Врањска котлина

Врањска котлина је прво проширење у оквиру композитне долине Јужне Мораве. Простире се од Бујановца до Владичиног Хана на дужини од 30 километара. Прешевска повија на 460 метара надморске висине, раздваја ову котлину од суседне Кумановске на југу. Ширина Врањске котлине је око шест километара и обод јој је изграђен од старијих стена, док је дно прекривено неогеним седиментима. Име је добила по граду Врању које је смештено у самој котлини. Наставља се на Грделичку клисуру.

Vranjska kotlina
Поглед на део Врањске котлине са локалитета Марково кале.

Хидрографија

Највећи ток у овој области је Јужна Морава, у коју се уливају све воде Врањске котлине. Од свог уласка у Врањску котлину на југозападу па до изласка код Владичиног Хана на североистоку, Јужна Морава је дугачка око 40 километара. Улазна тачка има надморску висину од 407, а излазна 328 метара. Према томе, укупан пад Јужне Мораве износи 79 метара, или приближно 2 метра по километру. Последица оваквог пада је стварање меандра, мртваја и обалских брежуљака.

Значајну карактеристику Јужне Мораве представља извесна асиметрија њеног слива. Она потиче од особина рељефа. У свом главном правцу југозапад-североисток, Јужна Морава прима знатно више притока с десне, југоисточне стране, а мање с леве, северозападне. С десне стране Јужне Мораве дижу се високе планине на којима се изливају веће количине талога. Ове реке имају и пространију сабирну област, па су због тога југоисточне притоке знатније. С леве, северозападне стране, Јужна Морава је ограничена нижим развођем, па је овај хидрографски центар мањи. У притоке Јужне Мораве, које прима са десне стране, спадају Кленичка, Преображењска, Требешињска, Тибушка, Бањска, Корбевачка, Јелашничка река и Врла, док се са десне стране уливају Трновачка, Вртогошка, Врањска или Градска, Моштаничка, Јовачка, Лепеничка и Калиманска река.

Главна притока Јужне Мораве у овој области је Врла. Она долази из дубљег залеђа са гребена Варденика. Најпре Врла протиче дугачком клисуром, затим улази у Масуричко поље, где прима Романовску и Масуричку реку, па се пробија кроз Прекодолску клисурицу и улива се у Јужну Мораву при њеном излазу из Врањске котлине.

Притоке Јужне Мораве углавном имају одлике планинских река. Дуге су 10—25 километара и спуштају се са земљишта високог од 1.000 до 1.900 метара у изворишним деловима на земљиште високо 400—330 метара код ушћа. Због великог пада притока, брзина воде је и ерозивно-механичка снага је јака. Ове велике разлике у паду утичу на протицање воде и поплаве. После кише стварају се токови велике ерозивне моћи, сва вода и нанос нагло се сруче у главну реку и засипају њену алувијалну раван.

Количина воде у рекама и потоцима Врањске котлине зависи од распореда атмосферских талога и од биљног покривача. Максималне кише падају у мају и октобру, док период јул—август спада у најсувљ доба Врањске котлине. Када су кишне сезоне токови набујају. Такође, када се у пролеће снег топи, потоци опет имају довољно воде. Ипак, некада је јесењи водостај већи него пролећни. Код токова чији су сливови оголели, колебање воде је чешће и изразитије. Моштаничка река, на пример, после сваке кише набуја и плави њиве у низији. Поред ње, такву особину имају и Преображењска, Буштрањска, Трновачка и Кленичка река. Поједине мање притоке у јулу и августу при ушћу су потпуно суве (Кленичка, Вртогошка река), чему доприносе и обилна наводњавања.

У Врањској котлини се често јављају поплаве у низији. Поплаве наступају када притоке наносима код ушћа зајажују Јужну Мораву. Чим се појави запрека у отицању воде, због јаке кише или наглог топљења снега, јавља се застој у отицању воде из Врањске котлине и долази до поплава. Понекад је зајаживање Јужне Мораве знатно и тада се штете од поплава протежу на велико подручје: алувијална раван се претвара у дугачко језеро.

Види још

Литература

  • Родић, Д, Павловић М, (1998): Географија Југославије, Географски факултет, Београд
  • Трифуноски, Јован Ф. Врањска котлина - антропогеографска испитивања (12 изд.). Природно-математички факултет на универзитетот Скопје.
Јован Трифуноски

Јован Трифуноски (Вруток, 23. септембар 1914 — Београд, 1. фебруар 1997) је био српски и македонски географ и антропогеограф.

Јужно Поморавље

Јужно Поморавље је регија (област) у јужној Србији. Према хијерархији географских регија она представља субрегију мезорегије Јужна Србија односно Планинско-котлинско-долинске макрорегије.

Јужно Поморавље може се посматрати у ширем и ужем смислу. У ширем смислу обухвата читав слив Јужне Мораве (припада му и регија Косовско Поморавље односно слив Биначке Мораве). Област у долини Јужне Мораве од Бујановца до Сталаћа представља Јужно Поморавље у ужем смислу.

Јужно Поморавље у ширем смислу ограничено је на југу српско-македонском границом, на истоку српско-бугарском границом, на североистоку регијом Балканска Србија (линија Руј–Бабичка Гора–Селичевица–Лесковик–Буковик), на северу регијама које припадају Западном Поморављу у ширем смислу и на западу Ибарско-копаоничким крајем и Косовом са Малим Косовом.

Бојин Дел

Бојин Дел је насељено место града Врања у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 87 становника (према попису из 1991. било је 119 становника).

Врање

Врање је град на југу Србије. Заједно са градском општином Врањска бања и 108 насеља чине Град Врање. Врање је административни, културни и економски центар Пчињског округа, као и седиште Епархије врањске. У граду је смештена 4. бригада копнене Војске која наставља традиције 1. Пешадијског пука Књаза Милоша Великог и 78. моторизоване бригаде. Према попису из 2011. године у Врању је живело 55.138 становника и већину су чинили Срби, а по броју становника Врање заузима 15. место у Србији.

Налази се у северозападном делу Врањске котлине у подножју планине Пљачковице и Крстиловице. Кроз град протичу пет река. Град се налази на магистралном и железничком путу. На северу је од Ниша удаљен 110 km, а од Београда 347 km.

Не зна се када је тачно насељен, али су подручје града насељавала Илирска или Трачанска племена све док га у 1. или 2. веку п. н. е. не освајају Римљани. У 6. и 7. веку га насељавају Словени, а први пут се спомиње у визнатијским списима 1093. године. Неколико пута је освајан, пре него што је ушао у састав Краљевине Србије 1207. године. Врањем су владале многе српске племићке породице, све док га није покорило Отоманско царство 1455. године. За време отоманске владавине Врање је имало важну улогу, јер се налазило на раскрсници важних путева, а у једном тренутку је било седиште и кадилука. Врање је ослобођено 31. јануара 1878. године и постало седиште моравског среза. Град је 1904. године погодио земљотрес, који је доста оштетио инфраструктуру. У Првом светском рату га је окупирала Краљевина Бугарска, да би се после завршетка рата било у саставу Краљевине Југославије, а од 1929. у оквиру Вардарске бановине. У Другом светском рату Врање је окупирала Бугарска, а после ослобођења Врање постаје седиште Пчињског округа и тада почиње његов индустријски и урбанистички развој. Врање постаје текстилни, дрвни и металуршки центар у оквиру СФРЈ.

Град је познат по музици и трубачким оркестрима, као и по делима познатог српског реалистичког писца Борисава Станковића. У граду постоје многе институције и обележја са његовим именом. Врање је домаћин многим манифестацијама од којих су познатије Стари дани, Борина недеља и Борини позоришни дани.

Симбол Врања је жуто цвеће, градска слава је Духови, а у граду се налазе бројни спортски клубови.

Врањска

Врањска може да се односи на:

Врањска (Билећа), насеље у општини Билећа, Република Српска, БиХ

Горња Врањска, насеље у општини Шабац, Република Србија

Мала Врањска, насеље у општини Шабац, Република Србија

Врањска Бања, градско насеље у општини Врање, Република Србија

Врањска (Босанска Крупа), насеље у општини Босанска Крупа, Федерација БиХ, БиХили

Врањска котлина, котлина у општини Врање, Република Србија

Епархија врањска, епархија СПЦ

Врла Река

Врла Река је насеље које се некад налазило у долини реке Врле. Забележено је у турским пописима Врањског кадилука у 16. веку као дербенско и рударско место. Јован Трифуновски сматра да је највероватније било на „потесу између Алакинца и Биновца, западно од Сурдулице“. Забележено је да је 1519. Врла Река имала 19 породица, 1528. - 30 породица, а 1570. 25 породица, 25 неожењених који су плаћали порез и две удовице. По попису из 1570. године помиње се један вигањ и један самоков у месту Врла Река. Цела долина реке Врле је била пуна рударских копова, а њена вода се користила за испирање руде и покретањсе самокова. Постоји запис по коме је од данашње Сурдулице па до Власине било велико насеље. Но, са престанком рударства у овом крају, средином 19. века, и с одласком Турака 1878. године, престало је и рударење, а село Врла Река се раселило.

Вртогош

Вртогош је насељено место града Врања у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 1355 становника (према попису из 1991. било је 1340 становника).

Грделичка клисура

Грделичка клисура је прво сужење у композитној долини Јужне Мораве у југоисточној Србији. Име носи по вароши Грделица на улазу у клисуру. Дуга је 34 km, а дубока 550 метара, усечена у гнајсу. Спаја Врањску и Лесковачку котлину. У клисури су смештене варошице Владичин Хан, Предејане и Грделица.

Слив Јужне Мораве је подручје Србије са најизраженијом ерозијом. Узроци су планински рељеф, стрме стране Грделичке клисуре као и неконтролисана сеча шума на Чемернику и Кукавици.

Дугојница

Дугојница је насеље у Србији у општини Сурдулица у Пчињском округу. Према попису из 2011. било је 246 становника (према попису из 2002. било је 275 становника).

Котлина (вишезначна одредница)

Котлина може бити:

Котлина, улегнуће у Земљиној кориили

Котлина (Качаник), насеље у општини Качаник, КиМ, Република Србија

Котлина (Кнежеви Виногради), насеље у општини Кнежеви Виногради, Барања, Република Хрватскаили

Нишка котлина

Лесковачка котлина

Алексиначка котлина

Горњевеликоморавска котлина

Врањска котлина

Љупковска котлина

Оршавска котлина

Косовска котлина

Брестовачка котлина

Доњемилановачка котлина

Кочанска котлина

Доњевеликоморавска котлина

Кошарно

Кошарно је насеље у Србији у општини Бујановац у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 105 становника (према попису из 1991. било је 112 становника).

Лесковачко поречје

Лесковачко поречје или Поречје је област у југоисточној Србији, тачније у Јужном Поморављу. Смештено је у сливу реке Ветернице, а налази се у јужном делу Лесковачке котлине.

Насељено још у праисторији, Поречје је назив који носи данас добило је по обиљу речних токова, а раније је носило називе Дубочица и Глубочица. Први пут се помиње као део српске средњовековне државе, када је било гранични регион Немањине државе. За време Турака добило је доста на значају, када је изграђен велики број путева, како оних локалних који међусобно повезују села, тако и оних који су били значајни не само за тадашњу Србију, већ и за читав Балкан, представљајући везу између средње Европе и Егејског мора.

Представља релативно низак регион, са просечном висином од око 500 метара. Најзначајнија и једина планина у Поречју је Кукавица, окружена бројним мањим узвишењима који су у прошлости представљали ободе Лесковачког језера, док су равничарски делови Поречја били део дна поменутог језера. Исушивањем језера створени су бројни речни токови, од којих најзначајније чине река Јужна Морава, са својом највећом поречком притоком Ветерницом и бројним мањим рекама и потоцима.

Поречје је релативно густо насељен регион са великим бројем села, густо збијеним, насељеним претежно словенским, православним становништвом. Када је реч о образовању, у региону је проценат писмености релативно велик захваљујући бројим основним и једној средњој школи. Становништво се претежно бави пољопривредом, ређе сточарством, али не заостаје ни у производним привредним гранама, па су тако поједина села позната по обради дрвета и текстилној индустрији. Становници Поречја, као и читавог Јабланичког округа, говоре призренско-тимочким дијалектом, али је исти, захваљујући делимичној изолованости у периоду након ослобођења, сачуван у много већој мери него у осталим крајевима Јабланичког округа, па се у Поречју срећу поједини облици речи који су у српском језику давно нестали и изашли из употребе.

Лопардинце

Лопардинце је насеље у Србији у општини Бујановац у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 825 становника (према попису из 1991. било је 797 становника).

Овде се налази Манастир Светог архангела Гаврила у Лопардинцу.

Масуричко поље

Масуричко или Сурдуличко поље представља проширење које формира река Врла на изласку из планинског масива Варденика. Дужина поља у правцу северозапад-југоисток износи око 4 km, а ширина у правцу североисток-југозапад износи око 2,5 km. У овом пољу Врла са десне стране прима од већих притока Романовску и Масуричку реку.

Нишка котлина

Нишка котлина (арх. Нишко поље) је пространо улегнуће у земљиној кори и специфичан геопростор на југоистоку Србије у тектонском рову композитне долине-потолине Јужне Мораве. Као део простране Јужноморавске долине истог морфолошког типа, Нишка котлина почиње на истоку од Сићевачке клисуре, док на западу сраста са моравском потолином, чинећи котлину која по површини (620 km2) и броју становника (260.237) спада међу веће географске просторе ове врсте у Јужној Србији.

На основу физичко-географских, друштвено-географских и демографских карактеристика, она је сложени развојни систем, у коме централно место заузимају град Ниш једно бањско и 72 сеоска насеља са својом инфраструктуром, највећим ресурсима у плодном земљишту и велико богатство термо-минералних вода. Конурбациони процеси у Нишкој котлини су добар пример специфичних облика прилагођавања градској култури у условима новог живота и сељачке еманципације, који и до данашњих дан нису окончани, нарочито у ободним деловима котлине.

„Иако је претежно уоквирена високим брдско-планиниским ободом, Нишка котлина је у повољној комуникативној вези са суседним котлинама, захваљујући највише долинама Јужне Мораве, Нишаве и Кутинске реке“..

Ново Село (Трговиште)

Ново Село је насеље у Србији у општини Трговиште у Пчињском округу. Према попису из 2011. било је 131 становника (према попису из 2002. било је 145 становника).

Ново село се налази у Рујну. Насеље поседује три махале: Стара мала, Средња мала, или Корија и Нова мала. Стара мала и Средња мала се налазе у сливу Богдановске реке (Врањска котлина), а Нова мала се већим делом налази у сливу Дзвезданске реке, десне притоке Моравице.

Назив становника Новог села је Новоселчанин, становнице Новоселска, а ктетик је новоселски.

Обличка Сена

Обличка Сена је насељено место града Врања у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 52 становника (према попису из 1991. било је 126 становника).

Планине Српско-македонске масе

Планине Српско-македонске масе изграђене махом од старих палеозојских стена, највише шкриљаца, углавном убраних током бајкалског циклуса, део су копна Србије од границе Северне Македоније до Вршачких планинина (које чине најсевернији изданак ове планинске масе). Она је најстарији део копна у Србији и чини централну зону брдовитих планина и долина, који је раније називана Родопско копно или Родопи. Основу њиховог рељефа чине: планине, котлине, клисуре и речне долине.

Урвич (Владичин Хан)

Урвич је насеље у Србији у општини Владичин Хан у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 71 становника (према попису из 1991. било је 87 становника).

Композитна долина Јужне Мораве са Биначком Моравом

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.