Глицерије

Глицерије (око 420 — после 480) је био цар Западног римског царства током 473. и 474. године. Касније је био епископ. Глицерије је био високи дворски службеник на двору у Равени, када га је magister militum Бургунђанин Гундобад поставио на царски престо (упражњено после смрти Олибрија) негде почетком марта 473. године. Гунодбад је био у прилици да постави цара јер је Рицимер, који је то до тада чинио, изненада умро. Глицерије је био само Гундобадов службеник, и никада није био признат од стране Лава I, византијског цара.

Можда је Глицеријева владавина одложила коначни пад Западног римског царства. Наиме, када су Остроготи, тада у Илирику, послали своје трупе у Италију 473. године, Глицеријева војска је успела да одбије тај напад. Глицерије је у стварности владао само над северном Италијом. Без обзира на овај успех, Лав I није био спреман да Глицерија призна и именовао је свог рођака Јулија Непота за цара на Западу. Стога, за Глицерија се једва може рећи да је био цар, а не узурпатор. Јулије Непот је са великом војском коју је добио од Лава испловио из Далмације и упловио у Остију у јуну 474. године. Глицерије није пружао отпор и одмах се предао.

Можда као награду што није покренуо рат против њега, Јулије Непот је дозволио Глицерију да постане епископ у Салони, граду у Далмацији. Касније су се Глицерије и Јулије Непот опет срели јер је убрзо нови цар морао да потражи уточиште у овој провинцији. По једној вести, Глицерије је био укључен у заверу против Непота и која се завршила његовом смрћу у мају 480. године. Највероватније, прави инспиратор убиства био је Одоакар, варварски краљ Италије. Наводно је после тога Одоакар именовао Глицерија за епископа у Милану.

Глицерије
Glicerio - MNR Palazzo Massimo
Император Глицерије
Пуно имеФлавије Глицерије Август
Датум рођењаоко 420.
Место рођењаДалмација
Датум смртипосле 480.
Место смртиДалмација
Западноримски цар
Периодмарт 473. — јун 474.
ПретходникОлибрије
НаследникЈулије Непот

Литература

Претходник:
Олибрије
Западноримски цареви

473—474.

Наследник:
Јулије Непот
Јулије Непот

Јулије Непот (лат. Iulius Nepos; око 430 — 480) је био западноримски цар од јуна 474. до 28. августа 475. године. Након пада са власти склонио се у провинцију Далмацију и све до своје смрти је формално носио царску титулу тако да је био последњи легитимни цар Западног римског царства.

Јулије Непот је био сестрић чувеног западноримског војсковође Марцелина који је од 454. практично био независни господар провинције Далмације. Марцелин је од 465. признавао власт источноримског цара Лава I пошто је био у сукобу са војсковођом Рицимером, најмоћнијим појединцем у Италији, преосталом остатку Западноримског царства. Непот је вероватно у овом периоду оженио једну од Лавових нећака и тиме се повезао са Лавовом династијом. Када је Марцелин убијен на Сицилији 468. Јулије Непот је наследио власт над Далмацијом. Цариградски двор му је доделио новостворену титулу врховног заповедника војске у Далмацији (magister militum Dalmatiae) и 474. патриција.

У Италији је западноримски трон попуњаван или по вољи Рицимера или цара Лава, понекад и уз њихову међусобну сарадњу. Рицимер је међутим умро 472. и његову улогу је преузео његов сестрић Гундобад, бургундски принц који је на престо довео Глицерија. Међутим, најкасније почетком 474. Гундобад је напустио Италију како би се умешао у борбе око бургундске круне, тако да је Глицерије остао без најјачег ослонца. Пошто Лав I није признао Гундобадовог штићеника за свог колегу одобрио је Непоту да крене у Италију и свргне Глицерија. Непот је у пролеће испловио из своје резиденције у Салони (околина данашњег Сплита) убрзо се нашао у Риму где је Глицерије принуђен да се повуче са власти и прихвати место епископа далеке Салоне.

О Непотовој владавини у Италији не зна се много сем да је ковао и новац са ликовима источноримских царева Лава II и Зенона чиме је истицано јединство Римског царства. Новац са Непотовим ликом кован је и у римским енклавама у Галији у Арлу, старој царској резиденцији, и у северној Галији којом је из Соасона управљао војсковођа Сијагрије. У централној Галији, у области Оверња, Непот је за новог заповедника војске поставио Екдикија, сина некадашњег цара Авита. Сама област и његово средиште, утврђени Клермон Феран били су под сталним нападима визиготског краља Еуриха, док су их Екдикије и његов зет епископ Сидоније Аполинар упорно бранили. На њихово запрепашћење, Непот је 475. склопио мир са Еурихом и препустио му централну Галију у замену за медитеранску обалу данашње Провансе. У самој Италији, Непот је као источњак био непопуларан код римских сенатора, а поред тога није могао да спречи пиратске походе вандалског краља Гејсериха који је владао северном Африком и острвима западног Средоземља. Друга велика грешка Јулија Непота била је именовање Флавија Ореста на место врховног команданта римске војске у Италији (magister militum). Орест је иницирао побуну војске и 28. августа 475. натерао Непота да побегне из царске резиденције у Равени у Далмацију.

Орест је за новог цара поставио свог десетогодишњег сина Ромула Августула који није признат за западноримског цара у Константинопољу. За цареве Василиска и Зенона, Непот је и даље био легитимни цар Запада, а мали Ромул је важио за узурпатора. Орест је ипак убијен већ наредне године када је одбио да удовољи захтевима варварских најамника. Њихов вођа Одоакар је 4. септембра 476. године свргао Ромула и послао га у кућни притвор у Кампању. Римски сенатје тада послао молбу Зенону да именовање западног цара више није неопходно и да би било најбоље да се Одоакру додели титула патриција и да Италијом управља као царев намесник. Истовремено, у Цариград је пристигла и делегација Јулија Непота који је тражио помоћ у људству и новцу како би повратио престо. Зенон га је утешио само речима, именовао Одоакара за патриција и препоручио му да прими назад Јулија Непота. Одоакар је све до 480. у Милану и Равени ковао новац са Непотовим ликом, али је потајно припремао заузимање Далмације. У Салони и Непот је бар у почетку ковао новац што је био један од знакова његовог легитимитета.

Најзад, није тачно познато како је Непот умро, извесно је само да се то десило насилним путем. По најранијим изворима убијен је од стране својих људи између 25. априла и 22. јуна 480. у Салони управо у време док је радио на повратку у Италију. Византијски хроничар Малхо записао је у 6. веку верзију догађаја по којој је Непота отровао епископ Салоне Глицерије по Одоакаровом налогу. Било како било, Непот је и поред свих амбиција 480. био већ периферна фигура у високој политици и након његове смрти Одоакар је проширио своју власт на западни Балкан. Био је последњи носилац титуле западноримског цара, тако да се оправдано може рећи да је управо он, а не Ромул Августул, био последњи римски август на Западу.

Западно римско царство

Западно римско царство је назив за западну половину Римског царства након административне поделе коју је увео цар Диоклецијан 286. године. У ужем, али и ширем смислу речи, овај термин се односи на западну половину царства у периоду између смрти цара Теодосија I 395. и свргавања последњег западноримског цара Ромула Августула 476. године које је извео вођа варварских најамника у Италији Одоакар.

У теорији Римско царство је и после 286. односно 395. било једно, јединствено и недељиво. У пракси, након 286. царством је управљало по неколико владара, најчешће један на Истоку, други на Западу. Теоретски гледано, последњи владар јединственог царства био је Теодосије Велики који је на самрти 395. поделио царство између своја два сина — старијем Аркадију је оставио Исток, млађем Хонорију Запад. Након тога, западни цареви су владали прво из Милана, а после 402. из Равене. После 407. почело је убрзано слабљење Западног римског царства услед навала варвара (Готи, Вандали, Франци и др.) који су почели да се насељавају унутар граница царства и да га деле између себе и да оснивају сопствене краљевине. После 455. западноримски цар је фактички владао само Италијом, а 4. септембра 476. Ромул Августул је свргнут. Последњи титуларни цар био је Јулије Непот, који је умро у Далмацији 480. године. Након 476, односно 480, варварски владари Италије, попут Одоакра и Теодорика, сматрани су за намеснике римског цара из Константинопоља, али су у пракси владали као независни владари.

Источноримски (византијски) цар Јустинијан I је покушао у 6. веку да обнови римску власт на Западу и његове војсковође су заузеле Италију, Африку и медитеранску обалу Хиспаније. Међутим, овај подухват јер био кратког века, мада се директно византијско присуство у Италији осећало све до 1071. године. Укратко, после свргавања Ромула Августула, римска власт у Западној Европи је била више фиктивна него стварна, тако да се 476. традиционално сматра за почетак нове историјске епохе — средњег века.

Олибрије

Аниције Олибрије (лат. Anicius Olybrius; ? — 472) је био цар Западног римског царства од априла до 2. новембра 472. године. Олибрије је припадао највишој римској аристократији и средином 5. века био је један од водећих сенатора у Риму.

Када су Вандали предвођени Гејсерихом опљачкали Рим 455. године, Олибрије је побегао у Цариград. Могуће да је пре бекства био већ био верен са Плацидијом, млађом ћерком Валентинијана III и Лициније Еудоксије. И Лицинија Еудоксија и њене две ћерке биле су одведене као драгоцени таоци у Картагину након пљачке Рима. По каснијем Житију Данила Столпника Олибрије је током боравка у Константинопољу обишао светитеља коју му је предсказао да ће се Плацидија вратити из заробљеништва. Док се Еудокија удала у Картагини за Гејсериховог сина Хунериха, Плацидија и њена мајка су око 460. дошле у Цариград. После 460. Олибрије и Плацидија су се венчали и, по Ускршњој хроници са почетка 7. века, заједнички су обновили цариградску Цркву св. Еуфемије. У источноримској престоници Олибрије је 464. био један од конзула а носио је и виску титулу патрикија.

Олибрије је био у добрим односима са Гејсерихом чији му је син био пашеног. Краљ Вандала и Алана је у два наврата покушао да Олибрија постави на престо Западног римског царства. Тек када је западноримски цар Антемије, штићеник источноримског цара Лава I, дошао у директан сукоб са Рицимером, најутицанијим војсковођом у Италији, цариградски двор је послао Олибрија као посредника. По Јовану Малали и Ускршњој хроници, Олибрије је требало да утаначи споразум између Антемија и Рицимера и затим отплови у Африку и склопи мир и са Гејсерихом. Међутим, Олибрије не само да није помогао Антемију, већ се удружио са Рицимером и наметнуо за новог владара Западног римског царства. И пре него што је Антемије званично збачен, Олибрије је априла 472. проглашен за цара. Након тога Антемије је свргнут и убијен, али се то показало као последњи Рицимеров тријумф пошто је моћни војсковођа умро 18. августа. Олибрије га није задуго надживео пошто је умро од хидропсије 2. новембра исте године.

Олибријева супруга и њихова ћерка Анција Јулијана остале су у Константинопољу. Политички престиж и богатство омогућили су потомцима Анције Јулијане да одиграју важну улогу у Цариграду кроз читав 6. век.

Списак римских царева

Следи списак римских царева од 31. године п. н. е. до 476. године н. е.

Принципат
(27. п. н. е. — 235 н. е.)
Криза 3. века
(235—284)
Доминат
(284—395)
Западно царство
(395—476)
Источно
(Византијско) царство

(395—1453)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.