Вршка чука

Вршка чука је најсевернији део Старе планине 12 km источно од Зајечара. Простире се у правцу северозапад—југоисток. Према југоистоку висина се постепено повећава од 382—672 m. Преко највишег врха прелази српскобугарска граница.

Северно од Вршке чуке је гранични прелаз Вршка Чука на путу Зајечар—Кула. На падинама Вршке чуке, обраслим вегетацијом, налазе се изворишта Бујковог и Прлитског потока, Тополовеца и Добровог дола.

У грађи Вршке чуке учествују спрудни кречњаци и пешчари средње и горње јурске старости. На више места јављају се богата налазишта фосила, а на већим дубинама и наслаге каменог угља.

Вршка чука
Географске карактеристике
Координате43°50′05″ СГШ; 22°22′09″ ИГД / 43.834722° СГШ; 22.369167° ИГД Координате: 43°50′05″ СГШ; 22°22′09″ ИГД / 43.834722° СГШ; 22.369167° ИГД
Географија
Вршка чука на мапи Србије
Вршка чука
Вршка чука
Државе Србија,  Бугарска
ОбластТимочка крајина у Србији и Видинска област у Бугарској
МасивСтара планина

Види још

Литература

Југословенско краљевско ратно ваздухопловство у Априлском рату

25. марта. 1941. године председник владе Краљевине Југославије, Драгиша Цветковић потписао је приступање Југославије Тројном пакту што је изазвало бурне реакције широм земље. Незадовољство у народу је кулминирало масовним демонстрацијама у Београду и другим већим градовима које су свој врхунац достигле 27. марта 1941. године. Истог дана, група пробритански оријентисаних официра ЈКРВ, предвођена генералом Душаном Симовићем извршила је пуч у којем је оборена влада Цветковић-Мачек. Међутим, нова влада је одмах по ступању на власт изјавила да гарантује извршење свих обавеза проистеклих из међународних уговора укључујући и обавезе преузете приликом приступања Тројном пакту. У складу са оваквим ставом влада генерала Симовића одлучила је да не објави општу мобилизацију већ тзв. опште активирање (тајна мобилизација) које је требало да почне 3. априла.

Испровоциран догађајима од 27. марта 1941. год. Адолф Хитлер издао је наредбу за напад на Југославију. У складу са тим немачка врховна команда израдила је план напада на Краљевину Југославију који је носио назив „Директива бр. 25“.

План је предвиђао напад немачких снага из Аустрије и Бугарске у правцу ка Београду. Немачке снаге које је требало да изврше напад из правца Бугарске имале су нарочито важан задатак да одсеку одступницу војсци краљевине Југославије и онемогуће њено спајање са грчком војском и формирање заједничког фронта.

Напад је почео око 05.00 часова 6. априла 1941. године када је немачко ваздухопловство бомбардовало војне аеродроме код Скопља, Куманова, Ниша, Загреба и Брежица. У 06.30 почео је напад немачког ваздухопловства на Београд. Југословенско краљевско ратно ваздухопловство прво се супротставило бројчано надмоћнијем непријатељу. Југословенски пилоти који су бранили небо изнад Београда показали су изузетну храброст и пожртвовање што је изазвало дивљење и код самог непријатеља. Југословенски бомбардерски пукови су у више наврата успешно бомбардовали немачке оклопне колоне које су напредовале из правца Бугарске. На самом почетку рата југословенски бомбардерски пукови извршили су напад и на неколико непријатељских аеродрома на територији Бугарске, Мађарске па чак и Аустрије. Упркос издајству дела Хрватских и Словеначких пилота које није заобишло ни ЈКРВ, летачко особље састављено од официра и подофицира свих националности извршавало је беспрекорно своју дужност гинући у неравноправној борби са надмоћнијим непријатељем. Мало је позната чињеница да су самоубилачке нападе на противничке авионе, који су иначе у току Другог светског рата првобитно били приписани руским пилотима, први пут извели југословенски пилоти током Априлског рата. Несебичан допринос одбрани неба над Краљевином Југославијом дала је и противавионска одбрана чију су ефикасност имали прилике да осете на својој кожи и неки он најпознатијих немачких пилота асови. Авион Ханс Јоакима Марсеја погођен је приликом напада у бришућем лету на аеродром Лајбах на југословенској територији, али је успео да се врати у базу, док је авион немачког аса и носиоца Витешког крста Херберта Илефелда оборен изнад нишког аеродрома дејством против-ваздушне одбране.

Иако херојски, отпор ЈКРВ је брзо утихнуо. Захваљујући издајству и петој колони која је са земље наводила немачке авионе, помоћна летишта наше авијације су постепено уништавана.

Оно мало авиона што је преостало уништиле су њихове посаде да не би пали непријатељу у руке. Неки од ваздухопловаца покушали су да прелете у СССР и Грчку не би ли наставили борбу, али је највећи део изгинуо у авионским несрећама због изузетно лоших временских услова. Они који су успели, наставили су са борбом у склопу савезничких ваздухопловних снага.

17. априла 1941. год. Александар Цинцар-Марковић, министар иностраних послова оборене владе и генерал Радивоје Јанковић потписали су безусловну капитулацију. Сходно одредбама безусловне капитулације, борбена дејства су окончана 18. априла 1941. године тачно у 12.00 часова.

Јужни Кучај

Јужни Кучај је планински масив у источној Србији. На северу се граничи са реком Ресавом и планином Бељаницом, са истока Злотском реком и Црним врхом, са југа реком Честобродицом и са запада долином реке Велике Мораве.

Априлски рат - 6. април 1941.

6. април 1941. је био први дан Априлског рата, сукоба између сила Осовине и Краљевине Југославије у Другом светском рату.

Балканске планине

Балканске планине су планински ланац који се простире у источном делу Балканског полуострва.Балканске планине се пружају од врха Вршка Чука на граници између Бугарске и Србије на истоку,преко централне Бугарске до рта Емине на Црном мору.Дужина овог планинског ситема износи 557км.Највиши врхови Балканских планина налазе се у централној Бугарској.Највиши врх је Ботев 2376 м,што планински ланац чини трећим највишим у земљи,после Риле и Пирина.Планински ланац формира слив између сливних подручја Црног и Егејског мора .Крашки рељеф краси велики број пећина,укључујући пећину Магуру,у којој се налазе најзначајнији пећински цртежи из палеолитског периода.

Бор (град)

Бор је град и седиште града Бора и Борског округа у источној Србији у региону који је познат и под именом Тимочка Крајина. Према попису из 2011. било је 34.160 становника (према попису из 1991. било је 40.668 становника).

Бор је рударски и индустријски град са развијеном обојеном металургијом.

Град је основан 1945. године, а само насеље негде око 1800. године. Плански је насељаван стручном радном снагом у време Југославије те је стога изузетно шароликог етничког састава.

Географија Србије

Србија је суверена држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе, покривајући крајње јужне делове Панонске низије (Војводина) (регија средње Европе) и Балкана. Србија се граничи са Босном и Херцеговином, Бугарском, Хрватском, Мађарском, Републиком Северном Македонијом, Црном Гором, Румунијом и Албанијом преко спорне територије Косова. Она је континентална земља, иако је приступ Јадранском мору доступан преко територије Црне Горе. Дунав пружа бродски приступ унутрашњој Европи и Црном мору.

Гранични прелаз Вршка Чука

Вршка Чука је гранични прелаз између Србије и Бугарске на европском коридору Е761. Са српске стране најближи град је Зајечар, а са бугарске Кула. Обе државе имају исти назив за граничне прелазе.

Грљан

Грљан је насељено место града Зајечара у Зајечарском округу. Према попису из 2002. било је 2839 становника (према попису из 1991. било је 3412 становника).

Насеље има цркву посвећену св. Тројици, која је подигнута 1899. године.

Сваке године, већ 19 година, у насељу се одржава традиционална културна манифестација „Сабор инструменталних солиста на народним изворним инструментима“ републичког карактера.

Државни пут 35

Пут 35 је државни пут првог Б реда у средишњем и јужном делу Србије, који повезује простор државе правцем југозапад-североисток. Пут спаја Ђердап и Јужно Поморавље са Косовом, Метохијом и даљем, са Јонским приморјем.

Пут је северним делом, од Ђердапа до Ниша део Европског пута Е771, док је јужним делом, од Приштине до Албаније део Европског пута Е851.

Постојећи пут је већим делом магистрални пут са две саобраћајне траке, док у делу код Призрена у виду савременог ауто-пута.

Државни путеви IА реда

Државни путеви IА реда (ауто-путеви) имају укупну дужину од 963 km, од којих је 181 km неизграђено. Према Генералном мастер плану саобраћаја у Србији предвиђено је да сви путеви IА реда буду изграђени у профилу ауто-пута. Такође, предвиђено је и да поједине деонице путева IБ реда у Србији буду надограђене у профил брзог пута. Укупна дужина ауто-путева и брзих путева након изградње свих предвиђених путних праваца била би нешто више од 2.710 km.Ауто-путеве одликује сигнализација са зеленом подлогом и белим словима, опште ограничење брзине 130 km/h и постојање зауставне траке. За разлику од ауто-путева, брзе путеве одликује сигнализација са плавом подлогом и белим словима, опште ограничење 100 km/h и непостојање зауставне траке.

Енергетика у Србији

Енергетика у Србији почела је да се развија током и пред сам крај XIX века. Прва електрична централа у земљи подигнута је 1891. године у Београду, осам и пет година после истих у Паризу и Берлину. Убрзо затим, централе су добили и Ваљево, Стара Пазова, Кикинда, Вршац и Суботица. У Војводини, због специфичних историјских прилика елекртификација је спроведена у потпуности на самом крају XIX и почетком ХХ века. Са друге стране, електрична енергија на Космету уводи се тек 1925. године у Призрену. Затим следе Приштина, Пећ, Косовска Митровица и др.

Зајечарска окружна лига у фудбалу

Зајечарска окружна лига је једна од 31 Окружних лига у фудбалу. Окружне лиге су пети ниво лигашких фудбалских такмичења у Србији. Виши степен такмичења је Зона Исток, a нижи Општинска лига Сокобања и Међупштинска лига Зајечар-Бољевац. Лига је основана 2010. године, а у у првој сезони је бројала 12 клубова. Кроз године се тај број увећавао и смањивао. Лига тренутно броји 18 клубова.

Кула (Бугарска)

Кула (буг. Кула) град је у Републици Бугарској, у крајње северозападном делу земље, седиште истоимене општине Кула у оквиру Видинске области.

13 километара западно од Куле се налази бугарски гранични прелаз ка Србији и нашем граничном прелазу Вршка Чука.

Путна мрежа у Србији

Путни или друмски саобраћај чини окосницу саобраћаја у Републици Србији. Најважније чвориште је главни град Београд, после кога следе Нови Сад и Ниш. Путну мрежу у републици чине јавни и некатегорисани путеви.

Рудник Вршка Чука

Рудник „Вршка Чука” је рудник антрацита. Налази на десет километара југоисточно од Зајечара.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.