Гистав Моро

Гистав Моро (6. април 1826 – 18. април 1898) је француски сликар. Припадао је покрету симболизма, а његов опус је познат по библијским и митолошким мотивима. Мороове слике снажно су утицале на опус симболистичких књижевника и других уметника.

Гистав Моро
GustaveMoreau02
Аутопортрет Гистава Мороа, 1850
Датум рођења6. април 1826.
Место рођењаПариз
Француска
Датум смрти18. април 1898. (72 год.)
Место смртиПариз
Француска
Пољесликарство
Правац/традицијасимболизам
Утицаји одТеодора Шасерјоа

Биографија

Гистав Моро је рођен 6. априла 1826. године у Паризу, од оца Жан Мари Мороа и мајке Адел Паулине де Мутје. Сликарев отац је био главни архитекта департмана Везул у источној Француској, где се родила и Гиставова млађа сестра Камила. После револуције 1830. породица Моро се трајно сели у Париз, а 1841. Гистав са мајком одлази у Италију. Будући сликар донеће отуда велики албум са скицама које је урадио под снажним утиском архитектуре Милана, Венеције и Фиренце. По повратку у престоницу, а захваљујући очевом утицају, шеснаестогодишњи Моро добија потврду да се бави копирањем слика што му омогућава да без тешкоћа улази у Лувр и проучава и копира дела старих мајстора.

1846. Гистав Моро уписује Академију лепих уметности у класи неокласичног сликара Франсоа Пикоа. Упоредо са радом на сопственим сликама, Моро је радио и велику копију слике Анибалеа Карачија изложене у Лувру - наруџбину од државе. Наручиоци су били задовољни Мороовим радом и наручују од њега и другу копију, али он се успротивио: жели да продаје своје радове.

Године 1852. завршава Пијету- слику упечатљиве величине, на којој је радио три годуне, и излаже је на Салону. У октобру исте године отац за њега купује кућу број 14 у Улици Рошфуко, где Моро себи на другом спрату прави атеље. У лето 1857. Моро одлази у Рим где се у потпуности посвећује уметности. Након једномесечног боравка у Риму, он креће у Фиренцу, где ради неколико копија познатих слика, изложених у музеју Уфици.

По повратку у Париз, 1859, Моро упознаје младу гувернанту, Александрину Диро, са којом се претпоставља да је био у вези следећих двадесет пет година. Мороов отац изненада умире 1862. године. Потрешен несрећом, посвећује се послу и самообразовању. Године 1873. један од државних департмана наручује од сликара да осмисли капелу у париском Пантеону, што он одбија. Две године касније Гистав Моро добија највећу награду Француске - орден Легије части.

1888. године Моро постаје професор на Академији лепих уметности. У мају 1889, када је завршио рад на великом платну Јупитер и Самела, Моро приступа реализацији свог последњег великог пројекта: прави музеј у сопственој вили и тиме своје дело чини доступно свима.

Моро умире 18. априла 1898. године у Паризу, а сахрањен је у породичној гробници на гробљу Монмартр.[1]

Галерија

Head of Orpheus

Орфеј (1865)

Gustave Moreau - Venus Rising from the Sea - Google Art Project

Рађање Венере из мора, (1866)

Moreau, Europa and the Bull

Европа и бик (1869)

Gustave Moreau - La Chimère v1

Химера (1876)

Gustave Moreau Salomé 1876

Салома (1876)

Gustave Moreau - The Apparition - Google Art Project

Приказа (1876)

Gustave Moreau - Jacob et l'ange

Јаков и анђео (1878)

Gustave Moreau - The Sacred Elephant (Péri) - Google Art Project

Свети слон (Пери), (1885)

Eve by Gustave Moreau (1885)

Ева (1885)

Gustave Moreau - The Toilette - Google Art Project

Тоалета, (1885-90)

Hesiod and the Muse

Хесиод и муза, (1891)

Gustave Moreau - Song of Songs (Cantique des Cantiques) - Google Art Project

Песма над песмама (Cantique des Cantiques) (1893)

Референце

  1. ^ Eaglemoss International, (2010), "Veliki slikari", Beograd

Спољашње везе

Музеј Гистава Мороа

1826

1826. је била проста година.

Југендштил

Југендштил (нем. Jugendstil), неретко и југендстил или стил југенд, уобичајни је назив за европски уметнички правац настао око 1900. године. Назван је по часопису Југенд (нем. Jugend — „младост”) који је први пут изашао 1896. у Минхену. У Француској се овај стил назива ар нуво (франц. Art nouveau — „нова уметност”), у Сједињеним Америчким Државама стил Либерти (енгл. Stile Liberty), а у Енглеској модерни стил (енгл. Modern style). У Бечу се говори о сецесионистичком стилу будући да је пре свега реч о антиакадемском ставу сецесије који је подстицао развој новог, модерног уметничког стваралаштва.

Анри Матис

Анри Матис (франц. Henri Matisse), је био француски сликар, графичар, вајар и декоратер. Рођен је 31. децембра 1869. у Като Камбрезију , а умро је 3. новембра 1954. у Ници.

Напустио је правну каријеру и са 22 године дошао у Париз да би учио сликарство у атељеу Густава Мороа у чијој се радионици окупила готово већина тадашњих младих сликара који су послије чинили покрет фовизма. Уз Матиса, били су ту Дерен, Вламенк, Брак, Дифи и многи други. Тај нараштај слиједио је прије свега инстинкт. Од импресионистичког луминизма путовало се у подручје чистог колорита. Наступ младих сликара изазвао је његодовање и шире публике и критичара. Дочекивали су их с поругом као што су били дочекивани сви новатори француске умјетности.

Прву самосталну изложбу одржао је 1904. На јесенском салону на којем су излагали 1905. критичар Луј Восел примјећујући и једну донателовску скулптуру сред дивљих колористичких слика, узвикнуо је: „Донатело сред дивљих звијери“. У салону независних то име се задржало. Ријеч фовс односила се посебно на сјајну произвољну боју и на директни рад кичице чиме су Матис и његови пријатељи експериментисали. Фовизам је као покрет трајао само неколико година. Након тога чланови скупа почели су слиједити и друге правце.

Најважнија Матисова слика тога раздобља је композиција „Плес“. Већ у том дијелу долазе до израза битна својства Матисова опуса, плошни третман, затворене обојене површине без тонских прелаза те изразит смисао за покрет и кривуљу што се постепено преображава у арабеску. У интимном ентеријеру ликови су приказани с вазама и цвјетним аранжманима те богатом таписеријом која их уоквирује а за које је Матис инспирацију нашао на путовањима у Мароко као и у егзотичним крајолицима око Тангера.

Свјетски углед Матис стиче у Њемачкој и Америци, а особито у Русији. У каснијим дјелима све се више усредсређује на мртве природе, аранжирано цвијеће и воће... Мајстора су повремено привлачили радови у пластици, литографији и керамици. Матис је наставио традицију великог француског сликарства у новој, савременијој варијанти. И француска сликарска омладина и странци који су хрлили у Париз, у ту сликарску Меку, били су одушевљени његовим мислима. Утицај Матисова сликарства на Европу и свјетско сликарство био је већ тих година голем, а тако је остало и до данас.

Едипов комплекс

Едипов комплекс је, по фројдовској теорији, скуп љубавних и непријатељских осећања које свако дете осећа према родитељима (сексуална наклоност ка родитељу супротног пола и мржња према родитељу истог пола, који се доживљава као супарник). Нормалан исход Едиповог комплекса је идентификација са родитељем истог пола.

Концепт је психоаналитичке теорије. Сигмунд Фројд је увео у своју интерпретацију снова 1899. Позитивни Едипов комплекс односи се на несвесну сексуалну жељу детета за родитеља супротног пола и мржњу према истополном родитељу. Негативни Едипов комплекс односи се на несвесну сексуалну жељу детета за истополног родитеља и мржњу према родитељима супротног пола. Фројд је сматрао да је идентификација детета са истополним родитељем успешан исход комплекса и да неуспешни исход комплекса може довести до неурозе, педофилије и хомосексуалности.

Едипов комплекс се изворно односи на сексуалну жељу сина за његову мајку, жеља за родитељем и код мушкараца и код жена. Фројд је тврдио да га дечаци и девојчице различито доживљавају: дечаци у облику анксиозности, девојке у облику „зависности од пениса”. Ваља имати у виду да је фројдовско становиште само једно од више присутних и да није општеприхваћено.

Освета

Освета или одмазда је свесно чињење штете другом појединцу или групи које се јавља као одговор на штетни чин — стварни или перципирани — за који се сматра одговорним тај исти појединац или група. Особа која врши освету, односно осветник или осветници, су у томе пре свега мотивисани властитим схватањем правде, односно осећајем беса и туге изазване делом које настоје осветити, а за које верују да ће нестати ако се успостави својеврсна равнотежа, односно починитељ буде кажњен на исти или још гори начин. Са тим чином се неретко поистовећује израз „око за око, зуб за зуб”.Књижевна дела у којима се јавља освета као мотив:

Тит Андроник — Вилијам Шекспир

Хамлет — Вилијам Шекспир

Отело — Вилијам Шекспир

Гроф Монте Кристо — Александар Дима Отац

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.