Војна крајина

Војна крајина или Војна граница (њем. Militärgrenze, мађ. Katonai határőrvidék, рум. Graniţă militară) била је покрајина која је обухватала јужну пограничну област Хабзбуршке монархије, а касније Аустријског царства и Аустроугарске монархије. Дјеловала је као cordon sanitaire против упада из Османског царства.

Када је цар Фердинанд I у 16. вијеку основао Крајину, област је подијељена на два округа под посебном војном управом: Хрватска војна крајина и Славонска војна крајина. На почетку, Војна крајина се налазила под јурисдикцијом Хрватског сабора и бана, али, 1627. године, постављена је под непосредну контролу хабзбуршке војске. За више од два вијека, Крајина је задржала потпуну цивилну и војну власт на том подручју, све до њеног укидања 1881. године.

Током 17. вијека, територија је проширена на исток и основане су нове области. Од тада се протезала од средишње Хрватске на западу до Трансилваније на истоку, захватајући територије данашње Хрватске, Србије, Румуније и Мађарске. Током, овог периода, систем одбране је такође промијењен, од модела конвенционалног гарнизона до „војничко-насељеничке” заједнице.

Становници ове области су били познати као граничари њем. Grenzer или крајишници. Били су колонисти већином Срби, Хрвати и Нијемци, који су се обавезали да бране монархију у замјену за земљишне посједе. Нијемци које је Угарска регрутовала крајем 18. вијека ради насељавања и развоја долине ријеке Дунав, постали су познати као Дунавске Швабе (њем. Donauschwaben). Војни пукови које су формирали досељеници имали су личан разлог да остану и да се боре, а били су упознати са месним тереном и условима. Убрзо су стекли завидну војну репутацију.

Војна крајина

Militargrenze, Wojwodowena und Banat

Мапа Војне крајине (означена црвеним обрубом), око 1800. године
Географија
Земља  Хабзбуршка монархија
Друштво
Религија православље, католицизам
Владавина
Облик владавине војна покрајина
Оснивање 1533.
Престанак 1881.
Статус бивша покрајина
Догађаји
Претходници и наследници
Претходиле су: Наследиле су:
First CoA of Croatia.svg Краљевина Хрватска (Угарска) Краљевина Хрватска и Славонија (Аустроугарска) Flag of Croatia-Slavonia.svg
Flag of the Ottoman Empire.svg Османско царство Краљевина Угарска (Аустроугарска) Flag of Hungary (1915-1918; angels; 3-2 aspect ratio).svg
Портал:Историја

Позадина

Османски ратови у Европи на граници са Краљевином Угарском — и накнадно Хабзбуршком монархијом — пријетили су да крену у правцу сјеверозапад. Велики дио дотадашње територије Хрватске постао је дио Османског царства или се граничио са новим османским територијама.

У покушају да ојача одбрану против Османлија и Млетака, угарски краљ Сигимунд је 1435. године основао тзв. табор, војни логор, у Хрватској, Славонији и Усори. Краљ Матија је 1463. основао бановине Јајце и Сребреник, а 1469. војну капетанију Сењ, по узору на османске капетаније у Босанском санџаку. Све ове акције са циљем побољшања безбједности су се на крају показале неуспјешним. Оне су довеле до развоја хрватске пандурске пјешадије и српске хусарске коњице.

Историја

16. вијек

Након што је 1526. године Хрватски сабор изабрао аустијске Хабзбурге за краљеве Хрватске,[1] цар Фернинанд I је обећао Сабору да ће им додјелити 200 коњаника и 200 пјешадијаца, као и да ће платити још 800 коњаника који ће бити под командом Хрвата. Ускоро ће Хабзбуршка монархија основати још једну капетанију у Бихаћу. У кратком року, све ово се показало неефикасним, јер су Османлије пролазећи 1529. кроз то подручје, заузели Будим и држали под опсадом Беч, пустошећи том приликом хрватска погранична подручја.

Нови војни уздаци су постали озбиљан проблем и Конгрес унутрашњих аустријски земаља је у Бруку на Мури 1578. дефинисао обавезе сваке земље у покривању војних трошкова и дефинисао приоритете у побољшању одбрамбене стратегије. Штајерско племство финансирало је Горњославонску војну крајину, док су остали (Доња Аустрија, Горња Аустрија, Крањска, Корушка и Салцбург) финансирали Хрватску војну крајину.

На крају 16. вијека, Хрватска војна крајина је постала позната као Карловачки генералат, а од тридесетих година 17. вијека Горњославонска војна крајина је постала позната као Вараждински генералат. Током 16. и 17. вијека, војна администрација Војне крајине је удаљена из надлежности Хрватског сабора и бана и умјесто тога постављена је под високу команду надвојводе Карла и Војног савјета у Грацу.

17. вијек

Упркос финансијско подршци унутрашњег аустријског племства, финансирање Крајине није било довољно ефикасно. Војно руководство у Грацу одлучило је да проба другу могућност поред плаћања јединица. Тридесетих година 15. вијека Царски суд је одлучио да додјели земшиљте и одређене повластице за досељенике у Крајину (ускоци као и избјеглице из Османског царства) у близини Жумберка, који би заузврат служили у царској војсци. Преостало месно становништво је такође подстицано да добије статус слободних сељака (а не кметова) и остале привилегије. Нове јединице су организоване у десет или више војводстава у свакој капетанији.

Војна крајина је 1627. године уклоњена из надлежности Хрватској сабора и стављена под непосредну контролу хабзбуршке војске. На тај начин је имала потпуну контролу над цивилним и војним властима све до укидања Крајине.[2]

Цар Фердинанд II је у новембру 1630. године прогласио Влашки статут (лат. Statuta Valachorum), декрет којим су дефинисана права „Влаха” (термин је кориштен за заједнице православних избјеглица, првенствено Србе[a]) везана за војну команду, обавезе и унутрашњу самоуправу. Војна крајина изузима дефинитивно из банске управе и подводи под аустријску.

Током 17. вијека територија Војне крајине се ширила према истоку и формиране су нове организационе јединице. До тада се она простирала од уже Хрватске на западу до источне Трансилваније, укључујући дијелове данашње Хрватске, Србије, Румуније и Мађарске.[8] Област су насељавали углавном хрватски, српски и немачки колонисти (називани граничари), који су у замену за земљу служили у војним јединицама бранећи царство од Османлија. Већина досељеника су били Срби, док су неки били Хрвати, углавном из Босне.[9] Велика сеоба Срба у хабзбуршке земље је била изведена за вријеме патријарха Арсенија III Црнојевића.[9] Велику заједници Срба сконцентрисаних у Банату, јужној Угарској и Војној крајини, чинилу су трговци и занатлије из градова, али су избеглице углавном били сељаци.[9]

Seoba Srba
Сеоба Срба, слика Паје Јовановића

18. вијек

Низом декрета и закона, од којих су најзначајнији „Војно-граничарска права” (1754) и „Крајишки темељни закон” (1807), регулисана су права, обавезе и посједи Крајишника, која су увијек била далеко већа од права хрватских сељака, кметова и пургера.

Угарски сабор је тражио поштовање његових права и јединство угарске територије и интегрисање Војне крајине у околне комитате, образлажући то тиме да финансијски терет одржавања Војне крајине спада на њих.[10] Срби су сматрали да су као ратници слободни на територији Војне крајине, која је била изузета од месних власти и подређена њиховим заповедницима и тиме директно аустријском цару.[11]

Српски фрајкори су основани у Банату од избјеглица који су побјегли за вријеме ранијих ратова против Османског царства и бројали су око 5.000 припадника. Фрајкори ће се борити за ослобођење Србије и уједињење под хабзбуршком влашћу. Аустријанци су користили фрајкоре у два неуспјешна покушаја заузимања Београда, крајем 1787. и почетком 1788. Ернст Гидеон фон Лаудон је заузео Београд 1789. Аустријска војска је окупирала Србију, а многи Срби су се борили у хабзбуршким фрајкорима, стечући војно и организационо искуство. Међутим, до 1791. Аустријанци су принуђени на повлачење преко Дунава и Саве, а њих су пратили хиљаде српских породица који су се плашили османских прогона. Рат је окончан Свиштовским миром.

Цивилна управа Војне границе је 1787. раздвојена од војне, али је то поништено 1800.

19. вијек

Бан Хрватске Јосип Јелачић је постао командант Војне крајине. Он се борио за уједињење Хрватске, Славоније, Далмације и Хрватско-славонске војне крајине. Иако он није имао овлашћење да је укине, он је осигурао одобрење реформи и Војна крајина је послала делегате у Хрватски сабор.[12]. Међутим, ово право је одузето током 1850-их,[13] и упркос царевог обећања из 1850. да ће Војна граница, Хрватска и Славонија чинити једну јединицу са засебном управом, није се десило административно уједињење Хрватско-славонске границе са Хрватском, већ је дошло до даљег раздвајања.[13] Према Основном граничном закону из 1850. управа Војне крајине је укинута. Главна команда је имала своје седиште у Загребу, али је остало директно потчињено министарству рата у Бечу.

Хрватски сабор је више пута тражио демилитаризацију Војне крајине након што је опасност од ратова са Османским царством прошла. Демилитаризација је започела 1869, а 8. августа 1873. Банатска војна крајина је укинута и интегрисана у Угарску, док је део Хрватске војне крајине (Крижевачка и Ђурђевачка регимента) интегрисан у Хрватску-Славонију. Декрет којим је остатак Хрватске и Славонске војне крајине интегрисан у Хрватску-Славонију је објављен 15. јула 1881, док је инегрисање почело 1. августа 1881. када ја бан Хрватске Ладислав Пејачевић преузео управу од загребачке команде, чиме је Војна крајина престала да постоји као засебна цјелина.

Администрација

Подјела

Током 18. и 19. вијека, Крајина је била подијељена на неколико округа:

Округ Период Напомене
Дунавска војна крајина 1702—1751. Чинини су је дијелови јужне Бачке (укључујући Паланку, Петровац, Петроварадински Шанац, Тител итд) и сјеверној Срема (укључујући Петроварадин, Шид итд). Након укидања ових дијела Крајине, један дио ове територије је постављен под цивилну управу, док је други придружен другом дијелу Крајине.
Потиска војна крајина 1702—1751. Чинили су је дијелови сјеверноисточне Бачке (укључујући Сомбор, Суботицу, Кањижу, Сенту, Бечеј итд). Након укидања овог дијела Крајине, већина територије је постављена под цивилну управу, док је мања област на југу остала под војном управом Шајкашког батаљона.
Поморишка војна крајина 1702—1751. Овај дио Крајине је чинила област Поморишје, област у доњем току ријече Мориш. Након укидања овог дијела, цијела територија је постављена под цивилну управу.
Посавска војна крајина 1702—1751. Заузимала је простор дуж тока ријеке Саве.
Банатска војна крајина 1751—1873. Налазила се на простору данашње границе Србије и Румуније. Била је подијељена на српски (илирски), њемачки и румунска (влашки) дио.
Славонска војна крајина 1745—1881. Налазила се дуж Посавине, од источне уже Хрватске, пратећи ријеку Саву, дуж границе са Босном и Србијом, протежући се у Срем, до ушћа са Дунавом близу Земуна. Сјеверноисточна граница је пратила Дунав до Петроварадина.
Хрватска војна крајина 1553—1881. Налазила се на граници уже Хратске и Босне. Овај дио Крајине је укључивао области Лику, Корун и Банију, граничећи се са Јадранским морем на западу, Млетачком републиком на југу, Краљевином Хрватском на западу и Османским царством на истоку. Простирала се до Славонске крајине у близинин ушћа ријека Саве и Уне.
Шајкашки батаљон 1763—1873. Овај мали дио Крајине је основан 1763. године од дијела укинуте Дунавске и Потиске војне крајине. Батаљон је 1852. трансформисан у Тителски пјешадијски батаљон. Укинут је 1873, када је територија прикључена Бачко-Бодрошкој жупанији.
Трансилванијска војна крајина 1762—1851. Смјештена је у источном и јужном дијелу Трансливаније. Састојала се од секељског и румунског регимента. Упостављање овог дијела Крајине пратилио је масакр у Мадефалву или Сикулицидијум.

Мапе

Eyalet of temesvar1699-sr

Мапа Војне крајине у Срему, Бачкој и Поморишју (1699-1718)

Banat03-sr

Мапа Војне крајине у Срему, Бачкој и Поморишју (1718—1744)

Tamis banat06-sr

Мапа Војне крајине у Срему, Бачкој и Поморишју (1744—1750)

Tamis banat1751 1778-sr

Мапа Војне крајине у Срему, Бачкој и Банату (1751—1873)

Vojvodina18 19 cen-sr

Мапа Војне крајине у Банату, Срему и Бачкој (18—19. вијек)

Vojvodina map sr

Мапа Војне крајине у Банату, Срему и Бачкој (1849)

Slavonia02

Мапа Славонске војне крајине (1849)

Croatian Military Frontier-1868

Мапа Хрватске војне крајине (1868)

Karta Hrvatska i Slavonija oko 1820. (građanska Hrvatska, Vojna Krajina, Riječki gubernij)

Војна крајина са приказима крајишких пуковнија (око 1820)

Демографија

1828.

Становништво 1828. године су чинили:[14]

1846.

Према Аустријском статистичком годишњаку из 1846. године у Војној крајини је живјело 1.226.408 становника:[15]

1857.

Прво савремени попис становништва у Аустријском царству је спроведен 1857. године и биљежио је вјерску припадност. Војна крајина је имала 1.062.072 становника,[16] док је вјерска структура била сљедећа:

Види још

Напомене

  1. ^ Термин „Власи” је кориштен за Словене који су дијелили начин живота (као сточари) са романским народима (Власи); кориштен је за Србе који су се населили у Војној крајини.[3][4][5][6] Хрватска националистичка историографија (укључујући усташку пропаганду[7]) тврди да досељеници нису били Срби него Власи; да Срби из Хрватске нису Срби.[6] Све јужнословенске етничке групе имају романску компоненту, иако нема доказа да су сви или већина Срба у Хрватској били влашког поријекла.[7]Раци” је био још један термин који се користио за Србе.

Референце

  1. ^ Fine 1994, стр. 595.
  2. ^ Djilas 1991, стр. 11.
  3. ^ Fowkes 2002, стр. 12.
  4. ^ Lampe & Jackson 1982, стр. 62.
  5. ^ Király & Rothenberg 1979, стр. 301.
  6. 6,0 6,1 Trbovich 2008, стр. 190.
  7. 7,0 7,1 Djilas 1991, стр. 210.
  8. ^ Historical Atlas of Central Europe, Paul Robert Magocsi. p. 34
  9. 9,0 9,1 9,2 Jelavich 1983, стр. 145.
  10. ^ Ћирковић 2004, стр. 159.
  11. ^ Ћирковић 2004, стр. 161.
  12. ^ Tanner 2001, стр. 86-87.
  13. 13,0 13,1 Tanner 2001, стр. 104.
  14. ^ Versuch einer Darstellung der oesterreichischen Monarchie in statistischen Tafeln (на језику: немачки). 1828. стр. 7.
  15. ^ Uebersichts-Tafeln zur Statistik der österreichischen Monarchie: besonderer Abdruck des X. und XI. Heftes der "Statistischen Mittheilungen". 1850 (на језику: немачки). 1850. стр. 2.
  16. ^ Bundesministerium für Inneres 1859, стр. 179.

Литература

Спољашње везе

Банатска војна крајина

Банатска војна крајина, или Банатска крајина, била је део граничног подручја Војне крајине у Хабзбуршком царству, који се налазио у јужном Банату (данас подељеном између Србије и Румуније).

Банија

Банија је регија у Хрватској. Углавном обухвата предјеле између Уне и Купе, и од Петрове горе на југозапад према Двору. Већи градови у овој регији су Петриња, Глина, Костајница и Двор. Прије рата у бившој Југославији, становништво регије су чинили Срби и Хрвати.

Вараждински генералат

Вараждински генералат (нем. Warasdiner Generalat) је био посебна војно-управна област у саставу Војне крајине, која је представљала одбрамбени кордон Хабзбуршке монархије према Османском царству. Установљен је током 16. века, у склопу реформе старог система одбране, а обухватао је пограничну област између река Саве и Драве. Генералат је називан Вараждинским по томе што се генерална команда те крајишке области налазила у граду Вараждину (од 1595. године), а такође је био познат и под називом Славонска крајина, пошто се поменута област у то време називала Горњом Славонијом.

Винковци

Винковци су град у Хрватској, у Вуковарско-сремској жупанији. Према резултатима пописа из 2011. у граду је живело 35.312 становника, а у самом насељу је живело 32.029 становника.Винковци се налазе на граници Славоније и западног Срема, на реци Босут. Подручје је насељено још од давних неолита, а као прво значајно насеље у писаним споменицима спомиње се римски град Colonia Aurelia Cibalae. Данашњи Винковци настали су на средњовековном насељу Св. Илија.

Влашки статут

Влашки статут (лат. Statuta Valachorum) био је декрет Фердинанда II 5. октобра 1630. године којим су дефинисана права „Влаха” (термин је кориштен за заједнице православних избјеглица, првенствено Србе) у Војној крајини, на начин да се стављају под директну управу Беча, уклањајући надлежност Хрватској сабора. Ово је била једна од три велике одлуке усвојене у раном 17. вијеку о опорезивању и станарским правима Влаха, заједно са ранијом одлуком цара Рудолфа II 1608. године и декрета цара Фердинанда II из 1627. године.

Граничар (Војна крајина)

Граничари или крајишници је назив за становништво некадашње Војне крајине у оквиру Хабзбуршког царства. Граничари су углавном потицали из редова Срба, Буњеваца и Хрвата.

Граничари су били становништво посебног положаја у оквиру Хабзбуршког царства, будући да су као стално војна лица имали дужност ратовања за потребе царства. Са друге стране граничари су и уживали и одређене повластице у области намета и обавеза везаних за феудални систем.Граничари су настали од пандура, као незваничне војне посаде пограничних крајева Хабзбуршког царства према Османском. у 18. веку граничари су чинили трећину хабзбуршке војске. У време ратова углавном су били пешадија. Током 19. века, с опадањем опасности од Турака, њихов број је стално смањиван, да би били потпуно угашени са распадом Аустроугарске.

Источнохерцеговачки дијалекат

Источнохерцеговачки дијалекат је млађи штокавски дијалекат српског језика ијекавског изговора. Њиме се говори у источној Херцеговини (југоисточна Босна и Херцеговина и западна Црна Гора), западној Србији, као и у Хрватској. У Хрватској источнохерцеговачки дијалекат је матерњи говор готово свим Србима, као и осталим националностима у пределима са изразито јаким српским миграцијама, (Војна крајина, делом Славонија и дубровачко приморје). Овом дијалекту припада и већина штокавских говора Босне. Простире се на запад све до чакавског и кајкавског наречја (понегде чак и до Словеније), а на север до границе са Мађарском. У Хрватској, Босни и Херцеховини, Србији и Црној Гори, без обзира на званично присутне разлике међу овим језицима, овај дијалекат се користи као стандард у сва четири новонастала језика због своје највеће распрострањености и напредности у односу на све остале дијалекте који су опстали растакањем српскохрватског језика.

Дубровачки говор, чији је дубровачка и бококоторска књижевност, је источнохерцеговачки субдијалект.

Карловачки генералат

Карловачки генералат је био војно-управна област Хабзбуршке монархије на подручјима између реке Купе и мора. Успостављање војно-крајишког уређења на тим просторима започело је током 16. века, а коначан облик војне управе усталио се након 1578. године, за време надвојводе Карла, коме је била поверена одбрана јужних аустријских области од продора Турака. Новоизграђни утврђени град Карловац постао је средиште генералске управе, те је стога и читав генералат прозван Карловачким, док је и суседна војно-крајишка област на северу, по свом средишту у утврђеном граду Вараждину прозвана Вараждинским генералатом. Оба крајишка генералата била су подређена Ратном савету, који је заседао у аустријском граду Грацу.

Крајина (вишезначна одредница)

Крајина може бити:

Крајина - општи назив за пограничну област, односно крајиште

Неретљанска Крајина или неретванска Крајина, назив за срспку средњовековну област између река Неретве и Цетине

Војна крајина - погранична војна област Хабзбуршке монархије, подељена на више сектора:

Стара славонска крајина - назив за подручје Вараждинског генералата

Славонска војна крајина - део хабзбуршке Војне крајине на пограничном подручју Славоније

Стара хрватска крајина - назив за подручје Карловачког генералата

Хрватска војна крајина - део хабзбуршке Војне крајине на пограничном подручју Хрватске

Банатска војна крајина - део хабзбуршке Војне крајине на пограничном подручју Баната

Сремска војна крајина - назив за подручје Петроварадинске регименте

Посавска војна крајина - назив за подручје Бродске регименте

Банска крајина - назив за део Војне крајине на подручју Баније

Потиско-поморишка крајина - назив за део Војне крајине на подручју Потисја и Поморишја

Горња Крајина - географска и историјска област у данашњој Хрватској

Босанска Крајина - географска и историјска област на северозападу Босне и Херцеговине

САО Босанска Крајина, српска аутономна област (1991—1992)

Висока крајина - јужни део Босанске крајине, са градовима Босанско Грахово, Дрвар, Босански Петровац и Гламоч

Цазинска крајина - географска и историјска област око града Цазина.

Кочина крајина - назив за ослобођену област у Србији током Аустријско-турског рата (1788—1792)

Книнска крајина - географска и историјска област око града Книна

Тимочка крајина - географска и историјска област у источној Србији у ширем сливу реке Тимок

Неготинска крајина - део Тимочке крајине око града Неготина

Скадарска крајина - географска и историјска област у Црној Гори

Бела крајина - код границе у Словенији према Хрватској

Цетинска крајина - географска и историјска област око реке Цетине у Далмацији

САО Крајина, српска аутономна област (1990—1991)

Република Српска Крајина, српска држава (1991—1995)

Панчево

Панчево (мађ. Pancsova, нем. Pantschowa, свк. Pánčevo) је град који се налази у Аутономној Покрајини Војводини, у Републици Србији. Налази се на обалама Тамиша и Дунава, у јужном делу Баната и оно је административно седиште града Панчева, као и Јужнобанатског управног округа.

Панчево је четврти град у Војводини по броју становника. Према коначним резултатима пописа становништва из 2011. године, у Панчеву живи 76.203 становника, а на територији града Панчева 123.414 становника.

Перна (Топуско)

Перна је насељено мјесто на Кордуну, у општини Топуско, у Сисачко-мославачкој жупанији, Република Хрватска.

Петроварадинска регимента

Петроварадинска регимента или Петроварадински пук била је аустријска војна јединица, у којој су у великом броју служили Срби. Област Петроварадинског пука је обухватала 54 квадратне миље тадашње Војне границе.

Петроварадински пук основан је 1750. године под заповедништвом Јован Монастерлије, а званичан назив био му је Petrowaradeinner National-Infantrie Regiment No 5 (од 1768. године број ове граничарске регименте био је 9.)

Регимента је у почетку имала проблема са расположивим људима за војну службу. Током Седмогодишњег рата који је избио 1756. било је 575 војника, а наком мира у Хубертсбургу 1.156 пешака и 145 хусара.

Потиско-поморишка војна граница

Потиско-поморишка војна граница била је део војне крајине у области Потисја и Поморишја, која је трајала у првој половини 18. века. Потиско-поморишка војна граница је оставила велики утицај на историју Војводине и судбину Срба на тлу данашње Мађарске и Румуније.

Република Српска Крајина

Република Српска Крајина (скраћено РСК, или Српска Крајина или само Крајина), била је краткотрајна држава у југоисточној Европи, међународно непризната. Српска Крајина се већим дијелом своје територије простирала на подручју некадашње Војне крајине, и то на подручју сљедећих округа: Хрватска војна крајина, Славонска војна крајина и Дунавска војна крајина. Српска Крајина је настала као одговор на поступке хрватских власти, које су водиле политику сецесије од Југославије, као и тежња Срба у Хрватској да остану у Југославији.

Српска Крајина је постојала између 1991. и 1995. године и основана је на територији Републике Хрватске у саставу Социјалистичке Федеративне Републике Југославије. Главни град је био Книн са 12.331 становника. Осим Книна, већи градови су били Вуковар (44.639 становника) и Петриња (18.706 становника). Српска Крајина је 1991. године имала 470.000, а 1993. године 435.000 становника. Простирала се на површини од 17.040 km².

Већину територије је Српска Крајина изгубила током хрватских војних операција Бљесак и Олуја 1995. године. Остатак Српске Крајине у источној Славонији, Барањи и Западном Срему, према Ердутском споразуму кроз прелазну управу Организације уједињених нација, интегрисан је у састав Републике Хрватске 1998. године.

Српска Крајина се граничила са Републиком Хрватском, Мађарском, Савезном Републиком Југославијом, Републиком Босном и Херцеговином и Републиком Српском.

Славонска војна крајина

Славонска крајина или Славонска војна крајина (лат. confinium militarе sclavonicum; нем. Slawonische Militärgrenze) је била војно-управна област, односно део Војне крајине у Хабзбуршкој монархији. Првобитна, односно Стара славонска крајина успостављена је током 16. века на подручјима тадашње Горње Славоније и била је организована у облику Вараждинског генералата. Након ослобођења Доње Славоније и Срема крајем 17. века, започео је процес стварања Нове славонске крајине, односно Славонско-сремске крајине, која је током 18. века више пута реорганизована. Све до друге половине 19. века, када је укинута, обухватала је јужне делове Славоније и Срема. Данас је ово подручје подељено између Хрватске и Србије.

Сремска област

Сремска област је била административна јединица Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Постојала је од 1922. до 1929. године. Административни центар области је био Вуковар.

Српски фрајкори

Српски фрајкори (њем. Serbische Freikorps — букв. „српски слободни корпуси”), или само фрајкори, били су добровољачка милиција која се састојала само од етничких Срба, коју је основала Хабзбуршка монархија, како би се борили против Османског царства током током Аустријско-турског рата (1787—1791). Сукоб са османским снагама се на крају показао нерјешивим. Побуна у Смедеревском санџаку и операције милиције довеле су до стварања Кочине крајине, која је постојала од 1788. до 1792. године. На крају, српски фрајкори су довели до стварања војних јединица, као што су оне које су се бориле у Првом српском устанку.

Хрватска војна крајина

Хрватска војна крајина (њем. Kroatische Militärgrenze, мађ. Horvát határőrvidék), позната и као Хрватска војна граница, била је округ Војне крајине, пограничне области Хабзбуршке монархије, а касније Аустријског царства и Аустроугарске монархије.

Шајкашки батаљон

Шајкашки батаљон је био део хабзбуршке Војне границе. Формиран је 1763, а укинут 1873. године. Налазио се на простору југоисточне Бачке, која је данас позната као Шајкашка.

Војна крајина
16. и 17. век
18. век
Хрватска крајина (19. век)
Славонска крајина (19. век)
Банатска крајина (19. век)
Остале секције Војне крајине
16—19. век
19—20. век
Аустријско царство Крунске земље Аустријског царства
Аустроугарска Административна подела Аустроугарске (1867-1918)
Цислајтанија
Транслајтанија
Кондоминијум

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.