Вјеронаука

Вјеронаука је школски предмет који има за циљ вјерско образовање и васпитање ученика. Може бити обавезни или изборни предмет, у основним или средњим школама.

Србија

Coat of arms of the Serbian Orthodox Church
Грб Српске православне цркве

Реформа образовног система у Србији почела је увођењем веронауке и грађанског васпитања. Ово је последица ширих друштвених промена. У Србији је најзаступљеније становништво православне вероисповести. Често се јавља проблем како уклопити верску наставу у образовни систем. Како усагласити верску наставу са осталим предметима који се изучавају? Али, ако узмемо за полазну тачку да верска настава нема као приоритет стицања знања о вери, религији, већ развијање религије и морала, можемо лако прихватити чињеницу да верска настава може у великом броју случајева допринети развоју морала и у нашем примеру хришћанске етике код младих.[1] Извођење наставе веронауке као факултативног предмета код ученика првих разреда основних и средњих школа започело је у Србији новембра 2001. године. Истовремено, као алтернативни предмет веронауци уведено је грађанско васпитање. Србија се тако прикључила како Европским земљама, тако и суседним земљама Хрватској и Босни и Херцеговини у којима се конфесионална веронаука изводи још од 1991. године, односно од распада заједничке државе.

Вишекофесионални модел верске наставе

Године 2001, Србија се определила за конфесионални, подвојени, вишеконфесионални модел верске наставе коју у јавним школама може изводити седам „традиционалних” или „историјских” цркава и верских заједница: Српска православна црква, Римокатоличка црква, Исламска заједница, Јеврејска заједница, Словачка евангеличка црква, Хришћанска реформатска црква и Евангеличка хришћанска црква у Србији-Војводини. Верска настава је најпре понуђена као факултативни предмет у првим разредима основне и средње школе, с могућношћу да се као алтернатива одабере грађанско васпитање или ниједан од та два предмета. Министарство просвете и спорта је приказало податке да се те прве године када су уведени као факултативни предмети 30% родитеља деце основаца определило за веронауку, 20% за грађанско васпитање, 10% за оба предмета, док се 30% родитеља определило да њихова деца не слушају ни један од ова два предмета. У средњим школама се 67% ученика определило да не слуша ни један од ова два предмета, 15% је изабрало веронауку, док је око 10% се определило за слушање грађанског васпитања, 2-3% се ученика определило за слушање оба предмета.[2]

Циљ верске наставе у школи

Циљ верске наставе у основној и средњој школи је да се њом сведоче садржаји вере и духовно искуство традиционалних цркава и религијских заједница које делују на нашем простору, да се ученицима пружи целовит религијски поглед на живот, као и да им се омогући слободно усвајање духовних вредности Цркве или заједнице којој историјски припадају, односно, чување и неговање сопственог верског и културног идентитета.[3]

Република Српска

Вјеронаука је уведена као обавезан предмет у основним школама Републике Српске још 1992. на основу тадашњег Закона о основном образовању и васпитању. Часови вјеронауке се одржавају једном седмично у трајању од 45 минута у склопу распореда часова.

Вјеронауку могу предавати дипломирани теолози и лица која су положила стручни испит за вјероучитеље — свештеници или цивили. Епископски савјет, кога чине сви православни епископи у Републици Српској и Босни и Херцеговини, донио је на сједници 2001. одлуку о оснивању Катихетског одбора Српске православне цркве у Републици Српској и Босни и Херцеговини. Катихетском одбору је стављена у дужност брига о програму и уџбеницима за вјеронауку, као и полагању стручних испита за вјероучитеље. Уџбенике православне вјеронауке за коришћење одобрава Министарство просвјете и културе Републике Српске, а садржај програма утврђује Катихетски одбор. Издавање уџбеника се врши с благословом једног од епископа у Епископском савјету.[4]

О увођењу вјеронауке као предмета и у средњим школама, Влада Републике Српске и Српска православна црква су потписале споразум.[5]

Хрватска

У Хрватској, вјеронаука се дијели на школску и жупну.

Жупна вјеронаука је усмјерена на стицање искуства живота у вјери у једној жупи (парохији). На њој се припрема за сакраменте. Замишљена је као васпитање у вјери гдје се вјерницима свих узраста (предшколска дјеца, основношколци, средњошколци, студенти, одрасли, старија лица) пружа уживо искуство вјере. Дјечја вјеронаука се у пракси често одржава под видом припреме за сакраменте (прва причест, света потврда). Катекуменат је посебни облик жупне вјеронауке код којега се одрасла лица кроз дуже временско раздобље припремају за крштење.

Католичка вјеронаука је уведена као изборни предмет у основној и обавезни изборни предмет у средњој школи (умјесто ње се може изабрати етика), а одвија се према наставном програму одобреном од стране Хрватске бискупске конференције и Министарства науке, образовања и спорта. Предају је дипломирани теолози и дипломирани катехете који су положили стручни испит и имају мандат бискупа. Католичка вјеронаука се одржава и у установама предшколског васпитања.

Друге земље

У Њемачкој је вјеронаука редован и обавезан наставни предмет уз могућност изузећа. Вјероучитељ наставу може реализовати тек онда када добије овлашћење од Цркве (као и у Републици Српској). У Аустрији је вјеронаука обавезан наставни предмет за дјецу основне школе, а за средњошколце је изборан предмет. Реализује се два часа седмично.

У Италији се изводи католичка конфесионална вјеронаука коју финансира држава. Похађање вјеронауке није обавезно, а могуће је тражити изузеће. У Француској нема вјеронауке у школама. Постоји један слободан дан у седмици за ваннаставне активности, међу њима и вјеронауку која није обавезна. У Белгији постоје двије врсте средњих школа — државне и католичке. У католичким школама вјеронаука је обавезан наставни предмет који се реализује са два часа седмично. У државним школама ученици бирају између наставе религије (католичке, протестантске, јеврејске или исламске) или неконфесионалне етике.

У Уједињеном Краљевству је вјеронаука неконфесионалана, али постоји предмет религијско образовање, који је нека врста вјерске културе. Вјеронаука је редован и обавезан наставни предмет. У Ирској, у основним и средњим школама постоји конфесионална вјеронаука као редовни предмет. У школи постоји могућност обављања вјерских обреда.

У Шведској је вјеронаука интерконфесионалан наставни предмет — укључује уопштено све религије. Не опредјељује се ни за једну опцију, ријеч је о својеврсној религијској култури. Предмет је обавезан за све ученике. У Пољској је вјеронаука необавезан наставни предмет. Ученици који желе могу похађати етику као алтернативни наставни предмет.

У Шпанији је вјеронаука редован и обавезан наставни предмет са могућношћу изузећа. Поштује се вјерска слобода и право на избор. Одржава се два часа седмично у основној и средњој школи. У Португалији се вјеронаука изводи у свим јавним школама један час седмично.[6]

Референце

  1. ^ Зорица Кубурић и Снежана Дачић методика верске наставе, Нови Сад: Центар за емпиријска истраживања религије, Београд: Чигоја штампа, 2004, 48.
  2. ^ Зорица Кубурић и Слађана Зуковић, Верска настава у школи, Нови Сад 2010., 32-33
  3. ^ Игњатије Мидић. Црквени словар: Православни катихизис за први разред основне школе. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства. 2001, 63.
  4. ^ „Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке: О полагању стручног испита за вјероучитеље у Републици Српској”. Архивирано из оригинала на датум 06. 03. 2014. Приступљено 31. 07. 2010.
  5. ^ РТРС: Споразум о увођењу вјеронауке у средње школе
  6. ^ „Одбор за верску наставу Архиепископије београдско-карловачке: Вјеронаука у васпитном систему РС, искуства о вјеронауци у неким земљама”. Архивирано из оригинала на датум 06. 03. 2014. Приступљено 06. 03. 2014.

Литература

  • Марковић, Саша М. (2012). „Историја религије, између етнофилетизма и образовног предмета”. Српски језик, књижевност, уметност: Зборник радова. 2. Крагујевац: Филолошко-уметнички факултет. стр. 375—387.

Спољашње везе

Јохан Хајнрих Песталоци

Јохан Хајнрих Песталоци (нем. Johann Heinrich Pestalozzi; Цирих, 12. јануар 1746 — Бруг, 17. фебруар 1827) био је швајцарски педагог и реформатор образовања. Као и његови претходници, Коменски и Русо, и Песталоци је сматрао да рјешење супротности и сиромаштва у друштву треба тражити у добром образовању.Песталоци је сматрао да дијете треба да учи крећући се „од лакшег ка тежем“: учење почиње посматрањем, наставља се развојем свијести, да би се финализирало кроз говор, мјерење, цртање, писање ријечи и бројева и рачунање. Сматрао је да дјеци не треба пружати готова знања него прилику да сама сазнају кроз личну активност. Требало би да развој интелектуалних способности буде предмет само једног дијела образовања, а прави циљ треба да буде цио, „моралан човјек“; моралан човјек чини добро и воли, његови поступци се темеље на вјери и оставља своју себичност по страни кад год је то могуће. Морал особа мора изградити сама.

Банатски бугарски дијалект

Банатска бугарска књижевна норма (буг. Банатска българска книжовна норма; банатскобуг. Palćene bâlgàrsćijà jázić или Banátsća bâlgàrsćijà jázić; буг. банатски български език, тр. Banatski balgarski ezik; рум. Limba bulgarilor bănăţeni; мађ. Bánsági bolgár nyelv) је књижевна норма бугарског језика са стандардизованим правописом и дугом књижевном традицијом.

1998. године је Јани Василчин декан и свештеник у Старом Бешенову превео Нови завјет на банатскобугарски: Svetotu Pismu Novija Zákun. Говорници су банатски Бугари, који живе у Румунији и Србији, у Банату и сви су католици.

Никифор Максимовић

Никифор Максимовић (Јежевица, 12. јануар 1788 — Манастир Сретење, 28. фебруар 1853) је био ужички владика од 1831. - 1853. године.

Образовање у Републици Српској

Образовање у Републици Српској се одвија под надзором Министарства просвјете и културе Републике Српске. Данас нема поузданих информација о почетцима оснивања спрских школа на просторима Босне и Херцеговине, Републике Српске , а данас се дели на предшколско (вртић), основно (основна школа), средње (средња школа) и високо образовање (факултети универзитета и академија уметности).

Религија у Републици Српској

Вјера вијековима представља основ духовног и културног живота људи. Велики утицај на културу простора Републике Српске оставило је преплитање религија, култура и цивилизација. Вјерски објекти су свједоци некадашњег и садашњег духовног живота људи који су настањивали и настањују Републику Српску. Главне, историјски утемељене религије (вјере) у Републици Српској су: православље, римокатоличанство, ислам и јудаизам. Заступљене су кроз: Српску православну цркву, Римокатоличку цркву, Исламску заједницу у Босни и Херцеговини и Јеврејску заједницу. Доминантна религија у Републици Српској је хришћанство, односно православље. Према службеним подацима Републичког завода за статистику на попису становништва 2013. годинее, православни вјерници чине скоро 83% становништва Републике Српске. У мањем проценту су заступљени и исламски вјерници (12,77%) католички вјерници (2,20%), протестанти (0,02%) као и припадници јудаизма (0,001%).

Република Српска Крајина

Република Српска Крајина (скраћено РСК, или Српска Крајина или само Крајина), била је краткотрајна држава у југоисточној Европи, међународно непризната. Српска Крајина се већим дијелом своје територије простирала на подручју некадашње Војне крајине, и то на подручју сљедећих округа: Хрватска војна крајина, Славонска војна крајина и Дунавска војна крајина. Српска Крајина је настала као одговор на поступке хрватских власти, које су водиле политику сецесије од Југославије, као и тежња Срба у Хрватској да остану у Југославији.

Српска Крајина је постојала између 1991. и 1995. године и основана је на територији Републике Хрватске у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Главни град је био Книн са 12.331 становника. Осим Книна, већи градови су били Вуковар (44.639 становника) и Петриња (18.706 становника). Српска Крајина је 1991. године имала 470.000, а 1993. године 435.000 становника. Простирала се на површини од 17.040 km².

Већину територије је Српска Крајина изгубила током хрватских војних операција Бљесак и Олуја 1995. године. Остатак Српске Крајине у источној Славонији, Барањи и Западном Срему, према Ердутском споразуму кроз прелазну управу Организације уједињених нација, интегрисан је у састав Републике Хрватске 1998. године.

Српска Крајина се граничила са Републиком Хрватском, Мађарском, Савезном Републиком Југославијом, Републиком Босном и Херцеговином и Републиком Српском.

Српска православна црква у Босни и Херцеговини

Српска православна црква у Босни и Херцеговини је органски дио Српске православне цркве.

Сачињавају је Митрополија дабробосанска и епархије Бањалучка, Бихаћко-петровачка, Захумско-херцеговачка и приморска и Зворничко-тузланска.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.