Вјесник

Вјесник је био политички дневни лист из Загреба. Био је једна од значајних издавачких кућа у Хрватској, која је издавала низ различитих издања, а у време Социјалистичке Федеративне Републике Југославије имао је посебно велик значај.

Први број изашао је 24. јуна 1940. године, а лист се звао „Политички вијесник“. У ствари, приликом штампе је начињена правописна грешка, па је стајало погрешно „вијесник“ уместо „вјесник“. Лист је покренуо, тада илегални, Централни комитет Комунистичке партије Хрватске. Почетком 1941. године лист добија назив „Вјесник радног народа“.

Почетком Другог светског рата излазио је као месечник, тада назван „Вјесник Хрватског јединственог народно-ослободилачког фронта“, преселивши се у јесен 1941. године на ослобођену територију Кордуна, а 1942. године у заселак Томићи, код Дрежнице. У заглављу листа је од августа 1941. године стојала парола „Смрт фашизму — слобода народу“ која је касније прихватио читави Народноослободилачки покрет. Од 1943. године лист се штампао на планини Капели, поновно као недељник. Редакција се, сходно току рата, наставила селити, а у јануару 1945. године стиже у Сплит.

Од 11. маја 1945. године, под именом „Вјесник“, излази као дневник. Тек се тада и службено у импресуму наводи име главног уредника, који је тада био Шериф Шеховић.

Шездесетих година шири се дописничка мрежа, лист се садржајно освежава, а тираж расте. Вјесникова кућа тада издаје часописе и ревије, од којих су најпознатији били „Вјесник у сриједу“ и „Старт“. Покреће се и акција „Плава врпца Вјесника“, награда за подухвате спашавања на мору.

Почетком седамдесетих година, лист достиже тираж од преко 100.000 примерака. Године 1990. долази у интересну сферу нове, ХДЗ-ове власти. Краће време, 1992. и 1993. године, лист је носио назив „Нови вјесник“. Од 1998. године почео је да излази на интеренту и тако постао прве хрватске дневне новине које су закорачиле у свет интернет издаваштва.

Вјесник
Vjesnik Logo
View towards south-west on Vjesnik skyscraper
Вјесников небодер у Загребу
Типдневне новине
Форматберлинер
ВласникНародне новине д.о.о.
Главни уредникБруно Лопандић
Оснивање20. јуна 1940.
Укидање20. априла 2012.
Тираж9.660 (2005)
ISSN0350-3305
OCLC број28366082
Веб-сајтwww.vjesnik.hr
Vijesnik 4. maja 1980
Насловна страна „Вјесника“ 4. маја 1980. године

Гашење

Након 72 године Вјесник је престао са радом јер њихов власник - Народне новине и заинтересовани купац OAK Investment из Велике Британије нису постигли договор око продаје листа. Последње штампано издање издато је 20. априла 2012. године. Након тога од 26. априла излази у електронском облику (Е-новине), а затим наставља да постоји само као интернет портал Vjesnik.hr, да би коначно портал 12. јуна 2012. престао да буде ажуриран.

Неки од Главних уредника Вјесника

Redakcija Vjesnika 1940-1941
Плоча на кући у Назоровој улици у Загребу у којој је било прво сједиште редакције „Вјесника“ 1940. и 1941. године.

Спољашње везе

16. март

16. март (16.03) је 75. дан у години по грегоријанском календару (76. у преступној години). До краја године има још 290 дана.

7. април

7. април (07.04) је 97. дан у години по грегоријанском календару (98. у преступној години). До краја године има још 268 дана.

Јасон (стрип)

Јасон је научнофантастични стрипски серијал објављиван у издањима загребачке куће „Вјесник“ 1983. године.

Сиже: на удаљеној планети рађа се нараштај „Ратника плавог сунца“, а међу њима и снажни Јасон који учествује у свргавању тирана и другим пустоловинама унутар свог феудалног света. Стрип је цртао Ратомир Петровић, а писао Бобан Кнежевић. Серијал није до краја завршен.

Александар Карађорђевић (кнез)

Александар Карађорђевић (Топола, 11. октобар 1806 — Темишвар, 3. мај 1885) је био владајући кнез Србије од 1842. до 1858. године и син вође Првог српског устанка Карађорђа.

После пропасти Првог српског устанка, Александар је са оцем напустио Србију и вратио се у њу 1839. поставши ађунтат кнеза Михаила Обреновића. На престо су га довели уставобранитељи после свргавања кнеза Михаила Обреновића. Његову владавину је обележио утицај уставобранитеља, по чему се цео период назива режим уставобранитеља. У овом периоду покренуте су озбиљне реформе у Србији и модернизација земље.

Дечје новине

Дечје новине је бивша издавачка кућа из Горњег Милановца, позната као највећи стрип издавач бивше СФРЈ. Осим часописа и стрипова, издавала је и књиге, као и албуме са самолепљивим сличицама.

Заштитни знак Дечјих новина, „дечак у искораку напред”, осмислио је дизајнер Раде Ранчић.

Зорка Карађорђевић

Љубица-Зорка Карађорђевић (девојачко Петровић; 1864 — 1890) је била најстарија ћерка црногорског књаза, касније краља Николе I Петровића и супруга Петра I Карађорђевића (био је краљ Србије, од 1903. до 1918. и краљ Срба, Хрвата и Словенаца од 1918. до 1921. године.).

Игњат Јунг

Игњат Јунг (1860 — 1915?) први сремски археолог. Као аматер, прикупљао је податке и, заједно са детаљним цртежима, слао их часопису Вјесник хрватског археолошког друштва. Након рушења античког, сирмијумског аквадукта, из протеста је напустио посао учитеља, породицу и Митровицу и отишао у непознатом правцу.

Јунг је најзаслужнији што постоје подаци о (сада уништеним) античким локалитетима у околини Сремске Митровице.

Илија Енгел

Елиас Енгел - Илија, Анџић (Јајце, 19. март 1912 — Горњи Миклоуш, код Чазме, 29. мај 1944), учесник Шпанског грађанског рата и Народноослободилачке борбе и народни херој Југославије.

Капетан Леши (стрип)

Капетан Леши је стрипски серијал из жанра партизанског стрипа урађен по истоименом филму српског редитеља и сценаристе Жике Митровића. Цртеж је радио хрватски уметник Јулио Радиловић Јулес.

Кроатофобија

Кроатофобија или хрватофобија се користи за описивање ирационалног страха или мржње према Хрватима, хрватске културе, хрватске историје и свега што је повезано са Хрватском и Хрватима.

Појам постоји у хрватским речницима, али се још увек ретко користи. Појам се појавио први пут у хрватским дневним новинама Вјесник у чланку из 1999, као и касније у чланку објављеном 2005, који је преведен од стране Би-Би-Сија и који је описивао британски отпор прихватању Хрватске од стране ЕУ.

Кроација филм

Кроација филм (Croatia Film) је основан 18.септембра 1954. године (пре тога је постојао прво под називом Подузеће за расподјелу филмова у Загребу, затим је преименована у филм, па у Сава филм).

До 1969. Кроација филм се бави увозом и дистрибуцијом филмова, организовањем школе за обуку филмских кадрова и издавањем филмског часописа ( Филмски вјесник од 1952. до 1959. године). Од краја шездесетих Кроација филм се окренуо производњи дугометражних и краткометражних играних, документарних и промотивних филмова.

Петар Луковић

Петар Луковић (рођен 21. јануара 1951. године у Краљеву) је новинар, новински уредник и бивши рок критичар. Похађао је Шесту београдску гимназију, завршио Машински факултет Универзитета у Београду.Каријеру је започео 1976. као новинар „Дуге”. Као политички и рокенрол критичар писао је за многе југословенске новине и часописе, као што су „Џубокс”, „Младост”, „Полет”, „Недеља”, „Недељна Далмација”, „Политика”, „Ослобођење”, „Вјесник”, „Рок 82”, „Рок” и др. Био је главни уредник часописа „Тајне”, које се баве паранормалним појавама, и часописа „Секс клуб”, првог порно часописа у Србији. Био је главни и одговорни уредник портала „Е-новине” од његовог оснивања до 1. марта 2016. године, када је портал престао са радом.У периоду од 1991. до 1996. године радио је за београдски недељник „Време”, где је једно време био и заменик главног уредника. Од 1996. до 1998. године писао је за „Нашу Борбу”.

За хрватски сатирични недељник „Feral Tribune” пише од његовог оснивања 1984. године. Сарађује са часописима „Репортер” из Београда, „Дани” из Сарајева и „Младина” из Љубљане.

У периоду од јануара 1996. до почетка бомбардовања СР Југославије, марта 1999, био је главни уредник часописа „X Zabava”.

После 2000. је радио за власника РТВ Пинк Жељка Митровића.Објавио је и три књиге: Боља прошлост (1989), Ћорава Кутија (1993) и Године распада — хроника српске пропасти (2000).

Награду „Драгиша Кашиковић” је добио 1994. године као један од прва три лауерата, а награду дневника Данас „Сташа Маринковић” је добио 2001.Петар Луковић се налазио на изборној листи ЛДП, ГСС, СДУ, ЛСВ за скупштинске изборе у Србији одржане 21. јануара 2007, али није успео да постане посланик због недовољног броја гласова које је ова коалиција освојила.

Петрова гора

Петрова гора је планина на Кордуну, у Хрватској.

Према настанку спада у старије геолошке формације. Богата је шумом и водом, релативно ниска, али са бројним брдима, усјецима и потоцима.

Сам свој мајстор

Сам свој мајстор је био часопис о разним кућним мајсторијама који је издавао Вјесник из Загреба. Имао је маскоту у облику хуманоидног завртња са лептир-матицом и беретком на „глави“, чије је гесло било: „Уради - уштеди“.

Излазио је од 1975. до 1992. године, када људи из редакције одлазе из Вјесника и покрећу часопис под називом Мајстор, који излази и данас.

Смрт фашизму — слобода народу

Смрт фашизму — слобода народу (мкд. Смрт на фашизмот — слобода на народот; словен. Smrt fašizmu — svoboda narodu; алб. Vdekje fashizimit, liri popullit) био је мото југословенских партизана, који је касније прихваћен као званични слоган читавог Народноослободилачког покрета, а често је цитиран у послератној Југославији.Августа 1941. новине „Вјесник“, тада један од главних гласила Народноослободилачког покрета, садржавао је у свом заглављу паролу „Смрт фашизму — слобода народу“. Поздрав је постао познат након смрти вешањем народног хероја Стјепана Стеве Филиповића, командира Колубарске чете Ваљевског партизанског одреда, у Ваљеву 22. маја 1942. године. Након што му је је стављен конопац, он је пркосно подигао руке и осудио Немце и њихове сараднике, узвикујући: „Смрт фашизму — слобода народу!“.

Поздрав се временом све више ширио па је касније постао званични поздрав бораца и официра Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије, а коришћен је и као поздрав у званичним документима НОВЈ и НОП. Текст партизанске заклетаве објављен маја 1943. године у Билтену Врховног штаба НОВ и ПО Југославије на свом крају садржао је такође слоган „Смрт фашизму — слобода народу“.

Српска банка

Српска банка д. д. је била најважнија банка Срба у Аустроугарској до Првог светског рата. Постојала је, као једна од највећих банака, до Другог светског рата.

Основни капитал Банке био је 40,5 милиона динара подељен на 50 хиљада акција.

Основана је у Загребу 3. априла 1895. године од стране групе угледних српских грађана коју су чинили Владимир Матијевић, барон Јован Живковић Фрушкогорски, др Богдан Медаковић, др Светислав Шумановић и др Ливије Радивојевић. Изгледа да је извесну улогу у оснивању банке имао и Коста Таушановић, ранији министар привреде Краљевине Србије који се у то време налазио у Загребу. Главни покретач и дугогодишњи председник банке до смрти 1929. године био је Матијевић, раније трговац који је имао широке пословне везе и добро познавао српске крајеве у Аустроугарској. На почетку рада банка је имала капитал од 3,06 милиона форинти, а директор је био Ђорђе Велисављевић.

Српска банка представљала је стожера финансијске организације Срба прво у банској Хрватској, а затим у Босни и Херцеговини и целом подручју Аустроугарске. Прикупљала је депозите и финансирала трговачке, индустријске и друге послове, укључујући и широко кредитирање сељака. Око ње је временом формиран већи број локалних српских банака и штедионица. Сарађивала је са Српским привредним друштвом Привредник, Савезом српских земљорадничких задруга и Централном касом српских привредник задруга. Важан корак ка јачању банке и ширењу њеног утицаја на подручје Војводине било је фузионисање Српске банке са новосадским Централним кредитним заводом, који је представљао најјачу српску банку у јужној Угарској, 1914. године.

После Првог светског рата банка је наставила са опрезном кредитном политиком, па је није погодила банкарска криза из 1931. године (јуриш штедиша на банке), али је доста тешкоћа у њеном пословању донео државни програм раздужења сељака који је знатан терет пребацио на банке. Српска банка била је већински власник Јадранско-подунавске банке из Београда. Банку је, као председник управног одбора, у периоду 1929-1941. година водио Светислав Шумановић. Директор банке је дуго био Велисављевић (и 1929. године). Капитал све време износио 40,5 милиона динара. 1909. године и Будимпешта је имала филијалу ове банке. Године 1929. банка је имала следеће филијале: Нови Сад, Суботица, Велики Бечкерек, Сомбор, Дубровник, Митровица, Сплит, Шибеник и Книн.

Окупацијом Југославије 1941. године власт НДХ преузела је Банку, поставила своју управу и променила име. Банка је од 1941. године носила назив „Трговачко индустријална банка“. После Другог светског рата није дозвољено обнављање рада Српске банке.

Цетињски вјесник је 1911. године писао да ће у Загребу Српска банка подићи троспратну зграду на углу Јуришићеве и Петрињске улице, која ће коштати 600.000 круна . Данас је у тој згради Хрватска поштанска банка .

Српска народна гарда Котор

Српска народна гарда у Котору је основана 1862. године.

- Пише Цетињски вјесник

Старт

Старт је часопис који је у време СФРЈ издаван у Загребу, по угледу на Плејбој. Часопис је издавала кућа „Вјесник“, а излазио је сваке друге суботе. Главне теме су (поред обавезне дуплерице еротског садржаја) биле: политика, аутомобили (по којима је и добио име), рок музика, култура и уметност.

Цетињски вјесник

Цетињски вјесник је био српски политички лист који је излазио на Цетињу сриједом и суботом од 1908. до 1915. године. финансирала га је Влада Краљевине Црне Горе, односно црногорско Министарство спољних послова.

Главни уредници су били:

Божо Новаковић (1908—1911.), Лазар Чобељић (1911—1914.) а (1914—1915.) Радомир Кривокапић, Јован Николић, Милан Паволовић и Марко Драговић.

Од септембра 1913. Цетињски вјесник је преименован у Вјесник.

Посљедњи број ових новина је штампан 24. децембра 1915. године.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.