Гибралтарски мореуз

Гибралтарски мореуз (арапски: مضيق جبل طارق, шп. Estrecho de Gibraltar) је мореуз који одваја Атлантски океан од Средоземног мора. На северној страни моруза су Шпанија и Гибралтар, а на јужној страни Мароко и Сеута. Његове границе су у антици биле познате као Херкулови ступови. Гибралтаски мореуз је дубок око 1.181 метара, и широк око 14 km у најужем делу. Дубина му расте од запада према истоку. Плитки (300 m) Гибралтарски праг, који се пружа на меридијану рта Трафалгара, штити Средоземно море од продора хладних дубинских атлантских водених маса.

С обе стране мореуза издижу се високи кречњачки гребени, на северној узвишење Гибралтар (424 метра), a са јужне брдо Муса (856 m). На Афричком континенту се налази град Тангер, а на европској страни град Гибралтар. Име Гибралтар потиче од имена „Тарикове стене“ (Џебел Тарик), која је добила име по Тарику ибн Зијаду, берберском вођи прве арапске експедиције на Шпанију, претходнице касније инвазије Арапа на Иберијско полуострво.

STS059-238-074 Strait of Gibraltar
Сателитски снимак Гибралтарског мореуза
Јосип Копинич

Јосип Копинич (Радовичи, код Метлике, 18. фебруар 1911 — Љубљана, 26. мај 1997), револуционар, службеник Коминтерне, учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и друштвено-политички радник СФР Југославије.

Алборанско море

Алборанско море је најзападнији део Средоземног мора, а налази се између Шпаније на северу и Марока односно Алжира на југу. Гибралтарски мореуз се налази на западном крају Алборанског мора и спаја Средоземно море са Атлантским океаном.

Вандали

Вандали су били источногерманско племе које је 406. упало на територију Римског царства и до 439. године формирало сопствену државу у северној Африци, са центром у граду Картагина. Шпанска аутономна заједница Андалузија (оригинално, Вандалузија) је највероватније добила име по Вандалима који су пре преласка у Африку живели на Пиринејском полуострву. Вандалска краљевина у северној Африци ипак није била дугог века пошто ју је 534. потчинила источноримска (византијска) војска цара Јустинијана.

Витале ІІ Микијел

Витале ІІ Микијел или Витале ІІ Микијели (почетак XII века - 28. мај 1172, Венеција) је био млетачки дужд (1156—1172) из породице Микијел.

Грб Шпаније

Грб Шпаније је званични хералдички симбол Краљевине Шпаније.

Грб са данашњим изгледом је усвојен 5. октобра 1981. године.

Шпански грб састоји се од шест мањих грбова:

прва четвртина представља Кастиљу;

друга четвртина представља Леон;

трећа четвртина представља Арагон;

четврта четвртина представља Навару

при дну, цвет шипка са зеленим листовима, који предствљају Гранаду;

изнад свега, у средини грба, налази се елипса црвеног руба, у којој се налазе три златна тзв. француска љиљана (франц. fleurs-de-lys) на плавој подлози који представљају владајућу династију Бурбони.Са обе стране грба су Херкулови стубови. Стубови, са базом и капителом златне боје, почивају на плавим таласима. Стубови представљају Гибралтарски мореуз. На десном стубу налази се краљевска, а на левом империјална круна. Стубови су обавијени црвеном врпцом на којој су златим словима исписане латинске речи PLVS (лево), и ULTRA (десно), што значи још даље. Односи се на некадашње шпанске колоније у Америци. Наиме, до путовања Колумба мото је гласио нон плус ултра (ништа више даље), а Гибралтарски мореуз је означавао границу дотада познатог света. Симбол стубова први је користио Карло I (који је још био и Карло V, цар Светог римског царства), што објашњава присутност империјалне круне у грбу. Грб је окруњен круном која представља шпанску краљевску круну. Краљ има свој лични грб.

Западно римско царство

Западно римско царство је назив за западну половину Римског царства након административне поделе коју је увео цар Диоклецијан 286. године. У ужем, али и ширем смислу речи, овај термин се односи на западну половину царства у периоду између смрти цара Теодосија I 395. и свргавања последњег западноримског цара Ромула Августула 476. године које је извео вођа варварских најамника у Италији Одоакар.

У теорији Римско царство је и после 286. односно 395. било једно, јединствено и недељиво. У пракси, након 286. царством је управљало по неколико владара, најчешће један на Истоку, други на Западу. Теоретски гледано, последњи владар јединственог царства био је Теодосије Велики који је на самрти 395. поделио царство између своја два сина — старијем Аркадију је оставио Исток, млађем Хонорију Запад. Након тога, западни цареви су владали прво из Милана, а после 402. из Равене. После 407. почело је убрзано слабљење Западног римског царства услед навала варвара (Готи, Вандали, Франци и др.) који су почели да се насељавају унутар граница царства и да га деле између себе и да оснивају сопствене краљевине. После 455. западноримски цар је фактички владао само Италијом, а 4. септембра 476. Ромул Августул је свргнут. Последњи титуларни цар био је Јулије Непот, који је умро у Далмацији 480. године. Након 476, односно 480, варварски владари Италије, попут Одоакра и Теодорика, сматрани су за намеснике римског цара из Константинопоља, али су у пракси владали као независни владари.

Источноримски (византијски) цар Јустинијан I је покушао у 6. веку да обнови римску власт на Западу и његове војсковође су заузеле Италију, Африку и медитеранску обалу Хиспаније. Међутим, овај подухват јер био кратког века, мада се директно византијско присуство у Италији осећало све до 1071. године. Укратко, после свргавања Ромула Августула, римска власт у Западној Европи је била више фиктивна него стварна, тако да се 476. традиционално сматра за почетак нове историјске епохе — средњег века.

Маварско освајање Пиринејског полуострва

Маварска инвазија Иберијског полуострва (711—718) почела је када су Маври напали државу Визигота на Иберијском полуострву. Предводио их је берберски војсковођа Тарик ибн Зијад који је био поданик халифа из Дамаска. Искрцали су се крај Гибралтара 30. априла 711. и кренули на север.

Следеће године Тариковим снагама придружују се снаге емира Мусе ибн Нусаира. Током осмогодишњег рата Маври су заузели већину Пиринејског полуострва осим малих подручја на северозападу (Астурија) и великог дела Баскије. Освојено подручје добија име Ал-Андалуз и постаје део Омеидског царства.

Мосарапи

Појам Мосарапи (шп. mozárabes) означава припаднике хришћанске вере који су живели на Иберијском полуострву под муслиманском влашћу након 711. године. Мосарапи су у најранијим вековима муслиманске окупације уживали прилично благ режим : могли су да одржавају своју веру у кругу породице, плаћајући одређене порезе, али нису имали право да обављају функције у друштву нити да шире и пропагирају веру. Међутим били су ограничени и дискриминисани у односу на муслимане. Вера им је била римокатоличка, али су због ситуације у којој су се налазили уместо латинског користили мосарапски или хиспански обред. Хришћанским освајањем Гранаде 1492. године пало је последње маварско станиште на Иберијском полуострву,а Мосарапи су слављени и хваљени јер су одржавали у животу хришћанско у визиготско наслеђе.

Немачка подморница У-755

Подморница У-755 је била Немачка подморница типа VIIC и коришћена је у Другом светском рату. Подморница је изграђена 3. новембра 1941. године и служила је у 5. подморничкој флотили (3. новембар 1941 — 31. јул 1942) - обука, 9. подморничкој флотили (1. август 1942 — 30. новембар 1942) - борбени брод, и 29. подморничкој флотили (1. децембар 1942 — 28. мај 1943) - борбени брод.

Пиринејско полуострво

Пиринејско полуострво је полуострво које се налази на крајњем југозападу Европе. Од остатка Европе је одељено планинским ланцем Пиринеја, по којем је и добило име. Познато је и под називом Иберијско полуострво (или Иберија), који потиче од имена народа који је у давној прошлости насељавао један део полуострва (Ибери).

Данас се на њему налазе државе Шпанија, Андора и Португалија, британска прекоморска територија Гибралтар и мали део Француске (Француска Сердања).

Поморска битка код Казабланке

Поморска битка код Казабланке била је серија поморских битака између америчких бродова који су штитили инвазију северне Африке (Операција Бакља) и бродова Вишијске Француске који су бранили неутралност Француског Марока у складу са Другим примирјем у Компјењу током Другог светског рата. Последње фазе борбе састојале су се од операција немачких подморница које су стигле до попришта истог дана када су се француске снаге предале.Савезничка команда је претпостављала да би чисто америчка флота одређена да заузме луку Казабланка на Атлантику могла бити дочекана као ослободилац. Инвазиона флота од 102 америчка брода са 35.000 америчких војника пришла је обали Марока неоткривена под окриљем мрака. Француски браниоци протумачили су прве контакте као диверзију за главни десант у Алжиру; а Немци су протумачили предају 6 мароканских дивизија малом одреду командоса као отворен прекршај обавеза Француске да брани неутралност Марока по уговору о примирју од 22. јуна 1940. Серија непредвиђених реакција у атмосфери неповерења и тајности проузроковала је губитак четири америчка транспортна брода и смрт 462 људи на 24 француска брода који су се супротставили инвазији.

Севиља

Севиља (шп. Sevilla) је привредни, културни и финансијски центар Шпаније, главни град покрајине Андалузије и један од најлепших градова Европе. Према националном институту за статистику (ИНЕ) у Севиљи је 2010. године живело 704.198 становника, док са околним насељима број становника износи 1.508.605, што је ставља на четврто место шпанских метропола, после Мадрида, Валенсије и Барселоне.

Како се за време под римском влашћу називала „Хиспалис“ (лат. Hispalis), становници Севиље су познати као „Севиљци” или „Хиспаленси”. Позната је по кориди, Севиљском берберину, родном месту Дон Жуана, тапасима, традиционалном шпанском јелу, као и раскошној маварској архитектури.

Према легенди основао ју је Херкул, грчки митолошки јунак.Данас је Севиља седиште бискупије, па је самим тим и главно трговачко средиште јужне Шпаније.

Средоземно море

Средоземно или Медитеранско море, је море које се налази између Европе на северу, Азије на истоку и Африке на југу, а повезано је са Атлантским океаном кроз Гибралтарски мореуз на западу, са Индијским океаном на југоистоку преко Суецког канала и Црвеног мора, а са Црним морем преко Босфора. Земље које окружују Средоземно море називају се земљама Средоземља, а цело подручје мора и обалних земаља Средоземље.

Површина овог мора износи 2,509 милиона km², салинитет му је 38 промила, највећа дубина 5.121 m (недалеко од Пелопонеза), а укупна запремина (отприлике) 3,7 милиона кубних километара. Средоземно море има негативни биланс дотока воде: лети испари 4.690 km³, а са падавинама и речним притокама добије свега 1.830 km³ воде. Процена је да би без без сталног дотока воде из Атлантског океана кроз Гибралтарски мореуз, ово море потпуно пресушило за приближно 1500 година.

Поморски праг између Сицилије и тунишке обале дели Средоземље на источни и западни део. Други подводни праг лежи између шпанске и мароканске обале.

Средоземно море је заједно са Индијским океаном део прамора Тетис, које је нестало пре тридесетак милиона година због померања афричке и евроазијске континенталне плоче. Тектонска активност на Средоземљу је иначе веома изражена: у Италији су активни вулкани Етна и Везув.

Тангер

Тангер (још и Танџер, Танџир, Танжер, арап. طنجة‎, шп. Tánger, франц. Tanger) је град на крајњем северу Марока, уз западни улаз у Гибралтарски мореуз.

Град има око 900.000 становника (2014). Главни је град региона Тангер-Тетуан.

Туризам у Мароку

Туризам у Мароку је добро развијен, са великом туристичком индустријом која углавном промовише плаже, културу и историју земље. Мароко је једна од политички најставилних земаља у северној Африци. Мароканска Влада је 1985. године основала Министарство туризма. Туризам се сматра једним од главних прихода у држави, а земља је била главна туристичка дестинација у Африци 2017. године.Мароко или званично Краљевина Мароко је земља на северозападу Африке. На западу излази на Атлантски океан, а на северу на Средоземно море. Граничи се са Алжиром на истоку и Мауританијом на југу. Под своју контролу је ставио Западну Сахару, чији највећи део територије држи од 1975. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.