Гејсерих

Гејсерих (лат. Geisericus, умро 25. јануара 477. године), понекад нетачно називан и Гензерих, био је краљ Вандала и Алана од 428. до 477. године и оснивач Вандалске краљевине у северној Африци. Најпознатији је по чувеној пљачки Рима 455. коју су Вандали извели и која је крајем 18. века послужила као основа за термин вандализам којим се означава свако прекомерно пљачкање и уништавање, нарочито уметничких дела. Уз Атилу и Одоакара, историјски Гејсерих спада у једног од најзнаменитијих варварских владара чији су војни походи и њихове последице довеле до нестанка Западног римског царства 476. године.

Гејсерих
Genseric
Гејсерих
Датум рођења389.
Место рођењаБалатон
Датум смрти25. јануар 477.
Место смртиКартагина
ДинастијаХаздинзи
ОтацГодигисел
ПотомствоХунерих
ПретходникГундерих
НаследникХунерих

Долазак на престо

Гејсерих је био син краља Вандала Хаздинга Годигисела и једне робиње. Након пада са коња у младости остао је хром, тако да се у литератури понекад назива и Гејсерих Хроми. Историчар Јорданес, који је живео средином 6. века, записао је да је Гејсерих био човек дубоких мисли и ретких речи, страшан у гневу, похлепан за пленом, лукав у придобијању варвара и способан у сејању неслоге која је будила непријатељства [1].

Годигисел је превео Хаздинге из Норика и Реције на Рајну, а његов легитимни син, Гејсерихов полубрат, Гундерих је уз помоћ Алана 31. децембра 406. прешао залеђену реку и упао у римску Галију. После неколико година лутања, Вандали, Свеви и Алани су између себе поделили западни део римске Хиспаније. Међутим, за разлику од Визигота или Франака, који су као римски савезници насељавани на територију Царства, ни један од народа који је 406. прешао Рајну није успео да склопи уговор и трајни мир са Римљанима. Због тога су трпели сталне нападе Римљана и њихових савезника и у рату 416418. Вандали Силинзи су буквално истребљени, док су Алани жестоко поражени те су преживели побегли Гундериху и затражили његову заштиту. Као титуларни краљ Вандала и Алана, Гундерих је после 422. морао да се повуче у провинцију Бетику на самом југозападу Пиринејског полуострва одакле је почео да планира даљу сеобу у северну Африку. Каснија традиција вели да је Вандале у римску Африку у ствари позвао одметнути војсковођа Бонифације који је желео да их употреби као најамнике у својој борби са западноримским двором у Равени. Било како било, Гундерих је умро 428. након освајања града Хиспалиса (данашње Севиље) и затим га је наследио Гејсерих. Византијски историчар Прокопије из Цезареје, такође аутор 6. века, доцније је забележио како је Гејсерих у ствари убио свог брата. Оно што се свакако може узети за историјску истину је да је Гејсерих, након преласка у Африку, побио удовицу свог претходника и његове синове.

Освајање Африке

Пре поласка у Африку, Гејсерих је спровео студиозне припреме и наредио је да се изврши попис свих мушких глава без обзира на године и друштвени статус. По епископу Виктору из Вите, који је писао крајем 5. века, међу Гејсериховим поданицима било је укупно 80.000 мушкараца, од чега, по данашњим проценама, око 15-20.000 је отпадало на ратнике [2]. Пребацивање тако бројне војске, праћене још већим бројем небораца, представљало је прави подвиг за оно време. Највероватније је да је Гејсерих, почев од маја 429. организовао превоз од Тарифе, близу данашњег Гибралтара, до Тингиса, данашњег Тангера у Мароку. Између два града и две медитеранске обале је свега 63 km раздаљине и и римски бородови су ту раздаљину могли прелазити неколико пута дневно. Поред тога, Гејсерих је за искрцавање изабрао удаљени Тингис, главни град римске провинције Мавретаније Тингитане (Mauretania Tingitana) која је технички била под управом викарија Хиспаније. Пошто је у Хиспанији владала велика пометња и дезорганизација, а како је управник Тингитане имао највише 5-7000 војника под својом командом, Гејсерих је успешно превео Вандале и Алане на афричку страну Гибралтарског мореуза [3]. .

Како је напредовало напредовање Гејзерихових људи према истоку, ка најбогатијим крајевима римске Африке, извори не бележе подробније. У близини Хипона Регијског (данас Анаба у Алжиру), неких 2000 km од места искрцавања, Вандали и Алани су у јуну 430. поразили Бонифација који се потом повукао у град. Гејсерих је затим опсео Хипон који је издржао опсаду све до јула 431. године, али је остао без свог епископа Августина који је преминуо током опсаде 28. августа 430. године. Губитак Африке, једне од најбогатијих провинција Западног царства и житнице Италије, био је велики ударац за Валентинијана III. Зарад обрачуна са Гејсерихом, Валентинијан се обратио за помоћ свом источном савладару Теодосију II који је послао у помоћ бројну војску на челу са војсковођом Аспаром. Из Картагине Аспар је изгледа успешно ратовао са варварима и Гејсерих је 11. фебруара 435. године прихватио мировни споразум којима су Вандалима и Аланима препуштене провинција Мавретанија и део Нумидије. Уговор је ипак сачувао Римљанима већи део Нумидије и две најкултивисаније северноафричке провинције Африку Проконзуларис и Бизанцену.

Како је Западноримско царство у исто време морало да води ратове и са Визиготима и Бургундима, градска посада Картагине је вероватно сведена на најскромнију меру. У октобру 439. Гејсерихови људи су упали у преостали део римске Африке и 19. октобра освајање је окончано падом Картагине. На пролеће 440. Гејсерих је опремио сјајну флоту, опљачкао Сардинију и заузео неколико упоришта на Сицилији. Поново су Гејсерихове акције изазвале заједничку акцију Источног и Западног царства и у пролеће 441. на Сицилији се окупила флота од око 1 100 бродова која је требало да превезе војнике, коње и залихе у северну Африку. Пре него што је почела сезона пловидбе, царска војска се разишла необављеног посла пошто су Источном царству озбиљно запретили Хуни. Гејсерих, кога је у јеку припрема римски сенат 440. прогласио за јавног непријатеља, сада је признат за савезника и пријатеља римског народа. Нови споразум из 442. је препустио Африку Проконзуларис, Бизанцену и источну Нумидију варварском краљу, док је Западном царству враћена Мавретанија и западна Нумидија. Гејсерих се заузврат морао да пошаље најстаријег сина Хунериха у Равену као таоца и да плаћа Римљанима данак у житарицама.

Vandals 455
Вандалско краљевство 455. године

Поход на Рим

Супротно обичајима, Хунерих, иако званично само талац са једног варварског двора, је верен са Валентинијановом ћерком Еудокијом. Био је то први случај да је римска царска породица добровољно прихватила брачно повезивање са једном варварском династијом. Било како било, није познато када се и како Хунерих вратио оцу. Зна се само да је доцније ожењен визиготском принцезом, чије нам име није остало сачувано, ћерком краља Теодориха I. Међутим, захваљујући Аецијевим сплеткама, Теодорихова кћи је набеђена да је покушала да отрује свог свекра Гејсериха. Кажњена је одсецањем носа и ушију и затим је тако осакаћена враћена оцу, а Аеције је остварио циљ да поново распали старо непријатељство између владара Визигота и Вандала.

Референце

  1. ^ Јорданес, Гетика, 168.
  2. ^ Heather, стр. 265.
  3. ^ Heather, стр. 267-270.

Литература

Претходник:
Гундерих
Вандалски краљеви 428—477.
Наследник:
Хунерих
25. јануар

25. јануар је двадесет пети дан у години у Грегоријанском календару. 340 дана (341 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

440

440 је била преступна година.

Алани

Алани су били група номадских скитско-сарматских племена, а говорили су језиком који је припадао источноиранској језичкој групи. Сматра се да су директни потомци Алана данашњи Осети на Кавказу. Аланима су посебно блиски били Роксолани, који су се у 1. веку пре нове ере населили на Дунаву.

Као племенски савез, Алани су опстали много дуже од Сармата, па су током времена дошли под утицај разних култура. Од 2. века пре нове ере настањивали су северноисточну обалу Каспијског мора одакле су продрли у степе јужне Русије, између Волге и Дона.

Атила

Атила (406—453), такође познат као Атила Хунски или Бич Божји, је био краљ Хуна од 434. године па до своје смрти. Он је био владар Хунског царства које се простирало од територија данашње Немачке до реке Урал и од Дунава до Балтичког мора. Током своје владавине Атила је био највећи непријатељ Источног и Западног римског царства: два пута је походио Балканско полуострво, прешао је Галију до Орлеана пре него што је заустављен у бици на Каталаунским пољима. Потиснуо је западноримског цара Валентинијана III из његове резиденције Равене 452. године, стигао је до Константинопоља и Рима, али није могао да заузме ни један од ова два града.

У великом делу западне Европе је захваљујући, њему ненаклоњеним, римским изворима упамћен као отелотворење окрутности и похлепности. Насупрот томе, неки историчари га сматрају великим и племенитим краљем.

Вандали

Вандали су били источногерманско племе које је 406. упало на територију Римског царства и до 439. године формирало сопствену државу у северној Африци, са центром у граду Картагина. Шпанска аутономна заједница Андалузија (оригинално, Вандалузија) је највероватније добила име по Вандалима који су пре преласка у Африку живели на Пиринејском полуострву. Вандалска краљевина у северној Африци ипак није била дугог века пошто ју је 534. потчинила источноримска (византијска) војска цара Јустинијана.

Гундерих

Гундерих (лат: Gundericus, правилније Gunthiricus, умро 428. године) био је краљ Вандала Хаздинга од 406. до 428. године. Његова владавина је најпознатија по томе што је Хаздинге превео на територију Западног римског царства и покушао да их трајно насели у римској Хиспанији. Први је владар који је понео титулу краљ Вандала и Алана.

Западно римско царство

Западно римско царство је назив за западну половину Римског царства након административне поделе коју је увео цар Диоклецијан 286. године. У ужем, али и ширем смислу речи, овај термин се односи на западну половину царства у периоду између смрти цара Теодосија I 395. и свргавања последњег западноримског цара Ромула Августула 476. године које је извео вођа варварских најамника у Италији Одоакар.

У теорији Римско царство је и после 286. односно 395. било једно, јединствено и недељиво. У пракси, након 286. царством је управљало по неколико владара, најчешће један на Истоку, други на Западу. Теоретски гледано, последњи владар јединственог царства био је Теодосије Велики који је на самрти 395. поделио царство између своја два сина — старијем Аркадију је оставио Исток, млађем Хонорију Запад. Након тога, западни цареви су владали прво из Милана, а после 402. из Равене. После 407. почело је убрзано слабљење Западног римског царства услед навала варвара (Готи, Вандали, Франци и др.) који су почели да се насељавају унутар граница царства и да га деле између себе и да оснивају сопствене краљевине. После 455. западноримски цар је фактички владао само Италијом, а 4. септембра 476. Ромул Августул је свргнут. Последњи титуларни цар био је Јулије Непот, који је умро у Далмацији 480. године. Након 476, односно 480, варварски владари Италије, попут Одоакра и Теодорика, сматрани су за намеснике римског цара из Константинопоља, али су у пракси владали као независни владари.

Источноримски (византијски) цар Јустинијан I је покушао у 6. веку да обнови римску власт на Западу и његове војсковође су заузеле Италију, Африку и медитеранску обалу Хиспаније. Међутим, овај подухват јер био кратког века, мада се директно византијско присуство у Италији осећало све до 1071. године. Укратко, после свргавања Ромула Августула, римска власт у Западној Европи је била више фиктивна него стварна, тако да се 476. традиционално сматра за почетак нове историјске епохе — средњег века.

Лицинија Евдоксија

Лицинија Евдоксија (лат. Licinia Eudoxia; рођена 422, умрла 462. године) била је римска царица, кћи источноримског цара Теодосија II и жена цара Запада Валентинијана III и Петронија Максима.

Евдоксија је била једина кћи цара Теодосија II и царице Елије Евдоксије. Лицинија Евдоксија се удала за Валентинијана III 29. октобра 437. године у Солуну. 439. године Евдоксија је добила титулу августе, управо у часу када је родила своју кћи Евдокију.

Године 455. Валентинијан је био убијен. Петроније Максим је постао цар и проморао је Лицинију Евдоксију да се уда за њега, како би ојачао своју позицију. Вероватно је Евдоксија затражила помоћ од вандалског краља Гејсериха, који је једног свог сина заручио за Евдоксијину кћи. Када се Гејсерих приближио Риму, Петроније Максим је одлучио да побегне, али га је у убила светина у граду. Вандали су опљачкали Рим и заробили су Евдоксију и њене две кћери. Ове три царице су биле у Картагини у заробљеништву седам година, све док цар Истока, Лав I, није исплатио огромну откупнину. Тада се Евдоксија преселила у Константинопољ.

Марцелин (војсковођа)

Марцелин (лат: Marcellinus, умро у августу 468) био је западноримски војсковођа и ујак цара Јулија Непота.

Када је цар Валентинијан III својом руком убио војсковођу Аеција 454., Марцелин, који је у то време боравио у Далмацији, се побунио против цара који је погубио његовог старог ратног друга. Марцелин је тада загосподарио провинцијом Далмацијом и тамо је и остао све док у децембру 457. престо није преузео његов познаник, дотадашњи војсковођа, Мајоријан. Марцелин је 461. отерао Вандале са Сицилије у оквиру Мајоријановог плана који је требало да резултује походом на Вандалску краљевину у Африци преко Хиспаније. Међутим, Гејсерих је уништио римску флоту у Хиспанији и пре њеног поласка, војсковођа Рицимер је заузврат свргао Мајоријана, а Марцелин се вратио у Далмацију и прихватио врховну власт источноримског цара Лава I. У неколико наврата Марцелин је планирао поход на Италију али је италска аристократија преко цариградског двора успевала да га обузда. Најзад, након дугих преговора између Рицимера и Лава у пролеће 467. у Италију је, праћен Марцелиновим војницима, стигао византијски штићеник Антемије. Он је као нови западноримски цар доделио Марцелину почасну титулу патриција и покушао је да од њега створи противтежу Рицимеру. Уз помоћ цара Лава, Антемије је 468. планирао поход на Вандале. Команда над бројном византијском флотом поверена је неспособном Василиску, док је Марцелин послат на Сицилију после које је заузео и Сардинију. Поход је пропао, а Марцелин је у повратку убијен на Сицилији, највероватније по Рицимеровом наређењу. Његов сестрић Јулије Непот је затим наследио власт над Далмацијом и одатле је 474. заузео западноримски трон уз подршку Византије.

Мајоријан

Јулије Валерије Мајоријан (новембар 420 — 7. август 461), познат као Мајоријан, био је цар Западног римског царства од 457. па до 461. године.

Мајоријан се истакао како војсковођа који је победио Франке и Алемане. Шест месеци пошто је Авит изгубио престо Мајоријана је за цара поставио регент Рицимер, што је изазвало противљење Лава I, цара Источног римског царства, који је чак Мајоријана прогласио за узурпатора. Но, Мајоријан је успео да сузбије Вандале 458. године. За напад на Африку, како би коначно сузбио Вандале, припремио је германску најамничку војску.

У Галији је успео да победи Визиготе и да потом склопи савез са њима. Прешао је Пиринеје, како би се придружио моћној флоти која је била укотвљена у Новој Картагини. Вандалски краљ Гејсерих је након што су пропали мировни преговори, успео да искористи издају у римским редовима и већина Мајоријанове флоте је пропала, па је Мајоријан био принуђен да склопи мир са Гејсерихом — овај неуспех је уништио Мајоријанов војнички престиж.

Августа 461. године избио је устанак у Ломбардији. Главни царев противник био је управо Рицимер, његов некадашњи пријатељ. Мајоријан је био принуђен да абдицира, а пет дана потом је умро, највероватније насилном смрћу. Мајоријан је заслужан за низ важних закона који су нашли своје место у Теодосијевом кодексу.

Петроније Максим

Петроније Максим (око 396 — 22. април 455) је био римски сенатор и кратко време, током 455. године, цар Западног римског царства. Петроније је припадао сенаторском сталежу. Претор је постао око 411. године, а око 415. започео је каријеру у царској администрацији. Градски префект је био између 419. и 433. Те, 433. године по други пут је постао конзул.

Сукоб између Валентинијана III и Аеција је у много чему доприно паду Западног римског царства. Петроније Максим припадао је кругу великих противника Аеција и блиских сарадника цара. Коначно, Валентинијан III је организовао убиство Аеција, наговорен од својих дворјана, међу којима је Петроније Максим имао истакнуту улогу. Убрзо је и сам цар био убијен. Након Валентинијанове смрти није било изразитог кандидата за престо. Цар је постао Мајоријан, али само за кратко. Петроније Максим је успео да наговори Лицинију Евдоксију, удовицу Валентијана III да се уда за њега и на тај начин је себи обезбедио престо.

Дошавши на власт, Петроније Максим је брзо именовао Авита на положај врховног заповедника војске (magister militum) и послао га у Тулуз да би добио подршку Визигота. Међутим, када је Авит тамо стигао, Петроније Максим је већ био мртав. Током два месеца владавине Петронија Максима, Гејсерих, вандалски краљ је напао Италију. То је изазвало панику у Риму и у метежу, Петроније Максим је био убијен.

Три дана након смрти Петронија Максима, Гејсерих је ушао у Рим. Вандали су две седмице пустошили град и одводили становништво у ропство. На молбу папе Лава I пристали су да поштеде становништво убијања и да се ограниче на пљачку.

Теодосије II

Флавије Теодосије (лат. Flavius Theodosius), познатији као Теодосије II или Теодосије Млађи, био је источноримски (византијски) цар од 408. до 450. године. Његову дуготрајну владавину обележило је неколико тешких удараца (нпр навале Атилиних Хуна), али и достигнућа као што су били оснивање Цариградског универзитета (425. год.) и кодификација римског права у Теодосијев законик (Codex Theodosianus) 438. године. Сам Теодосије је пре свега био образован и бојажљив владар који је читаву владавину провео у Цариграду препуштајући државничке послове својим великодостојницима, а пре свих амбициозној сестри Пулхерији.

Хаздинзи

Хаздинзи или Аздинзи били су, уз Силинге, у периоду од 3. до почетка 5. века једна од вандалских макрогрупа. После 418. године Силинзи, који су преживели тешке ратове са западноримском војском и њеним савезницима Визиготима, су пришли краљу Хаздинга Гундериху. Од тада се термин Хаздинзи готово искључиво користио како би се означила владарска династија која се успела наметнути за краљеве Вандала и Алана.

Хунерих

Хунерих (лат: Hunericus или Hunirix, умро 23. децембра 484. године) био је краљ Вандала и Алана од 477. до 484. и други владар северноафричке Вандалске краљевине коју је утемељио његов отац Гејсерих.

Хунерих је био Гејсерихов најстарији син. Историјски извори га први пут спомињу 442. године када је Гејсерих, који је 429. превео Вандале из Хиспаније у Африку, склопио споразум са западноримским царем Валентинијаном III. Пошто су царству у исто време запретили Хуни, равенски двор је пристао да Гејсериху препусти богате северноафричке провинције Проконзуларну Африку (Africa Proconsularis), Бизанцену (Byzancena) и део Нумидије (Numidia). Вандалска краљевина је призната као римски савезник, а заузврат је Гејсерих дозволио снабдевање Рима и Италије афричким житом и морао је да пошаље Хунериха као таоца у Равену. Ипак, Хунерихов боравак на римском двору био је дотада незабележен пошто је у том периоду верен са царевом ћерком Еудокијом. По први пут је римска царска породица својевољно дозволила брачно повезивање са једном владарском породицом која је сматрана за варварску.

Није познато када се и како Хунерих вратио оцу у Африку. Познато је само да је у то време склопио први брак са ћерком визиготског краља Теодориха I чије нам име није остало забележено. Међутим, Валентинијанов војсковођа Аеције, иначе прави владар Западног римског царства, је желео да распали старо ривалство између Визигота и Вандала тако да је подсетио Гејсериха на Хунерихову веридбу са царском ћерком. Готска принцеза је стога набеђена да је покушала да отрује свог свекра, а затим је осакаћена и послата назад оцу.

Аецијев наум је успео, али је војсковођа пао као као жртва атентата 454., а убрзо је слична судбина задесила и његовог џелата, цара Валентинијана III. Нови цар Петроније Максим је натерао Валентинијанову удовицу да се уда за њега, а свог сина цезара Паладија је оженио Еудокијом. Гејсерих је овакав след догађаја искористио да организује чувену вандалску пљачку Рима 455. под изговором да долази да одбрани нарушену породичну част. Вандали су са собом одвели и царицу мајку Лицинију Еудоксију и њене две ћерке. Овога пута Гејсерих је у Картагини организовао свадбу свог сина и царске невесте Еудокије.

Еудокија је Хунериху родила само једно дете, сина Хилдериха. Временом су разлике између двоје супружника постале све веће, нарочито у погледу верских питања. Хунерих је, као и већина Вандала, био следбеник аријанског учења, осуђеног као јерес на Првом васељенском сабору 325., а његова жена православља. Еудокија је напустила Хунериха и отишла на ходочашће у Јерусалим. Неколико дана по приспећу у Свети град Еудокија је преминула 471. или 472. и сахрањена је у гробници своје баке Елије Еудокије, супруге цара Теодосија II.

Хунерих је најпосле наследио престо пошто је његов времешни отац Гејсерих умро 25. јануара 477. године. Гејсерих је установио закон по коме се у Вандалској краљевини круна наслеђивала по принципу сениоријата, дакле за престолонаследника је аутоматски проглашаван најстарији мушки члан династије.

Други део Гејсериховог наслеђа био је мировни споразум који је вандалски краљ склопио са источноримским (византијским) царем Зеноном 474. године, а који је Хунериховим православним поданицима гарантовао слободу вероисповести. По ступању на престо нови краљ је послао своје емисаре у Константинопољ да обнове споразум са Зеноном. У почетку своје владе Хунерих је био попустљив према православнима и дозволио им је да изаберу новог епископа Картагине. Касније је пак Хунерих почео да спроводи агресивнију политику према православнима која се пред крај његове владавине претворила у прави прогон. Већ 480. Хунерих је почео да протерује православне свештенике и монахе и да кажњава Вандале који су прешли из аријанства у православље. Најзад, краљ је 24. фебруара 484. објавио закон којим је требало да се римски закони уперени против јеретика сада примене управо против православне, углавном романске популације Африке уколико не прихвати аријанство до 1. јуна те године. По овом закону православној цркви су одузете све цркве, свештенству је забрањено да врши верске обреде а мирјанима да поклањају или завештавају цркви имовину. По православној традицији неколико угледних Римљана је у том периоду пострадало мученичком смрћу попут бившег проконзула Картагине Викторијана из Хадрумента, Фрументија и неколико имућних трговаца. Међутим, таман када се прогон захуктао, Хунерих је умро 23. децембра 484. године.

Хунерих је покушавао да престо остави свом и Еудокијином сину Хилдериху. Услед Гејсериховог закона о правилу сениоријата Хунериха је наследио његов синовац Гунтамунд.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.