно утицали на кретање Катара.

Били су присталице хришћанског учења које се развијало од X до XV века међу Словенима на Балкану. Претпостављени оснивач учења, поп Богомил, је проповедао у Македонији средином 10. века. Они су тврдили, као протестанти касније, да су за повратак раном хришћанству, одбацујући црквену хијерархију, власт и насиље, у име „еванђеоског равенства“. Главна политичка тенденција богомилства је била отпор византијској државној и црквеној власти, што је помогло да се покрет брзо рашири међу балканским Словенима.Богумилство (старији облик: богомилство) се из Македоније и Бугарске проширило Византијским царством, Кијевском Русијом, Србијом, Босном, Далмацијом, Италијом и Француском, а у мањој мери и другим земљама западне Европе, стигавши чак до Британских острва. Почетком 13. века, хришћанске заједнице Европе, које су обухватале павлићане и богумиле на истоку и катаре на западу, биле су повезане у мрежу која се протезала од Црног мора до Атлантског океана. Владајућа црква, како источна, тако и западна, жестоко је гонила богомиле. У ту сврху је сазвано више сабора на којима са они проглашени јеретицима, спаљиване су књиге и људи, а покренуто је и неколико војних похода.

Данас око богумила постоје многе контроверзе – од оспоравања њиховог постојања, до присвајања њиховог наслеђа. Неки аутори богумилство посматрају као реформску струју унутар византијског православља, а неки их сматрају чак и претходницом велике реформације западне цркве. Често се сматра да су стећци, средњовековни надгробни споменици, остаци богумилске културе, мада је ово мало вероватно јер су богумили били против свега материјалног, па и прављења надгробних споменика. Постоји и теза о масовном преласку богумила на ислам, коју углавном заступају бошњачки аутори.

Гносис

Гносис, гноса (грч. γνώσις гносис — знање, сазнање, спознаја, увид) најчешће се употребљава да означи духовно знање просветљеног човека, које се описује као непосредно искуствено сазнање о натприродном или божанском. У проблемима теологије гносис се односи на спознају догми и "објављене истине“ и представља супротност пуком веровању у црквене ауторитете.Од речи гноса је настао новији појам гностицизам која означава многе од блиско-источних школа, које су цветале у првим вековима хришћанства, и тврдиле су да поседују знање о натприродном. То је знање које, као интуитивно сазнање, долази из искуства пре него из разумског мишљења. За гностике, гноса је била првенствено ствар самоспознаје чији је циљ био просветљење, спознаја Бога путем свести божанске искре у себи.

Гностичка јеванђеља (књига)

Гностичка јеванђеља (енгл. The Gnostic Gospels) назив је књиге о гностицизму и раном хришћанству америчке историчарке Елејн Пејгелс. Објављена је 1979. У њој Пејгелс на основу изучавања различитих текстова, пре свега гностичких преписа пронађених у Наг Хамадију, реконструише сукоб у пракси и теолошким ставовима између гностичког и црквеног хришћанства. Неке од тих разлика су: инсистирање гностика да Христово васкрсење треба схватити симболично, одбијање црквене хијерархије, инсистирање на тежњи ка самоспознаји током живота уместо слепог повиновања догми, концепција женског аспекта Бога, једнакост полова у обављању религијских ритуала, инсистирање да је ниже божанство створило материјални свет а не Бог, итд. Ауторка у књизи посебно инсистира на сагледавању политичких мотива који су водили црквену организацију при њиховој борби против гностичке струје.

Књига је била позитивно примљена од стране академске заједнице и читалаца, поставши бестселер у години издања. Награђена је Националном наградом америчких критичара. На крају двадесетог века нашла се на списку 100 најбољих публицистичких књига издавачке куће Модерна библиотека (Modern Library). На српском језику је објављена 2006. у преводу Зорана Миндеровића.

Демијург

Демијург (грч: δημιουργός демиургос - „обичан радник“; од демос - обичан народ + ергос - рад) је Творац, градитељ света. Реч демијург се првобитно употребљавала у значењу мајстора, који обавља услуге народу и уопште градитеља, неимара.

Код Платона, то је божанство које ствара свет помоћу идеја и материје. Стога је демијург за Платона „отац свих ствари“. У посланици апостола Павла 11,10 наилазимо на ту реч, где се њоме назива стваралачка делатност Господња. Код гностика је демијург подређен вишем божанству. У гностичким системима Демијург је биће које посредује између Бога и света и које учествује у стварању света. Увек је у вези с уверењем да свет мора имати свога Творца.

Докетизам

Докетизам (грч: δοκειν - привид) је филозофско учење о привидности материје. У хришћанству се односи на веровање да је Христово тело било само привид и да је он суштински био духовно биће ("биће светлости").

Ово учење су заступали гностици докети из апостолског времена, по којима је Христово тело било само привид (грч: κατα το δοκειν), па су и само распеће и смрт на крсту били привидни. Докетизам подразумева и друкчије схватање оваплоћења (инкарнације), као и другачије тумачење израза "Логос је постао тело“. Против докетског схватања борили су се још Апостоли, а нарочито Св. Апостол Јован, у својим посланицама (1 Јн. 4,2-3; 2 Јн. 7).

Израз докети (лат: Docetae, гр: Doketai) се први пут јавља у писму Серапиона Антиохијског (190-203) цркви Рососа, поводом читања гностичког „Јеванђеља по Петру“.Докетизам се по правилу не јавља самостално, већ је део ширег, гностичког учења о супротности духа и тела и поимања спасења као ослобађања од окова материје. Ово становиште потиче из дубоке древности, а поникло је из мисли да је узрок сваког зла материја. Касније се ово учење јавља код богумила и катара.

Нека врста докетизма се јавља и у Курану: „Али они га нису убили; они га нису разапели, њима се то само тако показало... Они га сигурно нису убили, већ је њега Бог уздигао к себи: Бог је моћан и праведан." (Куран 4:157)

Елејн Пејгелс

Елејн Пејгелс, (енгл. Elaine Pagels; Пало Алто, 13. фебруар 1943.) америчка је историчарка религије и универзитетска професорка, чије је главно поље истраживања историја раног хришћанства, а посебно гностицизам.

Еманација

Еманација (лат: emanatio - истицање, извирање, изливање; од emanare - истицати) је филозофски појам који означава истицање нечег нижег из нечег вишег, коначно извирање свих ствари из једног највишег извора. Еманација најчешће подразумева и еманатизам.

Еманатизам је схватање по којем свет настаје непрестаним створитељним преливањем бића, а не једнократним чином стварања. Свет мноштвености истиче из пуноће Једног, слабећи у силазним ступњевима. Као што светлост постаје слабија што се више удаљује од извора, тако и бића постају несавршенија што се више удаљују од битка. Отуда поступност опадања у природи, и настанак зла. Твар је оно најниже у процесу еманације, одсуство бића, небиће (ме он). Еманација је донекле супротан појам еволуцији - док се у еволуцији процес креће од несавршеног ка савршенијем, у еманацији иде од савршеног ка мање савршеном.

Маркионство

Маркионство је ранохришћанско учење чији је оснивач Маркион, пореклом из Мале Азије. По њему је старозаветни бог, који је створио свет (види демијург) и који се љути и свети (lex talionum), у ствари нижи бог. Постоји јасна разлика између њега и врховног бога Новога завета, Исусовог бога љубави, милости и праштања. Између ова два бога постоји непомирљива противречност; као и између Старог и Новог завета, односно јудаизма и хришћанства.Маркион ствара свој сопствени канон Новог завета који чине Јеванђеље по Луки и Павлове Посланице (без Тимотеја и Тита). Од почетка Црква је осудила Маркионове идеје (екскомунициран је 144. г.), јер је она штитила континуитет Старога и Новога Завета. Од Маркионових ученика најистакнутији је био Апелес, који се у Риму прикључио Маркиону, а још за његова живота отишао је у Александрију, где је разрадио учење да је демијурга створио добри бог. Написао је Силогизме (Syllogismoi) у којима је доказивао да су Мојсијеве књиге пуне неистина, па према томе не могу бити божјег порекла. Грчки филозоф Келсос, пишући у Александрији крајем 2. века о хришћанима свога времена, помиње и Маркионите.Најпознатији модерни тумач Маркиона био је Адолф фон Харнак (1851-1930), који наглашава суштинску разлику између јединственог Христовог јеванђеља и других религија.

Мистицизам

Мистицизам (од грчког μυστικός [mystikós] – мистикос = „скривено“, „тајно“) је веровање у врховне стварности изнад материјалне, и настојање да се достигне једност са том Стварношћу (или Богом) непосредним доживљајем, мимо разумских схватања.

У мистицизам се убраја свако учење које сматра да је основа стварности нешто наптприродно, нематеријално и да се до тог божанског не долази појмовно, рационално, већ непосредним осећањем, интуицијом или увидом. У таквом стању мистичног иступљења (екстазе) мистик се осећа сједињен с апсолутним, божанским. Мистицизам је лично искуство и директан пут ка Богу (или Стварности), и као такав представља посебну врсту искуства које је изван сваког разумског знања. Стога се мистично често употребљава као синоним за антирационално, ненаучно.

Мистика се јавља у различитим традицијама (јеврејска, хришћанска, исламска), а мистици често нагињу пантеизму. У јудаизму, мистицизам је присутан у учењу Кабале. Мистицизам је био веома значајан за развој хришћанства, развијајући се и у православној (исихазам) и католичкој цркви (квијетизам). У исламу, суфизам је мистички аспект, усмерен остварењу Божјег јединства и присуства кроз љубав и екстатичко јединство. И у филозофији многих нововеких филозофа постоје мистички елементи (Шелинг, Шлајермахер, Соловјов, Лоски и др.).Будући да се многи елементи мистицизма заснивају на старогрчком гностицизму, у неким научним круговима мистицизам се често назива и теозофија, тј. пут на средини између теологије и филозофије.

Новоплатонизам

Новоплатонизам, новоплатоновци је каснија религијска и мистична форма платоновске филозофије, обликована у 3. веку у Плотиновим делима, а знатно је утицала на ранохришћанску теологију. Такође је утицала и на гностицизам, посебно преко учења о Демијургу.

Византијски цар Јустинијан I је затворио Платонову Академију 529. године, па је након тога неоплатонизам наставио да се развија у хришћанском руху.

Павлићани

Павлићани (грч. Παυλικιανοιί ) ; су један од најзначајнијих у обиму и последицама средњовековних јеретичких покретa. Павлићани су били антивизантијски хришћански покрет који се појавио у 7. веку у Јерменији. Из Јерменијe 970. г. , стижу у Бугарску.

Плерома

Плерома (грч: πλήρωμα - пуноћа, испуњеност) је грчки појам који значи пуноћу божанског. Према гностику Валентину, плерома је јединствен божански праизвор из кога произлазе све еманације живота. Супротан је појму „кенома“ који значи празнину, таму и хаос. У неоплатонизму појам има значење савршености интелигибилног света или божанског бића, коме се супротставља ограниченост, а тиме и коначност чулног света. Реч плерома користи апостол Павле у својој посланици Колошанима 2.9.

Рано хришћанство

Рано хришћанство је појам којим се означава хришћанство у раздобљу од Исусове смрти и васкрсења, у раним 30-им годинама н. е. до Првог васељенског сабора у Никеји 325. године.

Рано хришћанство је настало као верски покрет, односно секта унутар јудаизма Другог храма, да би се током 1. века од њега потпуно одвојило. Средиште нове религије је у почетку било у Јерусалиму, али након неуспеха устанка Бар Кохбе и уништења Храма 70. године, јерусалимска црква бива ослабљена. У међувремену Рим, као престоница Царства, постаје главно седиште хришћанства, а римски епископ постаје доминантни епископ, који касније добија титулу папе.

Рани хришћани су били изложени многим критикама и прогонима од јудејаца и следбеника римске вере. На крају овог периода хришћанство постаје прихваћена религија Римског царства под царем Константином Великим.

Серапион Антиохијски

Серапион Антиохијски је био рани хришћански писац осми епископ, односно патријарх Антиохије у периоду 191—211. године.

Познат је по низу писама које је цитирао Еузебије из Цезареје, а која сведоче о његовој борби против разних јереси као што је маркионизам и гностицизам. Еузебије је познавао три његове посланице. Из треће посланице, коју је Серапион послао црквеној општини у Росос у Киликији, он је цитирао један одломак, где је Серапион изразио опомену да се не чита Јеванђеље по Петру, будући да није аутентично Петрово и будући да садржи у себи докетске науке.Познато је да је рукоположио Пантена за епископа Едесе.

Списак религија

Списак религија обухвата само једну од неколико могућих класификација.

Пошто има веома пуно малих религија, од којих многе не могу бити потврђене као стварне, овај списак није потпун и коначан.

Херметизам

Херметизам (лат. hermeticus) је филозофско и религијско учење о тајнама природе и божанстава. Назив потиче од грчог назива за бога Хермеса.

За херметизам, као извор из којег произлази шира традиција херметизма, може се рећи да је последица спајања египатске и хеленистичке културе у првим вековима ранохришћанског периода.

Александрија је у то време била грчко-египатско трговачко, привредно и културно средиште Средоземља. Религијски, филозофски и културолошки утицаји сливају се у Александрију. Египатска традиција у томе је снажно изражена. Заједно са грчким елементима, мистеријима и филозофским школама платонизма, неоплатонизма, стоицизма, неопитагореизма, александријског јудаизма (посебно ангелологија и поштовање Светог Писма), с хришћанским елементима (гностицизам и остали елементи), с персијским зороастризма (однос према добру и злу) ствара се једна синтеза религије, филозофије и праксе названа херметизам. Треба споменути и остале доктрине које су деловале на херметизам, као што је и херметизам деловао на њих. Углавном се ту мисли на алхемију и Јамблихову теургију.

У Исламу, херметистички култ је прихваћен као Сабеански, споменут у Курану 830. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.