Гамзиград

Гамзиград[1] је археолошко налазиште близу Зајечара у источној Србији античке римске царске палате Феликс Ромулијане (лат. Felix Romuliana) које се од 29. јуна 2007. налази на УНЕСКО-вој листи Светске баштине .[2]

Гамзиград представља резиденцију римског цара Гаја Валерија Максимијана Галерија (Gaius Valerius Maximianus Galerius; 293-311. г.), зета Диоклецијановог. По мајци Ромули назвао га је Ромулијана (Romuliana). Палата изгледа никада није довршена, а цареви 4. века су велелепни посед препустили хришћанској цркви. Током 5. века палата је разарана од стране варвара, а у 6. век Ромулијану је Јустинијан I обновио у виду пограничне тврђаве. Након најезде Словена крајем 6. века, некадашња царска резиденција је напуштена. Моћан град, на 6,5 ha, са око 20 утврђених кула. Унутар се налазила раскошна палата, два паганска храма, три хришћанске цркве и друге грађевине; подни мозаици се сматрају равнима најбољим остварењима касноантичког доба у Европи.

Гамзиград
Gamzigrad - Felix Romuliana (by Pudelek) 2
Светска баштина Унеска
Званично имеГамзиград - Ромулијана, палата Галерија
Координате43°54′33″ СГШ; 22°10′30″ ИГД / 43.9092° СГШ; 22.175° ИГД
Критеријумкултурна: iii, iv
Референца1253
Упис2007. (31. седница)
Феликс Ромулијана
Romuliana
Остаци палате
МестоЗајечар Србија
Саграђен3–4. век
Тип структурепалата

Истраживања

Artifacts at Felix Romuliana, stone and marble archway in the collection. Serbia
Музеј у оквиру Гамзиграда

Први опис и стручну оцену Гамзиграда - Ромулиане дао је барон Хердер, саксонски рударски поглавар, у путопису „Рударски пут по Србији“, 1835.[3] године. После барона Хердера, за Гамзиград се заинтересовао аустријски археолог и путописац Феликс Каниц, који 1860. године обилази ове остатке и оставља нам цртеже зида и околине. Касније о Гамзиграду пишу М. Милићевић (1876.), Ј. Драгашевић (1877.), В. Карић (1887.), Ј. Мишковић (1887.), М. Валтровић (1890.) и С. Мачај (1892.), да би се почетком XX века интересовање за овај јединствени споменик античке цивилизације потпуно угасило. Тек после Другог светског рата обновљено је интересовање за Гамзиград. Већ 1950. године архитекта Ђурђе Бошковић израдио је нову основу гамзиградских бедема, назначио положај најзначајнијих грађевина унутар њих и истакао потребу да се овај важан касноантички споменик заштити и истражи.

Археолошка истраживања, започета 1953. године, показала су да у оквиру гамзиградских бедема постоји неколико палата и храмова, који најречитије говоре о значају и намени Гамзиграда. Од 1970. године, кад је руковођење радовима у Гамзиграду преузео свјетски признати археолог др. Драгослав Срејовић (1931—1996), Гамзиград се све чешће помиње као палата неке истакнуте личности римског царства из 3. века, или чак као палата једног цара из тог периода и упоређује са царским палатама у Сплиту, Солуну, Малој Азији и на Сицилији. Међутим, недостатак писаних споменика онемогућило је да се ближе одреди време настанка насеља, као и да се сазна име императора и антички назив насеља. Све дилеме биле су разрешене открићем натписа, 23. јуна 1984. године. На фрагменту архиволте исклесан је натпис Felix Romuliana (Срећна Ромулиана), назив резиденције римског цара Гаја Галерија Валерија Максимијана (297. - 311. н. е.). Изградња почела две године након почетка градње Диоклецианове палате у Сплиту (295. - 305. н.е.). Резиденцију изградио Диоклециан као реплику познате Диоклецианове палате. Наменио је зету Гају Галерију Валерију Максимилијану.

На основу археолошких налазишта Гамзиград се сагледава у шест периода:

  • као праисторијско насеље из II и I миленијума п. н. е.;
  • као римско пољско насеље (villa rustica) из II века н. е.;
  • као римски дворац с краја III и почетка IV века;
  • као црквено добро из IV и V века;
  • као рановизантијско насеље V - VII века;
  • као средњовековни град (XI век) и
  • као привремено склониште у време турских освајања у XIV и XV веку.

Трагови боравка првих становника Гамзиграда откривени су северно од бедема као и унутар насеља у насутој земљи. Од налаза имамо: камене секире из периода III миленијума п. н. е. (млађе камено доба и почетак неолита), затим уломке грнчарије из позног бронзаног доба (друга половина II миленијума п. н. е.), уломке грнчарије и бронзаног накита из периода старијег гвозденог доба. У V и IV веку п. н. е. Трибали оснивају своје насеље унутар гамзиградског бедема, које није дуготрајно, тако да је Гамзиград током IV века п. н. е. напуштен.

Како на подручју Црне Реке (Црног Тимока) нису откривени археолошки споменици из последњих столећа старе ере, неизвесно је које су становништво Римљани затекли у овој области. Могуће је да су овде, уз проређене и ослабљене трибалске заједнице живеле и групе Меза и Скордиска.

Почетком 3. века наше ере у јужном делу Гамзиграда саграђено је велико пољско имање (villa rustica), а на оближњим површинама су нађени остаци напуштених зграда за које се сматра да су служиле за чување пољопривредних производа и стада (оставе и штале).

Крајем 3. и почетком 4. века, на простору око 6.5 ha, са димензијама 240x190 m, изграђене су две готово паралелне фортификације и уграђене унутар њих: палате, храмови, грађевине за смештај војске и гостију, магацини и остале грађевине. Средином 4. века Гамзиград је опустео, да би после 380. године поново оживео. У 5. веку Гамзиград је страдао у нередима изазваним најездом Хуна 441. године. Убрзо после тих нереда је обновљен, али скромно, без значајнијих градитељсних подухвата. Интензивна изградња настаје половином 6. века. Зграде подигнуте у овом периоду попаљене су и порушене најездом Авара, који су 585/6. године освојили градове у приобалној Дакији. Око 615. године Гамзиград је напуштен, да би тек после 971. године или у првој деценији 11. века, после освајања од стране Византије, 1002. године, био поново насељен. Гамзиград је коначно напуштен у другој половини 11. века и више није никад обновљен. Из раздобља 14. и 15. века имамо неколико налаза на основу којих можемо претпоставити да су рушевине Гамзиграда у време турских освајања послужиле као привремено склониште.

Откривањем натписа FELIX ROMULIANA, 1984. године, коначно је разрешена загонетка Гамзиграда. За правом истином о Гамзиграду трагало се близу 150 година. Садржај натписа је целовит назив места које се помиње у два историјска извора, у делу непознатог писца из око 360. године, у Епитомама Аурелија Виктора, и у Прокопијевом спису „О грађевинама“ (De aedificiis), насталом између 553. и 555. године. У Епитомама садржан је податак да је римски император Галерије рођен у Приобалској Дакији, где је и сахрањен, и то у месту Ромулиануму, које је назвао по имену мајке Ромуле. У Прокопијевом делу, међу кастелима које је Јустинијан обновио у области града Акве, помиње се и Ромулиана. То значи да је назив места у коме је рођен и сахрањен Галерије посведочен у три облика, и то као Феликс Ромулиана (на натпису из 306. - 311. године), као Ромулианум (око 360. године) и као Ромулиана (око 555. године).

Више података о Галеријевој градитељској делатности даје Лактанције у спису „О смрти прогониоца“. Описујући сложене прилике у Царству у 306. години Лактанције саопштава да је Галерије већ тада одлучио да 312. године, пошто прослави двадесетогодишњицу владавине, уступи власт Лицинију, Северу, Максимину и Кандидијану, и да од тада живи у безбедности и миру, у заклону неосвојивих зидина. Одлука коју је донео подразумева почетак изградње резиденције 306. године и одређује 312. годину као термин окончања те изградње.

Felix Romuliana
Руине Феликс Ромулијане
Gamzigrad
Мозаик из Гамзиграда

Галерије је рођен негде око 250. године, од мајке варварке која је 245. године, испред налета Карпа, побегла са леве обале Дунава у Приобалну Дакију и удала се за чувара стоке, због чега је касније Галерије добио надимак Арментарије (лат. armentarius, Говедар), надимак који га је пратио и када је постао император. Истакавши се као храбар војник у Аурелијановим и Пробовим јединицама, Галерије је био запажен од Диоклецијана, који га је усинио и прогласио за цезара, а касније му дао за жену своју кћерку Валерију. Када су 305. године, после повлачења с власти Диоклецијана и Максимијана, Галерије и Констанције I Хлор постали августи, требало је да заједно владају двадесет година, после чега би, по Диоклецијановом политичком програму успостављања тетрархије (четворовлашћа), уступили титулу и власт цезарима, Северу и Максимину. Међутим 306. године Констанције Хлор изненада умире у Британији и Галерије постаје први поглавар Римске Империје.

Као што је поменуто, Галерије је намеравао да, после повлачења са власти, у завичају проведе „мирну старост“, али је 311. године, на путу за Софију, умро. Према Лактанцију, Галеријево тело, унакажено тешком болешћу, спаљено је у Софији, док Аурелије Виктор тврди да је Галерије сахрањен у Ромулијани. На основу овог другог податка, претпостављало се да је император сахрањен у храму - маузолеју у централном делу насеља, али се приликом археолошких истраживања није наишло на трагове укопа. Данас је извесно да су Галерије и његова мајка Ромула сахрањени у близини Ромулијане, на локалитету „Магура“. Овде су откривене две зидане гробнице, богато украшене архитектонском пластиком, и две хумке са ломачама на којима је извршено спаљивање и апотеоза императора и његове мајке.

Галерија

Ромулијана 4
Ромулијана 4
Ромулијана 5
Ромулијана 5
Ромулијана10
Ромулијана10
Ромулијана11
Ромулијана11
Ромулијана12
Ромулијана12
Ромулијана13
Ромулијана13
Ромулијана14
Ромулијана14
Gamzigrad, arheološka istraživanja 1986

Гамзиград 1986. године

Gamzigrad, arheološka istraživanja 1994

Гамзиград 1994. године

Гамзиград 1
Гамзиград 1
Гамзиград 2
Гамзиград 2
Гамзиград 5
Гамзиград 5
Гамзиград 6
Гамзиград 6
Гамзиград 7
Гамзиград 7
Гамзиград 8
Гамзиград 8
Гамзиград 9
Гамзиград 9
Romuliana, from air
Romuliana, from air

Види још

Референце

  1. ^ Гамзиград spomenicikulture.mi.sanu.ac.rs
  2. ^ Twenty-two new sites inscribed on UNESCO’s World Heritage List, and one deleted during Committee meeting in Christchurch Архивирано на сајту Wayback Machine (јул 1, 2007) (на језику: енглески), Приступљено 8. 4. 2013.
  3. ^ Рударско путовање по Србији 1835. године - књига

Спољашње везе

441

441 је била проста година.

Археолошко налазиште као непокретно културно добро

Археолошко налазиште је једна од четири врсте непокретних културних добара у Србији. Археолошка налазишта као непокретна културна добра могу имати изузетан значај или велики значај или само заштићена, без назначеног значаја.

Галерије

Галерије (лат. Galerius; * рођен око 250. године, умро 311. у Сердици) је под пуним именом Гај Галерије Валерије Максимијан (лат. Gaius Galerius Valerius Maximianus) био римски цар од 305. до своје смрти, 311. године. Поред Диоклецијана, био је један од римских тетрарха.

Гамзиград (Зајечар)

Гамзиград је насељено место града Зајечара у Зајечарском округу. Према попису из 2002. било је 945 становника (према попису из 1991. било је 961 становника).

Гамзиградска Бања

Гамзиградска Бања је бања у источној Србији, близу Зајечара.

Град Зајечар

Град Зајечар је град у источној Србији на граници са Бугарском. Налази се у централном делу Тимочке Крајине, у Зајечарском округу у који још спадају општине Сокобања, Књажевац и Бољевац. Средиште је градско насеље Зајечар који представља административни, културни, привредни, економски, политички и верски центар како општине тако и самог округа.

Град Зајечар обухвата површину од 1.068 km². Територију пресецају Црни и Бели Тимок који спајањем чине Велики Тимок који протиче и кроз град Зајечар. На територији града постоје три вештачка акумулациона језера: Грлишко, Рготско и Совинац. Недалеко од Зајечара налази се бањско лечилиште Гамзиградска Бања са уређеним термоминералним изворима, а недалеко од њега се налази значајан археолошки локалитет Гамзиград (Felix Romuliana).

Грб општине Зајечар

Грб Зајечара има облик штита, састоји се од три целине, а усвојен је 2009. године

Драгослав Срејовић

Драгослав Срејовић (Крагујевац, 8. октобар 1931 — Београд, 29. новембар 1996) је био српски археолог, културни антрополог, професор Универзитета и академик.

Зајечар

Зајечар је град у Зајечарском округу. Административни је центар Тимочке Крајине и уједно највећи град Источне Србије. Према попису из 2011. у граду је живело 38.165 становника (према попису из 2002. било је 39.625 становника). У овом попису је у урбано градско насеље први пут урачунато више приградских насеља која гравитирају ка насељу Зајечар. То су Грљан, Звездан и Велики Извор. Рачунајући и становнике на привременом раду у иностранству, број становника у Зајечару прелази 63.000. Град је централно насеље источне Србије и укупан број становника метрополитанског подручја прелази 145.000 становника. Седиште је више основних и средњих школа као и Више школе за менаџмент и првог основаног приватног факултету у Србији Факултета за менаџмент Мегатренд универзитета. Зајечар је и надалеко познат по музичком рок фестивалу Гитаријади која траје пуних 50 година и по фестивалу Залет посвећеном савременој уметности који се одржава од 2005. године.

Овде се налазе Историјски архив „Тимочка крајина” Зајечар, Зајечарска пивара и Зајечарско читалиште.

Зајечарски управни округ

Зајечарски управни округ се налази у источном делу Републике Србије. Обухвата град и општине:

Град Зајечар градско насеље Зајечар,

Општина Бољевац градско насеље Бољевац,

Општина Књажевац градско насеље Књажевац и

Општина Сокобања градско насеље Сокобања.Укупно има 119.967 становника (Попис 2011.). Седиште округа је град Зајечар.

Криви Вир

Криви Вир је насеље у Србији у општини Бољевац у Зајечарском округу. Према попису из 2002. било је 549 становника (према попису из 1991. било је 802 становника).

Криви Вир је место где је избила Тимочка буна, традиционални сточарски крај, где је настао посебан сој овце -- кривовирска жуја

Овде се налазе Манастир Лозица и Извор Пећура. У близини се налази Мала хидроелектрана Гамзиград.

Мала хидроелектрана Гамзиград

Мала хидроелектрана „Гамзиград“ једна је од десет најстаријих хидроелектрана у Србији која се налази се на Црном Тимоку који извире испод крајњих обронака Кучајских планина у живописном селу Криви Вир у подручју Гамзиградске Бање. Хидроелектрана никада није престајала са радом током свог постојања које траје дуже од једног века и у нормалним хидролошким условима годишње произведе око 1.200.000 киловат сати електричне енергије.

Мале хидроелектране Електропривреде Србије

Мале хидроелектране Електропривреде Србије подигнуте од 1900. до 1940. су не само хидроенергетска постројења која производе струју већ и културно-историјски споменици Србије као њен светли део техничког развоја. Оне данас представљају почетак модерног доба у Србији, поготову оних неколоко, најстаријих које и данас активно раде: „Хидроелектрана „Под градом“ (која је прва српска електрана која је радила по принципима Теслиних полифазних струја, само четири године након хидроелектране на Нијагари у којој је Тесла први пут применио тај принцип); затим Хидроелектрана Вучје, далеководом повезана са Лесковца, који је означио почетак преносног система у Србији); Хидроелектрана „Света Петка“; Хидроелектрана Гамзиград и Хидроелектрана Моравица, које су Лесковц, Ниш, Зајечар, и малену Ивањицу осветлиле „електриком“ још пре сто и више година.

Списак археолошких налазишта од изузетног значаја

Списак археолошких налазишта од изузетног значаја на територији Републике Србије.

Списак археолошких налазишта у Србији

Следи списак археолошких налазишта у Србији.

Списак локалитета Светске баштине у Србији

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу (Унеско) Светска баштина ставила је дванаест локалитета (у оквиру шест уписа) у Србији под своју заштиту уврстивши их у места од изузетног значаја за светску културу, науку и образовање. Први заштићени локалитети су средњовековни комплекс споменика Стари Рас и манастир Сопоћани који су под заштиту стављени 1979. године. Након приступања Србије Унесковој конвенцији, под заштиту су стављена четири манастира са Косова, остаци палате Ромулијана и три локалитета стећака.

Тимочка Крајина

Тимочка Крајина (на влашком, који је један од локалних језика, Тимок (Timoc) или Ћимок) је географска област у источној Србији око долине реке Тимок. По попису из 2002. Тимочка Крајина има 284.112 становника. Административно, област је подељена на Зајечарски и Борски округ.

Чуда градитељства
Чуда природе

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.