Геза Чат

Геза Чат (мађ. Géza Csáth, право име Јожеф Бренер, мађ. Brenner József, 13. фебруара 1887 (према другим подацима — 1888), Суботица, Аустро-Угарска — 11. септембра 1919, Суботица, Краљевина СХС) — мађарски прозаик, драматург, сликар, музичар и музички критик, рођак писца Дежеа Костолањија.

Геза Чат
Bust of geza csath in subotica
Споменик Гези Чату у Суботици
Датум рођења13 фебруар, 1887.
Место рођењаСуботица
 Аустроугарска
Датум смрти11. септембар 1919. (32 год.)
Место смртиСуботица
 Краљевина СХС

Биографија

Рођен је у породици суботичког адвоката. Од детињства га је занимала музика. Изгубио је мајку када је имао осам година. Са 14 година објављивао је чланке о музици. Као музички критичар био је међу првима, који су подржавали напоре Беле Бартока и Золтана Кодаља, због чега је наишао на одбијање званичне музичке заједнице. Завршио је Медицинску школу у Будимпешти (1904), а затим Медицински универзитет (1909). Постао је неуролог. Објављивао је радове о медицини.

Као писац, брзо је стекао славу, био је близак утицајном часопису „Нигату” и његовој модернистичкој естетици. Од 1909. или 1910, када му је дијагностикована „плућна туберкулоза”, почео је да користи накотике (опијум, морфијум), а 1911. године покушао је да се слободи зависности од наркотика. Године 1912. напустио је престижну градску клинику и практиковала се у сеоској болници

Године 1914. позван је у војску. Године 1919. поново је покушао да се излечи од наркоманије, побегао из психијатријске болнице, покушао је да убије жену и изврши самоубиство (обоје су остали живи). Премештен у другу болницу, поново је побегао. Хтео је да се врати у Психијатријску клику Моравчик, али су га на демаркационој линији између Мађарске и Краљевине СХС привели војници српске војске. На крају је извршио самоубиство узимајући прекомерну дозу пантопона.

Књижевно стваралаштво и признање

Прво дело је објавио 1903. године. У његовим делима савремени научни поглед на свет комбинује се са ирационалним страховима, одражавајући како кризу Аустроугарско царства, тако и личну пишчеву психолошку кризу. Његови јунаци су углавном чудни, ментално болесни, несрећни и неуспешни.

Новеле и дневници Гезе Чата преведени су на енглески, француски, немачки, италијански, португалски, пољски, естонски и друге језике.

Његове радове екранизовао је мађарски режисер Јанош Сас, чији је филм „Витманови дечаци” (1997) добио Сребрну награду на 20. Московском међународном филмском фестивалу 1997. године и награду Међународне федерације филмских критичара.

У Суботици је Гези Чату постављен споменик.

Дела

  • A varázsló kertje / Сад чародея (1908, књига новела)
  • Az albíróék és egyéb elbeszélések / Оцене и друге приче (1909)
  • Délutáni álom / Поподневни сан 1911, новеле)
  • Hamvazószerda / Прашњава среда (1911, игра за позориште лутака)
  • A Janika/ Јаника (1911, драма)
  • Schmith mézeskalácsos / Посластичар Шмит (1912, новеле)
  • Muzsikusok / Музичари (1913, есеј)

Спољашње везе

13. фебруар

13. фебруар је четрдесет четврти дан у години у Грегоријанском календару. 321 дан (322 у преступним годинама) остаје у години после овог дана.

Мађари у Србији

Мађари су трећа по величини етничка група у Србији. Према попису из 2011. године, 253.899 Мађари живи у Србији, што је 3,53% популације Србије, од чега 251.136 живи у Аутономној Покрајини Војводини, што је 13,00% од укупног становништва покрајине. Говоре мађарским језиком и највећи део је римокатоличке вероисповести. Мађарски је један од шест службених језика у АП Војводини.

Суботица

Суботица је најсевернији град у Србији, други по броју становника у Војводини. Према попису из 2011. године има 105.681 становника. Налази се на 10 km удаљености од границе Србије са Мађарском, на северној ширини од 46°5'55" и источној дужини од 19°39'47". Административни је центар Севернобачког округа.

Суботица се први пут помиње 1391. под латинским именом Zabatka. Године 1526,—1527. Суботица је била престоница краткотрајне српске државе самопроглашеног цара Јована Ненада. Османско царство је владало градом од 1542. до 1686, када је Суботица постала посед Хабзбуршке монархије. Током османске управе име града је било Sobotka. Половином 18. века име јој је званично промењено у Sancta Maria, по аустријској царици Марији Терезији. Име града је поново промењено 1779. у Maria Tereziopolis, а мађарско име Szabadka је привремено ушло у службену употребу 1845. а потом поново 1867. године. Суботица је 1918. ушла у састав Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Локални Срби и Буњевци су од 17. века користили назив Суботица, који је након 1918. године и озваничен. Од 2007. године Суботица има статус града.

Хермина Ердељи

Хермина Г. Ердељи (11. август 1973. Суботица) је глумица Народног позоришта у Суботици. Године 1995. дипломирала је на Академији умјетности у Новом Саду.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.