Врање

Врање је град на југу Србије. Заједно са градском општином Врањска бања и 108 насеља чине Град Врање. Врање је административни, културни и економски центар Пчињског округа, као и седиште Епархије врањске. У граду је смештена 4. бригада копнене Војске која наставља традиције 1. Пешадијског пука Књаза Милоша Великог и 78. моторизоване бригаде. Према попису из 2011. године у Врању је живело 55.138 становника и већину су чинили Срби, а по броју становника Врање заузима 15. место у Србији.

Налази се у северозападном делу Врањске котлине у подножју планине Пљачковице и Крстиловице. Кроз град протичу пет река. Град се налази на магистралном и железничком путу. На северу је од Ниша удаљен 110 km, а од Београда 347 km.

Не зна се када је тачно насељен, али су подручје града насељавала Илирска или Трачанска племена све док га у 1. или 2. веку п. н. е. не освајају Римљани. У 6. и 7. веку га насељавају Словени, а први пут се спомиње у визнатијским списима 1093. године. Неколико пута је освајан, пре него што је ушао у састав Краљевине Србије 1207. године. Врањем су владале многе српске племићке породице, све док га није покорило Отоманско царство 1455. године. За време отоманске владавине Врање је имало важну улогу, јер се налазило на раскрсници важних путева, а у једном тренутку је било седиште и кадилука. Врање је ослобођено 31. јануара 1878. године и постало седиште моравског среза. Град је 1904. године погодио земљотрес, који је доста оштетио инфраструктуру. У Првом светском рату га је окупирала Краљевина Бугарска, да би се после завршетка рата било у саставу Краљевине Југославије, а од 1929. у оквиру Вардарске бановине. У Другом светском рату Врање је окупирала Бугарска, а после ослобођења Врање постаје седиште Пчињског округа и тада почиње његов индустријски и урбанистички развој. Врање постаје текстилни, дрвни и металуршки центар у оквиру СФРЈ.

Град је познат по музици и трубачким оркестрима, као и по делима познатог српског реалистичког писца Борисава Станковића. У граду постоје многе институције и обележја са његовим именом. Врање је домаћин многим манифестацијама од којих су познатије Стари дани, Борина недеља и Борини позоришни дани.

Симбол Врања је жуто цвеће, градска слава је Духови, а у граду се налазе бројни спортски клубови.

Врање
Vranje collage
Административни подаци
Држава Србија
Управни округПчињски округ
РегионЈужна и источна Србија
Становништво
Становништво
 — 55.138
 — густина103 ст./km2
Агломерација83.254
Географске карактеристике
Координате42°33′15″ СГШ; 21°53′50″ ИГД / 42.554167° СГШ; 21.897222° ИГДКоординате: 42°33′15″ СГШ; 21°53′50″ ИГД / 42.554167° СГШ; 21.897222° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина487 m
Врање на мапи Србије
Врање
Врање
Врање на мапи Србије
Остали подаци
ГрадоначелникСлободан Миленковић (СНС)
Поштански број17500
Позивни број017
Регистарска ознакаVR
Веб-сајт
www.vranje.org.rs

Географски положај

Gradska reka
Градска река усликана код Амама.

Врање је економски, политички и културни центар Пчињског округа кога чине општине Босилеград, Бујановац, Владичин Хан, Прешево, Сурдулица, Трговиште и Врање. Град се налази у северозападном делу Врањске котлине, на левој обали Јужне Мораве. Реку и град деле магистрални пут и железничка пруга, који на северу воде ка: Лесковцу (70 km), Нишу (110 km) и Београду (347 km), а на југу ка: Куманову (56 km), Скопљу (91 km) и Солуну (354 km).

Смештен је у подножју планине Пљачковице (1231 m), Крстиловице (1154 m) и Пржара (731 m). Од границе Бугарске је 70 km удаљен, а од Македоније 40 km.

Врање је седиште Епархије врањске. У Врању се налази седиште 4. бригаде Копнене Војске Србије.

Рељеф и геологија тла

Истичу се две географске целовитости: врањска потолина и Врањско Поморавље. Потолину сачињавају котлине: врањска, бујановачка и масуричка котлина. Врањску котлину чине два дела: котлинско ободно побрђе наведених котлина и долински део Јужне Мораве са њеним притокама овога подручја. Врањско-бујановачка котлина чине јединствен појам „у смилсу низијског котлинског простора.“ Даље Грделичка клисура, стара тектонска удолина, где је Јужна Морава епигенетски усекла своју долину у ствари је најизразитија планинска област у току реке Јужне Мораве.[1]

Котлинску грађу јужног Поморавља чине алувијални и неогени седименти у низијском подручју, а кристални шкриљци на побрђу котлинског обода и планинском делу врањске регије. У грађи планина врањског подручја преовлађују гнајсови, микшисти и филити. Повремено се јављају и интеркалације мермера. Појаву еруптивних стена прате и гнајсови и микашисти. На Бесној кобили, у пределу ушћа Бањштице у Мораву (предео Моминог камена и предео Џепске реке) јављају се андезити, дацити и риолити.[1]

У врањском подручју постоје и песковите алувијалне наслаге и растресити неогени седименти. Неогене наслаге састоје се углавном од лапора, пешчара и конгломерата. Од Владичиног Хана према Грделици на левој страни Мораве, поред конгломерата јављају се и повремено кречњак, пешчара и лапор.[1]

Земљишни покривач врањског подручја је разноврсних продуктивних својстава. Заступљене су две групе: агенетичке творевине и генетичке творевине. Код агенетичких творевине долазе скелет, скелетоидне земљишне творевине и алувијално-делувијални наноси. Код генетичких творевина заступљени су типови земљишта: гајњача и њени варијетети, смоница и њени варијетети, подзол и трагови планинске црнице. Генетичке творевине заузимају од 22% до 25% укупне површине врањске регије. Агенетичке творевине покривају највећи део подручја и заузимају око 75% површине врањског подручја. Гајњаче, смонице и подзол заузимају средњи висински део врањског подручја и на нагибним теренима су у стању еродираних типова. Планинске црнице заступљене су на вискоим теренима као и на површинама са проређеним шумама.[1][2]

Панорама Врања
Панорама Врања

Овде се налази Железничка станица Врање.

Клима

Поднебље Врањске Мораве има локалну климу, која се карактерише особеностима насталим формирањем између модификоване медитеранске и умерено континеталне климе, што је произашло под утицајем орографије и пластике рељефа. Врањска Морава има годишња доба неуједначеног трајања. По дну котлине и у регији побрђа по ивици котлине, пролеће се јавља рано и кратко траје. Због тога су позни мразеви честа појава. Лето је топло, суво и дуго. Јесен је исто тако дуга, топла и сунчана, али сува. Зима је у Врањској котлини краткотрајна и врло блага с незнатним снежним покривачем. С друге стране ободно побрђе и планински регион, обилују снежним покривачем.[3][4][5]

Град се налази на 480 m надморске висине и има средњу јануарску температуру 3 °C, а средњу јулску температуру од 22,0 °C апсолутним максимумом од 38,3 °C, па због тога Врање са приградским насељима има умерено континенталну климу.[6]

Врање
Климатограм
ЈФМАМЈЈАСОНД
 
 
41
 
 
3
−4
 
 
43
 
 
6
−2
 
 
46
 
 
11
1
 
 
52
 
 
17
5
 
 
65
 
 
22
10
 
 
71
 
 
25
13
 
 
50
 
 
27
14
 
 
39
 
 
28
14
 
 
45
 
 
24
11
 
 
46
 
 
18
6
 
 
63
 
 
11
2
 
 
52
 
 
5
−2
Просечне макс. и мин. температуре у °C
Укупне падавине у mm

Историја

Нема поузданих података када и где је формирано насеље и на чијим темељима је изникао град Врање. Претпоставља се да се то догодило у време Траколира (Римљана), Византије, Грка или Словена који су ове просторе насељавали VI и VII веку. Међутим, једно је сасвим јасно: ово је изузетно важно геостратешко подручје на коме су се од памтивека укрштавали каравански путеви. Тако да је најлакши пут ка једноме и ка другоме, освајаче водио пут преко врањског поморавља.

Први писани траг о Врању оставила нам је Ана Комнина, византијска принцеза, још у XI веку, пишући о владавини свога оца цара Алексија Комнина. Она у књизи „Алексијада“ каже да је рашки жупан Вукан 1093. године у свом освајачком походу стигао до Врања и освојио га. Не задуго, он се пред моћнијом Византијом морао повући.[7] Она то описује овако:

На то се Вукан осмели и, како није преостало никога да му се супротстави, поче да пљачка суседне градове и земље. И околину Скопља потпуно опустоши, а делом и попали. Али не само то, него, заузевши Полов и стигавши до Врања, уништи и опустоши све и одвуче отуда много плена па се врати у своју земљу.

— Ана Комнина

Други пут 1193. године, Врање је од Византије привремено преотео велики рашки жупан Стефан Немања и припојио га средњовековној српској држави. Ипак, у саставу српске државе Врање је дефинитивно ушло 1207. године када га је освојио Стефан Првовенчани.

Интересантно је напоменути да је приликом распада српске средњовековне државе, Врање постало самостална област под управом кесара Угљеше, „Господара Врања, Прешева и Куманова“. Ова самостална област нестала је после Косовске битке, када је Врање ушло у састав државе деспота Стефана Лазаревића.

Распадом српске средњовековне државе, Турци су Врање освојили 14. јуна 1455. године, и држали га у својим рукама све до 31. јануара 1878. године, на светог Антанаса, када је варош ослободила српска војска под командом генерала Јована Белимарковића. Врање је под турском влашћу било 422. година. Врање је под турском влашћу имао важан положај, што је привукло многе богате Турке да се насале у град и изграде џамије, конаке и хамам. Врањски трговци су у овом предиоду су знали арапски и турски језик и путовали преко границе да тргују.[8] Град је у Кнежевини Србији дочекало слободу са нешто више од 8.000 становника.

У почетку 20. века, Врање је имало око 12.000 становника. Као погранични град Кнежевине/Краљевине Србије, служио је као полазно место за четнике (комите) у Стару Србију. У то време у граду се налазио и конзулат Османског царства.

У Балканским и два светска рата, Врање и овај крај су поново били на мети освајача. У Првом балканском рату 1912. године операцијама против Турака, одавде су лично командовали краљ Петар I Карађорђевић, председник владе Никола Пашић са више министара и генералштаб са начелником штаба Врховне команде војводом Радомиром Путником.

Но, ови простори су, посебно у новој историји, били честа мета бугарских освајача који су овде починили нечувене злочине. У Првом светском рату Бугари су окупирали Врање 16/17. октобра 1915. године. Слобода је плаћена са 514 живота на фронту и 335 недужно стрељаних.

У Другом светском рату Немци су у овај град ушли 9. априла 1941. године, да би га 22. априла предали у руке бугарским фашистима. Они су у Врању, за четири године, направили права зверства - стрељали су око 700, а интернирали 4.000 родољуба. У борбама је учествовало око 12.000 бораца, од којих 956 није дочекало слободу 7. септембра 1944. године.

Настанак имена града Врања

Име града Врања настало је у давној прошлости, мада је кроз историју (нарочито после ослобођења од Турака) долазило до забуна и нејасноћа око назива Врања. Постоје и тврдње да је Врање кроз историју имало и више других имена. Врањанци су у номинативу увек изговарали Врање, и под овим именом јавља се у време Стефана Дечанског. Ово име се односило само на насељено место, док се овдашња средњовековна жупа звала Врања. То је уносило забуну, нарочито у другој половини 19. века, када су се за град Врање (тадашње вароши) почели да интересују многи научници. Испало је да се Врање у то време и званично звало Врања. Осим овога у средњовековним даровним повељама и другим документима Врање је помињано као Врања, Вранија, Враниа, Врајна, Виран и Виранја. Како ће га звати, зависило је и од тога ко је и на којем језику писао. „Да би забуна била већа, јавиле су се и легенде, по којима се Врање звало Врана, Голубиње, Голубићевац“ каже Миодраг Пешић у својој књизи „Врање“.[9]

А Татомир Вукановић каже: „Прави народни облик од старине гласи Врање.“ Он такође каже: „Стефан Немања је заузео од Византинаца Врање.“ У историјским књигама се каже да је Немања заузео:“Липљан и Моравоу и глаголјеми Врани.“[1] При том, слависта Б. Даничић означава Врани као жупу, крајину. Вукановић каже да постоје и друге претпоставке које објашњавају настанак имена града, али да оне нису баш најубедљивије, као што су: ворн - варн, што значи „јама“, односно „рупа“, или гавран, вран, и многе друге М.Ђ. Милићевић записао је да је после ослобођења од Турака 1878. године, ова варош званично прозвана Врања (номинатив), иако су људи овде и даље изговарали само Врање. Нејасно је само то, да ли је Врање добило име од Трачана, Римљана, Словена или Грка. Корен речи Врања „вр“ и основа „врањ“ могу се наћи и код Римљана, и код Словена, и код Грка. Писац Бора Станковић, иако је живео крајем XIX и почетком 20. века, писао је: Врање.

Ова грешка касније је исправљена, тако да је Врање остало Врање, а за то највећу заслугу има др Јован Хаџи-Васиљевић.

Демографија

У насељу Врање живи 42153 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 35,8 година (35,0 код мушкараца и 36,6 код жена). У насељу има 17196 домаћинстава, а просечан број чланова по домаћинству је 3,20.

Ово насеље је у значајној већини насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

Демографија[10]
Година Становника
1948. 11.252
1953. 13.465
1961. 17.999
1971. 28.613
1981. 44.094
1991. 51.818 51.215
2002. 55.052 56.458
2011. 55.138
Етнички састав према попису из 2011.[11]
Срби
  
50.562 91,70 %
Роми
  
2.750 4,99 %
Бугари
  
458 0,83 %
Македонци
  
214 0,39 %
Црногорци
  
45 0,08 %
Горанци
  
43 0,08 %
Хрвати
  
27 0,05 %
Југословени
  
15 0,03 %
Муслимани
  
15 0,03 %
Албанци
  
11 0,02 %
Словаци
  
7 0,01 %
Словенци
  
6 0,01 %
Мађари
  
5 0,01 %
Бошњаци
  
4 0,01 %
Буњевци
  
1 0,00 %
Немци
  
1 0,00 %
Русини
  
1 0,00 %
Румуни
  
1 0,00 %
Украјинци
  
1 0,00 %
остали
  
37 0,07 %
Регионална припадност
  
7 0,01 %
неизјашњени
  
610 1,10 %
непознато
  
356 0,64 %
укупно: 55.138

Градска насеља

Teritorijalna organizacija Vranja
Територијална организација Врања

Врање чине 17 насеља и то су:

  1. Шапранце
  2. Доње Врање
  3. Оџинка
  4. Рашка
  5. Ледене Стене
  6. Чешаљ
Gradski prevoz vranje
Градски превоз на територији Врања.
  1. Текија
  2. Собина
  3. Горња Чаршија
  4. Тулбе
  5. Доњи Асамбаир
  6. Горњи Асамбаир
  7. Огледна станица
  8. Палестина
  9. Панађуриште
  10. Рудина
  11. Ћошка
  12. Два бреста
  13. Дедиње

Привреда

Logo simpo
Компанија Симпо је један од симбола врањске индустрије.
Monopol Vranje
Дуванска индустрија Врање.

Врање се налази на југу Србије, на Коридору 10 у близини границе са Македонијом и Бугарском. Удаљеност од међународне луке Солун износи 285 km, од међународног аеродрома у Скопљу 90 km и Нишу 120 km (директан приступ преко ауто-пута Е75). Захваљујући одличним транспортним конекцијама, из Врања се лако може приступити тржиштима југоисточне Европе (ЦЕФТА) и Европске уније, уз све царинске олакшице које Србија има у трговини са овим земљама. Врање има дугу традицију у индустријској производњи, трговини и туризму, и богато је природним ресурсима, као што су шуме и геотермални извори.[13]

До половине 20. века Врање је било занатлијска варош. Били су заступљени следећи занати: мутавџијски, воденичарски, асуфијски занат и фијакерски занат. Са почетком индустријализације 60-их година многи од ових заната су нестали.[14] Тих година отворене су неколико фабрика:Дуванска индустрија Врање (ДИВ), СИМПО, Фабрика обуће Коштана, Памучни комбинат Јумко, индустрија техничке робе Алфа Плам, СЗП Заваривач Врање. Са отварањем нових фабрика растао је и број запослених. Године 1961. године било је 1 525 запослених, 1971. године 4 374 запослених, а 1998. године укупно има 32 758 од којих су 28 347 били у привреди, а 4 411. ван ње.[14]

После 5. октобра 2000. број запослених је почео да пада, због затварања многих фабричких гиганта попут Јумка или Коштане. Запослених је 2010. године било 18 958, а незапослених 7 559, док у целом Граду Врању има 59 278 радно способних људи. У Врању су најзаступљеније следеће делатности дрвна индустрија, индустрија одеће, обуће и намештаја, хране и пића. Затим пољопривреда, текстилна индустрија, хемијска индустрија, грађевинска индустрија, индустрија машина и опреме и пословне услуге.[15] У Врању послује преко 2.500 предузећа. Потенцијалним инвеститорима стоји на располагању неколико индустријских зона, које су регулисане планским документима и опремљене инфраструктуром. Међу инвеститорима који су већ ту и уживају у повољном пословном окружењу овог града су Бритиш Американ тобако, Симпо, Санч, Младеновић Д. О. О, Кенда Фарбен, Дени Стајл, ОМВ и Хеленик Петролеум.[13]

Град је 2010. године донео „Стратегију одрживог развоја града Врања од 2010. до 2019. године,“ која се заснива на остваривање циљева искључиво кроз транспарентно и одговорно пословање и партнерски однос са привредом и грађанима.[13]

Култура и културне институције

TOVranje
Туристичка организација града Врања основана је као градска јавна установа 1995. године са циљем да унапреди и промовише локални туризам

У оквиру градске управе Секретаријат за образовање, културу, спорт, омладину и информисање задужен је за област културе. Врање има и Стратегију о социјалном и економском развоју града, као и Стратегију о младима у којима је пажња посвећена и културној области. Приоритети за развој културе су: Неговање традиције и заштита културне баштине, опремање установа културе и културни туризам [16]

Од укупног градског буџета у 2009. години за културу је издвојено 7,41%, у 2008. години издвојено је 6,91%, а 2007. године 5,41%. Локални медији броје три радио-станице: ОК радио, Радио Фокус плус, Радио Искон, две телевизије: Независна телевизија „ТВ 017“, РТВ Врање и два листа: Врањске новине, Слободна реч и новинска агенција Врање прес.[16]

Из буџета града Врања финансира се шест установа културе у домену плата запослених, сталних трошкова, програма у оквиру основних делатности, текућих поправки и одржавања опреме. То су Народни музеј основан 1960. године, професионално Позориште „Бора Станковић“, Библиотека „Бора Станковић“, Архив "31. јануар“, Народни универзитет и Омладински савез. „Школа анимираног филма“ (ШАФ) основана је у марту 1987. године на темељима Клуба љубитеља филмске уметности. ШАФ иза себе има више од 160 наслова и иницијатор је оснивања првог српског музеја анимације у Врању.[16]

Манифестације

Сваке године у Врању се одржава велики број манифестација. Најважнија манифестација је традиционална књижевна манифестација „Борина недеља“, која се одржава сваке године, почев од 1967. г., увек од 23. до 29. марта, последње две деценије у организацији Књижевне заједнице „Борисав Станковић“, која је установила и додељује награду за најбољу књигу прозе објављену у претходној години, потом „Борини позоришни дани“, који представљају једну од најважнијих културних манифестација у Врању. Одржавају се од 1979. године последње недеље октобра, на којима се приказују најбоље представе претходне сезоне. Постоје и „Стари Дани“, раније под називом „Дани Врања“, културно-забавна манифестација која се одржава сваке године крајем лета у периоду од августа до септембра у организацији града Врања, такође и Етно сајам основан 2000. године који успоставља научно-стручне столове, из области очувања животне средине, етно марке, уметничке изложбе, концерте, излете, промотивне продаје занатских производа, као и дегустацију здраве еколошке хране. Од 1967. године, сваке године, последње недеље марта, одржава се [16]

Посебно треба споменути „Међународну радионицу анимираног филма“ која се одржава од 1997. године у организацији ШАФ-а - Школе анимираног филма, најстарије такве институције у Србији. Од ликовних се издвајају „Новогодишњи ликовни салон“ одржава се традиционално у галерији Народног музеја у Врању од 1997. у току новогодишњих празника, као и „Ликовна колонија Врање“ у организацији Народног универзитета у Врању. Од музичких манифестација најважнија је „Мај месец музике“ у организацији музичке школе „Стеван Мокрањац“ из Врању, као и „Меморијал Бакије Бакића.“[16]

Oд 2019. године у Врању се одржава манифестација Врањска градска песма. Повод је био 50 година од смрти Стане Аврамовић Караминге, чувена врањанске певачице, која је прославила ову песму.[17] Врањска градска песма је традиционална градска песма која је настала и која се пева у Врању од друге половине 19. века до данас. Од 2012. године Врањска градска песма се налази на листи нематеријалног културног наслеђа Србије.[18]

Културно-историјски споменици

Markovo Kale interior view
Марково кале
Beli most
Бели мост — Мост љубави
Kuca Bore
Кућа Боре Станковића

Врање има бројне споменике које се сврставају по периоду настанка у три целине. Најзначајнији споменици средњег века су старо визнатијско утврђење Марково Кале које је постојало још у време цара Јустинијана и Крстата џамија, која је за време владавине Османлија претворена у џамију, а после ослобођења од Турака опет у цркву. Зграде које су Турци саградили јесу Амам, старо турско купатило саграђено око 1690. године, зграде Пашиног конака (налази се у салемлуку Народног музеја) саграђене 1765. године и симбол Врања - Бели мост саграђен 1844. године. После ослобођења од Турака изгрене су многе зграде и споменици. Најпознатије зграде пре Другог светског рата су: Зграда Начелства округа Врањског (грађена 1905—1907) и Дом Војске саграђен 1932. године. Важна просторно културна целина је баба Златина улица. Налази се у некадашњем српском делу врањске чаршије. Име је добила по баки Боре Станковића. У улици се налази музеј кућа Боре Станковића, која је део Народног музеја у Врању. Већина споменика појединаца се налази у градском парку међу којима су споменик Борисаву Станковићу, Ђорђу Тасићу, Јустину Поповићу и други.

Образовне институције

Последњих година много се више пажње обраћа на образовање у Врању. На територији града Врање 2008. године регистровано је 10.382 ученика који су похађали основну школу и 4.948 који су похађали средњу школу. Поред редовних школа постоји и две школе са двојним образовањем, а то су музичка школа „Стеван Мокрањац“ и Школа за основно и средње образовање „Вуле Антић“.[19]

Поред основних и средњих школа постоји једна виша школа и три факултета. Техничка-технолошка (основана 1974. године као виша школа за образовање металске струке) 2008. године имала је 354 студента, а има три смера: шумарски (обрада дрвета), машински (производно машинство) и технолошки (обућарски) смерови. После дипломирања студенти добијају звања инжењера шумарства, технологије и машинства.[19]

Основне школе

Dositej obradovic
ОШ Доситеј Обрадовић у Врању
  1. Доситеј Обрадовић
  2. Вук Караџић
  3. Јован Јовановић Змај
  4. Радоје Домановић
  5. Бранко Радичевић
  6. Светозар Марковић
  7. Школа за основно и средње образовање „Вуле Антић“
  8. Бора Станковић Тибужде
  9. Бранислав Нушић Ратаје
  10. 1. мај Вртогош
  11. Предраг Девеџић Врањска Бања
  12. Краљ Петар Први Ослободилац Корбевац
  13. 20. октобар Власе
  14. Музичка школа „Стеван Мокрањац“
  15. Школа за основно образовање одраслих

Средње школе

  1. Гимназија „Бора Станковић“
  2. Медицинска школа „Др Изабел Хатон
  3. Техничка школа
  4. Хемијско-технолошка школа
  5. Пољопривредно-ветеринарска школа „Стеван Синђелић“
  6. Економско-трговинска школа
  7. Средња музичка школа „Стеван Мокрањац“
  8. ШОСО „Вуле Антић“

Празници, слава и ходочашћа

  • 31. јануар - Дан ослобођења Врања 1878. године
  • 7. септембар - Дан ослобођења Врања 1944. године, дан када су јединице НОВ-а ушле у град, који је већ био напуштен од стране Бугара
  • Духови - Слава града
  • Велики петак - Ходочашће у цркву Свете Петке (Крстата џамија)
  • Велика Госпоина - Ходочашће у цркву Успења Пресвете Богородице у Собини

Симбол Врања

Zuto-cvece
Жуто цвеће је симболичан назив за Врање

Симбол Врања је жуто цвеће, а жута боја је традиционална боја Врања. Тако на пример многи спортски клубови у Врању имају жуте дресове (КК Југ, ФК Динамо Врање). Назив је настао крајем Првог светског рата, током проласка француске војске кроз Врање.

Један од француских војника је баки која је уређивала башту наздравио са:

  • Бонжур (фр. Bon jour)
  • Добар дан.

Бака која је разумела да је војник рекао божур је одговорила:

  • Није то сине, божур, то је жуто цвеће!

Музика врањског краја

Bakic
Споменик Бакији Бакићу у Горњој чаршији

Врањски мелос надалеко је познат. Њега је у Београд путем својих драма, а нарочито своје „Коштане“ и путем романа „Нечиста крв“, однео познати врањанац Борисав Станковић. Наиме драма „Коштана“ је драма са певањем, а њени најзанимњивији делови обилују песмом (сцена Миткета и Коштане). Музика је веома живописна и весела. Треба издвојити посебну игру која се игра у овим крајевима под називом чочек. Наравно најпознатији је врањски чочек. Сем ове игре постоји веома пуно песама, најчешће са љубавним и трагичним садржајем. Неке од ових песма су нашле своје место и у Мокрањчевим „Руковетима“.

Врањске песме су певали многи, од Василије Радојчић до Светлане Ражнатовић, а само се на њима прославио Врањанац Станиша Стошић. Сем ових мелодија, трубачки оркестри су специфичност Врања. У самом граду (нарочито у Горњој чаршији) и оближњем селу Павловац постоји на десетине трубачких оркестара. Неколико њих освајало је бројне награде на Сабору трубача у Гучи. Најпознатији међу њима је био оркестар Бакије Бакића. Данас оркестар Ненада Младеновића наставља традицију Бакијиног оркестра. Милан Младеновић, трубач из оркестра, освојио је прву трубу на Сабору трубача у Гучи 2007. године, а сам оркестар је проглашен најбољим.

Врањски обичаји и веровања

Врањски обичаји и веровања су везани за обичаје градског и сеоског становништва у период пре и после ослобођења Врањског краја од Отоманског царства. Већина тих обичаја се временом мењала и губила, а неки од њих су се сачували и до данас. Практиковали су се код свих слојева друштва, вероисповести и етничке припадности.

Постојали су обичаји о рођењу, свадбени обичаји, како код градског тако и код сеоског становништва врањског краја. Код сеоског становништва јављала се и појава снохочења, која је до Другог светског рата у потпуности била искорењена. Постојао је низ обичаја приликом смрти неке особе, као и низ обичаја приликом сахране и годишњице смрти. Доста обичаја је било и приликом празника као што су Ђурђевдан, крсна слава и Божић. Постојио је и обичај по имену прочка, који је карактеристичан за јужну Србију и данашњу Македонију.

За проучавање обичаја врањског краја врло су битни Јован Хаџи-Васиљевић и Борисав Станковић. Радови Јована Хаџи-Васиљевића, који су заосновани на теренским истраживања, су незаобилазан извор приликом проучавања Срба од ослобођења, па све до балканских ратова. Садржина књижевног дела Борисава Станковића, у многим етнографским и фолклористичким радовима идентификује се као неоспорена Врањска традиција тј. реалан опис живота и обичаја у Врању. Сања Златановић, истраживач сарадник Етнографског института САНУ, сматра да дела Борисава Станковића играју кључну улогу у томе како Врањанци конструишу свој идентитет. Она наводи: „Међутим, оно што се у Бориним делима представља уметничку транспозицију стварности доживљава се као права старина.“

Храна и пиће

Има веома добрих специјалитета, као и у целој српској кухињи. Међутим ко типично врањско јело поменућемо самсу - празну питу, преливену киселим млеком уз додатак белог лука. Сем самсе, као типично врањско јело, можемо поменути и пропећ - неку врсту хлеба са сиром и јајима.

Жупска клима омогућава узгој добрих сорти грожђа, а самим тим и добрих вина.

Туризам

Kazanđol
Казанђол
  • Казанђол - Изузетан кањон који сече Градска река у стени између планина Пљачковице и Крстиловице, у њему има неколико великох вирова (казана) и на десетине слапова. Терен је обележен од стране извиђача и прилагођен је за излете.
  • Пржар
  • Ћошка
  • Александровачко језеро
  • Девотин
  • Борино брдо
  • Добре воде

Познати Врањанци

  • Аца М. Станојевић (1952), најстарији живи новинар из Врања, објавио девет књига и три збирке песама°

Личности које су неко време живеле и радиле у Врању

  • Радоје Домановић, књижевник, професор врањске гимназије
  • Јаша Продановић, политичар, професор врањске гимназије
  • Филип Филиповић, политичар, оснивач КПЈ, изабран за опсланика Народне скупштине Краљевине СХС за Врањски округ
  • Пајсије, митрополит скопски, неко време викарни епископ врањски, помагао народу у овим крајевима одмах по ослобођењу од турака 1878, по њему име носи Владичин Хан
  • Фрања Копша (доктор)
  • Платон Бањалучки, као дечак похађао школу у Врању, где му је отац службовао
  • Александар Давинић, новинар, сатиричар, рекордер у дужини воћења програма, дирекорт, главни и одговорни уредник Нове Слободне речи

Партнерски градови

Види још

Референце

  1. 1,0 1,1 1,2 1,3 1,4 Вукановић 1978, стр. 4–5
  2. ^ Костић, М. (1969). Јужно Поморавље - Економско-географске одлике. Лесковачки зборник књ. 9. стр. 195—202.
  3. ^ Трифуновски, Ј. Ф. Врањска котлина, књ. 1. стр. 11.
  4. ^ Костић, О. Грделичка клисура и Врањска котлина. Географија, ерозија и шумска привреда. стр. 45.
  5. ^ Костић, М. (1968). Врањско-Бујановачка котлина, књ. 4. Врањски гласник. стр. 185—186.
  6. ^ Трифуновски, Ј. Ф. (1954). Врање. Годишен зборник на Филозовскитот факултет на Универзитетот во Скопје, кн. 7. стр. 123.
  7. ^ Ана Комнина 1093 Архивирано на сајту Wayback Machine (април 1, 2009) (на језику: енглески), Приступљено 5. 5. 2013.
  8. ^ [http://www.doiserbia.nb.rs/img/doi/0350-0861/2009/0350-08610901051Z.pdf Књижевно дело Боре Станковића и Врање: идентитетске стратегије, дискурси и праксе Сања Златановић, Етнографски институт САНУ, Београд]
  9. ^ Врање / Миодраг Пешић . – Врање, 1975.
  10. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  11. ^ Етничка структура након пописа 2011.
  12. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.
  13. 13,0 13,1 13,2 Агенција за страна улагања и промоцију извоза Републике Србије (СИЕПА) - Град Врање, Приступљено 5. 5. 2013.
  14. 14,0 14,1 http://www.gradvranje.com/index_files/privreda.html Архивирано на сајту Wayback Machine (април 2, 2009) (на језику: енглески) Привреда града Врања
  15. ^ Агенција за страна улагања и промоцију извоза Републике Србије (СИЕПА)
  16. 16,0 16,1 16,2 16,3 16,4 Завод за пручавање културног развитка, Приступљено 5. 5. 2013.
  17. ^ „Врањска градска песма у част Стане Караминге”. rtv-vranje.rs. Приступљено 17. 5. 2019.
  18. ^ „Врањска градска песма”. nkns.rs. Приступљено 17. 5. 2019.
  19. 19,0 19,1 Званични сајт града Врања, Приступљено 5. 5. 2013.
  20. ^ „Врање и Лепосавић постали побратими”. Југмедиа. 19. 3. 2013. Архивирано из оригинала на датум 3. 12. 2013. Приступљено 1. 12. 2013.
  21. 21,0 21,1 21,2 21,3 21,4 21,5 21,6 21,7 21,8 „ВИДЕЛИ ОД ЈАГОДИНЕ: Врање добија излаз на Егејско море”. Курир. 2. 10. 2013. Приступљено 1. 12. 2013.
  22. ^ Лазић, Никола (октобар 2010). „Градоначелник на камили”. Врањске. Врање. Архивирано из оригинала на датум 3. 12. 2013. Приступљено 1. 12. 2013.
  23. ^ „Успостављени пријатељски односи између Врања и Велења”. Југмедиа. 19. 9. 2013. Архивирано из оригинала на датум 3. 12. 2013. Приступљено 1. 12. 2013.
  24. ^ „Miasta partnerskie i zaprzyjaźnione Nowego Sącza”. Urząd Miasta Nowego Sącza (на језику: пољском). Архивирано из оригинала на датум 23. 5. 2013. Приступљено 1. 8. 2013.
  25. 25,0 25,1 „Побратимили се Врање и грчки град Трикала”. 19. 3. 2012. Приступљено 1. 12. 2013.
  26. ^ „Село Брјуховецко добило српског побратима”. 9tv.ru. Руска реч. Приступљено 1. 12. 2013.

Литература

Галерија

Bora Stanković

Споменик Бори Станковићу у Градском парку

Bunar bora

Двориште куће Боре Станковића

Mapamozaik

Мапа града из 1975. године - мозаик на Тргу Републике

Pašin konak, salemluk 10

Пашин конак - Зграда Народног музеја

Vranje Stari amam 3

Стари амам

Vranje2 NOC

Врање ноћу

Градскипаркврање

Градски парк

НовапоштауВрању

Нова пошта у центру Врања

Спољашње везе

Ћуковац (Врање)

Ћуковац је насељено место града Врања у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 1007 становника (према попису из 1991. било је 958 становника).

Бели Брег (Врање)

Бели Брег је насељено место града Врања у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 94 становника (према попису из 1991. било је 115 становника).

Бресница (Врање)

Бресница је насељено место града Врања у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 410 становника (према попису из 1991. било је 373 становника).

Врањска Бања

Врањска Бања је градско насеље и седиште истоимене градске општине Града Врања у Пчињском округу. Према попису из 2011. било је 5347 становника.

Гимназија „Бора Станковић“ Врање

Гимназија „Бора Станковић“ је једина гимназија у Врању и једна од најстаријих гимназија у Србији.

Град Врање

Град Врање је град у Пчињском округу на југу Србије. По подацима из 2004. заузима површину од 860 km² (од чега на пољопривредну површину отпада 44.721 ha, а на шумску 32.478 ha).

Седиште града као и округа је градско насеље Врање. Град Врање се састоји од 27 насеља: 2 градска (Врање и Врањска Бања) и 103 сеоска насеља.

По подацима из 2002. године у граду је живело 87.288 становника. По претходном попису, из 1991. године, је било 86.518 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио 1,8‰, а број запослених износи 25.940 људи. У граду Врању се налази 60 основних, 7 средњих школа, једна виша школа и један факултет.

Грб Врања

Град Врање користи грб града у три нивоа (као мали, средњи и велики грб) као и заставу.

Грб града могу да користе: Скупштина града, градоначелник и заменик градоначелника, Градско веће, Градска управа, месне заједнице, јавна предузећа, установе, организације и службе, чији је оснивач град, у виду меморандума, плакете, значке, захвалнице и слично. Сва остала правна и физичка лица која желе да користе грб града, морају претходно прибавити сагласност града.

Катун (Врање)

Катун је насељено место града Врања у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 432 становника (према попису из 1991. било је 449 становника).

Клашнице (Врање)

Клашнице (до 2012. Клашњице) је насељено место града Врања у Пчињском округу. Према попису из 2011. ово насеље имало је 23 становника (према попису из 2002. било је 39 становника).

Коћура

Коћура је насељено место града Врања у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 234 становника (према попису из 1991. било је 367 становника).

Моштаница (Врање)

Моштаница је насељено место града Врања у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 442 становника (према попису из 1991. било је 531 становника).

Пашин конак (Врање)

Пашин конак је здање у Врању које је саградио Раиф-бег Џинић 1765. године. Конак се састоји од две зраде. У првој згради (Народни Музеј) био је селамлук за боравак мушкараца, а у другој (сада пословни центар СИМПО) харемлук за пашине жене. Зграда селамлука се налази поред улице, а зграда харемлука иза ње, у дворишту. По ослобођењу Врања од Турака, ћерка последњег врањског паше Хусеин паше, Абдуљ ханума је продала владици Пајсију који га је поклонио граду. У дугогодишњој историји ове зграде у њој се налазила и прва отворена Гимназија од 1881. до 1932. Њу је као седморазредну похађао и књижевник Борисав Станковић а професори су му били, између осталих,књижевници Радоје Домановић и Јаша Продановић.

Након тога, ово здање је постојало као општина.

У згради некадашнјег селамлука од 1960. налази се Народни музеј као Музеј народноослободилчке борбе.Временом музеј је прерастао у музеј комплексног типа, који поред историјског има И одељење археологије допуњени нумизматичком збирком И одељење етнографије. У својим збиркама данас има преко 15000 предмета. Први конзерваторско-рестаураторски радови изведени су 1955, а 1994. завршена је ревитализација.

Педагошки факултет у Врању Универзитета у Нишу

Педагошки факултет у Врању Универзитета у Нишу је наставно-научна и образовна високошколска установа у саставу Универзитета у Нишу. Факултет реализује образовну и научноистраживачку делатност, а њих прати издаваштво кроз публиковање књига, уџбеника, приручника, монографија и других стручних и информативних издања, као и часопис Годишњак Педагошког факултета. На факултету се обављају студије првог, другог и трећег степена, као и студије за иновацију знања и стручног образовања.

Пчињски управни округ

Пчињски управни округ се налази у јужном делу Републике Србије. Обухвата град и општине:

Град Врање градско насеље Врање,

Општина Владичин Хан место Владичин Хан,

Општина Сурдулица место Сурдулица,

Општина Босилеград место Босилеград,

Општина Трговиште место Трговиште,

Општина Бујановац место Бујановац и

Општина Прешево место Прешево.Има укупно 243.529 становника.

Седиште округа је град Врање.

Културно-историјске знаменитости датирају од пре више векова. Најстарије војно утврђење је из XIII века - Марково Кале. Познат је и стари турски амам (турско парно купатило) из XVI века, затим Пашин конак из 1765. године у коме је 1881. године отворена гимназија.

Врањска Бања представља посебну карактеристику овог краја - термоминералне воде која помаже у лечењу многих обољења.

Привреду Врања чине индустрија, рударство, грађевинарство, трговина, пољопривреда и шумарство.

Русце (Врање)

Русце је насељено место града Врања у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 73 становника (према попису из 1991. било је 83 становника).

Студена (Врање)

Студена је насеље у Пољаници, град Врање у Пчињском округу, на око 7 км северно од центра Власа. Према попису из 2002. било је 117 становника (према попису из 1991. било је 129 становника).

Тумба (Врање)

Тумба је насеље у Пољаници, град Врање у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 44 становника (према попису из 1991. било је 87 становника).

ФК Динамо Врање

ФК Динамо Врање је фудбалски клуб из Врања, Србија. Основан је 24. априла 1947. године, и тренутно се такмичи у Првој лиги Србије, другом такмичарском нивоу српског фудбала.

Клуб је испао из Суперлиге Србије тако што је изгубио од ФК Инђије укупним резултатом 3:2 (пораз у Инђији 3:0 и победа 2:0 код куће) у великом финалу баража за пласман у Суперлигу Србије.

Црни Луг (Врање)

Црни Луг је насељено место града Врања у Пчињском округу. Према попису из 2002. било је 266 становника (према попису из 1991. било је 264 становника).

Клима Врања
Показатељ \ Месец .Јан. .Феб. .Мар. .Апр. .Мај. .Јун. .Јул. .Авг. .Сеп. .Окт. .Нов. .Дец. .Год.
Апсолутни максимум, °C (°F) 16,1
(61)
21,7
(71,1)
26,0
(78,8)
31,5
(88,7)
32,4
(90,3)
37,0
(98,6)
39,7
(103,5)
38,0
(100,4)
35,6
(96,1)
30,6
(87,1)
25,0
(77)
16,0
(60,8)
39,7
(103,5)
Средњи максимум, °C (°F) 3,0
(37,4)
6,2
(43,2)
11,3
(52,3)
16,7
(62,1)
21,6
(70,9)
24,8
(76,6)
27,3
(81,1)
27,6
(81,7)
24,0
(75,2)
18,0
(64,4)
10,6
(51,1)
4,6
(40,3)
16,3
(61,3)
Средњи минимум, °C (°F) −3,9
(25)
−1,8
(28,8)
1,3
(34,3)
5,4
(41,7)
9,6
(49,3)
12,6
(54,7)
13,9
(57)
13,8
(56,8)
10,5
(50,9)
6,0
(42,8)
1,8
(35,2)
−2,2
(28)
5,6
(42,1)
Апсолутни минимум, °C (°F) −25,0
(−13)
−22,0
(−7,6)
−13,0
(8,6)
−4,3
(24,3)
0,0
(32)
2,3
(36,1)
5,0
(41)
4,5
(40,1)
−2,4
(27,7)
−7,0
(19,4)
−12,6
(9,3)
−17,7
(0,1)
−25,0
(−13)
Количина падавина, mm (in) 41,4
(16,3)
43,4
(17,09)
46,0
(18,11)
51,7
(20,35)
65,0
(25,59)
70,9
(27,91)
50,4
(19,84)
38,7
(15,24)
45,4
(17,87)
46,2
(18,19)
62,9
(24,76)
52,0
(20,47)
614,0
(241,73)
Извор: Републички хидрометеоролошки завод Србије за период (1961—1990)
Империјална конверзија
ЈФМАМЈЈАСОНД
 
 
1,6
 
 
37
25
 
 
1,7
 
 
43
28
 
 
1,8
 
 
52
34
 
 
2
 
 
63
41
 
 
2,6
 
 
72
50
 
 
2,8
 
 
77
55
 
 
2
 
 
81
57
 
 
1,5
 
 
82
57
 
 
1,8
 
 
75
52
 
 
1,8
 
 
64
43
 
 
2,5
 
 
52
36
 
 
2
 
 
41
28
Просечне макс. и мин. температуре у °F
Укупне падавине у инчима
Градске општине
Насељена места
Знамења, тврђаве и музеји
Верски објекти
Култура
Образовање
Више од милион
  • становника
Између 100.000 и
  • милион становника
Између 50.000 и
  • 100.000 становника
Између 20.000 и
  • 50.000 становника

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.