Војска

Војском се назива оружана сила једне државе која је намењена за одбрану земље од спољњег непријатеља, као и за извршавање других задатака које јој додели државно руководство. Сврха постојања војске није само вођење рата. Војска се користи и за извођење мировних операција, као и за подршку другим државним институцијама у случајевима невојног угрожавања безбедности (природне и индустријке несреће, тероризам, организовани криминал итд.). Војска се најчешће састоји из видова, родова и служби. Видови су: копнена војска, ваздухопловство и противваздухопловна одбрана и морнарица. Родови војске су: пешадија, артиљерија, оклопно-мехнаизоване јединице итд. Службе војске су: техничка, интендантска, санитетска итд.

Задатак војске се обично дефинише као одбрана државе, и њених грађана, и спровођење рата против друге државе. Војска исто тако омже да има додатне санкционисане и несанкционисане функције унутар друштва, укључујући, промоцију политичке агенде,[1][2] заштите корпоративних економских интереса, интерне контроле становништва, изградње, хитних служби, друштвених церемонија и чувања важних области. Војска такође може da функционише као дискретна подкултура[3] унутар ширег цивилног друштва, кроз развој засебне инфраструктуре, која може укључивати становање, школе, комуналне услуге, логистику, здравство и медицину, право, производњу хране, финансије и банкарство. У широкој употреби, појмови оружане снаге и војска често се сматрају синонимним, мада се у техничкој употреби понекад прави разлика при чему оружане снаге једне земље могу обухватати војне и друге паравојне снаге.[4] Оружана сила је употреба оружаних снага за постизање политичких циљева.

Профефија војника као дела војске је старија од саме записане историје. Неке од најпостојанијих слика класичне антике приказују моћ и подвиге њихових војсковођа. Битка код Кадеша из 1274. године п. н. е. је била једна од преломних тачака владавине фараона Рамзеса II,[5][6][7] и има проминентно место у виду рељефа на његовом монументу. Хиљаду година касније, цар уједињене Кине Ћин Ши Хуанг је био толико одлучан да импресионира богове својим војном моћи, да је сахрањен са армијом теракотске војске.[8][9] Римљани си били посвећени војним питањима, остављајући потомству мноштво трактата и записа, као и велики број раскошно уклесаних триумфалних капија и стубова победе.

Етимологија и дефиниције

GuardKandahar
Војници из Канадске гренадијске гарде у провинцији Кандахар Авгханистана
Soldados do exército argentino 2016
Војници Аргентинске армије у формацији

Прва записана употреба речи military у енглеском језику, записано као militarie, потиче из 1585.[10] Ова реч потиче од латинске речи militaris (од латинске речи miles, са значењем 'војник') преко француског, мада је та етимологија несигурна. По једној сугестији реч је изведена из *mil-it- – идући телом и масом.[11][12] Реч је сада користи за означавање особе веште у употреби оружја, или која је ангажована у војној служби, или у ратовању.[13][14]

Као именица, војска обично се углавном односи на оружане снаге једне земље, или понекад, конкретније, на више официре који јој командују.[13][14] Уопштено говорећи, односи се на физичку способност оружаних снага, особља, опреме и физичког подручја које они заузимају.

Као придев, војни се првобитно односило само на војнике и војниковање, али се значење убрзо проширило да означава копнене силе у уопштем смислу и све што се тиче њихове професије.[10] Имена одреда Краљевске војне академије (1741) и Војне академије Сједињених Држава (1802) одражавају то проширено значење термина. Међутим, отприлике у време Наполеонових ратова, реч 'војни' је почела да се користи за означавање целокупних оружаних снага,[10] и у 21. веку изрази попут војне служве, војне обавештајне служба, и војне историје обухватају поморске, копнене и ваздухопловне аспекте. Као такав, термин се сада односи на сваку активност коју обавља особље оружаних снага.

Историја

Војна историја се обично сматра историјом свих конфликта, а не само историјом државних војних снага. Она се донекле разликује од историје рата, док војна историја има фокус на људима и институцији ратовања, историја рата се превасходно бави еволуцијом самог рата узрокованог променама технологије, влада и географије.[15][16][17]

Војна историја има бројне аспекте. Један од главних аспеката је учење из прошлих достигнућа и грешака, како би се у будућности ефикасније ратовало. Други је стварање осећаја војне традиције, који се користи за стварање кохезивних војних снага. Још један аспект је да се науче начини за ефикасније спречавање ратова. Људско знање о војсци у великој мери се заснива на забележеној и усменој историји војних сукоба (ратова), њихових учесничких армија и морнарица, а однедавно и ваздухопловних снага.

Начелно постоје две врсте војне историје, иако готово сви текстови имају елементе обе врсте: описна историја, која служи бележењу сукоба без навођења било каквих изјава о узроцима, природи конфликта, завршетку и ефекту сукоба; и аналитичка историја, која настоји да пружи изјаве о узроцима, природи, завршетку и последицама сукоба - као средство за извођење знања и разумевање конфликата као целине, и ради спречавања понављања грешака у будућности, да би се осмислили бољи концепти или методе у примени снага, или ради заговарања потребе за новом технологијом.

Организација

Zonificación militar 1975
Пример војне команде; мапа Аргентинских војних зона (1975–1983)

Особље и јединице

CF-18A launches LGB Eglin AFB 2006
CF-18 Хорнет баца ласерски вођену бомбу

Упркос растуће важности војне технологије, војна активност пре свега зависи од људи. На пример, 2000. године Британска армија је декларисала: „Човек је и даље прво оружје рата.”[18]

Ранг и улога

Војна организација је карактерисна строгом хијерархијом подељеном на војне чинове, са чиновима који су обично груписани (у опадајућем редоследу ауторитета) као официри (нпр. пуковник), подофицири (нпр. млађи водник), и особље на најнижем рангу (нпр. војници). Док виши официри доносе стратешке одлуке, потчињени војни кадар (војници, морнари, маринци, и авијатичари) их извршавају. Називи чинова могу да варирају међу видовима оружаних снага и земљама, међутим хијерархија рангова је заједничка за све државне оружане снаге широм света.

Поред њиховог ранга, особље заузима једну од многих специјализованих улога, које се често групишу према природи војног задатка дате улоге у борбеним операцијама: борбене улоге (нпр. пешадија), улоге борбене подршке (нпр. борбени инжењери), и улоге позадинске подршке (нпр. логистичка подршка).

Регрутовање

Особље може бити сакупљено добровољним пријављивањем или регрутацијом, у зависности од система који је држава изабрала. Већина војних лица су мушкарци; мањински удео женског особља варира на међународном нивоу (око 3% у Индији,[19] 10% у УК,[20] 13% у Шведској,[21] 16% у САД,[22] и 27% у Јужној Африци[23]). Док две трећине држава у данашње време регрутују или изнајмљују само одрасле особе, 2017. године се 50 држава још увек делимично ослањало на децу млађу од 18 година (обично 16 или 17 година старости) за попуњавање редова својих оружаних снага.[24]

Док су регрути који се придруже као официри углавном предиспонирани за друштвени напредак,[25][26] већина регутованог особља потиче из окружења релативне социјално-економске депривације.[27][28][29] На пример, након што је САД обуставила војну регрутацију 1973. године, „војска је несразмерно привукла афроамеричке мушкарце, људе са социјално-економском положајем ниског статуса, људе који су били у неакадемским средњим школама, и оне чије су оцене у средњој школи биле на ниском нивоу”.[25]

Обавезе

Обавезе војног запошљавања су многобројне. Војно запошљавање с пуним радним временом обично захтева минимални период службе у трајању од неколико година; рок између две и шест година је типичан за оружане снаге у Аустралији, Великој Британији и САД, на пример, у зависности од улоге, рода војске и чина.[30][31][32] Неке оружане снаге дозвољавају кратак отпусни интервал, обично током тренинга, кад регрути могу да напусте оружане снаге.[33] Алтернативно, војно запослење са краћим радним временом, познато као снаге војних резерви, омогућава регруту да одржава цивилни посао док је на обуци под војном дисциплином викендом; особа може бити позвана да служи у операцијама као допуна јединицама с пуним радним временом. После напуштања оружаних снага, регрути могу остати одговорни за обавезни повратак на пуно радно време у војсци како би тренирали или учествовали у војним операцијама.[33][32]

Војни закон уводи кривична дела која нису призната од стране цивилних судова, као што су одсутност без допуста (AWOL), дезертирање, политички акције, симулирање, неучтиво понашање, и непослушност (погледајте, на пример, Прекршаје против војног закона у Уједињеном Краљевству).[34] Казне се крећу од сумарног укора до затворских казни од по неколико година након пресуде војног суда.[34] Одређена основна права су такође ограничена или суспендована, укључујући слободу удруживања (нпр. организовања синдиката) и слободу говора (обраћања медијима).[34] Војно особље у неким земљама има право приговора савести ако сматрају да је наредба неморална или незаконита, или се не може с добром савешћу спровести.

Особље може бити постављено на базе у својој земљи или у иностранству, у складу са оперативним потребама, и може бити распоређено из тих база на војне вежбе или операције било где у свету. Током мира, када је војно особље углавном стационирано у гарнизонима или другим сталним војним објектима, они углавном врше административне задатке, тренинг и образовне активности, техничко одржавање, и регрутовање.

Обука

Иницијални тренинг припрема регруте за захтеве војног живота, укључујући спремност на повреде и убијање других људи, и да се суоче са смртном опасношћу без бежања. То је физички и психолошки интензиван процес који ресоцијализује регруте за јединствену природу војних захтева. На пример:

  • Индивидуалност је потиснута (нпр. бријањем главе нових регрута, издавањем униформи, ускраћивањем приватности и забраном кориштења имена);[35][36]
  • Дневна рутина је чврсто контролисана (нпр. регрути морају направити своје кревете, полирати чизама и одлагати одећу на одређени начин, а грешке се кажњавају);[37][36]
  • Непрекидни стресори исцрпљују психолошку отпорност према захтевима њихових инструктора (на пример, депривација регрута од спавања, хране или склоништа, извикивање увреда и давање налога намењених понижавању);[38][36][37]
  • Често кажњавање служи условљавању групног конформизма и обесхрабрује лоше перформансе.[36]
  • Дисциплински инструктор вежби је представљен као узор идеалног војника.[39]

Привилегије

Војно запошљавање може имати привилегије укључујући, на пример, авантуристичку обуку; субвенционисан смештај, оброке и путовања; и пензију. Неке оружане снаге такође субвенционишу образовање регрута пре, током и/или након служења војске у замену за минимални период формалне војне запослености.

Види још

Референце

  1. ^ „Handbook of Public Policy Analysis” (PDF).
  2. ^ Hanif, Joe Sandler Clarke & Faisal (26. 3. 2015). „Live Q&A: How can NGOs lobby effectively to impact the political agenda?”. The Guardian (на језику: енглески). ISSN 0261-3077. Приступљено 29. 3. 2017.
  3. ^ Hebdige, Dick (1979). „Subculture: the meaning of style” (PDF).
  4. ^ „Customary IHL - Section B. Incorporation of paramilitary or armed law enforcement agencies into armed forces”. Icrc.org. Приступљено 27. 7. 2013.
  5. ^ Eggenberger, David (1985). An Encyclopedia of Battles. Dover Publications. стр. 214.
  6. ^ Ralby, Aaron (2013). „Battle of Kadesh, c. 1274 BCE: Clash of Empires”. Atlas of Military History. Parragon. стр. 54—55. ISBN 978-1-4723-0963-1.
  7. ^ Ralby, Aaron (2013). „Hatti and Mitanni, 18th–12th Centuries BCE: A Kingdom Found”. Atlas of Military History. Parragon. стр. 52—53. ISBN 978-1-4723-0963-1.
  8. ^ Terra cotta of massed ranks of Qin Shi Huang's terra cotta soldiers
  9. ^ Yanchou, Lu; Zhang Jingzhao; Jun, Xie (1988). „TL dating of pottery sherds and baked soil from the Xian Terracotta Army Site, Shaanxi Province, China”. International Journal of Radiation Applications and Instrumentation. Part D. Nuclear Tracks and Radiation Measurements. 14 (1–2): 283—286. doi:10.1016/1359-0189(88)90077-5.
  10. 10,0 10,1 10,2 Oxford English Dictionary (2nd edition) Oxford: 1994
  11. ^ Harper, Douglas. „military”. Online Etymology Dictionary.
  12. ^ Tucker, T.G. (1985) Etymological dictionary of Latin, Ares publishers Inc., Chicago. стр. 156
  13. 13,0 13,1 Oxford dictionary
  14. 14,0 14,1 „Merriam Webster Dictionary online”. Merriam-Webster.com. Приступљено 1. 8. 2011.
  15. ^ William H McNeill, "Modern European History" in Michael Kammen, ed., The Past Before Us: Contemporary Historical Writing in the United States (1980). стр. 99.–100
  16. ^ John A. Lynn, "The embattled future of academic military history." Journal of Military History 61.4 (1997): 777–89.
  17. ^ Ian F W Beckett (2016). A Guide to British Military History: The Subject and the Sources. Pen and Sword. стр. 24.
  18. ^ British Army (2000). „Soldiering: The military covenant” (PDF). Приступљено 13. 12. 2017.
  19. ^ Franz-Stefan Gady. „India’s Military to Allow Women in Combat Roles”. The Diplomat (на језику: енглески). Приступљено 12. 12. 2017.
  20. ^ „UK armed forces biannual diversity statistics: 2017”. www.gov.uk (на језику: енглески). 2017. Приступљено 12. 12. 2017.
  21. ^ Försvarsmakten. „Historik”. Försvarsmakten (на језику: шведски). Приступљено 12. 12. 2017.
  22. ^ US Army (2013). „Support Army Recruiting”. www.usarec.army.mil. Приступљено 12. 12. 2017.
  23. ^ Engelbrecht, Leon. „Fact file: SANDF regular force levels by race & gender: April 30, 2011 | defenceWeb”. www.defenceweb.co.za (на језику: енглески). Приступљено 12. 12. 2017.
  24. ^ „Where are child soldiers?”. Child Soldiers International (на језику: енглески). Приступљено 8. 12. 2017.
  25. 25,0 25,1 Segal, D R (1998). „The all-volunteer force in the 1970s”. Social Science Quarterly. 72 (2): 390—411. JSTOR 42863796.
  26. ^ Bachman, Jerald G.; Segal, David R.; Freedman-Doan, Peter; O'Malley, Patrick M. „Who chooses military service? Correlates of propensity and enlistment in the U.S. Armed Forces.”. Military Psychology (на језику: енглески). 12 (1): 1—30. doi:10.1207/s15327876mp1201_1.
  27. ^ Brett, Rachel, and Irma Specht. Young Soldiers: Why They Choose to Fight. Boulder: Lynne Rienner Publishers. 2004. ISBN 978-1-58826-261-5.
  28. ^ „Machel Study 10-Year Strategic Review: Children and conflict in a changing world”. UNICEF. Приступљено 8. 12. 2017.
  29. ^ Iversen, Amy C.; Fear, Nicola T.; Simonoff, Emily; Hull, Lisa; Horn, Oded; Greenberg, Neil; Hotopf, Matthew; Rona, Roberto; Wessely, Simon (1. 12. 2007). „Influence of childhood adversity on health among male UK military personnel”. The British Journal of Psychiatry (на језику: енглески). 191 (6): 506—511. ISSN 0007-1250. PMID 18055954. doi:10.1192/bjp.bp.107.039818.
  30. ^ „Army – Artillery – Air Defender”. army.defencejobs.gov.au (на језику: енглески). Приступљено 9. 12. 2017.
  31. ^ Gee, David; Taylor, Rachel (1. 11. 2016). „Is it Counterproductive to Enlist Minors into the Army?”. The RUSI Journal. 161 (6): 36—48. ISSN 0307-1847. doi:10.1080/03071847.2016.1265837.
  32. 32,0 32,1 „What is a Military Enlistment Contract?”. Findlaw. Приступљено 9. 12. 2017.
  33. 33,0 33,1 „The Army Terms of Service Regulations 2007”. www.legislation.gov.uk (на језику: енглески). Приступљено 9. 12. 2017.
  34. 34,0 34,1 34,2 UK, Ministry of Defence (2017). „Queen's Regulations for the Army (1975, as amended)” (PDF). Приступљено 9. 12. 2017.
  35. ^ McGurk (2006). 'Joining the ranks: The role of indoctrination in transforming civilians to service members', (in 'Military life: The psychology of serving in peace and combat [vol. 2]'). Westport: Praeger Security International. стр. 13—31. ISBN 978-0275983024.
  36. 36,0 36,1 36,2 36,3 John., Hockey, (1986). Squaddies : portrait of a subculture. Exeter, Devon: University of Exeter. ISBN 9780859892483. OCLC 25283124.
  37. 37,0 37,1 Bourne, Peter G. (1. 5. 1967). „Some Observations on the Psychosocial Phenomena Seen in Basic Training”. Psychiatry. 30 (2): 187—196. ISSN 0033-2747. PMID 27791700. doi:10.1080/00332747.1967.11023507.
  38. ^ Dave., Grossman, (2009). On killing : the psychological cost of learning to kill in war and society (Rev. изд.). New York: Little, Brown and Co. ISBN 9780316040938. OCLC 427757599.
  39. ^ Faris, John H. (16. 9. 2016). „The Impact of Basic Combat Training: The Role of the Drill Sergeant in the All-Volunteer Army”. Armed Forces & Society (на језику: енглески). 2 (1): 115—127. doi:10.1177/0095327x7500200108.

Литература

  • Ralby, Aaron (2013). „Hatti and Mitanni, 18th–12th Centuries BCE: A Kingdom Found”. Atlas of Military History. Parragon. стр. 52—53. ISBN 978-1-4723-0963-1.
  • Ralby, Aaron (2013). „Battle of Kadesh, c. 1274 BCE: Clash of Empires”. Atlas of Military History. Parragon. стр. 54—55. ISBN 978-1-4723-0963-1.
  • Eggenberger, David (1985). An Encyclopedia of Battles. Dover Publications. стр. 214.
  • Cordesman, Anthony; Fitzgerald, Erin (27. 8. 2009). The 2010 Quadriennal Defense Review (PDF). Center for Strategic and International Studies. Приступљено 31. 8. 2010.
  • Cordesman, Anthony; Nerguizian, Aram (22. 4. 2010). The Gulf Military Balance in 2010 (PDF). Center for Strategic and International Studies. Приступљено 31. 8. 2010.
  • Cordesman, Anthony; Nerguizian, Aram (29. 6. 2010). The Arab-Israeli Military Balance (PDF). Center for Strategic and International Studies. ISBN 978-0-275-96939-4. Приступљено 31. 8. 2010.

Спољашње везе

19. септембар

19. септембар (19.9.) је 262. дан у години по грегоријанском календару (263. у преступној години). До краја године има још 103 дана.

6. септембар

6. септембар (6.9) је 249. дан у години по грегоријанском календару (250. у преступној години). До краја године има још 116 дана.

Југословенска војска

Југословенска војска (ЈВ) је била оружана сила Краљевине Југославије. Постојала је од 1. децембра 1918, а настала је са проглашењем Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца.

После Првог светског рата у активну службу у војску Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, поред 3500 официра војске Краљевине Србије, примљено је 2590 бивших официра Аустроугарске, 469 Црне Горе, 12 из царске руске војске и тројица из албанских Есад-пашиних јединица.Југословенска војска делила се на Војску и Ратну морнарицу. Војску је чинила пешадија, артиљерија, коњица, инжењерија и ваздухопловство, и друге помоћне јединице. Имали су генералштабну, економску, техничку, санитетску, судску, свештеничку, ветеринарску и музичку струку, и специјалне јединице; граничаре, жандармерију, падобранске, јуришне и планинске чете. Тенкови су третирани као борбено средство које помаже нападу пешадије, а ваздухопловство је извиђало, вршило заштиту снага и територије и нападало непријатељске објекте. Ваздухопловство се делило на оперативно и армијско. Кад је рат почео у априлу 1941. оно је имало 459 авиона (125 ловаца, 173 бомбардера, 161 извиђача), од чега је 265 било савремених авиона новије генерације, распоређених на 23 аеродрома. Оклопне јединице су чиниле два тенковска батаљона, који су у свом саставу имали 110 тенкова и борбено оклопних возила.

Ратна морнарица је имала 32 ратна брода, разарача. На Сави и Дунаву је била смештена речна ратна флота, а поморско ваздухопловство имало је 150 хидроавиона. Поморска обалска команда имала је 14 обалских артиљеријских батерија са 45 топова.

Југословенска војска у отаџбини

Југословенска војска у отаџбини (скраћено ЈВуО), или Равногорски покрет (чији су припадници познати као равногорци или четници), била је југословенска, српска, ројалистичка и националистичка герилска организација у Другом светском рату коју је 11. маја 1941. на Равној гори основао пуковник Драгољуб Михаиловић, као покрет отпора немачкој окупацији, одан југословенској влади у избеглиштву. У Другом светском рату четници су укључивали највише Срба, али и припадника других народа који су се борили против фашистичке окупације.

Након Техеранске конференције 1943, Савезници, који су подржавали ЈВуО, преусмерили су своју подршку ривалским партизанима. Од тада покрет Драгољуба Михаиловића сарађује са немачким властима. Влада у избеглишту је 1944. признала партизане као легитимну југословенску оружану снагу и наредила четницима да се придруже новооснованој Југословенској армији (ЈА). Четници су то одбили и у априлу и мају 1945, док је ЈА ослобађала земљу, они су се повукли према Италији, док се мања група повукла у Аустрију. Многе су заробили партизани или су их у Југославију вратиле британских снага. Некима је суђено за издају и они су ослобођени, осуђени на затворску казну или смрт. Многи су погубљени без суђења, посебно у првим месецима након краја рата. Последње четничке јединице под командом Драгољуба Михаиловића заробљене су у источној Босни и Херцеговини. Њему је суђено, проглашен је кривим за велеиздају и ратне злочине и погубљен је.

Пресудом Вишег суда у Београду 14. маја 2015. године генерал Драгољуб Михаиловић је рехабилитован и враћена су му грађанска права која су му била одузета у судском процесу 1946. године. Суд је утврдио да је Михаиловићу суђено из идеолошких разлога, те да није имао правично суђење, да није имао права на одбрану и да није видео адвоката до почетка суђења.

Југословенска народна армија

Југословенска народна армија (ЈНА; мкд. Југословенската народна армија (ЈНА), хрв. Jugoslavenska narodna armija (JNA), словен. Jugoslovanska ljudska armada (JLA)) је била главна оружана сила Социјалистичке Федеративне Републике Југославије од 1945. до 1992. године. Настала је 1. марта 1945. године реорганизацијом Народноослободилачке војске и партизанских одреда Југославије (НОВ и ПОЈ) у Југословенску армију (ЈА). Године 1951. име јој је промењено у Југословенска народна армија и то име је носила све до распада СФРЈ, када је 20. маја 1992. године реорганизована и преименована у Војску Југославије. До 1980. године Врховни командант ЈНА је био маршал Југославије Јосип Броз Тито, а после његове смрти ту функцију је преузело Председништво СФРЈ, односно председник Председништва.

Атол Џонстон

Атол Џонстон је атол у Тихом океану, 1.150 км југозападно од Хаваја. Група острва са површином од 2,8 км²политички припада САД. Главно острво Џонстон је имало 317 становника до 2004. године. На острву има пуно гвана. Острво контролише Америчко ратно ваздухопловство.

Група острва се састоји од коралног гребена. Главна острва су Џонстон и Сенд Ајланд (пешчано острво) које су јако обрађене од стране америчке војске. Уз то постоје још два вештачка острва који су Акеј (на северу) и Хикина (на истоку).

САД користи та острва за тестирање атомског оружја. Након експлозије једне ракете у 1962. години јако је заражен плутонијумом. Од 1972. до 2000. било је редовних тестирања са атомским оружјем. Након тога острва су се користила као складиште нуклеарног отпада. Такође уништавало се хемијско и биолошко оружје као што су Сарин и Агенс Оранџ. Током 2000. године почели су сређивати и чистити та острва.

Једини становници су припадници америчке војске као и њихови цивилни сарадници који одржавају то војно постројење.

САД је острва прогласио заштићеном зоном природе јер се на њима множе птице и корњаче. До 2004. године је планирано да се америчка војска повуче са острва.

Балкански ратови

Балканским ратовима се означавају два рата вођена у раздобљу од 1912. до 1913. године. Балкански ратови су били увод у сукоб ширих размера, Први светски рат. (види: Узроци Првог светског рата).

Вермахт

Вермахт (нем. Wehrmacht (слушај) — „одбрамбена снаге“) је име оружаних снага Нацистичке Немачке од 1935. до 1945. Вермахт се састојао од Армије (армија), Кригсмарине (ратне морнарице) и Луфтвафе (ратног ваздухопловства). Назив Вермахт за војску нацистичке Немачке је заменио претходно коришћен назив Рајхсвер, коришћен током периода Вајмарске републике. Вермахт је био резултат напора нацистичке Немачке да се наоружа више него што је дозвољавао Версајски мир.Након немачког пораза у Првом светском рату, њој је Версајским миром дозвољена ограничена војска од само 100.000 припадника, једва довољну за одбрану земље. Након нацистичког освајања власти, један од Хитлерових најотворенијих и најсмелијих потеза је био да се образује моћна модерна војска, потпуно способна за нападачке акције. Испуњавање дугорочног циља нацистичког режима за повраћај изгубљених територија и владавину над суседима је захтевало велико улагање у индустрију наоружања, као и регрутацију да би се проширила војска. Хитлер је децембра 1941. одредио себе за врховног команданта Вермахта.Вермахт је представљао језгро немачке политичко-војне моћи. У раној фази Другог светског рата, Хитлерови генерали су веома успешно користили блицкриг, иновативну тактику комбиновања родова (блиска ваздушна подршка, механизоване оклопне јединице и пешадија). Нова војна структура Вермахта, јединствене борбене технике, новоразвијено оружје и невиђена брзина су ломили њихове противнике.На врхунцу својих успеха у 1942. нацисти су владали над више од 3.898.000 km² територије. Делујући понекад заједно са СС формацијама, војници на фронту (нарочито на Источном фронту) су понекад чинили ратне злочине. До краја рата у Европи, Вермахт је изгубио око 11.300.000 људи, од чега око половина представљају убијени у борби. Само је неколицини виших официра суђено за ратне злочине. Иако је до септембра 1945. мање-више престао да постоји, Вермахт је званично распуштен законом број 34. Савезничког контролног већа. Вермахт није имао директног наследника у послератној Немачкој и у потпуности је замењен Бундесвером, који се одрекао традиција распуштеног Вермахта.

Војска Југославије

Војска Југославије (скраћено ВЈ) је била оружана сила Савезне Републике Југославије. Постојала је од 20. маја 1992. до 4. фебруара 2003. године. Настала је од оних делова Југословенске народне армије који су се након распада СФРЈ (и завршетка војних повлачења из бивших југословенских република) затекли на територији Савезне Републике Југославије. Војска Југославије је, непосредно после званичног проглашења Државне Заједнице Србија и Црна Гора, преименована у Војску Србије и Црне Горе. Војска Југославије је учествовала у борбама са албанским терористима на Косову и Метохији, а потом и на југу Србије. Током НАТО агресије на СРЈ, ВЈ се сукобила са јединицама северноатланстког пакта на простору СРЈ.

Војска Републике Српске

Војска Републике Српске, скраћено ВРС, била је оружана сила Републике Српске. Основана је под називом Војска Српске Републике Босне и Херцеговине 12. маја 1992. године одлуком Народне скупштине Српске Републике Босне и Херцеговине. Постојала је од 12. маја 1992. до 1. јануара 2006. године, након чега је ушла у састав Оружаних снага Босне и Херцеговине. Војно насљеђе и индентитет Војске Републике Српске његује Трећи пјешадијски (Република Српска) пук.Крсна слава ВРС био је Видовдан, док се 12. мај прославља као Дан Војске Републике Српске и 3. пјешадијског (Република Српска) пука.

Војска Србије

Војска Србије (скраћено ВС) је оружана сила Републике Србије. Званично је створена 8. јуна 2006. године уредбом Народне Скупштине Републике Србије. Настала је након проглашења независности Црне Горе од оних делова Војске Србије и Црне Горе који су се налазили на територији Србије.

По Уставу Републике Србије, Војска Србије је оружана сила Републике Србије намењена за одбрану земље од оружаног угрожавања споља, као и за извршавање других мисија и задатака, у складу са Уставом, законом и принципима међународног права који регулишу употребу силе. Војска Србије се може употребити ван граница Републике Србије само по одлуци Народне скупштине Републике Србије.

Генерал

Генерал је општи назив за официре највишег ранга. Реч је латинског порекла и значи „главни“. Зависно од чина генерал може командовати највишим здружено-тактичким јединицама, здруженим оперативно-тактичким саставима или стратегијско-оперативним групацијама. Генерал може руководити вишим и високим установама, видовима, родовима, службама оружаних снага...

У већини армија генерал је степенован у 3—4 чина.

Установљен је као чин први пут у Француској почетком XVII века. Касније је уведен и у већини других армија. У српској војсци установљен 1870. у Кнежевини Србији као један степен. Током Краљевине Србије 1901. уведен као двостепени ранг - генерал и војвода. Највеће промене овај чин је доживео у војсци Краљевини СХС (Краљевине Југославије) када је 1923. по француском систему степеновања овај чин подељен на четири ранга: бригадни генерал, дивизијски генерал, армијски генерал и војвода. Војвода је остао највиши генералски чин дољеван само за заслуге у рату. Ови чинови су били у употреби све до 1945. године у Југословенској војсци у отаџбини која је била део некадашње Југословенске војске.

Током Народноослободилачког рата у НОВ и ПОЈ 1. маја 1943. године су уведени официрски чинови, а 1945. године међународно признати по новом систему рангирања као највиши официрски чинови — генерал-мајор, генерал-лајтнант и генерал-пуковник. Године 1946. у Југословенској армији уведен је чин генерал армије, а 1952. године, чин генерал-лајтнанта је замењен је чином генерал-потпуковника. Године 1955. уведен је као пети генералски чин, али је укинут 1974. године. Војска Југославије и Војска Србије и Црне Горе задржале су ове генералске чинове, осим адмирала флоте и генерала који су избачени из употребе. Данас у Војсци Србије у употреби су следећи генералски чинови:

бригадни генерал

генерал-мајор

генерал-потпуковник

генералУ неким армијама су постојали или и данас постоје официрски чинови ранга и већег од генералског, као што су — војвода, вицемаршал, маршал, фелдмаршал, генералфелдмаршал, генералисимус и други.

Генералу у војсци одговара чин адмирала у ратној морнарици.

Италијанска савезничка војска

Италијанска савезничка војска (итал. Esercito Cobelligerante Italiano), Армија Југа (итал. Esercito del Sud) или Италијански ослободилачки корпус (итал. Corpo Italiano di Liberazione) била су имена за разне дивизије данас бивше Краљевске италијанске армије током периода када се борила са Савезницима у Другом светском рату од октобра 1943. па надаље. Током овог периода, просавезничка Италијанска краљевска морнарица и Италијанска краљевска ваздушна сила (ратно ваздухопловство) биле су познате као Италијанска савезничка морнарица и Италијанска савезничка ваздушна сила, редом.

Од септембра 1943, проосовниске италијанске снаге постале су Национална републичка армија новоформиране Италијанске Социјалне Републике.

Италијанска савезничка војска била је резултат савезничког примирја са Италијом од 8. септембра 1943. године; краљ Виктор Емануел III отпустио је Бенитоа Мусолинија као премијера у јулу 1943. након савезничке инвазије јужне Италије; номиновао је маршала Италије (итал. maresciallo d'Italia) Пјетра Бадоља као замену, а овај је касније успео остварити циљ да Италија почне да се бори са Савезницима против снага Социјалне Републике и њених немачких савезника у северној Италији.

Италијанска савезничка војска имала је 200.000—260.000 трупа у Италијанској кампањи, од којих је 20.000 (касније речено да је у питању 50.000) било у својству борбених трупа а 150.000—190.000 помоћних и споредних трупа. У целини, Италијанска савезничка војска чинила је ⅛ борбене силе и ¼ целокупне силе 15. армијске групе Савезничких снага.

Колорадо

Колорадо (енгл. Colorado), америчка је савезна држава која покрива велики део Стеновитих планина као и северозападни део платоа Колорадо и западни ћошак Велике равнице. Колорадо је део Западних Сједињених Држава и једна је од планинских држава. Обухвата већину јужних Стеновитих планина као и североисточни део Колорадо преријске регије и западне ивице Велике равнице. Колорадо је део западних америчких држава, југозападних држава и планинских држава. Колорадо је осма по величини и двадесетдруга најнасељенија од 50 америчких држава. Држава је названа по Колорадо реци, коју су шпански истраживачи назвали Рио Колорадо по руменој боји слива реке из планина. 1. августа 1876. године амерички председник Јулисиз Симпсон Грант потписао је прокламацију којом је Колорадо постао 38. америчка држава. Граничи се са севера са Вајомингом, на североистоку и истоку са Небраском и Канзасом, на југу са Новим Мексиком и Оклахомом на западу са Јутом и на југозападу са Аризоном. Денвер је главни и најнасељенији град у Колораду.

Командант

Командант је у војном смислу лице на дужности вође једне војне јединице са официрским чином. Иако се командантом називају и вође малих јединица као што су вод и чета, главно значење има у официрским чиновима. Као вођи јединица у величини батаљона или дивизије, за подршку при организацији и управљању јединице има свој штаб. У морнарици, појам командант се користи за вођу једног бојног брода као јединице.

Народноослободилачка војска Југославије

Партизани преусмерава овде. За остала значења види Партизани (вишезначна одредница)

Народноослободилачка војска Југославије (НОВЈ; словен. Narodnoosvobodilna vojska in partizanski odredi Jugoslavije; мкд. Народноослободилетна војска и партизански одреди на Југославија) је била оружана сила Народноослободилачког покрета Југославије, предвођеног Комунистичком партијом Југославије. Настала је јуна 1941. године формирањем првих партизанских одреда, а 1. марта 1945. године је прерасла у Југословенску армију, регуларну војну формацију Демократске Федеративне Југославије.

Због честих реорганизација, током рата, неколико пута је мењала називе:

Народноослободилачки партизански одреди Југославије (НОПОЈ) - од јуна 1941. до јануара 1942.

Народноослободилачка партизанска и добровољачка војска Југославије (НОП И ДВЈ) - од јануара 1942. до новембра 1942.

Народноослободилачка војска и партизански одреди Југославије (НОВ и ПОЈ) - од новембра 1942. до марта 1945.Народноослободилачком војском је руководио Врховни штаб, а за њене припаднике користио се неформални назив - партизани. Иако је била једна од најјачих војних формација, која се борила против сила Осовина на Балкану током Другог светског рата, од стране Савезника је била призната и помогнута тек у лето 1943. године.

Етничка структура НОВЈ је била различита у разним регионима у разним временима, мада су је углавном чинили Срби.

Солунски фронт

Солунски фронт у Првом светском рату је настао као покушај Савезника да помогну Краљевини Србији у јесен 1915. против здруженог напада Немачког царства, Аустроугарске и Краљевине Бугарске. Експедиција је дошла прекасно и у недовољном броју да спречи пад Србије, а експедиција је била отежана унутрашњом политичком кризом у Грчкој (Национална шизма).

На крају је створен стабилан фронт, који се простирао од албанске обале до реке Струме, у ком су се међународне савезничке снаге бориле са Централним силама. Солунски фронт је остао прилично стабилан, упркос локалним акцијама, све до велике савезничке офанзиве 15. септембра 1918, која је резултовала капитулацијом Бугарске и ослобођењем Србије.

Погинули војници на фронту су сахрањени у склопу српског војничког гробља на Зејтинлику у Солуну и осталим српским војним гробљима у Македонији.

Српска војска Крајине

Српска војска Крајине (скраћено СВК) била је оружана сила Републике Српске Крајине. Војска крајишких Срба основана је 17. октобра 1992. године. Настала је спајањем јединица Територијалне одбране Републике Српске Крајине (ТОРСК), дијелова Југословенске народне армије и Милиције Крајине. Оружане снаге састојале су се од копнене војске и ваздухопловства.

Реформа у јесен 1992. године ојачала је структуру СВК. Од тада се војска састојала од Главног штаба, штабних јединица, армијских корпуса, као и ваздухопловства и противвваздушне одбране. Уопштено, крајишки корпуси су се састојали од штаба, неколико бригада, артиљеријских дивизиона, противтенковских дивизиона, дивизиона ПВО итд. Истовремено, у неким корпусима су постојали специјални одреди, оклопни батаљони и итд, а у 11. корпусу је била Барањска дивизија, која се састојала од три бригаде и 11. оклопног пука. Основне корпусне јединице су биле бригаде. У СВК је било неколико врста бригада: лака пјешадијска, пјешадијска и моторизована. У љето 1995. године формиран је Корпус специјалних јединица, у чијем саставу су, према Давору Марјану, биле оклопна, специјална и гардијска бригада.

Српска војска Крајине престала је да постоји 1996. године, почетком интеграције Источне Славоније, Барање и Западног Срема у састав Хрватске.

Чиле

Чиле (шп. Chile), званично Република Чиле (шп. República de Chile), парламентарна је република у Јужној Америци, која заузима дуг и узан појас земљишта између Анда на истоку и Тихог океана на западу. Граничи се са Перуом на сјеверу, са Боливијом на сјевероистоку, са Аргентином на истоку, док на крајњем југу излази на Дрејков пролаз. У састав Чилеа су укључена и острва Хуан Фернандез, Сала и Гомез, Десвентурадас и Ускршња острва у Океанији. Чиле претендује на територију од 1.250.000 km² на Антарктику, иако су све претензије суспендоване према Антарктичкој повељи.

Главни град је Сантијаго де Чиле, док се скупштина састаје у оближњем Валпараису. У Сантијагу живи 40 % становништва Чилеа. Остали већи градови су: Валпараисо, Антофагаста, Пунта Аренас, Икике, Серена, Талка и други.

Данас је Чиле једна од најстабилнијих и најпросперитетнијих латиноамеричких држава, са угледном војском и растућом привредом. Чиле предводи Латинску Америку у људском развоју, дохотку по глави становника, конкурентности, економским слободама и ниској стопи корупције. Чиле је оснивач Уједињених нација, Уније јужноамеричких народа и Заједнице латиноамеричких и карипских држава.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.