Геза II

Геза II (1130 у Пољској — 1162) из династије Арпадовића био је угарски и далматинско-хрватски краљ од 1141. до 1162. године.[1] Био је син краља Беле II Слепог и Јелене, ћерке рашког великог жупана Уроша I Вукановића.

Геза II
Géza II
Геза II Угарски
Датум рођења1130.
Место рођењаТолна
Пољска
Датум смрти31. мај 1162. (31/32 год.)
Место смртиУгарско краљевство
ДинастијаАрпадовићи
ОтацБела II Угарски
МајкаЈелена Вукановић
СупружникЕуфросина Кијевска
ПотомствоСтефан III Угарски, Бела III, Елизабета од Угарске, Геза, Јелена од Угарске
Краљ Угарске, Далмације и Хрватске
Период11411162.
ПретходникБела II Угарски
НаследникСтефан III Угарски

Раније године

Кад му је отац Бела II умро 1141, Геза је био малолетан. Бела је пре своје смрти дао поубијати већи број могућих претендента на угарско престо како би сину осигурао наследство. У име малолетног Гезе владала је краљица Јелена заједно са њеним рођеним братом Белошем који је постао палатин (регент) Угарске, касније бан Хрватске и најзад бан Срема.[2] Јеленин старији брат Урош II наследио је оца и постао велики жупан Рашке око 1145. године.

Борбе и владавина

Геза II је морао, као пре њега његов отац, да се бори са Борисом, сином краља Коломана који се сматрао илегитимним. Посебно после 1146. задњи је енергично гледао да оствари своје циљеве и постане краљ Угарске. У тој фази борба за престо дошло је до промена савезништва, где су руски кнежеви подржавали Гезу, док је Борис успео да добије на своју страну Пољску, Чешку, Аустрију, Баварску и немачког краља Конрада III. Конрад опет био је у савезништву са Византијом, што је Гезу навело да поведе, заједно са руским кнежевима и рашким великим жупаном, од 1150. до 1156. шест ратних похода против Византије. Требало је да ратови потврде угарска права на Галич у данашњој Украјини.

Рат са Византијом

Кроз Угарску је 1147. пролазила бројна крсташка војска. У Други крсташки рат су кренули француски краљ Луј VII и немачки краљ Конрад III. Борис је покушавао да искористи крсташку војску и преузме власт, а када му то није успело отпутовао је са крсташима у Цариград. Византијски цар Манојло I Комнин му је обећао помоћ; међутим док је трајао крсташки рат није могао ништа конкретно да преузме. Ипак је Манојло као и његови претходници хтео да се послужи Бориса ради проширења своје државе. Склопио је савез са Млечанима и са краљем Конрадом против Гезе, док је Геза са своје стране склопио савез са Норманима из јужне Италије, са швапским војводом Велфом VI, непријатељем Конрадовим, и са својим ујаком Урошем II.

Док је цар Манојло ратовао против Нормана, у Рашкој је избила побуна против византијске врховне власти коју је подржавао Геза. Већ 1150. дошло је код реке Таре до боја удружене српско-угарске и византијске војске, где је византијска војска извојевала победу. Идуће године је провалила у Угарску, освојила Земун и опустошила Срем. Како је исте године умро Конрад III, цар Манојло Комнин је склопио мир са Гезом. Нови цар Светог римског царства Фридрих I Барбароса наставио је политику својих претходника и у циљу новог крсташког рата одржао савез са Манојлом.

У Угарској су затим настале компликације унутар саме Гезине родбине. Геза је за савладара узео свог сина Стефана III, супротно очекивању своје браће. Гезин брат Стефан је отишао у Цариград, а убрзо га је следио и други брат Ладислав. Цар Манојло је сад поред Бориса имао Стефана и Ладислава као могуће претенденте на угарско престо. Дошло је до новог рата Угарске са Византијом. Геза је успео да придобије за нове савезнике Чешку и Манојловог брата од стрица Андроника Комнина, византијског намесника Београда и Браничева, који се надао да уз угарску помоћ преузме царску круну у Византији. Андроник је обећао Гези Београд, Браничево и Ниш, а он би му за наузврат помогао да свргне Манојла. Геза је искористио византијски-нормански рат и са војском стигао до Браничева. Манојло је сазнао за Андроникову издају и бацио га у тамницу, а кад је Геза дознао да стиже византијска војска почео је да се повлачи. Византијска војска је напала Угарску и претрпела тежак пораз, при чему је погинуо Борис, један од претендента на угарско престо. Геза и Манојло су најпосле 1153. склопили мир на пет година. Дунав и Сава су остале границе између Угарске и Византије, док је Рашка пала поново под византијску врховну власт.

Епилог

Геза II је из брака са кијевском кнегињом Јевросимом имао три сина, Стефана, Белу и Гезу. Умро је 31. маја 1162, а наследио га је син Стефан III.

Породично стабло

 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
16. Бела I
 
 
 
 
 
 
 
8. Геза I
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
17. Ричеза Пољска
 
 
 
 
 
 
 
4. Алмош Хрватски
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
2. Бела II Слепи
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
20. Изјаслав I Јарославич
 
 
 
 
 
 
 
10. Свјатополк II Изјаславич
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
5. Предслава Кијевска
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
1. Геза II
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
6. Урош I Вукановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
3. Јелена Вукановић
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
14. Константин Диоген
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
7. Ана Диогенеса
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
30. Јован Комнин
 
 
 
 
 
 
 
15. Теодора Комнин
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
 
31. Ана Даласина
 
 
 
 
 
 

Референце

  1. ^ Рокаи 2002.
  2. ^ Engel 2005, стр. 50.

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Бела II
Краљ Угарске
(1141—1162)

Наследник:
Стефан III
Јелена Вукановић

Јелена Вукановић (мађ. Ilona királyné), (р. после 1109 -† после 1161) је била ћерка Уроша I Вукановића великог жупана Рашке и његове супруге Ане и супруга угарског краља Беле II Слепог.

Јоланда од Арагона (умрла 1301)

Јоланда од Арагона (Сарагоса, 8. јун 1236 - Roncesvalles, 1301) била је супруга Алфонса X. Била је кћерка Ђаумеа I од Арагона и Јоланде од Угарске.

Јоланда од Угарске (супруга Ђаумеа I)

Јоланда од Угарске (Естергом, 1215 - Уеска, 1253) је била супруга Ђаумеа I од Арагона. Била је кћерка Андрије II Арпада и Јоланде од Куртенеа.

Арпадовићи

Арпадовићи или Арпадовци, Арпади (мађ. Árpádok, Árpád-ház, свк. Arpádovci), угарска су владарска династија из раног средњег века. Владали су Угарским краљевством до 1301. године. Династија је добила име по војводи Арпаду (890—917) (мађ. Árpád). Под вођством Арпада Мађари су се спустили од Прута, Дњестра и Буга у Панонску низију. Стефан I Угарски је био први угарски краљ. Краљ Коломан је завладао Хрватском 1102, те Далмацијом 1107. године.

Арпадовићи су често имали сукобе са Византијом и Венецијом. Са Византијом, Арпадовићи су ратовали због Босне и Срема. Половином XI века, Арпадовићи су исцрпели краљевску моћ, тако да је власт у земљи прешла у руке крупних велможа. У Хрватској се истичу Франкопани, Шубићи, Гусићи, Бабонићи и други. Крајем XII века владавина Арпадовића претворила се у расуло. Смрћу посљедњег Арпадовића, Андрије III Млечанина 1301, завршава се линија ове династије на угарском престолу. Арпадову лозу на престолу наслеђују Анжујци.

Према анализи Y хромозома Арпадовића, од стране мађарских научника, краљ Бела III и Арпадовићи припадају хаплогрупи R1a. Најближи сродници краља према YHRD бази живе на сјеверу Србије.

„The closest haplotype to that of King Béla was found as B1-Step-Neighbour in the YHRD. This had 32 repeats compared to the King’s 33 in marker DYS389II. This haplotype was discovered in the population living in Northern Serbia (Zgonjanin et al. 2017)”

Према анализи коју даје предвиђач хаплогрупа НЕВГЕН, а коју су објавили стручњаци Српског ДНК пројекта, Арпадовићи припадају грани R1a-Z93

Бела III

Бела III Угарски (око 1148 - 23. април 1196) био је угарски и далматинско-хрватски краљ од 1172. до 1196. године.

Бела II Слепи

Бела II Угарски, познат и као Бела Слепи (мађ. II.(Vak) Béla; 1110. – 13. фебруар 1141.), био је угарски и далматинско-хрватски краљ из династије Арпадовића од 1131. до 1141. године.Бела је још као дете ослепљен од стране свог стрица, угарског краља Коломана, који је желео да обезбеди наследство круне за свога сина Стефана II. Након Стефанове смрти, Бела је крунисан за краља 28. априла 1131. Због слепоће није имао већег утицаја на прилике у држави, због чега је управу државе препустио својој супрузи Јелени Вукановић, ћерки Уроша I Вукановића великог жупана Рашке. Јелена и Бела су имали шесторо деце: Гезу, Ласла II, Стефана IV, Алмоша, Жофију и Гертруду.

Пошто је Бела II наследио трон, борбу око угарске владарске столице наставио је други (наводни) Коломанов син - Борис, покушавши да издејствује и помоћ суседних држава Русије и Пољске. Сазнавши за то краљ Бела је склопио савез с аустријским војводом Леополдом III, који му је послао војну помоћ. Његова жена Јелена сазвала је сабор великаша у Араду на којем је дала погубити Борисове присталице, а њихова имања је запленила. Свог брата Белоша Вукановића поставила је за палатина и предала му врховну команду над угарском војском. Један део завереника ипак се успео спасити, побегавши у Пољску, где су настојали да придобију Пољаке за рат против Беле II и жене му Јелене.

Пољаци на челу са Болеславом III су покушали током 1133. и 1134. године да свргну Белу II, но он је успео да се одбрани. Пошто су се Пољаци сукобили и са римско-немачким царем Лотаром III, Бела II је одмах ушао у савез са Немцима. Увидевши неуспех своје војне, Болеслав је 1135. године склопио примирје, а током 1137. године и мир с Угарском. Идуће године Болеслав III је умро, а претендент Борис је био принуђен да потражи друге савезнике.

Године 1133. Бела II је преотео готово целу приморску Далмацију од Млетачке републике, осим Задра, као и Кварнерска острва. Од 1138. године Бела се у појединим изворима око чије поузданости историчари још увек расправљају, помиње и као краљ "Раме" што се према неким мишљењима односило на читаву Босну.

Краљ Бела II је спасио династију Арпадовића од изумирања и осигурао јој власт наредних век и по.

Умро је 14. фебруара 1141. године од последица великих количина алкохола. Наследио га је син Геза II.

Белош Вукановић

Белош или Белуш (Белус, Бјелош, Albeus; 1142 — 1157. (1163 — прије 1198) је био српски властелин из рашке династије Вукановића који је, захваљујући родбинским везама са угарском династијом Арпада постао палатин краљевине Мађарске и бан Хрватске. Када се његов брат Урош II Примислав по други пут одметнуо од византијске врховне власти, Белош је 1162. закратко по вољи цара Манојла I Комнина постао рашки велики жупан, али се убрзо након тога и вратио у Угарску где је касније и умро.

Белош је био син српског великог жупана Уроша I, и имао је још два брата, старијег Уроша II и млађег Десу, као и две сестре Јелену и Марију. Јелена је удата (1129—1130) за угарског принца и потоњег краља Белу II Слепог (1131—1141). За вријеме Белине владавине Белош је дошао је у Угарску, гдје су му дали титулу херцега (dux).

Послије смрти свога шурјака Беле Белош је са сестром Јеленом преузео туторство над њеним недораслим синовима, међу којима је најстарији био угарски краљ Геза II (1141—1161). Да би концентрисао што више власти у својим рукама, Белош је преузео титулу палатина у Угарској и бана у Хрватској. Са својим савезницима енергички одбијао нападе византијског цара Манојла I Комнина и царева Светог римског царства, који су против његовог штићеника Гезе помагали претендента Бориса Коломановића. Белошева кћи »Бановна« удала се 1150. за руског кнеза Владимира Долгорукова. Око 1158. Белош се одрекао се банске и палатинске части и вратио се у Србију, гдје га је 1162, након свргавања одметнутог Уроша II Примислава, Манојло I Комнин поставио за великог жупана. Али Белош није остао дуго у својој отаџбини, него се опет вратио у Угарску, док је рашки престо припао најмлађем брату Деси. Белош се већ 1163. спомиње се опет као бан хрватски. Послије 1163. нема више трагова о Белошу у јавном животу Угарске. Умро је у Угарској прије 1198. За свог живота саградио је у данашњем Баноштору на Дунаву велики манастир, који је обилато даровао. У Белошево време мјесто у којем је подигао своју задужбину носило је име Kewe, Кун, а онда су га почели називати Банов манастир (мађ. Ban monostra), па је тако постало и данашње име Баноштор.

Борис Коломановић

Борис Коломановић (мађарски: Borisz, грчки: Βορίσης Καλαμάνος, руски: Борис Коломанович; 1114 - 1153. или 1154.) је био претендент на угарски престо средином 12. века. Био је син Еуфемије Кијевске, друге супруге угарског краља Коломана. Након што је Еуфемија ухваћена у превари, Коломан ју је трудну истерао из Угарске. Борис је рођен у Кијевској Русији, где је одрастао као Коломанов незаконити син. Покушавао је да се домогне угарског престола у време владавине Коломанових наследника Беле II и Гезе II.

Вацлав I од Чешке

Вацлав I од Чешке (Праг, 1205 - Кралув Двур, 23. септембар 1253) је био краљ Бохемије. Био је син Отокара I Пшемисла и Констанце Угарске.

Градихна

Градихна (прва половина 12. века) је био српски краљ и владар Дукље, од око 1131. до око 1143. године. Након битке код Бара око 1125. године у којој је погинуо његов брат Грубеша, Градихна бежи у Рашку где је након унутарашњих сукоба свргнут жупан Урош I и затворен у тамницу. Тамо се оженио и добио три сина: Радослава, Лобара и Владимира. За то време краљ Ђорђе се измиро са његовом браћом Драгихном и Драгилом те им оставио део територије у Зети.Негде око 1127. краљ Ђорђе напао је Рашку и ослободио жупана Уроша I те га поново поставио за жупана. Градихна због нове ситуације бежи у Захумље где проналази ново уточиште. Након српског пораза у борби са Византијом 1129. и примања вазалних намета, Градихна је почео да ради активну политику у свргавању краља Ђорђа у којој му је највише помогао брат Драгихна ослањајући се на Византијску подршку.Уплашен овим, краљ Ђорђе утамничио је њиховог трећег брата Драгила и Михајла, сина бившег краља Владимира. Био је то повод за рат па су Градихна и Драгихна успели да уз помоћ Византијске војске која се налазила у Драчу поразе краља Ђорђа који се склонио у тврђаву Котор. Након кратке опсаде, краља Ђорђа су издали његови људи и предали га Византинцима који су га утамничили и одвели у Цариград где је и умро.

Уз византијску подршку, као некад његов брат Грубеша, Градихна се прогласио за новог српског краља негде око 1131. године. Његов долазак на престо означио је крај династијског грађанског рата и постепену обнову земље. Међутим, као резултат мешања Византије у унутрашње послове земље и ранији пораз српске војске 1129. то је уједно означило и дезинтеграцију и пад краљевства. Изгледа да лидери Рашке и Босне нису признавали Градихну за новог краља који се одржавао уз помоћ Византинаца. Тако је Урош I, некадашњи савезником краља Ђорђа, ојачао везе са угарским двором удајом своје кћерке Јелена за угарског престолонаследника Белу II 1130., а затим је и његов син Белош постао бан Хрватске и један од најмоћнијих људи тадашње Угарске. Босном је као бан владао Јеленин син, будући угарски владар Геза II око 1137. године.

Након деценије владања, у потпуности зависан од Византије, краљ Градихна је умро негде око 1143. године и сахрањен у манастиру Светог Срђа и Ваха. На престо га је наследио син Радослав уз пристанак новог византијског цара Манојла I Комнина (1143 - 1180), али не као краљ већ само као кнез.

Еуфросина Кијевска

Еуфросина Кијевска (око 1130 - око 1193) је била угарска краљица, супруга Гезе II (1141-1162).

Изабела Арагонска, краљица Француске

Изабела Арагонска (Козенца, 1248 - Козенца, 28. јануар 1271) је била супруга Филипа III Храброг. Била је кћерка Ђаумеа I од Арагона и Јоланде од Угарске.

Коломан I Асен

Коломан I Асен (1234 - 1246) је био бугарски цар (1241 - 1246) из династије Асена .

Био је син бугарског цара Јована Асена II (Ивана Асена II ).

Ладислав II Угарски

Ладислав II Угарски (1131 - 14. јануар 1163) био је угарски и хрватски краљ од 1162. до 1163. године.

Маргарета Угарска

Маргарета Угарска (1175 - 1223) била је супруга Исака II Анђела, а затим Бонифација Монфератског. Била је кћерка Беле III и Агнесе од Антиохије.

Саси

Саси или Саксонци су германско племе чија је прапостојбина била на подручју данашње северне Немачке. У касном Римском царству, име се користило као ознака за немачке обалске нападаче, а исто тако и као реч са значењем сличном оном које је касније имала реч „Викинг”. У меровишка времена, континентални Саси су били повезани са обалским регионом од кога је касније постала Нормандија. Иако се понекад напомиње да су водили борбе и у унутрашњости, долазићи у сукобе са Францима и Тиринзима, нема јасне дефиниције њихове постојбине. Могуће је да постоји само једна класична референца на омању домовину раног саксонског племена, али је она спорна. Према том предлогу, сматра се да је област коју су Саси најраније населили била Северна Албинџија. Ова општа област је близу вероватне домовине Англа.

Под притиском Франака Саси се шире са простора данашње Немачке према западној Европи између 3. и 5 века. Део Саса (у енглеском језику називани Saxons) што са Англима и Јитима из северне Немачке, Данске и Холандије прелазе на Британско острво у 5 и 6. веку, претопиће се у Енглезе. Њихово име данас се тамо очувало у називима Essex и Sussex.

Британски Саси, који се данас на енглеском називају англосаксонцима, постали су једна нација која је повезивала германске народе (Фризијце, Јуте, Англе) са романизованим староседеоцима, чиме су успостављене дуготрајне постримске краљевине еквивалентне онима које су формирали су Франци на континенту. Њихова најранија оружја и одећа јужно од Темзе били су засновани на касним римским војним модама, док су касније имигранти северно од Темзе показали снажнији северно немачки утицај. Термин „англосаксонски” је почео да се користи од 8. века (на пример у радовима Павла Ђакона) да би нагласила разлика између енглеских Саксонца и континенталних Саксонаца (који се у Англосаксонским аналима спомињу као Ealdseaxe, „стари Саси”), мада су исто тако обе групе, Саси Велике Британије и они из старе Саксоније (Северне Немачке) и даље неселективно називани „Сасима”, посебно у језицима Британије и Ирске.

Стефан III Угарски

Стефан III Угарски (мађ. III. István; * почетак јуна 1147-† 4. март 1172) био је угарски и далматинско-хрватски краљ од 1162. до 1172. године, из династије Арпадовића. Био је син угарског краља Гезе II и руске кнегиње Јевросиме.

Стефан IV Угарски

Стефан IV Угарски (мађ. IV. István, хрв. Stjepan IV, свк. Štefan IV; око 1133 – 11. април 1165) био је краљ Угарске и Хрватске 1163. године.

Урош II Примислав

Урош II Примислав (или Првослав) је био рашки велики жупан из династије Вукановића и владао је од око 1145. до 1162. године. Његова личност позната нам је искључиво из византијскох извора који описују походе цара Манојла I Комнина (1143—1180) против Срба и Угара средином 12. века.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.