Вук

Вук[3][4] или сиви вук[5][6] (лат. Canis lupus) је холарктичка врста, рода Canis, сродник домаћег пса (Canis lupus familiaris).

Вук
Временски распон: касни плеистоцен - данас
Canis lupus 265b
Canis lupus
European grey wolf in Prague zoo
Евроазијски вук (Canis lupus lupus)
Научна класификација
Царство:
Тип:
Класа:
Ред:
Породица:
Род:
Врста:
C. lupus
Биномијално име
Canis lupus
Linnaeus, 1758.[2]
Gray Wolf Range
Ареал распрострањења вука:     данашњи ареал     део историјског ареала у коме данас није присутан

Особине

Величина и маса вукова варирају, услед велике површине ареала и насељавања различитих станишта.

WolfSkelLyd1
Скелет вука

Женке су око 2 до 8% мање од мужјака и 10 до 20% лакше од њих.

Распрострањеност

Canis lupus arabs head front
Арапски вук

До почетка развитка пољопривреде и сточарства вук је био најраспрострањенија звер на земљи. Био је распрострањен у целој Европи и Азији све до северне Африке као у северној Америци. У великим деловима тог некада дивовског подручја распрострањености, а нарочито у западној Европи и северној Америци, људи су га готово искоренили. У источној Европи, на Балкану, у Канади, Сибиру, Монголији и у мањој мери у Ирану још постоје веће међусобно повезане популације вукова. У осталим деловима света, вук се среће још само у малим, међусобно изолованим популацијама које обухватају и мање од 100 животиња.

Животни простор

Вукови живе у великом бројy најразличитијих места. Захваљујући својој великој прилагодљивости, успевају да живе и у леденим подручјима Гренланда и Арктика, као и у пустињама Северне Америке и Централне Азије. Већина вукова настањује травната подручја и шуме. Данас је познат пре свега као шумска животиња, али то је последица чињенице да га је човек врло давно потиснуо с отворених подручја.

Начин живота

Понашање и социјална организација

Иако се у дивљини може доћи до сусрета са усамљеном јединком вука, нормалан социјални живот вукова одвија се у чопору. Вучји чопор се у правилу састоји од родитељског пара и њихових потомака, дакле, реч је о породици.[7] Вукови (за разлику од домаћих паса) полно сазревају тек с две године и до тог вријемена остају с родитељима. Прошлогодишњи младунци помажу родитељима у подизању млађе генерације. У нормалним околностима, у јесен се вучји чопор састоји од родитељског пара, њихових прошлогодишњих, као и младунаца из те године. С достизањем полне зрелости, млади вукови по правилу напуштају територију својих родитеља и крећу у потрагу за властитим. Родитељи се зову алфа-пар и доминантнији су у односу на свој подмладак, па стога нема борби око доминације. Једино се млади вукови такмиче око позиције бета вукова. Они који не успеју да достигну овај ранг постају омега-вукови, на најнижем положају. До парења између сродника никад не долази, чак и кад не постоји други сексуални партнер. При томе, мужјак је тај који одбија парење.

Раздобље скотности је око шездесет дана, а у једном леглу је у правилу између троје и седам (понекад се догоди и четрнаест) младунаца. Вукови у дивљини обично живе 8 до 9 година.

Canis lupus pack surrounding Bison
Амерички бизон се брани од чопора вукова

Исхрана

Основу вучје хране чине велики биљоједи, при томе лови ону врсту која је најчешћа у подручју на којем живи. На северним деловима територије на којем су распрострањени претежно лове у чопору собове, ирвасе, срне или неку другу дивљач из породице јелена. У њихову ловину у Источној Европи спадају и дивље свиње. Редовно лове и мале глодаре као што су зечеви, кунић, кртице, пацови и мишеви. У случају несташице дивљачи, вукови ће јести и стрвину и отпатке, као и лубенице, краставце и диње.

У крајевима са развијеним екстензивним сточарством хране се и стоком коју – ако није чувана – лакше лове него дивљач, наносећи тиме велике штете људима.

Витамине и неопходне елементе за развој организма вукови не добијају искључиво хранећи се биљоједима, него и сами једу биљну храну. У врло квалитетну храну за вукове убраја се разно бобичасто воће, као и листови неког биља и траве.

Огромна и неутољива прождрљивост вукова спада у подручје бајки и легенди. Према актуелним истраживањима, годишња потреба једног вука за храном креће се између 500 и 800 kg по појединцу. У просеку, вук једе око 2 kg дневно, али се при томе мора узети у обзир и дужа раздобља у којима вук не успева да улови ништа. Занимљиво је то да, вук може појести одједном и до 10 kg меса, али он је веома сналажљив и уместо да све то лепо свари, он део тог меса поврати и закопа га као залиху. Млади вукови често лове и једу инсекте.

Вукови су на злом гласу због навике да убију много више плена него што могу да поједу, када им се укаже повољна прилика.[8][9]

Постоји општераширено веровање да вукови лове само старе и болесне животиње, одржавајући на тај начин опште здравље популације биљоједа. Нажалост, ово веровање није у потпуности тачно: кад је у питању јеленска дивљач, вукови често лове младе и здраве животиње (младе и скотне женке и младунчад), понекад намерно прескачући болесне и изгладнеле[10] и тако знатно смањују прираштај јеленске дивљачи. У Јелоустону, за само десет година од поновног насељавања вукови су преполовили популацију вапити јелена.[11]

Човек и вук

Припитомљавање вука

Данас је доказано да домаћи пас потиче од вука. Генетичка истраживања су показала да се тзв. „пра-пас“ одвојио од вука још прије више од 100.000 година.

Једна претпоставка је, да се вук прикључио човеку прије око 14.000 година како би се хранио остацима људске хране. С временом је постао питомији, а људи су спознали могућу корист од њих (тзв. торф-пас). Према другој претпоставци, вук је у почетку служио као извор меса, прије него се спознало да као домаћа животиња може бити користан и на други начин.

Код неких пасмина домаћих паса се сродност с вуком још јако добро може видети. Пси пратипа (група 5 у ФЦИ касификацији) као што су самојед, сибирски хаски, аљашки маламут, канаански пас и акита показују и данас својим изгледом сродност с вуком, као што је шиљаста њушка, шпицасте и усправне уши и четвртаста грађа тела. И неке друге пасмине, као рецимо немачки овчар показују још одређенију сличност с вуком. Али мишљења да то доказује њихову ближу сродност с вуковима од осталих пасмина спада у подручје митова.

Током 20. века су у Чешкој, Холандији и Италији рађени експерименти с узгојним покрштавањем неких псећих пасмина с вуком. У међувремену се ти огледи сматрају неуспехом, јер је код покрштених вукова у већини случајева долазило до доминантног избијања вучјих особина, као што је плашљивост, неприлагодљивост живљењу уз човека у урбаним условима.

Однос човека према вуку

Припитомљавање

Велики број народа који су живели од лова су у вуку видели равноправног или чак надмоћног конкурента чијој су се спретности и издржљивости дивили и припитомљавали их. Имена која су честа у Средњој Европи а у основи имају назив „вук“ (Wolf, Wolfgang, Wolfhard) подсећају на поштовање према вуковима присутно у културама народа ловаца. Осим тога, сматрало се да одређени делови вучјег тела имају и лековита својства.

Вук као човеков непријатељ

Насупрот наведеном, у тзв. староседелачким културама се вук сматрао непријатељем који убија корисне животиње. Од средњег века па све до раног раздобља новог времена је однос човека према вуку бивао све више одређен страховима и зазирањем према вуку. Велико ширење насеља и пољопривредних површина и држање стоке на отвореном, као и нарочито, све до 19. века раширена, шумска испаша говеда, оваца, свиња и коња, доводила је до великих губитака тих животиња од вукова. Овој конкуренцији око хране између човека и вука, убрзо се придружила и конкуренција у лову, пошто велика популација вукова у ловишту обично значи мање дивљачи за ловце.

Овакав однос према вуку довео је у западној и средњој Европи до немилосрдних прогона, чији је циљ био, независно о могућим последицама, потпуна елиминација вукова. Вук је тако, између осталог, протеран у Уједињеном Краљевству (задњи вук убијен 1743.), Данској (1772) и Немачкој (1904). У јужној и источној Европи је постојала пуно већа толеранција према вуку (као и другим великим зверима). И ту је, након значајнијих штета, одлучено да се прогоне вукови, али њихов циљ никада није био уништење целе популације.

У континенталном делу Сједињених Америчких Држава (осим Аљаске) вукови су у потпуности истребљени почетком XX века. Средином деведесетих година прошлог века започео је програм поновног насељавања вукова, пре свега у националним парковима.

У Совјетском Савезу је такође спровођен програм активног истребљења вукова; између 1925. и 1990. убијено је око 1,5 милион вукова. После распада Совјетског Савеза, због недостатка средстава, акција је обустављена, услед чега се број вукова од 1992. до 2010. удвостручио.

Напади на човека

Иако се често могу чути тврдње да не постоје докази да је здрав вук икад напао човека, истина је ипак нешто другачија. Док у нормалним приликама вукови избегавају близину човека, у ситуацији кад је природан плен редак (или им се укаже погодна прилика) вукови се могу окренути и човеку као извору протеина. То признају чак и поборници очувања вукова.[12] Иако је напад вука на човека статистички ретка појава, постоје бројни историјски записи о таквим нападима:

  • у Француској између 1580—1830. вукови су убили 3.069 људи;[13]
  • у Паданији (северна Италија) између XVI и XIX века вукови су убили 440 људи;[14]
  • у Феноскандинавији (Финска, Шведска и Норвешка) вукови су убили 94 детета испод 12 година у периоду 1680—1882.;[15]
  • у Кировској области (Русија) 22 детета (3-17 година) је убијено у периоду 1944—1950.;[16]
  • у Бихару (Индија) вукови су убили 122 детета у периоду 1980—1986.[17]
  • у Утар-Прадешу (Индија) вукови су убили 74 особе, углавном деце испод 10 година у периоду 1996-1997.[17]
  • 8. 11. 2005. у северном Саскачивену, Канада чопор вукова је убио студента Кентона Џоела Карнеџија;[18]
  • 8. 3. 2010. код Чигника, Аљаска, чопор вукова је убио сеоску учитељицу Кендис Бернер;[19] овај напад је значајан јер су вукови-починиоци одстрељени и пост-мортем и ДНК анализом је доказано да су у питању биле здраве и ухрањене животиње.

Угроженост и заштита

У доба кад је вук у већем делу Европе био већ искорењен (19. век), живео је у Мађарској, Галицији, Хрватској, Словенији, Босни, Србији, Румунији, Пољској, Русији и Скандинавији.

У деловима света где још живи, вукове и данас активно прогоне. Међутим, јаче је сазнање да вук не представља опасност ни по човека, а ни по пољопривреду. Прихвата се да у оквиру заштите средине треба заштитити и вука као саставни дио фауне.

У Европи је вук заштићен с три међудржавна договора:

  • Вашингтонским споразумом о заштити врста (CITES, Convention on International Trade in Endangered Species of Wild Fauna and Flora)
  • Бернском конвенцијом и
  • ФФХ-смерницама (Fauna-Flora-Habitat-Ricthlinie).

Сва три документа предвиђају заштиту и забрану трговине живим вуковима као и деловима њиховог тела, тако и заштиту њихове животне средине те садрже и обавезу да земље које су потписници на одговарајући начин то питање реше и својим националним законодавством.

Kanadski vuk Jagodina ZOO
Канадски вук у ЗОО врту у Јагодини

Вук у митовима и књижевности

Двојаки карактер односа људи према вуку који је био истовремено поштован али је и уливао страх, одразио се у многим митовима, бајкама и баснама као и књижевним делима. У ту групу спадају и веровања у вукодлаке. У многим културама, међу осталим нека северноамеричка индијанска племена као и Туркмени и Монголи, вук се сматра тотемом.

Узбеци и Хуни сматрали су да њихов народ потиче од вука, а стари Турци су вучицу сматрали својом прамајком.

Према римској митологији Ромула и Рема дојила је вучица. Слично веровање је постојало и у Словачкој, а и Киру, оснивачицу Персијског царства је, према веровању, отхранила вучица.

У књижевности се вук појављује у баснама, као код Езопа и бајкама, као у Црвенкапи браће Грим.

У савременој књижевности познате су приче о вуковима Радјарда Киплинга (Књига о џунгли) и Џек Лондона (Зов дивљине, Бели очњак). У делу Хермана Хеса Степски вук он се појављује као симбол усамљеника.

У српској народној митологији се сматра митским претком Срба и зооморфним обликом Дажбога[20] (који је у каснијој народној традицији постао Хроми Даба), кога Чајкановић сматра за врховног српског бога.[21] У неким крајевима Србије верује се да су вукови пси Светог Саве. Верује се да је он њихов господар и да одређује које торове вукови смеју да нападају у току зиме. У Херцеговини постоји легенда да је пас Светога Саве ујео једну овцу након чега га је Сава протерао у планину и проклео да једе само оно што отме. Тај пас је по легенди постао вук.[22]

Галерија

Бројност вукова по годинама у Републици Српској

Бројност вукова по годинама у Републици Српској.

Референце

  1. ^ Boitani, L., Phillips, M. & Jhala, Y. (2018). Canis lupus. The IUCN Red List of Threatened Species. IUCN. 2018. e.T3746A119623865. doi:10.2305/IUCN.UK.2018-2.RLTS.T3746A119623865.en.
  2. ^ Linnæus, Carl (1758). Systema naturæ per regna tria naturæ, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis. Tomus I (на језику: Latin) (10 изд.). Holmiæ (Stockholm): Laurentius Salvius. стр. 39—40. Приступљено 23. 11. 2012.
  3. ^ „Правилник о проглашењу и заштити строго заштићених и заштићених дивљих врста биљака, животиња и гљива - Прилог IX”. pravno-informacioni-sistem.rs.
  4. ^ „Филогенија сисара” (PDF). katedre.vet.bg.ac.rs. стр. 108. слајд.
  5. ^ Paquet, P. & Carbyn, L. W. (2003). Gray wolf Canis lupus and allies", in Feldhamer, George A. et al. Wild Mammals of North America: Biology, Management, and Conservation. JHU Press.ISBN 978-0-8018-7416-1. стр. 482-510,.
  6. ^ Mech, L. D. & Boitani, L. (2004). Grey wolf Canis lupus Linnaeus, 1758, pp. 124-129 in Sillero-Zubiri, C., Hoffmann, M. & Macdonald, D.W. (eds), Canids: Foxes, Wolverhampton Wanderers F.C., Jackals and Dogs: Status Survey and Conservation Action Plan, IUCN/SSC Canid Specialist Group. Gland, Switzerland and Cambridge, UK. ISBN 978-2-8317-0786-0.
  7. ^ Mech, L. David (1999). „Alpha status, dominance, and division of labor in wolf packs”. Canadian Journal of Zoology. 77 (8): 1196—1203. doi:10.1139/z99-099. Архивирано из оригинала на датум 14. 12. 2005.
  8. ^ Wolves kill 120 sheep at ranch near Dillon
  9. ^ Jackson Trio makes some surplus kills.
  10. ^ "WOLVES AND HUNTING" By T. R. Mader
  11. ^ Are wolves saving Yellowstone's aspen trees from elk?, Приступљено 28. 3. 2013.
  12. ^ „NINA - Norsk institutt for naturforskning” (PDF). Архивирано из оригинала (PDF) на датум 7. 3. 2008. Приступљено 7. 10. 2018.
  13. ^ (French) Moriceau, Jean-Marc Histoire du méchant loup : 3 000 attaques sur l'homme en France. Paris: Fayard. 2007. ISBN 978-2-213-62880-6.
  14. ^ Cagnolaro L., M. Comencini, A. Martinoli, A. Oriani, 1996. Dati storici sulla presenza e su casi di antropofagia del lupo nella Padania centrale. In F. Cecere (ed.) 1996, Atti del Convegno "Dalla parte del lupo", serie atti e studi de WWF Italia n° 10, 83:99.
  15. ^ "Is the fear of wolves justified? A Fennoscandian perspective." Linnel, John D.C.. Acta Zoologica Lituanica, 2003, Volumen 13, Numerus 1.
  16. ^ Pavlov, Mikhail P., "The Danger of Wolves to Humans" (pp. 136–169) (Translated from Russian by Valentina and Leonid Baskin, and Patrick Valkenburg. Edited by Patrick Valkenburg and Mark McNay) (PDF). Приступљено 26. 1. 2012.
  17. 17,0 17,1 Rajpurohit, K.S. 1999. Child lifting: Wolves in Hazaribagh, India. Ambio 28:162–166.
  18. ^ „Ontario student may be first to have been killed by wolf.”. Canada.com. Архивирано из оригинала на датум 30. 10. 2007. Приступљено 26. 10. 2011.
  19. ^ Rosen, Yereth (12. 3. 2010). "Teacher killed by wolves in Alaska, police say". Reuters. Приступљено 3. 11. 2010.
  20. ^ „Раде Рајић: КУЛТ ВУКА У СРПСКОМ НАРОДУ”. svevlad.org.rs. 08. 2014. Приступљено 14. 1. 2019.
  21. ^ „SVI SE BOJE VUKA JOŠ”. zov.rs. 6. 2. 2017. Приступљено 14. 1. 2019.
  22. ^ Ш. Кулишић,  П. Ж. Петровић, Н. Пантелић (1970). Српски митолошки речник. Београд, Србија: Нолит, стр: 275. - 277.

Литература

  • Linnæus, Carl (1758). Systema naturæ per regna tria naturæ, secundum classes, ordines, genera, species, cum characteribus, differentiis, synonymis, locis. Tomus I (на језику: Latin) (10 изд.). Holmiæ (Stockholm): Laurentius Salvius. стр. 39—40. Приступљено 23. 11. 2012.
  • Graves, Will (2007). Wolves in Russia: Anxiety throughout the ages. Detselig Enterprises. ISBN 978-1-55059-332-7.
  • Lopez, Barry H. (1978). Of Wolves and Men. J. M. Dent and Sons Limited. ISBN 978-0-7432-4936-2.
  • Marvin, Garry (2012). Wolf. Reaktion Books Ldt. ISBN 978-1-86189-879-1.
  • Mech, L. David (1981). The Wolf: The Ecology and Behaviour of an Endangered Species. University of Minnesota Press. ISBN 978-0-8166-1026-6.
  • Mech, L. David; Boitani, Luigi, ур. (2003). Wolves: Behaviour, Ecology and Conservation. University of Chicago Press. ISBN 978-0-226-51696-7.
  • Van Nuys, Frank (2015). Varmints and Victims: Predator Control in the American West. Lawrence, KS: University Press of Kansas.
  • Walker, Brett L. (2005). The Lost Wolves Of Japan. University of Washington Press. ISBN 978-0-295-98492-6.
  • Young, Stanley P.; Goldman, Edward A. (1944). The Wolves of North America, Part I. New York, Dover Publications, Inc.
  • Zimen, Erik (1981). „The Wolf: His Place in the Natural World”. Souvenir Press. ISBN 978-0-285-62411-5.

Спољашње везе

Војин Поповић

Војин Поповић (Сјеница, 9.12. 1881 - Старавински вис, 29.11. 1916), познат као војвода Вук је био српски четнички војвода који је учествовао у борбама за Македонију, у балканским ратовима и Првом светском рату, као командант Добровољачког одреда на Солунском фронту.

Савременици су га описали као јунака који је вредео више него дивизија. Онога дана када је погинуо, свима се чинило да је са њим умрла и Србија.

Вук (сазвежђе)

Вук је сазвежђе јужног неба, и једно је од 48 оригиналних Птолемејевих сазвежђа. Грци су га звали Therion а Римљани Bestia, што значи једноставно „звер“. Представља дивљу звер набијену на колац коју носи Кентаур како би је жртвовао на олтару.

Вук (словенска митологија)

Вук у словенској митологији је биће препуно контрадикторности. Словени су се уздали у његову заштитну моћ и снагу, али је то биће које се није смјело спомињати, нарочито за вријеме јесењих вучијих празника и никада ноћу.

Вук Бранковић

Вук Бранковић (Косово и Метохија, око 1345. — Косово, 6. новембар 1397) је био српски великаш који је, поред кнеза Лазара (1371—1389), био најзначајнија политичка фигура Србије последње две деценије 14. века.Припадао је породици Бранковића и био је најмлађи син севастократора Бранка Младеновића, који је у доба Душана Силног (краљ 1331—1346, цар 1346—1355) управљао Охридом. Као зет кнеза Лазара блиско је са њим сарађивао и од малог породичног поседа око Борча у Дреници на Косову створио је пространу област звану Земља Бранковића која је на свом врхунцу обухватала простор између Скопља, Копаоника, Сјенице и горњих токова Таре и Мораче и у којој су се налазили Пећ, Призрен, Вучитрн, Звечан, Комарани, затим рудници Трепча и Брсково, као и Приштина, у којој се налазила његова престоница.Учествовао је у боју на Косову против Османлија 28. јуна 1389. године, који је вођен у његовој области и у њему је командовао десним крилом српске војске. После битке, у којој је погинуо кнез Лазар, а његови наследници признали врховну власт султана Бајазита (1389—1402), Вук Бранковић је покушао да се одупре Османлијама и очува независност своје области. У то доба, његова моћ достиже врхунац, он се, као пре њега Лазар, потписује као господар Срба и Подунавља, али већ почетком 1392. године губи Скопље и крајем те године постаје османски вазал. Међутим, током наредних година он није извршавао своје вазалне обавезе према султану и покушао је да настави борбу, да би током 1396. године већи део његове државе био заузет, укључујући и Приштину. После пропасти крсташког похода у бици код Никопоља 25. септембра 1396. године, Османлије заузимају остатке његове државе, а Вука одводе у заробљеништво. Највећи део његових поседа припао је кнезу Стефану Лазаревићу (кнез 1389—1402, деспот 1402—1427), стратешки битна места задржале су Османлије, а мала област са седиштем у Вучитрну је остављена његовој супрузи Мари и синовима Гргуру, Ђурђу и Лазару.

Преминуо је 6. новембра 1397. године у османском заробљеништву, а сахрањен је највероватније у светогорском у манастиру Светог Павла или у Хиландару.

У народној традицији, упамћен је као издајник српског народа у Косовском боју, иако је чињеница да је скоро до своје смрти Вук био једини који је пружао отпор Турцима. Поред манастира Светог Павла, који је већим делом из темеља обновљен средствима Бранковића, Вук је великим средствима помагао и друге светогорске манастире (Хиландар и Кутлумуш,) познато је да је наручивао израду књига, а сматра се да је неколико манастира триконхоналне основе (Свети Архангели у Кучевишту код Скопља и Убожац у Мочарама код Косовске Каменице), карактеристичне за грађевине Моравске школе, могло настати у његово доба.

Заједно са старијим братом Гргуром насликан је поред цара Уроша на фресци у цркви Богородице Перивлепте у Охриду. Композиција на којој су, поред њих тројице, насликана и три свештена лица из Охрида, смештена је у (северном) параклису Светог Григорија Богослова, на његовом фасадном зиду. Датира се у 1365. годину, а данас доста оштећена.

Вук Бранковић (деспот)

За чланак о његовом претку, погледајте чланак Вук Бранковић.Вук Бранковић (Вук Гргуревић, у народним песмама знан као Змај Огњени Вук или Јајчанин Вук), српски деспот (1471—16. април 1485), син је слепог Гргура Бранковића, сина деспота Ђурђа. У младости је био са Турцима, који су помагали његовом оцу да добије деспотство Србије после смрти деспота Ђурђа (1456).

Када је 1465. године у Београд стигло једно турско посланство да понуди мир, био је међу њима и Вук. Тада он улази у историју, као актер догађаја. Ту је он прешао у службу мађарског краља Матије и постао заповедник српских чета у Срему и околини. Веома храбар и пожртвован, Вук је стекао велики углед, који најбоље показује његово, у народу познато име, Змај Огњени Вук. Јунак је многих народних песама, бугарштица и десетерачких. Надимак је добио или по Витешком реду тог имена или по специјалном оружју које је "бљувало ватру" попут аждаје, али од гвожђа.

Ратовао је са Мађарима против Чеха, Пољака и Аустријанаца, а нарочито против Турака. Добио је због војничких заслуга од краља Матије 1469. године град Белу Стену и дистрикт Тотушевину у Славонији. Именован је за деспота Србије 1471. године и добио је велике поседе на подручју данашње Војводине, који су некад били својина деспота Ђурђа: Купиник (Купиново), Сланкамен, Беркасово, Бечкерек (Зрењанин), Бијелу Стијену и друге.

По легенди, основао је фрушкогорски манастир Гргетег и цркву Св. Николе у Сланкамену. У црквици тој је у зиду високо клин био укуцан, о који је он долазећи на службу, "свој клобук вешао".Вук је био ожењен Барбаром Франкопан. Као деспот, Вук се посебно прославио 1476. године, проваливши у Сребреницу и борећи се испод Шапца и Смедерева.

Године 1479. заповеда српском коњицом у Боју код Кењермеза. Храбрим нападом на турски центар мађарска и српска коњица су разбиле турску војску и натерале је на повлачење. Ова битка сузбила је турске нападе на Мађарску за неколико наредних година.

Нарочито је чувен његов смео поход 1480. године на Сарајево. Ратовао је са успехом против Турака по Србији и 1481. године довео одатле, из околине Крушевца, око 50.000 људи, који су насељени око Темишвара. У сталној борби с Турцима, након борбе на реци Уни, деспот је умро 16. априла 1485. године.

Вук Драшковић

Вук Драшковић (Међа, 29. новембар 1946) je српски књижевник, политичар и председник Српског покрета обнове.

Драшковић је током политичке каријере био потпредседник владе СР Југославије и министар иностраних послова Државне заједнице Србије и Црне Горе и Републике Србије.

Дипломирао је са високим просеком на Правном факултету Универзитета у Београду 1968. године. Од 1969. до 1978. године је радио као новинар за југословенску новинску агенцију Танјуг. Затим је 1978-1980. године саветник за штампу у Већу Савеза синдиката Југославије, што су злонамерници преиначили у шеф кабинета југословенског председника Мике Шпиљка. Од почетка осамдесетих година он је прво дисидент, а затим и антикомуниста. У време распада Југославије и укидања једнопартиског система и враћања вишестраначја, он је почетком 1990. године основао је националистичку и монархистичку странку Српски покрет обнове (СПО). Написао је више романа - бестселера, од којих прво "Судију"; роман је доживео педесето издање.

Вук Караџић (ТВ серија)

Вук Караџић је југословенска телевизијска серија, снимљена у продукцији Телевизије Београд 1987. године, поводом 200-годишњице његовог рођења. Серија прати живот и рад просветитеља и реформатора српског језика Вука Караџића (1787—1864), као и српску националну и културну револуцију током 19. века, чији је Вук Караџић био савременик, као активан учесник и сведок. Режирао ју је Ђорђе Кадијевић, по сценарију који је написао књижевник Милован Витезовић.

Редитељ, историчар уметности и ликовни критичар Ђорђе Кадијевић је екранизовање српске националне историје започео још 1983. године дводелном телевизијском драмом „Карађорђева смрт“. Ова драма доживела је велики успех код публике. Главне улоге Карађорђа и Милоша Обреновића поверене су глумцима Марку Николићу и Александру Берчеку (ова подела задржана је и у серији Вук Караџић). Потом је уследио рад на серији о просветитељу и реформатору српског језика Вуку Караџићу, чији је животни пут био више него трновит. Поред његовог живота серија веома сликовито приказује и кључне догађаје из времена српске националне револуције, са почетка 19. века, као и стварање српске националне државе.

Сценариста Милован Витезовић је више од пет година писао сценарио за ову серију, док је само снимање трајало пуне четири године, од 1983. до 1987. године. Серија је имала велику подршку, поготово материјалну, од стране Одбора за прославу 200 годишњице рођења Вука Караџића, на чијем се челу налазио Душан Чкребић. Прва епизода серије „Родни Јадар“ емитована је 8. новембра 1987. године на дан када је рођен Вук Караџић.

На предлог књижевника Умберта Ека серија је добила награду Гранд прикс Европе на фестивалу у Риму. Серија „Вук Караџић” се и даље сматра за најбољом ТВ серијом икад снимљеном на овим просторима. А, уз серију Алекса Шантић свакако је најбоља историјска серија снимљена у време постојања СФР Југославије.

Вук Стефановић Караџић

Вук Стефановић Караџић (Тршић, 6. новембар 1787 — Беч, 7. фебруар 1864) је био српски филолог, реформатор српског језика, сакупљач народних умотворина и писац првог речника српског језика. Вук је најзначајнија личност српске књижевности прве половине XIX века. Рођен у вријеме зло и мучно, у дане када се чињаше да је скоро угашен живот српског народа. Вук је стао на снагу у вријеме јуначко.

Стекао је и неколико почасних доктората. Имао је неколико браће и сестара који су умрли. У тадашње време се веровало да је то због духова и вештица. После смрти доста његове браће његови родитељи су му дали име Вук да би то име отерало духове и вештице

Учествовао је у Првом српском устанку као писар и чиновник у Неготинској крајини, а након слома устанка преселио се у Беч, 1813. године. Ту је упознао Јернеја Копитара, цензора словенских књига, на чији је подстицај кренуо у прикупљање српских народних песама, реформу ћирилице и борбу за увођење народног језика у српску књижевност. Вуковим реформама у српски језик је уведен фонетски правопис, а српски језик је потиснуо славеносрпски језик који је у то време био језик образованих људи. Тако се као најважније године Вукове реформе истичу 1818, 1836, 1839, 1847. и 1852.

Гајица

Гајица, позната још и као бошњачка латиница, српска латиница или хрватска латиница, облик је латиничког писма који се користи у бошњачком, српском и хрватском језику. Првобитну гајицу уобличио је хрватски лингвиста Људевит Гај 1835. године, заснивајући је на Јан Хусовој чешкој латиници. Незнатно измијењен облик се користи у словеначком, црногорском и македонском језику, при чему у македонском служи за латинизацију. Павле Ритер Витезовић предлагао је идеју за правопис хрватског језика, по којој би сваки глас имао свој знак. На српској ћирилици примјењен је сличан концепт, а озваничио га је 1818. године српски лингвиста Вук Стефановић Караџић. Ова идеја је инспирисала Људевита, који је извршио реформу хрватске варијатне латиничког писма, убацујући нова слова заснована на чешкој абецеди.

Бошњачки и српски језик правописом одређују једнаку употребу латинице и ћирилице, док се у хрватском језику користи само латиница.

Градска општина Звездара

Општина Звездара је градска општина Града Београда. Налази се у југоисточном делу града и спада у централне општине Београда. Општина заузима површину од 3.165 ha, на којој према попису из 2011. живи 151.808 становника. Слава општине Звездара је Сретење Господње, 15. фебруар.

Земља Бранковића

Земља Бранковића је била самостална средњовековна српска област настала распадом Српског царства 1371. године. Први владар је био Вук Бранковић.

Карпати

Карпати (чешки, словачки и пољски: Karpaty, украјински: Карпати, румунски: Carpaţii), су планине у средњој Европи. Румуни Карпате још називају и Трансилванијски Алпи. Пружају се на дужини од 1.500 km (ширина преко 300 km), као велики лук од Братиславе преко територије Чешке, Словачке, Пољске, Украјине и Румуније до источне Србије.

Највиши врх Герлаховка (Герлаховски штит) 2655 m, налази се на Високим Татрима у Словачкој. Карпати се деле на Западне Карпате са Бескидима и високим Татрима, затим на Шумовите, Источне и Јужне Карпате или трансилванске Алпе, највиши врх Молдовеану 2543m. Важна речна изворишта су реке Тиса, Висла, Одра, Дњестар, Прут, Мориш, Уж и др...

Клима Карпата је континетална и планинска. Шуме су претежно букове, у вишим пределима четинарске. Има доста пашњака, а развијено је и сточарство. Од дивљих животиња настањују их медвед, вук, дивља мачка и др... Велико рудно богатство: нафта, гас (највише у Румунији, јужно од Трансилванских Алпа), гвожђе, угаљ, злато, сребро, бакар, олово, цинк, волфрам, со и др...

Музеј Вука и Доситеја

Музеј Вука и Доситеја меморијални је музеј, посвећен двојици великана српске културе, просветитељу и првом српском министру просвете Доситеју Обрадовићу и реформатору српског језика, творцу српског књижевног језика, Вуку Караџићу.

Немушти језик

Немушти језик је у народним приповеткама језик са којим се људи могу споразумевати са свим живим бићима.

Причу под именом Немушти језик Вук Стефановић Караџић је објавио у збирци Српске народне приповетке 1853. године. Како пише у предговору књиге, ову причу приповиједао му је и писао 1829. године у Земунскоме лазарету Грујо Механџић из Сентомаша (Србобрана).

Нови завет

Нови завет је хришћански назив за збирку списа које хришћани сматрају светим. То је нови савез Исуса кога хришћани сматрају Христом са људима. Хришћани верују да су збивања и загонетке Старог завета добили у њему своју одгонетку и пуноћу.

У светом писму Новог завета јеванђелисти су описали догађаје од рођења Исуса Христа, па све до његовог васкрсења из мртвих и вазнесења. Описан је и силазак Светог духа на прве Христове ученике, апостоле и њихово проповедање његовог имена и науке. У њима је указано и на све оно што ће се догодити до другог доласка Христовог и страшног суда.

Књиге Новог завета се састоје из четири јеванђеља (гр. евангелион - добра вест или блага вест), неколицине апостолских писама и других дела.

Нови завет је на српски превео Вук Стефановић Караџић 1819. године и објавио га 1847. године у Бечу, под насловом Нови завјет Господа нашега Исуса Христа.

Српска ћирилица

Српска ћирилица је адаптација ћирилице за српски језик, коју је 1811. године уобличио српски лингвиста Вук Стефановић Караџић. Писмо се користи у српском и бошњачком језику. Незнатно измијењени облик се користи у црногорском језику.

Караџић је српску ћирилицу засновао на претходном „славеносрпском” писму, по принципу „пиши као што говориш, а читај као што је написано”, уклањајући застарјела слова и слова која представљају јотоване самогласнике, уводећи слово Ј из латинице умјесто њих, и додавају неколико сугласника за специфичке звуке у српској фонологији. Хрватски лингвиста Људевит Гај 1835. године, водећи се истим принципима, уобличио је хрватску латиницу заснивајући је на чешкој латиници.

Бошњачки и српски језик правописом одређују једнаку употребу ћирилице и латинице. Српску ћирилицу су као основ за македонску ћирлицу користили Крсте Мисирков и Венко Марковски.

Српски покрет обнове

Српски покрет обнове (скраћено СПО) парламентарна је политичка странка у Србији, основана 1990. године у Београду. Председник странке од оснивања је књижевник и политичар Вук Драшковић.

Српски језик

Српски језик припада словенској групи језика породице индоевропских језика.Српски језик је званичан у Србији, Босни и Херцеговини и Црној Гори и говори га око 12 милиона људи. Такође је мањински језик у државама централне и источне Европе.Матично писмо српског језика јесте азбука реформисана од стране Вука Караџића док је у употреби и хрватска азбука такође позната као Гајица.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.