Габрић

Габрић је насеље у Бачкој, близу границе града Суботица и општине Кањижа, у Севернобачком округу аутономне покрајине Војводине у Србији.

По предаји, место је основао један од троје браће Габрића који су одбегли из Херцеговине пред Турцима.[1]

Габрић
Село
Габрић на мапи Србије
Габрић
Габрић
Координате: 46°00′16″ СГШ; 19°47′40″ ИГД / 46.004583° СГШ; 19.794398° ИГД
 Србија Војводина
Управни округСевернобачки
ОпштинаСуботица
Површина (c.)
 • Укупно0.68 km2 (0.26 sq mi)
Становништво (2019)
 • Укупно100[a]
Позивни бројеви024
Регистарска ознакаSU

Иcторија

Име је добило по бројним породицама презимена Габрић у том насељу. Према истраживању локалне историје и родословља први становници села и околине потичу из крајева око реке Буне.[1]

Велики део атара око Габрића је у времену Аустроугарске поседовала породица Габрић, која је имала властелински статус. Њихова земља је након 1945. конфискована, да би се од ње створила пољопривредна задруга, касније огранак "Агрокомбината" из Суботице. И данас стоји остатак каштела Габрићевих, демолираног, девастираног, украдених врата и прозора. У социјалистичком периоду и у времену цветања задруге Тито је неколико пута посетио Габрић и боравио у каштелу.[2]

Положај и административна управа

Село Габрић се налази око 10 km источно од Суботице, на пола пута између Бикова и Орома. Са Биковом спада под исту месну заједницу. Следећа најближа насеља су Ором (3 km), Ново Село (4 km) и Вишњевац (5 km).

Становништво

Насеље које је 1990-их још одисало животом, данас је опустело. Занимљиво је пратити како Габрић нестаје са мапа као насеље. На самој локацији све зараста у жбуње и коров, а многе зграде, укључујуђи и железничку станицу полако постају рушевине (возови и даље саобраћају). Пропаст индустрије не само у Габрићу, већ и у широј околини допринео је одливу становништва. Стечај и распад Суботичке пољопривредне фирме "Агрокомбинат" у коме је радила већина становника довели су до губитка прихода а тиме и услова за опстанак. Насеље се 2019. године може сматрати готово угашеним.

Габрић је у 2007. још имао око 300 становника,[3] a данас је у селу остало мање од 50 домаћинстава. По етничкој припадности већина становништва су буњевци.[1]

Промет, привреда и инфраструктура

Пре Другог светског рата су у селу били бројни салаши. После рата су они срушени ради стварања аграрне задруге. Део становника је расељено, с тим да је свака расељена породица добила по салаш и земљу која је површином одговарала одузетој. Ипак, нови капацитети нису квалитетом били равни одузетим, јер су били запуштени, па су их досељеници морали сами довести у стање погодно за газдовање.

У Габрићу се налази железничка постаја на траси Суботица–Сента. Кроз насеље пролази пруга Суботица-Сента-Кикинда, где је некада саобраћао шинобус а данас саобраћа такозвани "руски воз" купљен од фирме Метровагонмаш, иако су шине застареле и технички неодржаване. (Ради боље проходности, почетком лета 2019. године Железнице Србије су отпочеле детаљну реконструкцију пруге.) У прошлости је Габрић био важно железничко чвориште, јер се у њему налазило трговачко средиште за пољопривредне и сточарске производе. Био је откупно место за житарице и живу стоку, ради чега се крај станичне постаје Габрић и Биково налазе складишта.

Село је и током 2000-их година било потпуно изоловано од јавне комуналне инфраструктуре. Било је без прикључка на телефонску и водоводну мрежу. Село се опскрбљава водом из једног јавног бунара. Суботички "Тргопромет" затворио је своју продавницу, стога су мештани принуђени да за нужну свакодневну прехрану одлазе у суседно Биково.[3]

Село нема амбуланту, апотеку, обданиште, школу (амбуланта је у ранијем периоду функционисала са лекаром у посети).

Предузеће Агрокомбинат, чије фарме су се налазиле у Габрићу, било је носилац привредног живота у селу. Гашењем тог привредног субјекта, животни услови су се све више погоршали. Године 2011. су последице гашења суботичког Агрокомбината дошле дотле да је село практично опустело, јер су људи били присиљени отићи због тешког стања, покушавајући наћи неко боље решење за живот.[4]

У близини Габрића се од 2015. године гради нова међуопштинска Регионална санитарна депонија, која би ускоро требало да почне са радом.[5]

Судбина и будућност

Насеље је, због одлива становништва у фази брзог гашења. Закон о територијалној организацији Србије из 2007. године још препознаје Габрић као насеобину са званичним статусом насељеног места.

Међутим гашење, у случају Габрића, села где је у међуратном периоду било преко 80 домаћинстава, и које је у послератном периоду имало преко 1000 становника, није исто као код других насеља која су доживела сличну судбину. Село је највише опустело захваљујући постепеном расту оближњег Бикова, где се већи део становника преселио. Габрић је данас место зарасло у шуму, а куће стоје напуштене и неуређене. Улице су зарасле у коров, а некадашњи каштел који је донедавно служио као дом културе, чека на боље дане. Вечита економска и политичка криза у Србији још дуго неће дозволити да овакви објекти грађевинске баштине буду обновљени и претворени у музеје или друге установе од општег значаја.

Види још

Белешке

  1. ^ Није могуће пронаћи званичан податак о броју становника села, пошто се подаци о насељености воде збирно за Габрић и оближње Биково, а наводе се искључиво у оквиру Бикова.

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 Svi Gabrići rodbina. Dnevnik Subotičke, 29. septembar 2006.
  2. ^ MZ Bikovo Deo 8 Obilazak ostataka Kaštela Gabrić – sajt SuboticaInfo
  3. 3,0 3,1 Gabrić u začaranom krugu. Dnevnik Subotičke, 28. septembar 2007.
  4. ^ Katarina Korponaić: Dio subotičkog atara više nije isti: Gabrić, selo koje nestaje. Hrvatska riječ – Posljedice gašenja Agrokombinata, 27. maja 2011.
  5. ^ Projekat – Regionalna sanitarna deponija – GradSubotica
17. август

17. август (17.08) је 229. дан у години по грегоријанском календару (230. у преступној години) До краја године има још 136 дана.

1995

1995. је била проста година.

Љубица Габрић

Љубица Габрић (итал. Ljubica "Gabre" Gabric; Имотски, 17. октобар 1914 — Бреша 16. децембар 2015) била је италијанска атлетичарка специјалиста за бацање диска. Два пута је учествовала на Летњим олимпијским играма и Европским првенствома, четворострука првакиња Италије.

Као ветеран на светском првенству ветерана у категорији старијих од 95 година поставила је 4 важећа светска рекорда у четири разне атлетске дисциплине..

Борис Габрић

Борис Габрић (13. септембар 1983. Суботица) је бивши српски хокејаш. Леворук је и играо је у одбрани.

Град Суботица

Ово је чланак о општинској административној јединици, опис актуелног града се налази у чланку Суботица.Град Суботица (општинска јединица – по новом закону) се налази у широкој равници на крајњем северу Војводине, у близини границе Србије и Мађарске. Територија административне области града заједно са општинама Бачка Топола и Мали Иђош чини подручје Севернобачког управног округа. Средиште града као и округа је градско насеље Суботица.

У административној области града налазе се и следећа насељена места: Бачки Виногради, Биково, Ђурђин, Стари и Нови Жедник, Келебија, Љутово, Мала Босна, Доњи Таванкут, Горњи Таванкут, Шупљак, Чантавир, Вишњевац, Бачко Душаново, Габрић, Бајмок, Мишићево, Палић, Хајдуково, Носа.

Градске четврти, месне заједнице и приградска насеља Суботице

Град Суботица 2019. године има 23 четврти, који се у локалном жаргону зову градска заједница. У употреби су и изрази кварт (Токио кварт са вишеспратним панелима), насеље (Кер или Керско насеље) и капија (на пример Бајска капија на Бајском путу). Познат је и назив телеп (нпр. Мучи телеп или Мајшански телеп, данас Мајшански пут). На крају 19. века Суботица је важила за један од већих градова Аустроугарске. У времену урбаног развоја града, настанком уличне инфраструктуре, калдрмисаних и канделабером осветљених улица, прве формиране квартове су називали четвртима (мађ. kerület).

Поред званичних постоје и месни називи, као што су Источни виногради, Тук Угарнице, Српски шор, Велики Прогон, Серезла, Теслино насеље, Буцка, Млака, Јасибара, Агина бара, Пуста Пали (Палић), Воловски пут (Борјукез) и други. Сваки од ових назива има своју историју и своје порекло у локалном језику и фолклору (употребљавани су у књижевним, катастарским, судским и другим документима у протеклом периоду).

Скоро све градске четврти су уједно и центри њихових месних заједница којих има 38 (овај систем је, са незнатним изменама, у функцији од након Другог светског рата).

Поред градског подручја Суботице (урбаног агломерата), под градском управом се налази и 35 приградских насеља (19 званично наведених у Закону о територијалној организацији Републике Србије и још 16 припојених у друге месне заједнице или као делимично или потпуно припојене градске четврти).

Територија, по старијем закону општине, а сада градске управе подељена је на 12 катастарских општина, чију површину дели по неколико насеља.

Из старих и нових спискова приградских насеља, месних заједница и градских четврти могу се пратити промене током времена у административној подели града, као и у самим називима насеља и њихових делова.

Грађевински факултет Универзитета у Новом Саду

Грађевински факултет Суботица, Универзитета у Новом Саду је високообразовна иституција са седиштем у Суботици.

Грива (музичка група)

Грива је југословенска рок група из Новог Сада.

Грива је настала 1982. године, а основали су је бивши чланови новосадске групе Ибн Туп, певач Златко Каравла и гитариста Јосип Сабо - Јоца.

Први Гривин хит је била обрада песме „Ситније Циле ситније“ коју су на такмичењу за песму Евровизије изводили Лепа Брена и Слатки грех, у Гривином препеву „Ситније сестро ситније“ којим је група придобила велику пажњу публике. Новосадска Стрипотека, је у једном од бројева поклонила синглицу са овом обрадом својим читаоцима што је био пун маркетиншки погодак. Убрзо је уследио први албум „Ког сам врага тражио у теби“ који је као и сингл издао загребачки Југотон. Бенд придобија велику наклоност публике и песме постају хитови. Остали чланови бенда су били Јанош Казимић који је важио за једног од најбољих домаћих хард рок бубњара тог доба, Ђорђе Јовановић Ђука бас, Ласло Новак клавијатуре и гост Ненад Милосављевић Галија усна хармоника.

Други албум, „Ниси ни ти анђео“ (1985) је следио жестоку свирку са првог албума, али је био одбијен од стране Југотона са аргументацијом да није довољно комерцијалан, те је издат за новосадску дискографску кућу „Панонија концерт“, али је свеједно продат у 37.000 примерака. Због несугласица око даљег музичког развоја, које су настале још у току снимања овог материјала, Грива привремено престаје с радом после наступа у Београду као предгрупа светској атракцији Моторхеад.

1987. године Златко Каравла одлучује да сними нови материјал и бенд одвуче у мало комерцијалније воде. Албум „Грива“ који је често био зван „Војводино, Војводино што си тако равна“ по највећем хиту бенда који се налази на овој плочи, је издат за београдски Југодиск, а у снимању су поред Златка, учествовали: гитариста Зоран Булатовић Бале, / Лабораторија звука, Луна, Пекиншка патка, / Наско Будимлић из фамозне групе Дивље Јагоде на бубњевима, један од најбољих југословенских клавијатуриста Александар Саша Локнер / Бајага и Инструктори / на клавијатурама и на пар песама бубњар Предраг Буца Јаничић и првобитни чланови Јанош Казимић, Ђорђе Јовановић Ђука, Ласло Новак и Јосип Сабо на гитари али још битније, као пратећи вокал кроз цео албум.

Четврти албум Гриве изашао је 1988. године за београдски ПГП РТБ под именом „Што те тата пушта саму“ уз три песме Алена Исламовића / тада већ певача групе Бијело Дугме / је бројао многе хитове. Поред Злаје, у постави је био ексцентрични гитариста Зоран Зокс Малетић, који је подсећао на америчке гитарске идоле, Мома Бајац на басу, Воја Ушар Вилић на другој гитари, Буца Јаничић на бубњевима, Александар Саша Локнер / Бајага и Инструктори / на клавијатурама, фамозни југословенски бубњар, новосађанин Иван Феце Фирчи / ЕКВ , Лабораторија звука, Луна /, и новосадски клавијатуриста светског гласа Рекс Илусивии и продуцент Милан Берар, који је бринуо и о звуку на живим наступима. Грива промовише издање концертом у препуној хали новосадског СПЕНС-а са специјалним гостима: Ален Исламовић, Викторија, Осми путник из Сплита и Синг, Синг Сингерс из Новог Сада. Грива такође свира у Будимпешти на интернационалном фестивалу где добија одличне критике што због овације публике и одличног наступа, што због обраде песме „Девојка бисерне косе“ мађарске групе Омега, која се нашла на трећем албуму бенда. Нажалост, овај концерт је био последњи концерт који су овом приликом чинили, Златко Каравла вокал, Зоран Зокс Малетић и Воја Ушар Вилић, гитаре, Буца Јаничић бубњеви, и Сенад Јашаревић клавијатуре.

Златко Каравла још једном улази у студио да продуцира пети албум бенда који је симболично за рокенрол назван „Пиј, једи, весели се“. Због ратне ситуације у држави, албум је сниман више од годину дана, а 1992. је објављен за Мегатон, са 9 нових песама и два снимљена спота: „Кад дође јутро“ и „Срећан ти рођендан“. Албум су снимали Зоксов брат Мирослав (Кића) Малетић на бубњевима и гитари, Зоран Булатовић Бале на гитари, Мома Бајац на басу и нови члан на клавијатурама, с којим је Златко наставио радити у будућности, Синиша Симбе Цветковић који тренутно свира за многе поп звезде.

Након тога „Грива“ престаје са својим активностима све до краја 2002. године, када се у продавницама појављује ЦД компилација „Само најбоље“ у издању београдске куће „Оне Рецордс“, са једном новом баладом и 17 старих композиција, да би у децембру те године „Грива“, после дугог низа година, поново засвирала у „Студију М“, „Радио Новог Сада, пред верном публиком, оном која је са гривом од првих дана, као и оном која је Грива упознала крајем осамдесетих, када су уз“ Дивље јагоде „била најбољи“ тешки рок „бенд у Југославији, оној“ од Вардара до Триглава ". Златко је позвао све бивше чланове бенда, као и многе госте, да свирају старе песме у мало опуштенијим аранжманима. Материјал се појавио и као ЦД и као DVD.

Након ове фамозне манифестације, Грива је позвана да свира на мото сусрету у Сремској Каменици, и делила је тај дан бину са старим познаницима Дивљим Јагодама.

Златко је одлучио након тога да се поново примири и да настави компоновати и продуцирати, али на позив музичара из новосадског бенда Аутостопери, прави одличне гостујуће наступе певајући искључиво страни репертоар попут Вајтснејк и Дип Перпл. Када су у репертоар убацили неколико песама Гриве, што је код публике изазвало бројне овације и бенд је добио жељу за мало већим репертоаром. Ускоро почињу да наступају, у постави Александар Габрић на гитари, Урош Марић на басу, Игор Радат на клавијатурама и Игор Ројко на бубњевима, и да би као Грива поново засвирала у Новом Саду, у препуном клубу Роуте 66. 2010. бубњара Игора Ројко а заменује перспективни Срђан Голубица а почетком 2011. године, на његово место долази Дејан Шарковић из новосадске групе Црасх 2.

Златко гостује на пар наступа групе "Апсолутно романтично", са којима снима и обраду „Војводино, Војводино што си тако равна“, која се појављује на задњем издању ове групе.

Чланови су тренутно:

Златко Каравла - (вокал)

Александар Габрић - (гитаре и пратећи вокал)

Урош Марић - (бас-гитара и пратећи вокал)

Игор Радат - (клавијатуре и пратећи вокал)

Дејан Шарковић - (бубњеви)

Европско првенство у атлетици на отвореном 1938 — бацање диска за жене

Такмичење у бацању диска у женској конкуренцији на Европском првенству у атлетици 1938. одржано је 17. септембра на стадиону Пратер у Бечу, који је у то време био део Немачког Рајха. Ово је било прво Европско првенство на којем су учествовале жене.

КК Јешилгиресун

КК Јешилгиресун (тур. Yeşilgiresun Belediyespor) је турски кошаркашки клуб из Гиресуна. У сезони 2017/18. такмичи се у Првој лиги Турске.

Кадина Главица

Кадина Главица је насељено мјесто града Дрниша у Далмацији, у Шибенско-книнској жупанији, Република Хрватска.

Куп Хрватске у фудбалу 2008/09.

Куп Хрватске у фудбалу 2008/09 је 18 такмичење хрватског фудбалског купа. Такмичење је почело 27. августа 2008. са првим колом предтакмичења. Титулу брани прошлогодишњи освајач купа Динамо из Загреба.

Марко Ковачевић

Марко Ковачевић (8. јун 1985. Београд) је бивши српски хокејаш. Играо је на позицији нападача.

Репрезентација Србије у хокеју на леду

Репрезентација Србије у хокеју на леду је национални тим Србије у хокеју на леду, и члан је Међународне хокејашке федерације (ИИХФ).

Репрезентација Србије је наследница репрезентација СР Југославије и Србије и Црне Горе.

Тренутно се налази на 30. месту на ранг листи светске хокејашке федрације.

Учествовала је на девет Светских хокејашких првенства, од тога дванаест првенства у Дивизији II и једанпут у Дивизији I. Такође су учествовали три пута у квалификацијама за наступ на Зимским олимпијским играма, 2010 у Ванкуверу, 2014 у Сочију и 2018. у Пјонгчангу.

Највише наступа на светским првенствима и квалификација за олимпијске игре остварио је Марко Сретовић који је за Србију одиграо 65 утакмице. Најефикаснији играч са укупно 70 поена је Марко Сретовић, а исти играч је најбољи стрелац са 36 гола и асистент са 34 поена.

Ризнице сјећања - Unplugged

Ризнице сјећања - Unplugged је албум групе Црвена јабука снимљен на акустичном концерту у загребачком ОТВ дому 13. и 14. фебруара 1999. године.

Гости на концерту су били клапа Носталгија и виолиниста Емил Габрић, а пратеће вокале су певали Дарија Ходник, Јана Немечек и Мирза Тетарић.

Поред стандардних концертних фаворита уврштена је и нова песма „Мој град”. Српски фолк певач Саша Матић ће са истом песмом победити на „Пјесми Медитерана“ у Будви 2003. године.

Крајем 1999. године, група је отишла на своју прву америчку турнеју.

Албум је ремастеризован 2007. године у оквиру „Live Collection“ Кроације рекордс. Песме „Ти знаш”, „Да знаш да ме болиш”, „Да није љубави” и „Теби је до мене стало” су уврштене на колекцију хитова „Да није љубави - 25 година”.

Црвена јабука у саставу:

Дражен Жерић: вокал

Дарко Јелчић: бубљеви

Златко Бебек: гитаре

Крешимир Каштелан: бас-гитара

Никша Братош: гитаре, блок флаута, ситар, мандолина

Странка Југословена

Странка Југословена (скраћено: СЈ) је назив за политичку странку која је деловала у Југославији на самом почетку демократских промена 1990-их, када је у републикама тадашње СФР Југославије напуштен једнопартијски комунистички систем.

Први републички одбор Странке Југословена је формиран у Загребу 6. марта 1990. године. Њен први председник био је Анте Ерцеговић.

1991. године Изборна Скупштина бира Председника Др Мирка Франческог из Сплита. За председника ИО СЈ-а изабран је Проф. Др Анте Поповић. После експлозије бомбе у адвокатској канцеларији Председника Франческог у Сплиту, он подноси оставку и странку преузима Др Весо Трнинић из Сарајева. Због ратних околности 1993. године из тадашњег Сарајева Др Весо Трнинић сву документацију и печат доставља Винку Перићу у Градишку, код ког се и данас налази већина писане и видео документације те странке.

У Београду је формиран републички одбор 1991. године на оснивачкој скупштини у Хотелу Југославија и њен први председник био је правник Станиша Трифунивић.

Од познатих оснивача Странке Југословена су били: Винко Перић, Емил Влајки, Светозар Ливада, Драго Злопаша, Лука Петровић, Драгутин Илић, Перица Бундало, Перо Вишњић, Анте Поповић, Захарије Трнавчевић, Симо Брајевић, Божидар Милосављевић, Сања Локар, Соња Петровић, Благоје Јосиповић, Блашко Габрић итд.

За разлику од многих тада формираних странака СЈ је настојала деловати на целој територији СФРЈ, а окупљала је грађане који су се у етничком смислу изјашњавали као Југословени. На попису 1991. године у СФРЈ било је преко 19% југословена по својој националној припадности.

Она се у свом програму залагала за очување Југославије, било као федерације, било као унитарне државе подељене на аутономне регије.

С обзиром да се већина становништва свих република осим Србије и Црне Горе углавном опредељивала за странке с националним предзнаком, а у Словенији, Хрватској као и већина грађана у Босни и Херцеговини, за сепаратистичку опцију, а све уз свестрану помоћ страног фактора. Југословени су тада као и данас били игнорисани, омаловажавани, шиканирани, те осим партнерско-коалиционе странке Савеза реформских снага Југославије Анте Марковића већина других су били непријатељски расположени према Југословенима као народу.

Избијањем грађанског рата и разбијања државе су јој врло брзо и потпуно онемогућили рад, те се Странка Југословена потпуно угасила 1992. године.

Томислав Габрић

Томислав Габрић (Шибеник, 17. август 1995) хрватски је кошаркаш. Игра на позицији крила, а тренутно наступа за Сплит.

ХК Партизан

ХК Партизан је српски хокејашки клуб из Београда. Клуб је део спортског друштва Партизан. Своје домаће утакмице игра у Леденој дворани Пионир, капацитета 2.000 места.

Партизан је освојио 20 титула шампиона државе, 3 купа, два пута је био првак Слохокеј лиге и једном је освојио Балканску лигу што га чини најтрофејнијим клубом у Србији. У сезони 2017/18 и 2018/19 нису се такмичили у сениорској конкуренцији.

Хајка (филм)

Хајка је југословенски филм из 1977. године. Режирао га је Живојин Павловић, који је написао и сценарио по истоименом роману Михаила Лалића.

Градске четврти и
градске месне заједнице
Приградска насеља и
приградске месне заједнице

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.