Војска Југославије

Војска Југославије (скраћено ВЈ) је била оружана сила Савезне Републике Југославије. Постојала је од 20. маја 1992. до 4. фебруара 2003. године. Настала је од оних делова Југословенске народне армије који су се након распада СФРЈ (и завршетка војних повлачења из бивших југословенских република) затекли на територији Савезне Републике Југославије. Војска Југославије је, непосредно после званичног проглашења Државне Заједнице Србија и Црна Гора, преименована у Војску Србије и Црне Горе. Војска Југославије је учествовала у борбама са албанским терористима на Косову и Метохији, а потом и на југу Србије. Током НАТО агресије на СРЈ, ВЈ се сукобила са јединицама северноатланстког пакта на простору СРЈ.

Војска Југославије
GrbVJ
Грб ВЈ
Основана20. мај 1992.
Распуштена4. фебруар 2003.
Видови војскеКопнена војска (КоВ)
Vj rvpvo.PNG Ратно ваздухопловство и Противваздушна Одбрана (РВиПВО)
Ратна Морнарица (РМ)
Вођство
Председник1992—1993. Добрица Ћосић
1993—1997. Зоран Лилић
1997—2000. Слободан Милошевић
2000—2003. Војислав Коштуница
Начелник Генералштабагенерал-пуковник Живота Панић
генерал-пуковник Момчило Перишић
генерал армије Драгољуб Ојданић
генерал-пуковник Небојша Павковић
генерал-пуковник Бранко Крга
Бројно стање
Војно способниод 19
Обавезни војни рок12 месеци
Број расположивих
за војну службу
3.000.000, година 15—49
Број способних
за војну службу
2.300.000, година 15—49
Број годишње стасалих
за војну службу
101.547
Активни састав206.000 (2003)
Резервни састав680.000 (2003)
Трошкови
Буџет1,3 милиона долара
Проценат БДП4,6%
Индустрија
Домаћи набављачиЗастава Оружје
  • Крушик
  • ТРЗО „Чачак“
  • „Утва“ Панчево
  • ВТРЗ „Мома Станојловић“
  • ФАП
  • ЕДЕПРО
  • СДПР Југоимпорт
Сродни чланци
ЧиновиЧинови и ознаке Војске Југославије

Организација

Војска Југославије била је подељена на видове, видови на родове и службе, а родови и службе на врсте и специјалности.

Видови ВЈ су били:

Формације

Војска Југославије је организована у армијском систему где је свака армија држала своју армијску област. Армије су наставком велике реорганизације ЈНА подељене на корпусе, а они на бригаде. Осим армија у ВЈ су постојали и центри за обуку пешадије, возача, оклопних и механизованих јединица и артиљераца, Гардијска бригада и 46. заштитна моторизована бригада, као засебне јединице и установе.

Копнена војска

Копнена војска (скраћено КоВ) је била најбројнији вид Војске Југославије. Укупно је у активном саставу имала 3 армије, 7 корпуса, 34 бригаде. У резервном саставу било је 27 моторизованих, 42 пешадијске и 6 артиљеријских бригада. Од наоружања и опреме располагала је са око 1300 тенкова, 568 борбених возила пешадије и оклопних транспортера, 1200 топова, 200 вишецевних бацача ракета, 1665 минобацача, 135 ПО лансирних система, 2000 противавионских топова и 60 ракетних противавионских система. Бројност копнене војске је била око 85.000 активних припадника.

Прва армија

Прва армија је држала северни део Савезне Републике Југославије. Команда Прве армије је била у Београду а касарне у Београду, Панчеву, Новом Саду, Сомбору, Крагујевцу, Сремској Митровици, Шапцу и Ваљеву.

Друга армија

Друга армије је држала југозападни део СРЈ са командом у Подгорици. Базе и касарне су биле у Подгорици, Даниловграду, Никшићу, Ужицу, Чачку, Новом Пазару, Рашкој и Кремни.

Трећа армија

Трећа армија је држала источни, централни и јужни део СРЈ са командом у Нишу. Базе и касарне су биле у Нишу, Приштини, Крушевцу, Лесковцу, Врању, Пироту, Прокупљу и Куршумлији.

Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана

Ратно ваздухопловство и противваздушна одбрана (скраћено РВ и ПВО) је у свом саставу имало око 16700 активних припадника. Људство је подељено у 4 ловачке, бомбардерске и извиђачке и 3 хеликоптерске ексадриле, као и 8 противавионских ракетних пукова. Укупно се располагало са око 200 ваздухоплова и око 50 хеликоптера.

Чинови

Као настављач војске СФРЈ (ЈНА) чинови у Војсци Југославије су се рангирали као у ЈНА после 1980.

Војску је сачињавао стални и резервни састав. Стални састав сачињавао се од професионалних војника (професионалних подофицира и официра, подофицира и војника по уговору) и војника на одслужењу војног рока. Резервни састав чинили су официри, подофицири и војници у резерви и жене војни обвезници.

Значајни датуми (празници) Војске Југославије [1]

  • 16. јун – Дан Војске Југославије

Дани видова Војске Југославије

Дани родова Војске Југославије

Референце

  1. ^ Аћимовић, Н Празници Војске Југославије, Београд: Новинско издавачка установа „Војска“. 1977. ISBN 978-86-335-0030-2. стр. 308.. UDK 355, 16(491.1)

Спољашње везе

Армије НОВЈ

У Народноослободилачкој војсци Југославији су биле формиране четири армије. Оне су биле формиране почетком 1945. године, у време када је НОВЈ образовала стабилан стратегијски фронт, присиљавајући непријатеља да ангажује огромне војне ефективе. Тада је Народноослободилачка војска Југославије реорганизована у Југословенску армију.

Иако су армије у НОВЈ формално образоване тек почетком 1945. године, функцију армија имале су раније и оперативне групе у чијем је саставу често било и неколико дивизија.

Бомбаши у Народноослободилачком рату

Бомбаши у Народноослободилачком рату су били борци добровољци, углавном чланови Комунистичке партије Југославије и СКОЈ-а, организовани у свим деловима оружанух снага Народноослободилачког покрета и обучени за извршавање борбених задатака ручним бомбама. У условима бројчане и техничке надмоћи непријатеља, они су својим учинком замењивали ватру минобацача и артиљерије, нарочити у првој години рата.

У сасатаву ударних група на окупираној теруторији нападли су непријатељску живу силу и технику. У Нишу су 2. августа 1941. године напали немачке официре у хотелу „Парк“, у Загребу 4. августа 1941. су ранили 28 усташа, у Сплит 9. новембра 1941 24 италијанска војника и официра. Сличне акције су извели и удругим градовима и местима.

У јединицама су деловали стално у свим борбама, нарочито у нападу на насељена места, на непријатељске отпорне тачке, тенкове и у пробојима обруча. Непријатељским положајима прилазили су прикривено, са ватреном заштитом или без ње, мападали из кратког одстојања или непосредно, бацали бомбе и уништавали или неутралисали непријатеља. Бомбе су убацивали кроз пушкарнице, прозоре, врата, отворе на крову, низ степеништа зграда. Познато је њихово дејство у нападу и борбама за Беране, Љиг и Крупањ, 1941. године; Ливно, 1942. године; Бијељину, Тузлу, Гарешницу и Бањалуку.

У нападима ноћу у групама од 5 до 10 бораца, кретали су испред јединица и изненада ударали на најјаче делове непријатељске одбране те омогућавали успех целе акције. Деловали су у пробоју из окружења, као у бици на Козари 1942. године и бици на Сутјесци 1943. године, нарочито на Љубином гробу и Барама. При походу у Штајерску група официра бомбаша 14. дивизије НОВЈ пробила је 1944. обруч Немаца у рејону Свети Дух. При форсирању Неретве, за време Четврте непријатељске офанзиве, 7/8. марта 1943. године, бомбшка је група прешла реку, ликвидирала непријатеља и створила почетни мостобран.

Смелим и изненадним дејством заузимали су артиљерију (Козара у јуну 1942, Тузла у октобру 1943. и јануару 1944.). Деловали су у свим заседама, нарочито против моторизованих колона и у препадима. Често су извршавали задатке артиљеријске припреме, пратеће артиљерије и оруђа за непосредно гађање.

Масовна појава бомбаша резултат је народноослободилачког и револуционарног карактера НОР-а и његових оружаних снага. Зато се обуци бомбаша поклањала посебна пажња. Врховни командант НОВ И ПОЈ Јосип Броз Тито је у октобру 1941. године у Плану наставе, „Упутства како се држи — брани ослобођени териториј“ и „Упутсва како се осваја и ослобађа насељено место“ обрадио питање обуке и употребе бомбашког одељења.

У свим радионицама НОП-а током целог НОР-а производиле су се ручне бомбе. Својом ванредном храброшћу, и свешћу, бомбаши су стекли велики углед у јединицама и народу. Многи су међу њима проглашени народним херојима Југославије.

Бригаде НОВ Македоније

Током Народноослободилачке борбе народа Југославије, од 1941. до 1945. године у оквиру Народноослободилачке војске Југославије формирано је укупно 23 бригаде, које су носиле назив македонске.

Све македонске бригаде су формиране као ударне, а Прва македонско-косовска бригада била је проглашена за пролетерску и одликована Орденом народног хероја. Већина македонских бригада учествовала је у борбама на територији Вардарске, али и Егејске Македоније.

Бригаде НОВ Србије

Током Народноослободилачке борбе народа Југославије, од 1941. до 1945. године у оквиру Народноослободилачке војске Југуославије формирано је укупно 41 бригада на подручју Србије под командом Главног штаба НОВ Србије од којих је 29 носило назив српске.

Трећа српска бригада добила је назив ударна, проглашена је за пролетерску и одликована Орденом народног хероја. Највише српских бригада формирано је 1944, по поновном разбуктавању оружане борбе након 1941. године.

Војвођанске бригаде НОВЈ

Током Народноослободилачке борбе народа Југославије, од 1941. до 1945. године у оквиру Народноослободилачке војске Југуославије формирано је укупно 15. бригада, које су носиле назив војвођанске.Прва и Друга војвођанска бригада су формиране у Босни од бораца из Војводине (углавном из Срема), који су одлазили тамо да се боре против окупатора, због отежане могућности борбе у равничарским пределима.Касније војвођанске бригаде су формиране на територији Војводине и оне су се углавном налазиле у оквиру Шеснаесте, Тридесетшесте и 51. војвођанске дивизије и 12. војвођанског корпуса НОВЈ. У војвођанским бригадама се борио и велики број припадника националних мањина, а 1944. године су формиране Четрнаеста војвођанска (словачка) бригада и Петнаеста војвођанска ударна бригада „Шандор Петефи“, састављене углавном од припадника словачке и мађарске националности.

Врховни штаб НОВ и ПОЈ

Врховни штаб Народноослобилачке војске Југославије и партизанске војске Југославије је представљао врховно војно руководство Народноослободилачког покрета и имао улогу руковођења оружаним снагама Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије током Народноослободилачке борбе од јула 1941. до маја 1945. године.

Формиран је 27. јуна 1941. године, на седници Централног комитета Комунистичке партије Југославије, под називом Главни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије (ГШ НОПОЈ) (словен. Glavni štab Narodnoosvobodilnih partizanskih odredov Jugoslavie; мкд. Главниот штаб на Народноослободилетни партизански одреди на Југославија).

На саветовању у Столицама, 26. септембра 1941. године, променио је назив у Врховни штаб Народноослободилачких партизанских одреда Југославије (ВШ НОПОЈ) (словен. Vrhovni štab Narodnoosvobodilnih partizanskih odredov Jugoslavie; мкд. Врховниот штаб на Народноослободилетни партизански одреди на Југославија).

Јануара 1942. године променио је назив у Врховни штаб Народноослобдилачке партизанске и добровољачке војске Југославије (ВШ НОП и ДВЈ) (словен. Vrhovni štab Narodnoosvobodilne partizanske in prostovoljne vojske Jugoslavije; мкд. Врховниот штаб на партизански одреди и доброволна војска на Југославија), а новембра исте године у Врховни штаб Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (ВШ НОВ и ПОЈ) (словен. Vrhovni štab Narodnoosvobodilne vojske in partizanskih odredov Jugoslavije; мкд. Врховниот штаб на Народноослободилетна војска и партизански одреди на Југославија).

Марта 1945. године реорганизован је у Генералштаб Југословенске армије (словен. Generalštab Jugoslovanske armade; мкд. Генералштабот на Југословенската армија), као непосредни орган Привремене владе Демократске Федеративне Југославије.

Врховни штаб је руководио Народноослободилачком борбом преко главних, обласних, оперативних штабова; непосредно потчињених штабова одреда, бригада, дивизија и корпуса или посебно формираних оперативних група. Везу са потчињеним штабовима одржавао је у почетку рата преко својих специјалних делегата и курира, а касније радио-везом. Са доласком савезничких војних мисија у Врховни штаб, успоставио је везу са Савезницима, која је коришћена за усклађивање операција и за организацију допремања материјалне помоћи. Врховни штаб је током читавог рата издавао свој „Билтен“

Врховни штаб руководио је устанком из окупираног Београда, до половине септембра 1941. године, а потом са ослобођене територије западне Србије (Ужице). У току рата налазио се на ослобођеној територији Санџака (Нова Варош), источне (Иванчићи, Фоча) и западне Босне (Бихаћ, Босански Петровац, Дрвар, Јајце, Милиниште), Црне Горе (Жабљак) и Далмације (острво Вис). Од октобра 1944. до краја рата седиште Врховног штаба било је у ослобођеном Београду. Командант Врховног штаба и Врховни командант НОВ и ПОЈ био је маршал Југославије Јосип Броз Тито, а о безбедности Врховног штаба бринуо је Пратећи батаљон Врховног штаба.

Генерал

Генерал је општи назив за официре највишег ранга. Реч је латинског порекла и значи „главни“. Зависно од чина генерал може командовати највишим здружено-тактичким јединицама, здруженим оперативно-тактичким саставима или стратегијско-оперативним групацијама. Генерал може руководити вишим и високим установама, видовима, родовима, службама оружаних снага...

У већини армија генерал је степенован у 3—4 чина.

Установљен је као чин први пут у Француској почетком XVII века. Касније је уведен и у већини других армија. У српској војсци установљен 1870. у Кнежевини Србији као један степен. Током Краљевине Србије 1901. уведен као двостепени ранг - генерал и војвода. Највеће промене овај чин је доживео у војсци Краљевини СХС (Краљевине Југославије) када је 1923. по француском систему степеновања овај чин подељен на четири ранга: бригадни генерал, дивизијски генерал, армијски генерал и војвода. Војвода је остао највиши генералски чин дољеван само за заслуге у рату. Ови чинови су били у употреби све до 1945. године у Југословенској војсци у отаџбини која је била део некадашње Југословенске војске.

Током Народноослободилачког рата у НОВ и ПОЈ 1. маја 1943. године су уведени официрски чинови, а 1945. године међународно признати по новом систему рангирања као највиши официрски чинови — генерал-мајор, генерал-лајтнант и генерал-пуковник. Године 1946. у Југословенској армији уведен је чин генерал армије, а 1952. године, чин генерал-лајтнанта је замењен је чином генерал-потпуковника. Године 1955. уведен је као пети генералски чин, али је укинут 1974. године. Војска Југославије и Војска Србије и Црне Горе задржале су ове генералске чинове, осим адмирала флоте и генерала који су избачени из употребе. Данас у Војсци Србије у употреби су следећи генералски чинови:

бригадни генерал

генерал-мајор

генерал-потпуковник

генералУ неким армијама су постојали или и данас постоје официрски чинови ранга и већег од генералског, као што су — војвода, вицемаршал, маршал, фелдмаршал, генералфелдмаршал, генералисимус и други.

Генералу у војсци одговара чин адмирала у ратној морнарици.

Далматинске бригаде НОВЈ

Током Народноослободилачке борбе народа Југославије, од 1941. до 1945. године у оквиру Народноослободилачке војске Југуославије формирано је укупно 14. бригада, које су носиле назив далматинске.

За пролетерске су проглашене Прва и Друга далматинска бригада. За ударне Прва, Друга, Трећа, Седма и Једанаеста далматинска бригада, а Орденом народног хероја су одликоване Прва, Друга и Трећа далматинска бригада.

Друга југословенска армија

Друга армија Југословенске армије формирана је 1. јануара 1945. године од Јужне оперативне групе дивизија НОВЈ коју је сачињавао Четрнаести српски корпус са: Седамнаестом источнобосанском, 23. и 25. српском, 28. славонском и 45. српском дивизијом, које су крајем децембра 1944. године форсирале Дрину и дејствовале у источној Босни.

У оперативном смислу Другој армији ЈА, од 17. марта је била потчињена и Сарајевска оперативна група, у чијем саставу су били Други ударни корпус (Трећа ударна, 29. херцеговачка и 37. санџачка дивизија), Трећи босански корпус (27. и 38. источнобосанска дивизија) и Пети босански корпус (Четврта и Десета крајишка дивизија). У то време су под непосредном командом Штаба армије биле Прва и Друга армијска бригада и један противтенковски дивизион, док је њена Трећа армијска бригада била у формирању. При формирању дивизија је имала око 60.000, а почетком маја 1945. године већ око 110.000 бораца.

Командант Друге армије био је Коча Поповић, политички комесар Блажо Ломпар, а начелник Штаба Љубо Вучковић.

Игмански марш

Игмански марш је био усиљени марш Прве пролетерске бригаде остварен, уз велике губитке, у ноћи 27. јануара 1942. године при температури од -40 °C.

Крајишке бригаде НОВЈ

Током Народноослободилачке борбе народа Југославије, од 1941. до 1945. године у оквиру Народноослободилачке војске Југуославије nа територији Босанске крајине формирано је укупно 20 бригада, од којих је 17 носило назив крајишке, а три преузеле назив средњобосанских.

Све крајишке бригаде су формиране као ударне, Прва и Трећа крајишка бригада су проглашене за пролетерске, а Прва, Трећа и Седма су одликоване Орденом народног хероја. Већина крајишких бригада учествовала је у борбама ван територије Босанске крајине и Босне и Херцеговине — у Црној Гори, Србији, Хрватској и Словенији, а многе и у одлучујућим операцијама НОВЈ.

Маршал Југославије

Маршал Југославије (словен. Maršal Jugoslavije, мкд. Маршал на Југославија) је било највише војно звање у Југословенској народној армији.

Народноослободилачка војска Југославије

Партизани преусмерава овде. За остала значења види Партизани (вишезначна одредница)

Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ; словен. Narodnoosvobodilna vojska in partizanski odredi Jugoslavije; мкд. Народноослободилетна војска и партизански одреди на Југославија) је била оружана сила Народноослободилачког покрета Југославије, предвођеног Комунистичком партијом Југославије. Настала је јуна 1941. године формирањем првих партизанских одреда, а 1. марта 1945. године је прерасла у Југословенску армију, регуларну војну формацију Демократске Федеративне Југославије.

Због честих реорганизација, током рата, неколико пута је мењала називе:

Народноослободилачки партизански одреди Југославије (НОПОЈ) - од јуна 1941. до јануара 1942.

Народноослободилачка партизанска и добровољачка војска Југославије (НОП И ДВЈ) - од јануара 1942. до новембра 1942.

Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије (НОВ и ПОЈ) - од новембра 1942. до марта 1945.Народноослободилачком војском је руководио Врховни штаб, а за њене припаднике користио се неформални назив - партизани. Иако је била једна од најјачих војних формација, која се борила против сила Осовина на Балкану током Другог светског рата, од стране Савезника је била призната и помогнута тек у лето 1943. године.

Етничка структура НОВЈ је била различита у разним регионима у разним временима, мада су је углавном чинили Срби.

Одељење за заштиту народа

Одељење за заштиту народа - ОЗНА (словен. Oddelek za zaščito naroda мкд. Одделение за заштита на народот) је била контраобавештајна служба НОВЈ у Другом светском рату у Југославији и ФНРЈ. Установљена је 13. маја 1944. наређењем Јосипа Броза, а марта 1946. године реорганизована је у Управу државне безбедности (УДБА) и Контраобавештајну службу (КОС) Југословенске армије.

На саветовању у Столицама, одржаном 26. септембра 1941. године, створене су прве обавештајне и контраобавештајне службе НОВЈ, и утврђен је систем организације и веза ових органа.

Септембра 1943. године, при Врховном штабу НОВЈ, формиран је Одсек за заштиту народа, а 13. маја 1944. наредбом Врховног команданта НОВЈ Јосипа Броза Тита формирано је Одељење за заштиту народа - ОЗНА, као јединствени орган целокупне обавештајне и контраобавештајне организације. За начелинка ОЗНЕ тада је постављен Александар Ранковић.

Као извршни орган ОЗНЕ формиран је, 15. августа 1944. године, Корпус народне одбране Југославије (КНОЈ).

ОЗНА са састојала из четири одсека:

Први одсек је био задужен за рад у иностранству и на окупираној територији. Начелник првог одељења је био Максимилијан Баће.

Други одсек је био задужен за рад на ослобођеној територији. Начелник другог одељења је био Павле Пекић.

Трећи одсек је имао полуобавештајне задатке у НОВЈ. Командант трећег одсека је био Јефто Шашић.

Четврти одсек са бавио статистичко-техничким пословима. Командант четвртог одсека је био Мијат Вулетић.Након доношења Устава Федеративне Народне Републике Југославије, 31. јануара 1946. године, реорганизоване се сигурносно-обавештајне службе. Марта 1946. од Првог и Другог одсека ОЗНЕ формирана је при Министарству унутрашњих послова Управа државне безбедности (УДБА), док је од Трећег одсека ОЗНЕ при Министарству народне одбране формирана Контраобавештајна служба (КОС) Југословенске армије.

Познат је цитат ОЗНА све дозна.

Прва југословенска армија

Прва армија Југословенске армије формирана је 1. јануара 1945. године од Првог пролетерског корпуса, а у свом саставу имала је: Прву пролетерску, Шесту личку пролетерску, Пету и Једанаесту крајишку и Двадесетпрву српску дивизију, као и Прву коњичку бригаду. Инжињериска бригада је формирана 23. марта, 3. априла у састав Прве армије ушао је 15. македонски корпус, са Четрдесетдругом и Четрдесетосмом македонском дивизијом; Друга пролетерска и Седамнаеста источнобосанска дивизија, а 7. марта улазе још и Двадесетдруга српска дивизија и Друга тенковска бригада.

Командант Прве армије био је Пеко Дапчевић, политички комесар Мијалко Тодоровић, а начелник Штаба Саво Дрљевић, кога је у фебруару заменио Милутин Морача.

Стадион Партизана

Стадион Партизана (још познатији као стадион ЈНА) је фудбалски и атлетски стадион у Београду на којем игра ФК Партизан. На њему званичне утакмице игра и фудбалска репрезентација Србије. Стадион се налази у насељу Аутокоманда у општини Савски венац.

Стадион је дуго времена носио име Стадион ЈНА (Стадион Југословенске народне армије) (1951–1989) и био у власништву тадашње Југословенске народне армије.Bласник стадиона је Партизан.

Трећа југословенска армија

Трећа армија Југословенске армије формирана је 1. јануара 1945. године од јединица Главног штаба НОВ и ПО Војводине и Дванаестог војвођанског корпуса, који су сачињавали: Шеснаеста, 36. и 51. војвођанска дивизија. У оперативном смислу, Штабу армије су били потчињени Шести славонски корпус (12. и 40. славонска, Источна група НОП одреда и Посавски партизански одред) и Десети загребачки корпус (32. загорска и 33. хрватска дивизија, Источна и Западна група НОП одред у чијем саставу била и Загорска бригада). Укупно око 50.000 људи.

После расформирања штабова Дванаестог и Шестог славонског корпуса, 29. марта, односно 21. априла, њихове дивизије су стављене под непосредну команду Штаба Треће армије. У састав армије 21. априла ушла је и Седамнаеста источнобосанска дивизија, а 27. маја 1945. године Десети загребачки корпус је изашао из састава армије. Тада су у саставу армије били: Дванаеста, Шеснаеста, Седамнаеста, 36. војвођанска, 40. славонска и 51. војвођанска дивизија.

Командант Треће армије био је Коста Нађ, политички комесар Бранко Петричевић, а начелник Штаба Вукашин Суботић.

Четврта југословенска армија

Четврта армија Југословенске армије формирана је 1. марта 1945. године од јединица Осмог далматинског корпуса (Девета, Деветнаеста, Двадесета и Двадесетшеста далматинска дивизија), Једанаестог хрватског корпуса (Тринаеста приморско-горанска, 35. личка и 43. истарска дивизија) и Седмог словеначког корпуса (Четрнаеста и Осамнаеста словеначка дивизија). Нешто касније у састав армије су ушле и јединице Деветог словеначког корпуса: Тридесета и Тридесетпрва словеначка дивизија.

У Лици и Босанској крајини операцијама Четврте армије садејствовао је и Четврти хрватски корпус. За операције у Истри, у њен састав ушла је 20. априла - 29. херцеговачка дивизија, 27. априла - 8. кордунашка дивизија, а два дана касније Штаб Четвртог корпуса и Седма банијска дивизија. Армија је у непосредном саставу имала артиљеријску, тенковску, инжињеријску и допунску бригаду, моторизовани артиљеријски дивизион и пук за везу. Просечно бројно стање армије за време њених операција износило је око 90.000 људи.

Командант Четврте армије био је Петар Драпшин, политички комесар Бошко Шиљеговић, а начелник Штаба Павле Јакшић.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.