Геноцид над Србима у Другом свјетском рату

Током Другог свјетског рата извршен је геноцид[1] над српским становништвом, у коме је између 900.000 и 1.200.000 Срба убијено на подручју НДХ и остатка окупиране Југославије.

Службени извјештај Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ), касније Федералне Народне Републике Југославије (ФНРЈ), објављен 26. маја 1945, наводи да је укупан број жртава рата (људи свих националности, убијени или умрли као посљедица рата) износи 1.685.000 (један милион и шест стотина и осамдесет пет хиљада).[2]

Касније, Државна комисија задужена за утврђивање ратних злочина на простору Југославије утврђује да је број жртава рата 1.706.000.[2]

Fascist genocide in yugoslavia-sr
Мапа подручја на којем су фашисти починили геноцид над Србима и другим грађанима Југославије у току Другог свјетског рата
Fascist concentration camps in yugoslavia-sr
Концентрациони логори у Југославији у Другом свјетском рату

Демографски губици

Укупни демографски губици свих националности на подручју Југославије се процјењују од 2.000.000 (два милиона) до 3.250.000 (три милиона и двјесто педесет хиљада) људи.[2]

По процјенама разних историчара, они прецизније износе:[2]

  • Долфе Вогелник, 3.250.000 (три милиона и двјесто педесет хиљада)
  • Драгољуб Тасић, 2.428.000
  • Владимир Стипетић, 2.200.000
  • Владимир Жерјавић, 2.081.000
  • Иво Лах, 2.073.000
  • Младен Фригановић, 2.042.000
  • Богољуб Кочовић, 1.985.000

Број жртава

Број жртава рата (људи свих националности, убијени или умрли као посљедица рата) на простору читаве Југославије, износи од 947.000 до 1.800.000, по процјенама разних историчара:[2]

  • Долфе Вогелник, 1.814.000 (један милион и осам стотина и четрнаест хиљада)
  • Владимир Стипетић, 1.700.000
  • Пол Мејер и Артур Кембел, 1.067.000
  • Владимир Жерјавић, 1.027.000, (947.000 у земљи, 80.000 ван земље)
  • Богољуб Кочовић, 1.014.000

Савезни завод за статистику у Београду је објавио податак страдалих у Југославији од 6. 4. 1941. године до 15. 5. 1945. године са укупним бројем од 657.101 лица од тога: Срба 392.775, Хрвата 80.980, Јевреја 52.511, Словенаца 41.353, Муслимана 34.698, Црногораца 18.343, Рома 10.924, Македонаца 6.718, Албанаца 3.257, Мађара 2.304, Словака 1.082, Турака 685 и осталих националности 11.471.

Окупација Југославије

Послије Априлског рата и окупације Југославије 1941. Краљевина Југославија је подијељена у неколико окупационих зона.

Геноцид над Србима

Доказивати намјеру истребљења једног цијелог народа је увијек најмање двоструко опасно. Неповриједити жртву и неуопштити злочинца. Злочин над дјецом једног народа је крунски доказ намјере геноцида. Зато доказ о геноциду и треба почети истином о убијању дјеце једног народа. Већ су, само фотографије козарачке дјеце по концентрационим логорима за дјецу у данашњој Републилци Хрватској, тада Независној Држави Хрватској, по себи потребан и довољан доказ овом чину и овој намјери. Сама чињеница да је један број Хрвата, поред побијених 15.000 српске дјеце, спасао око 10.000 српске дјеце, говори да је намјера злочина и већа од оне која је остварена. Намјера и чин су били да се побије и покрсти преко 30.000 српске дјеце и по цијену да хипотека овог злочина остане у наслијеђе и невиним Хрватима. Јастребарско је, поред логора за дјецу у Сиску и Лоборграду један од синонима најужаснијег цивилизацијског чина.

Јастребарско, логор за српску децу у Независној Држави Хрватској, био је у II светском рату једини концентрациони логор (затвор, тамница, стратиште) у свету специјализован за смештај и погром деце. Патент хрватског национализма, непознат и немачким фашистима, јединствен у историји цивилизације, којим је, недвосмислено, вршен геноцид над Србима.[3][4][5][6]

Геноцид над Србима у Независној Држави Хрватској (НДХ)

Ustaše sawing off the head of a Serb civilian
Усташе су 1942. тестером одрезали главу Бранку Јунгићу, младићу из села Грабовца код Босанске Градишке. Тестера се чува у Музеју Републике Српске у Бањалуци.

Само две недеље након проглашења НДХ, 25. априла 1941. Павелић је забранио употребу ћирилице и издао наредбу о ношењу плаве траке са словом П ("Р") за православне. Јевреји су носили жуту траку. Србима и Јеврејима забрањено је да се возе трамвајима.

Након сусрета Павелића са Адолфом Хитлером, влада НДХ је усвојила расне законе 22. јула 1941. године.

2. јуна 1941. затворене су све православне школе.

4. јуна 1941. у Загребу је одржана конференција усташких и немачких представника са темом исељења Словенаца из Рајха у Хрватску и Србију, и Срба из Хрватске у Србију. Требало је преселити 180.000 Словенаца и 205.000 Срба. Прогнаници су смели понети по 50 kg пртљага и 500 динара готовог новца. Протокол је извршен тако што је 7.174 Словенца и 11.235 Срба пребачено у Србију под наведеним условима. Још око 200.000 Срба пребегло је илегално у Србију.[7]

25. јуна укинут је патријаршијски прирез од 10 %, који су плаћали православни.

18. јула забрањен је назив „српска православна вјера“ а уведен „грко-источна вјера“.

20. септембра конфискована је имовина Карловачке митрополије.

Миле Будак, Павелићев министар и доглавник, изјављује у јулу 1941. у Госпићу: „Један дио Срба ћемо побити, други раселити, а остале превести на католичку вјеру и тако претопити у Хрвате."[8]

Милован Жанић, министар у усташкој влади, 3. јуна 1941. у Новој Градишци изјављује: „Ово има бити земља Хрвата и никога другога и нема те методе коју ми нећемо као усташе употребити, да начинимо ову земљу збиља хрватском, и да је очистимо од Срба, који би нас угрозили првом згодом. Ми то не тајимо, то је политика ове државе и то кад извршимо, извршит ћемо оно, што пише у усташким начелима."[9][10]

Мирко Пук, усташки министар правосуђа и богоштовља у Крижевцима 6. јула 1941. поручује Србима: „Или се уклоните из наше земље милом или ћемо вас истјерати силом."[11]

Усташки стожерник Виктор Гутић ће у мају 1941. у свом говор у Санском Мосту рећи: »Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геџа, наших крвопија, нестало је циганске династије Карађорђевића, а и код нас— ускоро — друмови ће пожељет Србаља, ал' Србаља више бити неће. Издао сам драстичне наредбе за њихово потпуно економско уништење, а слиједе нове за потпуно истребљивање. Не будите слаби ни спрам једнога. Држите увијек на уму да су то били наши гробари и уништавајте их гдје стигнете, а благослов нашег поглавника и мој вам неће узмањкати.«[12])

Под својим вођом Антом Павелићем, хрватске усташе су почеле са прогоном и убијањима Срба, Јевреја и Рома (Цигана).([13][14][15]

Људске очи за Павелића

Људске очи за Анту Павелића један је од страшних злочина усташке НДХ у другом светском рату.

Први је то поменуо у књизи Капут (Kaputt) писац и ратни извештач са источног фронта Курцио Малапарте.[16]

„Док је Поглавник говорио, примјетио сам на столу котарицу од врбовог прућа. Поклопац је био подигнут и видело се да је дупле пуна плодова са мора...некаквих острига,...онаквих какве се могу видети у посудама у излозима Дортним&Мајсон, на Пикадилију у Лондону... - То су остриге из Далмације ? - упитао сам Поглавника. Анте Павелић подиже поклопац и показајући ми...ту љигаву, слузаву масу острига, реће, смешећи се: - То је поклон мојих верних усташа ! Овде има двадесет килограма људских очију...”

Мало касније (1945.) је слично записао и словеначки писац и партизан Витомил Зупан, који је код Огулина 1945. водио партизанску засједу према усташама. Након успешне засједе код једне убијене усташе нашли су велику кесу, у њој је било 300-400 парова људских очију. У посебној кесици биле су издвојене и плаве очи. На кеси је било написано Плаве девојачке очи за Анту Павелића.[17]

Број страдалих

Процјене о броју убијених Срба у Другом свјетском рату се крећу од 900.000 до 1.200.000. Од тог броја су усташе у Босни и Херцеговини и Хрватској убили од 330.000 до 390.000 Срба у концентрационим логорима, по подацима Америчког музеја холокауста. По процјенама њемачких окупатора, официра и дипломата, убијено је до два пута више Срба, односно 600.000-800.000.

На примјер Хитлеров изасланик Херман Нојбахер је писао: „Када главни усташе тврде да су убили један милион православних Срба (укључујући бебе, дјецу, жене и старце), то је по мом мишљењу претјеривање. На бази докумената које сам ја добио, процјењујем да је убијено 750.000 незаштићених људи.“[18]

Children detainees in NDH
Деца у једном од логора на простору НДХ

Познатији концентрациони логори и стратишта у „НДХ“ су били:[19]

Неутврђен број Срба је побијен ван концентрационих логора, на разним губилиштима, и бачен у јаме, ријеке и друге локације. Сабирање само жртава из концентрационих логора стога не даје прави број убијених људи.


Наведене изјаве и прописи усташких властодржаца ревносно су спровођене у живот. По угледу на нацистичка искуства, одмах по проглашењу НДХ формирана је Усташка надзорна служба (УНС), од марта 1943. позната као РАВСИГУР (Главно равнатељство за јавни ред и сигурност), под чијом управом је био читав низ концентрационих логора:

  • Логор Даница је први усташки логор, формиран већ 29. априла 1941. године, кроз који је прошло преко 5.000 логораша.
  • Логор Керестинец. Радио само у 1941. У њему су били углавном политички затвореници. Готово сви су побијени.
  • Логор на острву Паг. За непуна три месеца постојања (25. јун 1941 – крај августа 1941) кроз логор је прошло око 16.000 затвореника. Највећи број је побијен (само у Јадовно на погубљење послано је 3.000 Срба), а мањи део упућен у Јасеновац.
  • Логор Крушчица. Формиран крајем августа, ликвидиран крајем септембра 1941. Од око 3.000 логораша већина су били Јевреји. Преживели мушкарци послани у Јасеновац, а деца и жене у Лобоград.
  • Логор Лепоглава. Основан још у Аустроугарској у 19. веку. У њему је побијено око 1.300 логораша.
  • Логор Ђаково. У њему је ликвидирано више хиљада, углавном Јевреја, и то жена и деце.
  • Логор Тења код Осијека. Формиран у јуну, ликвидиран у августу 1942. године. Око 3.000 логораша, заточених у том периоду, ликвидирано у Јасеновцу, Горњој Ријеци и Аушвицу.
  • Логор у Сиску (3. август 1942. – јануар 1945). Одавде су заточеници одвођени у логоре Јасеновац и Стара Градишка, или на рад у Немачку. Дечји логор у Новом Сиску, у основној школи, ликвидиран је у јануару 1943. За четири месеца постојања кроз њега је прошло 6.693 детета, од којих је умрло 1.637. Готово сва деца су испод Козаре.
  • Логор Јастребарско радио је два месеца. Око 1.300 логораша пребачено је у Јасеновац. Али кроз дечји логор Јастребарско, у периоду 12. јул 1942 – 26. август 1942. прошло је 3.336 деце, од тога више од 2.000 са Козаре. Логор је био под управом часних сестара конгрегације св. Винка Паулског. За непуних месец и по дана умрло је 768 деце (по изјави гробара Фрање Иловара, који је био плаћен по комаду).
  • Логор Цапраг код Сиска. Служио је као сабирни логор, углавном за свештенике СПЦ, а касније за све Србе, који су депортовани у Србију. Након престанка депортација, логор је ликвидиран.
  • Логори Лобоpград и Горња Ријека у Хрватском загорју. Служили су углавном као транзитни за Аушвиц, Јасеновац и Стару Градишку.
  • Логор Госпић. Формиран у јуну 1941. Дневни капацитет логора био је до 3.000 логораша. С обзиром на велики прилив нових логораша, свакодневно је на стратиште Јадовно на Велебиту одвођено 200–400 логораша и убијано.
  • Логор Јасеновац. Формиран у августу 1941. Ликвидиран априла 1945. По свирепости, садизму, бестијалности највишег степена нема му равна у историји. Број жртава никада није тачно утврђен. Логорска архива је два пута уништавана (почетком 1943. и априла 1945). Земаљска комисија Хрватске констатовала је у извештају Међународном војном суду у Нирнбергу, да је број жртава 500.000–600.000. Најчешће се помиње бројка око 700.000. О зверствима усташа постоји изузетно обимна документација. Највећи број жртава логора су били Срби, а међу жртвама су били и Јевреји и Роми.
  • Логор Стара Градишка — „Јасеновачки логор V". Број побијених логораша никада није утврђен. О бестијалности усташа говоре чињенице: у стратишту Кула смрти било је уређено специјално мучилиште. У ћелијама за клање урађени су посебни одводи крви покланих. У лето 1942. угушено је гасом око 600 деце. За католички Божић 1942. поклано је око 600 жена, итд.

Усташе су смишљале веома окрутне начине убијања, тако да су се користили ножеви, маљеви, а чак је смишљено и ново оружје звано Србосјек за брзо клање Срба.

Осим логора смрти, усташе су вршиле масовне покоље на лицу места, по селима, одводећи похватане Србе до јама, бунара, бездана или река, клали их, убијали маљевима, стрељали или живе бацали у масовне гробнице.

Један од највећих усташких злочина је Гаравички геноцид над Србима и Јеврејима бихаћког среза. У јулу 1941. године усташе су побиле 12.000 Срба из града Бихаћа и околине. Срби су бацани у јаме на Гаравицама, у оближње реке или су клани по својим кућама и њивама.

Геноцид над Србима у окупираној Србији

Racija1942 02
Мапа места захваћених рацијом у јануару 1942. године у јужној Бачкој, у којој су мађарске окупационе снаге убиле 3.809 цивила углавном српске, јеврејске и ромске народности (према историчару Звонимиру Голубовићу)

У октобру 1941, њемачки окупатори су убили 2.800 цивила у само једном дану у Крагујевцу (видјети Крагујевачки октобар).

У Војводини, њемачка и мађарска војска и усташе су починили бројна звјерства над цивилима. Око 50.000 је убијено, а око 280.000 је мучено или ухапшено у Новосадској рацији. Жртве су били углавном Срби, али и Јевреји и Роми.[20] Током Новосадске рације, више од 1.300 људи убијено за 3 дана само у Новом Саду.

Након окупације Југославије у пролеће 1941. године, Фашистичка Италија је ставила читаву област Метохије, већи дио Косова, западни дио Македоније и мање делове Црне Горе под управу квислиншке албанске владе. Прогон Срба и осталих неалбанаца је био суров на овом подручју.[21][22][23][24][25]

Мустафа Круја, премијер Албаније је био на Косову у јуну 1942, и на састанку са вођама Албанаца на Космету је изјавио: "Све староседеоце Србе огласити колонистима и као такве преко албанских и италијанских власти послати у концентрационе логоре у Албанији. Насељенике Србе треба убијати".[26][27]

Срби су убијани и мучени на најстрашније начине, већ од априла 1941. године. Имовина је покрадена, куће спаљене, а власт ФНРЈ је 1945. донијела одлику којом се забрањује повратак српских прогнаника на Косово и Метохију, охрабрујући тиме даљи геноцид.[28]

Познатији концентрациони логори и губилишта у Србији су била:[19]

Многи људи су поубијани и ван логора и губилишта, масовним стријељањима у циљу одмазде, у покретним гасним коморама и другдје.

Референце

  1. ^ „Genocide of the Serbs”. The Combat Genocide Assoication. Приступљено 5. 9. 2015.
  2. 2,0 2,1 2,2 2,3 2,4 Lituchy 2006, стр. 3.
  3. ^ Paris 1961, стр. 100.
  4. ^ Nikolić 1979.
  5. ^ Lukić 1979.
  6. ^ Koncentracijski logor Jastrebarsko - Wikipedija
  7. ^ Tomasevich 2002, стр. 86–88.
  8. ^ Novak 1948, стр. 605.
  9. ^ Djilas 1991, стр. 119–120.
  10. ^ Klajn 2007, стр. 92–93.
  11. ^ Dedijer 1987, стр. 185.
  12. ^ Basta 1986, стр. 202.
  13. ^ Cornwell 1999, стр. 250.
  14. ^ Trifković 1998, стр. 144-145
  15. ^ Paris 1961.
  16. ^ књига: Курцио Малапарте: Kaputt (1972)
  17. ^ Vitomil Zupan 1945: Modre dekliške oči za Pavelića, Slovenski zbornik 1945.
  18. ^ Paris 1961, стр. 9.
  19. 19,0 19,1 Lituchy 2006, стр. XXV.
  20. ^ Enciklopedija Novog Sada, Sveska 5, Novi Sad, 1996. (pp. 196)
  21. ^ Kosovo and Metohija, Приступљено 28. 3. 2013.
  22. ^ http://www.rastko.rs/kosovo/istorija/savic_skenderbeyss.html Rastko project: Albanian Skenderbeg SS Division
  23. ^ Нацистички геноцид над Србима - Православље - НОВИНЕ СРПСКЕ ПАТРИЈАРШИЈЕ Архивирано на сајту Wayback Machine (децембар 25, 2013) (на језику: енглески), Приступљено 28. 3. 2013.
  24. ^ www.glas-javnosti.co.rs, Приступљено 28. 3. 2013.
  25. ^ Roots of Kosovo's Fascism, Приступљено 28. 3. 2013.
  26. ^ Богдановић 1985, стр. 203.
  27. ^ Reuter 2000, стр. 158.
  28. ^ Јевтић 1990.

Литература

Спољашње везе

Балван револуција

Балван револуција је назив протестног покрета Срба у Хрватској, који је постојао у почетној фази ратних сукоба у бившој Југославији 1990. године. Националистичке мјере хрватских власти, као и њихова тежња ка отцјепљењу од остатка Југославије, изазвале су талас протеста код Срба, који се претворио у покрет за аутономију са изразитом жељом за останком у јединственој држави.

Протестни покрет је добио назив по барикадама на путу које су прављене од обореног дрвећа и великог камења, којима су Срби блокирали бројне путеве широм Далмације 17. августа 1990. године, како не би дозволили Хрватској полицији да спријечи српски референдум о аутономији. Резултат револуције је стварање Српске аутономне области Книнска Крајина.

Велика Хрватска

Велика Хрватска је националистички политички концепт који тежи ка проширењу граница Хрватске и обухватању свих Хрвата, као и сродних народа које хрватски националисти желе да асимилују, у оквир једне државе, а такође и припајању Хрватској територија, које су, према виђењу хрватских националиста, „историјски хрватске“ по концепту „историјског права Хрвата“, односно „хрватског државног и природног права“. Према концепту Велике Хрватске, у састав овакве државе би, поред територије данашње Хрватске, ушла и цела Босна и Херцеговина, као и дијелови Србије и Црне Горе, односно подручја у којима су етнички Хрвати мањина у односу на Србе, Бошњаке и Црногорце.

Венсов план

Венсов план (енгл. Vance plan, хрв. Vanceov plan) био је мировни план преговора бившег државнг секретара САД Сајруса Венса у новембру 1991. године током рата у Хрватској. У то вријеме, Венс је био посебни изасланик Генералног секретара ОУН; био је асистент америчког дипломате Херберта С. Окјуна током преговора. План је био тако осмишљен да спроведе прекид ватре, демилитаризује дијелове Хрватске који су били под контролом хрватских Срба и Југословенске народне армије (ЈНА), дозвољавајући повратак избјеглица и стварајући повољне услове за преговоре о сталном политичком рјешењу сукоба који је настао усљед распада Југославије.

Венсов план се састојао од два споразума. Први споразум, познат као Женевски споразум, потписали су југословенски министар одбране генерал Вељко Кадијевић, предсједник Србије Слободан Милошевић и предсједник Хрватске Фрањо Туђман у швајцарском граду Женеви 23. новембра 1991. године. Због тога што споразум о прекиду ватре у то вријеме није одржан, даљи преговори довели су до Споразума о имплементацији 2. јануара 1992. године. Споразум о имплементацији, који су потписали генерал-пуковник Андрија Рашета и хрватски министар одбране Гојко Шушак у Сарајеву у Босни и Херцеговини, довео је до дугорочног прекида ватре, који су надгледале Заштитне снаге Организације уједињених нација (УНПРОФОР). Стране нису у потпуности спровеле остале главне одредбе Венсовог плана.

Задарска кристална ноћ

Задарска кристална ноћ или Прогон задарских Срба 1991 је назив за рушилачки поход хрватских шовиниста у Задру 2. маја 1991. године, када је више од 2.000 Хрвата наоружаних палицама, моткама, каменицама, шипкама, флашама кренуло у уништавање и пљачкање имовине Срба (кућа или викендица) и локала фирми из СР Србије. Уништено је више од 130 објеката и 470 српских кућа.

Заједничко веће општина

Заједничко веће општина (скраћено: ЗВО; хрв. Zajedničko vijeće općina) је тело које усклађује интересе српске етничке заједнице у источној Славонији, Барањи и западном Срему на подручју Осјечко-барањске и Вуковарско-сријемске жупаније, координише права и даје иницијативе и предлоге према институцијама власти Републике Хрватске.

Католичка црква и усташе

Однос између Католичке цркве и усташког покрета дели се на три историјска периода. Први обухвата предратно време, од оснивања усташког покрета до избијања Другог светског рата у Југославији (1941). Други период обухвата време од стварања Независне Државе Хрватске (1941) до њене пропасти (1945). Трећи период обухвата послератно време и односи се на учешће Католичке цркве у спасавању усташких вођа преко пацовских канала, и даљу сарадњу са усташком емиграцијом.Иако су истакнути припадници католичког клера одржавали везе са усташким покретом већ током предратних година, званична сарадња између Католичке цркве и усташа успостављена је тек у време стварања НДХ (1941), као једне од неколико вештачких творевина које су створили немачки нацисти током Другог светског рата. Током ратних година, Католичка црква је уз помоћ усташког покрета интензивно радила на покатоличавању православних Срба, а такође се код усташких власти залагала за укидање старокатоличких цркава на подручју НДХ.Улога Католичке цркве у усташком режиму НДХ је и данас контроверзна. Било је неколико митинга и јавних састанака Анте Павелића, вође усташа, са бискупима и надбискупом Алојзије Степинцем. Стварање НДХ је одобрено од многих свештеника Католичке цркве као и црквене хијерархије. Када је настала НДХ 10. априла 1941. године, многи водећи црквени званичници су целу ситуацију доживљавали као поновно рађање католичке државе. Степинац је активно подржавао усташки режим Анте Павелића.Део католичког свештенства је непосредно учествовао у усташким прогонима и геноциду који је извршен над Србима, Јеврејима и Ромима. За детаље о геноциду, погледати чланке Геноцид над Србима у Другом свјетском рату и Хронологија геноцида над Србима у Другом свјетском рату.

Коалиција Српска слога

Коалиција „Српска слога" (скраћено: КСС) је мрежа политичких партија и удружења грађана Срба у Хрватској настала ради заједничког наступања и усклађеног деловања у јавном животу Републике Хрватске.

Коалоцију чине Демократска партија Срба, Наша странка, Српска народна странка, Нова српска странка, Заједница Срба у Републици Хрватској, Српски демократски форум и Српско културно-просвјетно друштво „Просвјета“.

Логор Горња Ријека

Концентрациони логор Горња Ријека, службено Дјечији дом за избјегличку дјецу, био је концентрациони логор у Независној Држави Хрватској. Логор се налазио у Горњој Ријеци код Крижеваца. Основан је 1942. године као логор за дјецу до 16 година, посебно за српску, али и јеврејску дјецу.

Логор Доња Градина

Логор Доња Градина који је познат и као Логор VIII јасеновачког система усташких концентрационих логора за масовно истребљење Срба, Јевреја и Рома у НДХ од стране усташких власти под командом Анте Павелића. Логор Доња Градина није био логор у правом смилу, већ главни стратиште у ком су убијани заточеници из логора III Циглана. Оформљен је 1942. године, а био је активан све до завршетка Другог свјетског рата 1945. и слома НДХ.

Масакр у Благају 1941.

Усташки покољ у Вељуну 1941. је назив за масовно убиство 520 Срба из кордунашког села Вељуна, и његове околине који је трајао од 6. до 8. маја 1941. То је други већи покољ Срба на територији НДХ, након онога у Гудовцу крај Бјеловара 28. априла 1941. Починила га је група под директном командом Вјекослава Лубурића. У овом монструозном злочину, који је предводио Иван Никић, поред представника Усташке Надзорне Службе (УНС), учествовало је и неколико католичких свештеника.

Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу

Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу (енгл. The International Commision for the Truth on Jasenovac) је интернационална организација која окупља најистакнутије свјетске стручњаке из поља проучавања геноцида и холокауста, а бави се истраживањем истине о Систему усташких концентрационих логора смрти Јасеновац.

Ова комисија је основана 2000. године под називом „Међународна комисија стручњака за истину о Јасеновцу“. Сједиште комисије је у Бањалуци.

На Кордуну гроб до гроба

На Кордуну гроб до гроба је пјесма везана за период из 1941. године, када је усташки режим починио масовне злочине геноцида на Кордуну и цијелој територији „НДХ“. То се наставило до краја рата, са посебно трагичном офанзивом у прољеће 1942, када су усташе, домобрани, Нијемци и Италијани опколили Петрову гору. Већи дио опкољеног народа је убијен, а понеке су мајке, изнемогле од глади и ужаса, остављале и своју дјецу у дупљама дрвећа. Пробој обруча на Петровој гори је обухватао и такве очајничке акције као што је био јуриш око 300 „рогуљаша“ (сељаци наоружани само рогуљама) на добро наоружане усташе утврђене на врху Петровац.

На цијелој територији Кордуна број жртава фашизма током цијелог Другог свјетског рата износи 27.457, односно око 30% предратног становништва. Као сјећање на ове догађаје настала је позната народна пјесма „На Кордуну гроб до гроба“.

Организације Срба у Хрватској

Организације Срба у Хрватској представљају организације српске националне мањине у Републици Хрватској.

Централна институција је Српско народно вијеће. Централна културна, научна и просветна установа је Српско културно друштво Просвјета. Српско привредно друштво Привредник је најстарија активна организација, док је водећа културно-информативна огранизација Срба у Хрватској Српски народни форум.

Прогон православних хришћана

Прогон православних хришћана или анти-православни прогон је прогон хришћана због припадности православљу, односно православној цркви. Током историје, прогони православних хришћана су спровођени од стране других хришћанских деноминација, најчешће римокатоличке цркве, других верских заједница, најчешће исламске или антирелигијских покрета, најмасовније од стране бољшевика и сличних покрета.

Прогон православних хришћана укључује све облике насиља или подстицања на насиље путем анти-православне пропаганде, принудног или насилног преверавања, напада на православне храмове, манастире и друге православне установе, уништавања културно-историјског и уметничког наслеђа, дискриминације православних хришћана у јавном животу, појединачног или колективног ускраћивања верских права и слобода, физичког прогона на верској основи, све до масовних прогона, убистава и религиоцида, односно верског геноцида.

Просветно-привредно друштво Српска зора

Просветно-привредно друштво Српска зора је било просветно-привредно друштво дубровачких Срба основано по узору на Српско привредно друштво Привредник. Национални рад приморских Срба одвијао се преко просветних и привредних друштава која су окупљала Србе и православне и католичке вероисповести, стога је друштво имало за циљ унапређење привреде као и подизање опште просвећености Срба на приморју. По објави рата Србији 1914. забрањена је употреба ћирилице и сва српска друштва.

Српски демократски форум

Српски демократски форум (краће: СДФ) је организација Срба у Хрватској која, у сарадњи са домаћим и међународним организацијама и институцијама, штити људска права, права националних мањина, развија и унапређује међуетничку толеранцију и разумевање и ради на обнови међусобног поверења и уважавања.

Форум је прва српска невладина организација у Хрватској настала у контексту распада СФР Југославије. Форум је добровољна, невладина, непрофитна и нестраначка организација.

Српско културно друштво Просвјета

Српско културно друштво „Просвјета“ (скраћено: СКД „Просвјета") је централна културна, просветна и научна установа Срба у Хрватској, с циљем очувања и развијања националног идентитета.

У својој делатности Просвјета се руководи принципима мултикултуралности и интеркултуралности, те властите културне самосвести. У складу са својим разумевањем националног идентитета Срба у Републици Хрватској, Просвјета афирмише његове вредности на двојак начин: као део хрватске културе и као део културе српског народа у целини.

Српско народно вијеће

Српско народно вијеће (скраћено: СНВ) је изабрано политичко, саветодавно и координативно тело које делује као самоуправа Срба у Републици Хрватској у стварима у које припадају питања њихових неотуђивих људских, грађанских и националних права, те у питањима њихова идентитета, њихове партиципације и интеграције у хрватско друштво.

Пун назив гласи: Српско народно вијеће - Национална координација вијећа српске националне мањине у Републици Хрватској.

Хронологија геноцида над Србима у Другом свјетском рату

У току Другог свјетског рата убијено је од 900.000 до 1.200.000 Срба, по разним изворима. Непотпуна хронологија геноцида је овдје дата, а додатни детаљи о геноциду су дати у чланку Геноцид над Србима у Другом свјетском рату.

Учесници
1941.
1942.
1943.
1944.
1945.
Злочини
Повезано

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.