Врућа тачка

Врућа тачка (енгл. Hotspot) је вулкански регион који се храни магмом директно из мантла, који има аномално већи температурни градијент у поређењу са температурним градијентом мантла на било ком другом подручју на Земљи. Вруће тачке могу се налазити на границама тектонских плоча, близу њих, или не морају уопште бити везане за ове границе. Постоје две хипотезе које објашњавају вруће тачке. Једна хипотеза предлаже да вруће тачке настају услед кретања топлог мантла на више у форми термалних дијапира директно са границе језгра и мантла (то су, тзв. плуме)[1]. У другој хипотези се тврди да узрок вулканизма није висок температурни градијент, него екстензија литосфере, која представља узрок пасивног издизања магме са веома малих дубина унутар мантла[2][3]. Према овој хипотези, назив „врућа тачка“ је погрешан, јер аутори сматрају да мантл испод саме вруће тачке уопште није аномално високе температуре.

Hotspot(geology)-1
Дијаграм који показује профил Земљине литосфере (жуто) и магме која се издиже кроз мантл (црвено)

Развој теорије

Partial melting asthenosphere EN
Шематски дијаграм који показује физичке процесе унутар Земље који доводе до формирања магме. Парцијално стапање почиње изнад тачке фузије.

Почеци концепта врућих тачака налазе се у раду Ј. Тузо Вилсона, који је у свом раду из 1963. године тврдио да су Хаваји резултат спорог помицања тектонске плоче изнад врућег региона који се налази испод површине[4]. Касније је доказано да се вруће тачке хране уским токовима веома вруће магме из мантла, која се креће од границе језгра и мантла, у облику структуре која се назива плума[5]. Данас се међу геолозима воде велике расправе око тога да ли такве плуме заиста постоје или не[3][6]. Процене о броју врућих тачака које се хране плумама варирале су од 20 до неколико хиљада, су се током година промениле, и сада геолози сматрају да их постоји тек неколико десетина. Тренутно најактивнија вулканска подручја, на која се може применити ова теорија о врућим тачкама, су: Хаваји, Реинион, Јелоустоун, Галапагос и Исланд.

Највећи број вулкана на врућим тачкама имају базалтну магму (нпр. Хаваји, Тахити). Резултат тога је њихова мања експлозивност него у случају вулкана у зонама субдукције, код којих је узрок експлозије то што магма садржи велику количину волатила. У случају врућих тачака у континенталним подручјума, базалтна магма се издиже кроз континенталну кору, приликом чега долази до процеса парцијалног стапања и фракционе кристализације магме, и том приликом се могу формирати риолити. Оваква, кисела, магма може изазвати веома снажне ерупције. На пример, калдера Јелоустоун је формирана током једне од најснажнијих ерупција у геолошкој историји. Када сва риолитска магма буде избачена, тада може доћи и до ерупције базалтне магме. Пример овакве активности је Ilgachuz Range у Британској Колумбији, који је формиран серијама ерупција трахита и риолита, а након њих ерупцијама базалтне лаве.

Концепт врућих тачака је сада више везана за хипотезу плума унутар мантла.

Поређење са вулканима острвских лукова

Вулкани изнад врућих тачака се фундаментално разликују од вулкана острвских лукова, и то према начину постанка. Вулкани острвских лукова настају изнад субдукционих зона, на конвергентним границама плоча. Када се две океанске плоче сударају, једна од њих ће се подвући под другу, у зони дубокоокеанског рова (трога). Плоча која се субдукује у зону субдукције уноси воду, која снижава тачку стапања у бази горње плоче. Када дође до парцијалног стапања и стварања магме, она креће навише, и то је узрок формирања вулкана у зонама субдукције, као што су нпр. Алеутска острва близу Аљаске.

Вруће тачке вулканских ланаца

Hawaii hotspot
Током милиона година, Тихоокеанска плоча се кретала преко Хавајске вруће тачке, креирајући стазу подводних планина које се протежу преко Пацифика

Спој хипотеза врела мантла/вруће тачке предвиђа да се доводне структуре фиксирају једна према другој, са континентима и океанским дном који плутају изнад њих. Хипотеза тако предвиђа да се на површини развијају временски прогресивни ланци вулкана. Пример је Јелоустоун, који лежи на крају ланца изумрлих калдера, које постају прогресивно старије према западу. Други пример је Хавајски архипелаг, где острва постају прогресивно старија и више еродирана на северозападу.

Геолози су покушали да користе вруће тачке вулканских ланаца да прате кретање Земљиних тектонски плоча. Овај напор је отежан недостатком веома дугих ланаца, чињеницом да многи нису временски прогресивни (e.g. Галапагос) и тиме што постоје индикације да вруће тачке нису фиксиране једна у односу на другу (e.g. Хаваји и Исланд.[7])

Референце

  1. ^ W. J. Morgan (5. 3. 1971). „Convection Plumes in the Lower Mantle”. Nature. 230: 42—43. doi:10.1038/230042a0.
  2. ^ „Do plumes exist?”. Приступљено 25. 4. 2010.
  3. 3,0 3,1 Foulger, G.R. (2010). Plates vs. Plumes: A Geological Controversy. Wiley-Blackwell. ISBN 978-1-4051-6148-0.
  4. ^ Wilson, J. Tuzo (1963). „A possible origin of the Hawaiian Islands” (PDF). Canadian Journal of Physics. 41 (6): 863—870. doi:10.1139/p63-094.
  5. ^ „Hotspots: Mantle thermal plumes”. United States Geological Survey. 5. 5. 1999. Приступљено 15. 5. 2008.
  6. ^ Wright, Laura (2000). „Earth's interior: Raising hot spots”. Geotimes. American Geological Institute. Приступљено 15. 6. 2008.
  7. ^ „What the hell is Hawaii?”. Приступљено 7. 1. 2011.

Литература

Спољашње везе

Исланд

Исланд (исл. Ísland) независна је острвска држава смештена на граници између Атлантског и Северног леденог океана, на северозападу европског континента. Држава обухвата територију површине око 103.000 km², а поред главног острва у њеном саставу се налази још 36 мањих острва. Са популацијом од свега око 350.000 (према проценама из 2018), односно у просеку са око 3,2 становника по квадратном километру, Исланд је не само најређе насељена држава у Европи, већ и једна од 20 најређе насељених држава на свету. Готово две трећине популације живи у главном и највећем граду Рејкјавику и његовој ближој околини, а већи градови су још и Коупавогир, Хабнарфјердир и Акирејри. Основу популације чине Исланђани, народ германског порекла, а највећа национална мањина су Пољаци који су се на острво у знатнијем броју доселили почетком XXI века.

Геолошки гледано Исланд је острво вулканског порекла смештено на сеизмички веома активном и нестабилном подручју Средњоатлантског гребена. Његов рељеф је последица константне колизије вулканског и глацијалног процеса, због чега је острво познато под називом „земља ватре и леда”. Исланд је познат по својим активним вулканима (Хекла, Ејафјадлајекидл, Суртсеј), геотермалним изворима, ледницима (Ватнајекидл, Лангјекидл) и фјордовима. Иако се налази тек нешто јужније од Арктичког поларника, захваљујући топлој Голфској струји која протиче крај његових обала, приобални делови Исланда имају умерену климу са прохладним летима. Највећи део земље налази се у зони тундре.

Према средњовековном рукопису Ланднаумабоук („Књига о насељавању”) први насељеници острва били су нордијски колонизатори који су се 874. године предвођени Ингоулвиром Артнарсоном населили на југозападу острва, код данашњег Рејкјавика. Најјача имиграциона струја на острву и током наредних неколико векова долазила је из Норвешке, а колонизатори су са собом доводили и слуге и робове углавном гелског порекла. Прва исландска држава, Исландска Слободна Држава, формирана је око 930. године када су се на локалитету Тингвелир по први пут састале локалне старешине оснувши Алтинг (веће), званично најстарију народну скупштину на свету. Након скоро три века самосталности, средином XIII века, острво постаје прво делом Норвешке Краљевине, потом Калмарске Уније, а од прве половине XVI века и Данске. Године 1918. острво обнавља своју независност са оснивањем Краљевине Исланд, парламентарне монархије на чијем челу је званично био дански краљ Кристијан X. Становници острва су се на референдуму одржаном у јуну 1944. определили за укидање монархије и успостављање републике. У првим деценијама незавинсости, Исланд је био једна од најсиромашнијих европских држава чија привреда се ослањала искључиво на рибарство и скромну пољопривреду. Успешно спроведена индустријализација рибарског сектора и новац из пројекта „Маршаловог плана” за обнову после Другог светског рата, у кратком времену су Исланд претворили у једну од најразвијенијих и најздравијих светских економија. Током 1994. Исланд постаје чланом Европске економске заједнице, што је довело до диверзификације националне привреде и интензивног развоја финансијског сектора.

Исландска привреда почива на тржишној економији са релативно ниским стопама опорезивања. Држава спроводи нордијски социјални систем који свим грађанима омогућава једнак приступ здравственим и образовним институцијама. Исланд се налази на врху свих лествица у сфери економских, политичких и друштвених слобода и родне равноправности. Исландска лутеранска црква, која има званичан статус националне цркве, прва је хришћанска црквена заједница на чијем челу се као надбискуп налази жена. Године 2016. Исланд је по степену друштвеног развоја сврстан на девето место према Индексу хуманог развоја УН-а, односно на прво место Индекса глобалног мира. Привреда у потпуности почива на обновљивим изворима енергије, а у новије време туризам постаје једна од водећих привредних делатности.

Исландска култура је у најужој вези са својим скандинавским коренима, а већина исландског становнишптва су потпмци првобитних нордијских и гелских досељеника. Исландски језик, који припада подгрупи северногерманских језика, проистекао је из старонордијског језика и данас је најближи неким дијалектима норвешког, те ферјајрском језику. Један од најпознатијих симбола исландске културе су средњовековне исландске саге, а посебно збирка Саге о Исланђанима које се сматрају бисером средњовековног литерарног стваралаштва на тлу северне Европе.

Исланд је пуноправни члан НАТО-а и једина чланица тог војног савеза која званично нема војску, уз изузетак лако наоружане обалне страже која се брине о сигурности националних граница.

Мауна Лоа

Мауна Лоа (енгл. Mauna Loa) највећи је вулкан на Земљи с обзиром на обим и један од пет вулкана који сачињавају острво Хаваји у америчкој савезној држави Хаваји. Типично за подручје северног Пацифика, Мауна Лоа је активни вулкан у облику штита, чија се запремина процењује на 75.000 км3. Рачунајући од морског дна, висок је 10.099 м, од чега је над морем 4169,40 м. Ипак, то га не чини и највишим вулканом на Хавајском архипелагу, јер је суседни вулкан Мауна Кеа виши за 37 метара.

Хавајско име Мауна Лоа у преводу значи дуга планина. Лава коју вулкан избацује ерупцијом сиромашна је силицијум диоксидом, па Мауна Лоа има благе падине. То такође значи да ерупције нису експлозивног карактера. Премда се процењује да вулкан еруптира преко 700.000 година и да се уздигао изнад морског нивоа пре 400.000 година, старост стена на планини износи око 200.000 година. Магма му долази из хавајске вруће тачке, која је током десетина милиона година створила Хавајска острва. Научници предвиђају да ће се померањем Пацифичке плоче временом и Мауна Лоа удаљити од вруће тачке, те да ће за петсто хиљада до милион година постати угашени вулкан.

Последња ерупција вулкана догодила се 1984. године. Премда у последњих двестотинак година нису забележене људске жртве, ерупције из 1926. и 1950. године уништиле су нека села на обронцима, а град Хило је делом изграђен на окамењеној лави насталој након ерупције са краја 19. века. Са обзиром на потенцијалну опасност коју представља за околна урбана подручја, Мауна Лоа је део програма Decade Volcanoes, који проучава најопасније светске вулкане, а прати се од 1912. године из Хавајског вулканског опсерваторијума. Близу врха вулкана су још два опсерваторијума, од којих један проучава атмосферу, а други Сунце. Подручје националног парка Хавајски вулкани обухвата врх, као и југоисточни обронак Мауна Лое, те суседни вулкан Килауеа.

Оптимизација програма

У информатици, оптимизација програма или оптимизација софтвера је процес модификације софтвера система како би се направио приступ ефикаснијег рада или да се користи мање извора. Углавном, рачунарски програм може бити извршен чешће, или је у могућности да ради са мањим капацитетом меморије или других ресурса, или да вуче мању снагу.

Тачка тројног пуцања

Тачка тројног пуцања (енгл. triple junction) је тачка на којој се спајају границе три тектонске плоче. У самој тачки, граница тектонских плоча имаће један од три могућа карактера - биће или средњоокеански гребен, или трог или трансформни расед. Тачке тројног пуцања могу се описати у складу са типовима граница тектонских плоча које се у тој тачки састају. Постоји много могућих типова тачака тројног пуцања, али само неколико од њих је стабилно у току времена (у овом контексту, стабилно значи да се геометријска конфигурација тачке не мења кроз време).

Тектоника плоча

Тектоника плоча је геолошка теорија која објашњава померања плоча Земљине коре великих размера. Теорија укључује старију хипотезу померања континената, која датира из прве половине 20. века, и концепт ширења океанског дна развијен током 1960-их година.

Спољни део Земље се састоји од два слоја: спољне љуске (литосфера) која обухвата кору и крути горњи део омотача, испод које се налази астеносфера. Иако у крутом стању, астеносфера има релативно ниску вискозност и смичућу моћ па зато има одређене карактеристике флуида (може да тече). Испод астеносфере се налази крући доњи омотач, чије је фазно стање није последица мањих температура, већ високог притиска.

Литосфера је разломљена (издељена) на тзв. литосферне плоче (тектонске плоче). Постоји седам главних и још много мањих плоча. Литосферне плоче плутају на астеносфери. Постоје три типа граница међу плочама:

конвергентне границе,

дивергентне границе и

трансформне границе.Земљотреси, вулканска активност, издизање планинских ланаца па и обликовање океанских ровова се појављује дуж граница плоча. Бочно се померање плоча обично одвија брзинама од 0.66 до 8.50 cm годишње.

Хаваји

Хаваји (енгл. Hawaii, хав. Moku‘āina o Hawai‘i), америчка су савезна држава. У састав Сједињених Америчких Држава примљени су 21. августа 1959. године као последња педесета чланица. Једина су америчка савезна држава коју искључиво чине острва. Хаваји су архипелаг у централном делу Пацифика, југозападно од континенталног дела САД, југоисточно од Јапана и североисточно од Аустралије.

Природне лепоте, топла тропска клима, бистро море и таласи, и активни вулкани чине Хаваје популарним одредиштем за туристе, сурфере, биологе и вулканологе. С обзиром да су смештени у централном Пацифику на Хавајима је присутан утицај како северне Америке тако и Азије, као и сопствене домородачке културе. Хаваји имају више од милион сталних становника, као и доста туриста и припадника Војске САД. Главни град Хаваја је Хонолулу који се налази на острву Оаху.

Хаваји обухватају практично цео вулкански Ланац хавајских острва који се састоји од стотина острва у распону од 2.400 km. На југоисточном крају архипелага се налази осам главних острва Нијхау, Кауај, Оаху, Молокај, Ланај, Кахолаве, Мауи и Хаваји. Острво Хаваји је далеко највеће и често се назива „Велико острво“ да не би било побркано са савезном државом. Архипелаг је део Полинезије.

После Аљаске, Флориде и Калифорније, Хаваји имају по дужини четврту обалу међу америчким савезним државама, која се простире у дужини од приближно 1.200 km.

Хаваји су поред Аризоне једина савезна држава која не примењује летње рачунање времена.

Црни руски теријер

Црни руски Теријер (скраћено ЦРТ, Руски: Русский чёрный терьер), такође познат и као Чорни теријер (чорни на руском значи црни) је раса пса која је настала СССР у Црвеној звезди Кенел током касних 1940-их и раних 1950-их и користили су се као војни/радни пси. У данашње време, Црни руски теријер је пасмина која је призната од стране FCI (Интернационалне Кинолошке Федерације FCI септембар 1983. године), AKC (Америчког Кенел Клуба AKC јул 2004. године), CKC, KC, ANKC, NZKC и многих других кинолошких организација. Модерни Црни руски Теријер је радни пас, пас чувар, спортски и дружељубив пас.

Упркос његовом имену, Црни руски Теријер није прави Теријер: верује се да је седамнаест раса учествовало у његовом развоју, укључујући Ердел Теријера, Велики Шнауцера, Ротвајлера, Њуфаундленда, Кавкаског овчара и друге расе.

Штитасти вулкан

Штитасти вулкан је тип вулкана који је изграђен скоро потпуно од флуидалних токова лаве. Назив су добили по својим великим димензијама, а ниском профилу, што подсећа на ратнички штит. Овакав изглед штитастих вулкана узрокован је ниском вискозношћу лаве која излази из вулкана, што јој омогућава да тече много даље него лава која излази из експлозивних вулкана. Ово резултује великим акумулацијама широких пакета лаве, који изграђују штитасти вулкан.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.