Војислав Коштуница

Војислав Коштуница (Београд, 24. март 1944) је српски политичар и државник, доктор правних наука, теоретичар права, последњи председник Савезне Републике Југославије (2000—2003) и бивши председник Владе Републике Србије (2004—2008). Био је председник Демократске странке Србије од њеног оснивања, 1992, до 2014.[1]

Војислав Коштуница
Vojislav Kostunica - EPP Congress Rome 2006 (68) (cropped)
Војислав Коштуница на когресу
Европске народне странке у Риму 2006.
Биографија
Датум рођења24. март 1944.(75 год.)
Место рођењаБеоград
Краљевина Југославија Краљевина Југославија
Пребивалиште Београд
Држављанство Србија
Религијаправославац
СупружникЗорица Радовић † (1976—2015)
УниверзитетПравни факултет Универзитета у Београду
Политичка
партија
Демократска странка Србије
(1992—2014)
Демократска странка
(1990—1992)
Потпис
Signature of Vojislav Koštunica

Биографија

Војислав Коштуница је рођен 24. марта 1944. године у Београду, у породичној кући у Скадарској улици, као син судије Јована В. Коштунице. Осим на Дорћолу, у детињству и младости, често је боравио и у Милошевцу, завичају мајчине породице, где је и крштен 1944. године, пошто се породица склонила из Београда због честих англоамеричких бомбардовања престонице. Породична кућа је током рата два пута рушена, прво у априлском немачком бомбардовању, а затим и савезничком.

Коштуничин прадеда, Јован Дамјановић (понекад се записивало и Дамљановић) прозвани Коштуница, био је учесник Светоандрејске скупштине из 1858. године, као народни посланик из Коштунића. Из породице Дамјановић је и Анђелија, мајка војводе Живојина Мишића.

Коштуница се школовао у Београду, где је завршио основну школу. Другу београдску гимназију похађао је и матурирао у време када је она већ била пресељена, привремено, у зграду Пете београдске гимназије, код ташмајданског парка. Након матуре (1962) уписао је Правни факултет у Београду, на којем је дипломирао 27. јуна 1966. године. Магистрирао је 1970. са темом „Теорија и пракса југословенског уставног судства“, а те године изабран је за асистента на Правном факултету. Докторирао је 11. децембра 1974. године на тему „Институционализована опозиција у политичком систему капитализма“. Међутим, те године у време политичких прогона на Универзитету, морао је да напусти факултет, јер је заједно са др Костом Чавошким подржао свог професора др Михаила Ђурића у критици устава из 1974. године и тако сва тројица постају дисиденти од комунистичког режима. Петнаест година касније, одбија понуду да се као професор врати на факултет. Од 1974. године радио је у Институту друштвених наука, а од 1981. године у Институту за филозофију и друштвену теорију као виши научни сарадник и једно време директор. Објавио је радове из области уставног права, политичке теорије и филозофије.

Био је члан редакције и главни и одговорни уредник више правних и филозофских часописа, као што су „Архив за правне и друштвене науке“, „Филозофске студије“, „Филозофија и друштво“ и „Теорија“. Члан је Српског ПЕН центра.

Политичка каријера

Опозиција

Осамдесетих година 20. века ангажовао на заштити људских права, нарочито у Одбору за одбрану слободе мисли и изражавања, у којем су се окупљали интелектуалци-дисиденти. Био је један од 13 интелектуалаца који су обновили рад предратне Демократске странке 1989. о чему се са групом пријатеља договарао у свом стану у Француској улици. У време ДЕПОС1992. основао је Демократску странку Србије чији је председник. Био је народни посланик у Скупштини Србије од 1990. до 1997. године.

Председник Југославије

Као кандидат ДОС-а изабран је за председника Савезне Републике Југославије на изборима 24. септембра 2000. године. Коалиција Социјалистичке партије Србије (СПС) и Југословенске левице (ЈУЛ) тврдила је да је Коштуница победио у првом кругу избора са већином од 49% гласова, што је значило да треба да се одржи додатни круг избора. То је био повод за избијање масовних протеста, који су кулминирали 5. октобра 2000. године. Врховни суд га је прогласио победником избора из првог круга.

Vojislav Koštunica and Condoleezza Rice
Коштуница са америчком државном секретарком Кондолизом Рајс у Вашингтону 12. јула 2006. године

Коштуничина популарност је забележила нагли раст након доласка на власт. Достизаи хе рејтинг између 70 и 86 % грађана који су тврдили да у њега имају највеће поверење.

Током 2001. године дошло је до отвореног размимоилажења са премијером Србије Зораном Ђинђићем. Након изручења Слободана Милошевића Хашком трибуналу, Коштуница је тврдио да није био обавештен о тој одлуци. Још већа криза је избила августа 2001. када је Коштуница оптужио Ђинђића за организовани криминал и запретио повлачењем својих министара из Ђинђићеве владе. Ова криза је избила након убиства бившег официра Службе државне безбедности Момира Гавриловића 3. августа 2001. неколико сати пошто је наводно био код Коштунице у канцеларији. Коштуница је тврдио да је Гавриловић убијен јер је поседовао доказе о умешаности Ђинђића и Демократске странке у корупцију и заташкавање организованог криминала. Двојица министара ДСС (Александар Правдић и Обрен Јоксимовић) су поднели оставке и напустили Ђинђићеву владу.[2]

У новембру 2001. је дошло до побуне ЈСО против Ђинђићеве владе, током које су припадници Јединице за специјалне операције, предвођени Милорадом Улемеком Легијом блокирали ауто-пут код Врбаса и Сава центра. Наводни повод било је хапшење хашких оптуженика браће Предрага и Ненада Бановића, а незванично се тврдило да је Улемек желео да избегне евентуално хапшење приликом сведочења на суђењу за убиства на Ибарској магистрали, које је било заказано за 12. новембар. Коштуница је подржао побуну ЈСО.

Коштуница је 24. јуна 2002. неочекивано сменио са места начелника генералштаба генерала Небојшу Павковића, иако је раније одбијао да га смени. НАТО и Зоран Ђинђић су дуго тражили Павковићеву смену, а Павковић је оптужио Коштуницу да је подлегао „недемократским притисцима” и да је смењен јер је одбијао да Војска Југославије учествује у „прљавој кампањи” председништва Југославије против Ђинђића, међу којима је било наводно прислушкивање Ђинђићеве владе.[3]

Када се Коштуница, док је још био председник Југославије, кандидовао на председничким изборима у Србији 29. септембра 2002. насупрот Мирољубу Лабусу, кандидату кога је предложила Влада Србије. Коштуница и Лабус су ушли у други круг избора, у ком је Коштуница освојио 1.991.947 гласова (66,86 % изашлих), али избори нису били валидни пошто је у другом кругу гласало мање од 50 % уписаних гласача.

Након што је изменом Закона о избору председника Републике укинут је цензус у другом кругу, избори су поновљени 8. децембра. Коштуница је још једном победио, освојивши 1.699.098 гласова, испред Војислава Шешеља за кога је гласало са 1.063.296 особа. Избори су поново поништени јер са 45,16 % изашлих бирача није остварен цензус, овога пута у првом кругу. Убрзо након пропасти избора, условљене, између осталог и тихим бојкотом владе која није имала свог кандидата, Коштуница је најавио да ће његов приоритет бити обарање Ђинђићеве владе и расписивање ванредних парламетарних избора.

Убиство Зорана Ђинђића и Живковићева влада

Функцију председника СР Југославије обављао је до фебруара 2003. године, када је Савезна Република Југославија преоликована у државну заједницу Србије и Црне Горе. Месец дана касније, убијен је Зоран Ђинђић. Као непосредни извршиоци оптужени су бивши припадници ЈСО Милорад Улемек Легија и Звездан Јовановић, као и припадници Земунског клана, док је део јавности оптуживао Коштуницу да стоји иза тога. Оптужбе о повезаности са Ђинђићевим убиством, нису довеле о краја политичке каријере Војислава Коштунице. Након ванредних парламентарних избора одржаних у децембру 2003. године, на којима је највише гласова освојила Српска радикална странка, Коштуница је имао страну подршку да образује владу од проевропских странака, да би се спречио долазак радикала на власт.

Премијер Србије

После ванредних парламентарних избора у Србији, одржаних у децембру 2003. године, постао је председник владе Србије (3. марта 2004. године) након што је Социјалистичка партија Србије подржала његову мањинску владу коју поред Демократске странке Србије чинили Г17+, Српски покрет обнове и Нова Србија.

President Bush greets President Vojislav Kostunica of Yugoslavia.
Џорџ Буш дочекује Коштуницу у Белој кући
Vladimir Putin with Vojislav Kostunica-1
Коштуница са Владимиром Путином у Кремљу 27. октобра 2000. године

Након ванредних избора 21. јануара 2007. године, коалиција Демократска странка Србије-Нова Србија је постала трећа по снази у Народној скупштини. Након дугих преговора са Демократском странком, другом најјачом странком у скупштини, Коштуница је истакнут као кандидат за председника владе. Коштуничина влада је изгласана 15. маја 2007, неколико сати пре законског рока за расписивање нових избора.

Други Коштуничин премијерски мандат су обележиле честе кризе са коалиционом партнерима Демократском странком и Г17+ око приступања Србије Европској унији, решавања проблема Косова и Метохије, приватизације НИС-а и заказивања председничких избора. Односи у коалицији су дошли на најнижи ниво у фебруару 2008, након тесне победе кандидата ДС Бориса Тадића у другом кругу председничких избора и Коштуничног противљења потписивању Споразума о стабилизацији и придруживању са Европском унијом, због планова Европске уније да на Косово пошаље мисију Еулекс без одобрења Савета безбедности. Криза је привремено решена одлагањем потписивања споразума на месец дана. Неколико дана касније, 17. фебруара 2008, косовски Албанци су једнострано прогласили независност.

Поново у опозицији и повлачење из политике

Vojislav Koštunica izbori 2014
Билборд ДСС током кампање уочи парламентарних избора 2014.

Пошто су се размимоилажења у Влади и даље наставила, Коштуница је 8. марта 2008. затражио да се распишу парламентарни избори за 11. мај као начин за излазак из кризе. На тим изборима, коалиција Демократска странка Србије-Нова Србија освојила је 11,6% гласова или 30 посланичких места. Коштуница је на месту премијера био до 7. јула.

Поднео је оставку на место председника ДСС 19. марта 2014. године после лоших резултата на парламентарним изборима.[4][5] 14. октобра исте године, после изборног конгреса, напустио је ДСС, тврдећи да је ова странка изневерила сопствени програм.[6]

Међународни споразуми

Коштуница је учествовао у изради два Споразума о специјалним паралелним везама (2001. и 2006) између Републике Српске и Републике Србије.[7]

Приватни живот

Био је ожењен Зорицом Радовић (1949—2015), доктором правних наука и стручњаком за компаративно уставно право.[8][9] Њен даљи рођак је митрополит црногорско-приморски Амфилохије Радовић.[10]

Одликовања

  • Орден Републике Српске на ленти, „за нарочите заслуге у развијању и учвршћивању сарадње, политичких и привредних односа између Републике Србије, Републике Српске и других држава, као и за изузетан допринос на учвршћењу мира, резултата и достигнућа од ширег значаја у афирмацији и послијератном развоју Републике Српске“.[11] Орден му је уручио председник Републике Српске Милорад Додик у Бањој Луци на Видовдан 28. јуна 2012.[12][13]

Библиографија

Књиге

  • Коштуница, Војислав (2002). Угрожена слобода. Институт за филозофију и друштвену теорију / Филип Вишњић, Библиотека „Фронесис“, Београд. ISBN 978-86-7363-317-6.
  • Војислав Коштуница, Политички систем капитализма и опозиција, Институт друштвених наука, Београд, 1977.
  • Војислав Коштуница, Коста Чавошки, Страначки плурализам или монизам Друштвени покрети и политички систем у Југославији 1944-1949, Институт друштвених наука, Београд, 1983
  • Војислав Коштуница, Коста Чавошки, Страначки плурализам или монизам Послератна опозиција - обнова и затирање, Привредно-правни приручник, Београд, 1990.
  • Војислав Коштуница, Коста Чавошки, "Party Pluralism or Monism Social Movements and the Political System in Yugoslavia 1944-1949", East European Monographs, Колорадо, САД; 1985.
  • Војислав Коштуница, Између силе и права, Косовски записи, Хришћанска мисао, библиотека Свечаник, Београд-Ваљево-Србиње, 2000.
  • Коштуница, Војислав (2008). Одбрана Косова. Филип Вишњић, библиотека „Посебна издања“, Београд. ISBN 978-86-7363-585-9.
  • Војислав Коштуница, Зашто Србија, а не Европска унија“, Београд, 2012.[14]

Чланци у часописима

  • Војислав Коштуница, „Могућности демократије у Србији“ - Филозофија и друштво (Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, Уредник/приређивач: Светозар Стојановић; 1997), бр. XII. стр. 29-.
  • Војислав Коштуница, „Посткомунизам и проблем демократије“ - Филозофија и друштво (Институт за филозофију и друштвену теорију, Београд, Уредник/приређивач: Светозар Стојановић; 1996), бр. IX-X. стр. 253-.
  • Војислав Коштуница, „Политика и елите“, - Идеје (1970), бр. 5. стр. 19–27.

Кључне речи: политика; елите.

  • Војислав Коштуница, „Општа декларација и основна права“, - Југословенска ревија за међународно право (Југословенско удружење за међународно право, Београд ; 1989), бр. 1-2. стр. 23–36.
  • Војислав Коштуница, „Алтернативне идеје о социјализму у Југославији 1945-1947", - Филозофија и друштво (ИФДТ, Београд ; 1989), бр. 2, стр. -.
  • Војислав Коштуница, „Посткомунизам и проблем демократије“, - Филозофија и друштво (ИФДТ, Београд, Уредник/приређивач: др Светозар Стојановић; 1996), бр. IX-X. стр. 253–263.
  • Војислав Коштуница, „Могућности демократије у Србији“, - Филозофија и друштво (ИФДТ, Београд, Уредник/приређивач: др Светозар Стојановић; 1997), бр. 12. стр. 29–40.
  • Војислав Коштуница, „Неки проблеми учешћа федералних јединица у структури и функционисању федерације“, - Архив за правне и друштвене науке (1973), бр. 2-3. стр. 431–445.
  • Војислав Коштуница, „Порекло институционализоване опозиције у САД“, - Архив за правне и друштвене науке (Савез удружења правника Југославије, Београд ; 1975), бр. 3. стр. 417–433.
  • Војислав Коштуница, „Настанак институционализоване опозиције у Великој Британији“, - Архив за правне и друштвене науке (Савез удружења правника Југославије, Београд ; 1976), бр. 3. стр. 423–440.
  • Војислав Коштуница, „Русо и проблем владавине опште воље“, - Тхеориа (Филозофско друштво Србије, Београд ; 1978), бр. 3-4. стр. 41–49.
  • Војислав Коштуница, „Проблем тираније већине у политичкој филозофији Алексиса де Токвила“, - Филозофске студије (Филозофско друштво Србије, Београд ; ). (1978). стр. 145.–204.
  • Војислав Коштуница, „Англоамеричка правна традиција и идеја владавине права“, - Архив за правне и друштвене промене (Савез удружења правника Југославије, Београд ; 1981), бр. 2. стр. 251–268.
  • Војислав Коштуница, „Џон Лок и идеја владе која почива на сагласности“, - Филозофске студије (Филозофско друштво Србије, Београд ; ). (1982). стр. 35.–57.
  • Војислав Коштуница, „Политички систем и основна права“, - Тхеориа (Филозофско друштво Србије, Београд ; 1987), бр. 1-2. стр. 53–62.

Чланци у зборницима

  • Војислав Коштуница, „Новија схватања о федерализму у политичкој науци“ - Федерализам и национално питање (Савез удружења за политичке науке, Београд ), (1971). стр. 289.–295.
  • Војислав Коштуница, „Опозиција и демократија“ - О демократији, (Драганић, Београд ), (1995). стр. 120.–128.
  • Војислав Коштуница, „Улога уставног судства; упоредноправни аспект“ - Уставност и законитост (Институт друштвених наука, Београд ), (1976). стр. 247.–260.
  • Војислав Коштуница, „Теорије револуције и савремена социологија“ - Огледи из социологије друштвеног развоја (Институт за социолошка истраживања Филозофског факултета у Београду, Београд ), (1981). стр. 38.–59.
  • Војислав Коштуница, „Српска преводна књижевност у области политичке теорије до Првог светског рата“ - стр. -.
  • Војислав Коштуница, „Устав, слобода удруживања и политичке странке“ - Два века савремене уставности (САНУ, Београд ), (1990). стр. 325.–340.
  • Војислав Коштуница, „Декларација из 1789. и људска права“ - Слобода, једнакост, братство. Француска револуција и савременост (Институт за европске студије, Београд ), (1990). стр. 181.–190.
  • Војислав Коштуница, „Уставноправни развој Југославије између два рата и правна дрзава“ - Правна држава (Институт за социолошка и криминолошка истраживања, Београд ), (1991). стр. 37.–47.
  • Војислав Коштуница, „Начело једногласности и југословенски федерализам“ - Потребе друштвеног развоја (САНУ, Београд ), (1991). стр. 387.–390.
  • Војислав Коштуница. "The constitution and the federal State" - Југославија. A Fractured federalism (The Wilson Center Press. Washington, Уредник/приређивач: Dennison Rusinow). (1988). стр. 78.–92.

Референце

  1. ^ РТС :: Коштуница поднео неопозиву оставку
  2. ^ Bideleux & Jeffries 2007, стр. 288.
  3. ^ Bideleux & Jeffries 2007, стр. 296.
  4. ^ Коштуница поднео неопозиву оставку (Б92, 19. март 2014)
  5. ^ Одлазак Коштунице („Политика“, 19. март 2014)
  6. ^ Koštunica napustio DSS: Izneverili ste program stranke
  7. ^ „Разговор са Војиславом Коштуницом, председником ДСС-а”. Радио-телевизија Републике Српске. 28. 6. 2012. Архивирано из оригинала на датум 25. 4. 2018. Приступљено 28. 6. 2012.
  8. ^ Nisam prva dama
  9. ^ Преминула супруга Војислава Коштунице („Вечерње новости“, 21. септембар 2015)
  10. ^ HIC - Politika
  11. ^ „Одликовања поводом 20 година Републике Српске и Видовдана”. Званична презентација Предсједника Републике Српске. 28. 6. 2012. Приступљено 28. 6. 2012.
  12. ^ РТС: „Додик одликовао Коштуницу“ (28. јун 2012.)
  13. ^ „Додик уручио одликовања”. Радио-телевизија Републике Српске. 28. 6. 2012. Приступљено 28. 6. 2012.
  14. ^ „Промоција Коштуничине књиге „Зашто Србија, а не Европска унија. Радио-телевизија Републике Српске. 11. 4. 2012. Приступљено 12. 4. 2012.

Литература

Спољашње везе

2000

2000. је била преступна година.

2002

2002. је била проста година.

Влада Мирка Цветковића

Влада Мирка Цветковића је била прва Влада од 5. октобра 2000. године у којој није учествовала Демократска странка Србије*, а у којој је учествовала Социјалистичка партија Србије, и дошла је након две Владе на чијем је челу био др Војислав Коштуница, председник ДСС-а. Премијер Србије је био Мирко Цветковић.

Владу је изабрао осми сазив Народне скупштине Републике Србије.

Ово је била 11. Влада Републике Србије од успостављања вишестраначја 1990. године. На дужност је ступила 7. јула 2008. године.

Демократска опозиција Србије

Демократска опозиција Србије (ДОС) је била политичка коалиција која је настала 10. јануара 2000. године на иницијативу Српског покрета обнове и сачињавало ју је 19 странака које су биле опозиција тадашњем југословенском режиму Слободана Милошевића. Најјаче странке у ДОС-у биле су Српски покрет обнове и Демократска странка, али је након атентата на Вука Драшковића у Будви, 18 странака ДОС-а одбацило споразум који су потписали сви лидери странака ДОС-а осим Момчила Перишића и одлучило да се ипак иде на изборе без СПО-а. Кандидат ДОС-а на председничким изборима био је Војислав Коштуница из Демократске странке Србије.

Поред ДС и ДСС, ДОС су чинили Демократска алтернатива, Нова Србија, Грађански савез Србије, Демохришћанска странка Србије, Лига социјалдемократа Војводине, Социјалдемократска унија, Савез војвођанских Мађара, Реформисти Војводине, Санџачка демократска партија, Коалиција Војводина, Социјалдемократија, Покрет за демократску Србију, Лига за Шумадију, Нова демократија и Демократски центар. Уз ДОС су тада били Г-17+ и Отпор.

Демократска странка Србије

Демократска странка Србије (скраћено ДСС) политичка је странка у Србији. Настала је 1992. године издвајањем из Демократске странке.

Друга влада Војислава Коштунице

Друга влада Војислава Коштунице формирана је 15. маја 2007. године. Чиниле су је следеће политичке партије: Демократска странка, Демократска странка Србије, Нова Србија и Г17+. Председник Владе био је Војислав Коштуница, потпредседник Божидар Ђелић, а Владу су чинила још 23 министра, од чега четири жене.

Владу је изабрао седми сазив Народне скупштине Републике Србије.

Други неуспели избори за председника Србије 2002.

На јесен 2002. два пута су одржани неуспели избори за председника Републике Србије. Овај чланак описује друге од тих избора, који су одржани 8. децембра 2002. Како ни на овим изборима није гласало по тадашњем изборном закону неопходних 50% уписаних бирача, они су проглашени неуспелим. Србија је, након још једног неуспелог покушаја 2003., председника изабрала тек јуна 2004. године (до којих је био вршилац дужности Председника Републике Србије), након што је изборни закон промењен и укинут захтев за излазношћу бирача.

Право гласа је имало 6.525.760 грађана уписаних у бирачки списак. Гласало је њих 2.946.716 (45,16%), при чему је било 2.866.320 (97,27%) важећих и 80.396 (2,73%) неважећих гласачких листића. Укупно је одштампано 6.541.926 гласачких листића; од овог броја, на биралишта је изашло 2.947.748 (45,17% уписаних) бирача, а остало је неупотребљено 3.594.178 листића.

Гласало се на 8.630 утврђених бирачких места. Резултати су утврђени за 8.629 бирачких места.

ПОСЕБНО ОДРИЦАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ: Горе наведени резултати сакупљени су и унакрсно проверени према објављеним подацима невладиних организација за праћење избора и неколико угледних српских медија. Иако је учињен сваки разуман напор да се осигура веродостојност ових података, задужбина Викимедија и њени уредници не могу сносити одговорност за њихову исправност. За званичне резултате можете консултовати службена гласила или се обратити надлежним државним заводима за статистику, који ове податке не чине доступним на својим мрежним местима.Подаци о резултатима избора по својој природи не подлежу заштити ауторских права.

Избори за народне посланике Србије 2003.

Ванредни избори за народне посланике Републике Србије одржани су 28. децембра 2003. године. Они су настали као последица пада владе почетком новембра након што је ДОС изгубио већину посланика напуштањем ДСС-а и НС-а .

Избори за народне посланике Србије 2014.

Ванредни парламентарни избори 2014. у Србији одржани су 16. марта, а истог дана су одржани и ванредни избори за локалну власт у Београду. Били су то десети парламентарни избори од увођења вишестраначја у Србији, а седми ванредни.

Избори за председника Савезне Републике Југославије 2000.

Непосредни избор председника Савезне Републике Југославије одржао се само једном и то на изборима 24. септембра 2000. године заједно са редовним изборима за Скупштину СРЈ и изборима за локалну самоуправу Србије. Претходно су донети амандмани на Устав СРЈ, којима је то омогућено.

Право гласа на овим изборима имало је 6.871.595 грађана СР Југославије уписаних у бирачки списак. Изборе је бојкотовала тада највећа и владајућа коалиција у Црној Гори, предвођена ДПС-ом.Војислав Коштуница, кандидат Демократске опозиција Србије је са 50,24% гласова однео победу у првом кругу, што је представљало прву победу опозиције на изборима од увођења вишестраначја. ЦеСИД је у свом извештају навео да је противправно прекрајање изборних резултата спречено искључиво због притиска услед масовних протеста који су уследили и попуштања институција као што су Савезни уставни суд и Савезна уставна комисија.

Локални избори у Србији 2012.

Локални избори за одборнике скупштина општина и градова у Србији 2012. су одржани 6. маја заједно са председничким, парламентарним и покрајинским изборима.

Локални избори нису били одржани у оним општинама у којима локалним самоуправама није истекао мандат. Избори нису били одржани у Аранђеловцу, Бору, Кули, Врбасу, Ковину, Косјерићу, Неготину, Оџацима. На Косову и Метохији нису били одржани избори у Приштини, Пећи, Лепосавићу, Косовској Митровици и Новом Брду. Расписани су за 6. мај избори за одборнике у 15 градских скупштина општина Београда, али не и за општине Земун и Вождовац, где су локални парламенти формирани 2009.Укупно изабрано 6612 одборника у скупштинама општина и градова.

Милан Ст. Протић

Милан Ст. Протић (Београд, 28. јул 1957) је српски политичар, историчар и бивши дипломата.

Рођен је у Београду 28. јула 1957. године. Праунук је првог премијера Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца Стојана Протића. Београдски Правни факултет завршио је 1980. године. Магистрирао је (1982) и докторирао (1987) модерну европску историју на Универзитету Калифорније у Санта Барбари (САД) код истакнутог српског историчара Димитрија Ђорђевића.

Предавао на факултетима у САД, Канади, Уједињеном Краљевству, Француској, Немачкој и Грчкој.

Од 1995. до 1998. био је директор Центра за српске студије у Београду.

Од 1985. ради у Балканолошком институту Српске академије наука и уметности (САНУ).

Политиком се бави од 1992. године. Био је члан ДЕПОС-а, један од оснивача Демократске странке Србије, активан учесник демонстрација 1996-1997 и члан вођства Савеза за Промене и ДОС-а. Био је председник Српског демократског клуба Одбрана (1998-2001) и копредседник Нове Србије (1999—2001).

На септембарским изборима 2000. предоводио листу ДОС-Војислав Коштуница у изборној јединици Нови Београд и био изабран за савезног посланика у Већу грађана Скупштине СРЈ. Кандидован је и за одборника у Скупштини Београда у својој матичној општини (Стари Град) и ту је однео убедљиву победу.

У ноћи 5. октобра изабран је за председника Скупштине града Београда (за градоначелника).

Амбасадор СРЈ у САД постао је у фебруару 2001. Са тог положаја смењен је августа исте године.

Ожењен је и отац три кћери.

Одликовања Савезне Републике Југославије

Одликовања Савезне Републике Југославије додељивани су у складу са савезним Законом о одликовањима објављеним у Службеном листу СРЈ број 59 од 4. децембра 1998. године.

С обзорим да је закон донет 6 година после проглашења Савезне Републике Југославије, у том периоду нису додељивана одликовања.

Одликовања је додељивао председник СРЈ, а када је проглашена Државна заједница Србије и Црне Горе председник Државне заједнице СЦГ.

Председник СРЈ Слободан Милошевић је доделио више од 15.000 различитих одликовања, углавном после НАТО бомбардовања, војницима и полицајцима за храброст у одбрани отаџбине. Војислав Коштуница, за време свог мандата, уручио је 3.152 одликовања. Светозар Маровић, једини председник Србије и Црне Горе, уручио је око 1.800 одликовања.

Међу одликовањима СРЈ задржана су нека ранија одликовања СФРЈ, као нпр. Орден народног хероја, Орден слободе, Орден за храброст, Орден југословенске заставе.

Осми сазив Народне скупштине Републике Србије

Осми сазив Народне скупштине Републике Србије конституисан је 11. јуна 2008. године.

Посланици у овај сазив изабрани су на ванредним изборима одржаним 11. маја 2008. године.

До избора председника Народне скупштине, њом је председавао Јован Кркобабић као најстарији посланик. За председницу Народне скупштине изабрана је 25. јуна 2008. Славица Ђукић-Дејановић. Потпредседници су били Наташа Јовановић (Српска радикална странка), Никола Новаковић (Г17+), Радојко Обрадовић (Демократска странка Србије), Гордана Чомић (Демократска странка), Божидар Делић (Српска радикална странка) и Јудита Поповић (Либерално-демократска партија).

Политичка неутралност

Политичка неутралност је спољно-политичка доктрина несврстаности у односу на постојеће геополитичке алијансе као што су: НАТО, ЕУ, ОДКБ, ЕАУ, ШОС. Најпознатији примери политичке неутралности огледају се у спољној политици Норвешке, Исланда и Швајцарске.

Творац политичке неутралности у Србији је Војислав Коштуница, оснивач и дугогодишњи (бивши) председник Демократске странке Србије.

Прва влада Војислава Коштунице

Прва влада Војислава Коштунице је била на власти у Србији од 3. марта 2004. године до 15. маја 2007. године.

Ово је била мањинска влада. Коалициони споразум око Владе су склопили Демократска странка Србије, Г17+, Српски покрет обнове и Нова Србија. Владу је подржала и Социјалдемократска партија која је добила једно министарско место. Скупштинску већину мањинској влади је обезбедила Социјалистичка партија Србије.

Владу је изабрао шести сазив Народне скупштине Републике Србије, после Избора 28. децембра 2003. године.

Председник Владе био је Војислав Коштуница који је раније од 2000. до 2003. био председник СРЈ.

Први неуспели избори за председника Србије 2002.

На јесен 2002. два пута су одржани неуспели избори за председника Републике Србије. Овај чланак описује прве од тих избора, чији је први круг одржан 29. септембра, а други 13. октобра 2002. Како у другом кругу није гласало по тадашњем изборном закону неопходних 50% уписаних бирача, ови избори су проглашени неуспелим и изборни поступак поновљен.

У првом кругу избора, одржаном 29. септембра 2002., право гласа је имало 6.553.042 грађана уписаних у бирачки списак. Гласало је њих 3.637.062 (55,50%). Употребљено је 3.634.498 (55,46% броја уписаних бирача) гласачких листића, од чега је било 3.559.964 (97,95%) важећих и 74.534 (2,05%) неважећих гласачких листића. Укупно је одштампано 6.575.413 листића; неупотребљено је остало 2.937.484.

Гласало се на 8.615 утврђених бирачких места.

С обзиром да ниједан од кандидата није освојио натполовичну већину бирача који су гласали, одржан је други круг избора 13. октобра 2002. у којем су учествовали др Војислав Коштуница, кандидат Демократске странке Србије, и др Мирољуб Лабус, кандидат Групе грађана „Најбоље за Србију – Мирољуб Лабус“.

У другом кругу избора, одржаном 13. октобра 2002., право гласа је имало 6.553.042 грађана уписаних у бирачки списак. Гласало је њих 2.979.254 (45,46%). Употребљено је 2.978.468 (45,45% броја уписаних бирача) гласачких листића, од чега је било 2.913.041 (97,80%) важећих и 65.427 (2,20%) неважећих гласачких листића. Укупно је одштампано 6.577.992 листића; неупотребљено је остало 3.597.329.

Гласало се на 8.615 утврђених бирачких места.

ПОСЕБНО ОДРИЦАЊЕ ОДГОВОРНОСТИ: Горе наведени резултати сакупљени су и унакрсно проверени према објављеним подацима невладиних организација за праћење избора и неколико угледних српских медија. Иако је учињен сваки разуман напор да се осигура веродостојност ових података, задужбина Викимедија и њени уредници не могу сносити одговорност за њихову исправност. За званичне резултате можете консултовати службена гласила или се обратити надлежним државним заводима за статистику, који ове податке не чине доступним на својим мрежним местима.Подаци о резултатима избора по својој природи не подлежу заштити ауторских права.

Председник Савезне Републике Југославије

Председник Савезне Републике Југославије је био шеф државе у Савезној Републици Југославији од 1992. до 2003. године.

До 24. септембра 2000. године, председник СРЈ се бирао у Савезној скупштини, коју су чинили Веће грађана и Веће република. Први председник ове државе био је књижевник Добрица Ћосић. Почетком 1993. године, Српска радикална странка га је оптужила за покушај војног удара против председника Републике Србије Слободана Милошевића, који је и иначе био једна од најзначајнијих особа за оснивање државе, па је уз подршку СПС-а, Ћосић био смењен. За његовог наследника је изабран члан СПС-а Зоран Лилић, који је остао на власти до краја мандата. У јулу 1997. године, након истека оба мандата председника Републике Србије, Милошевић је изабран за председника СРЈ.

У јулу 2000. године, усвојени су уставни амандмани, којима се председник бирао директним гласањем, и којима је Милошевићу отворен пут за још најмање један мандат. Ипак, изборе од 24. септембра 2000. године је изгубио, а након демонстрација 5. октобра те године, признао је пораз и повукао се у опозицију, јер је СПС изгубила и већину у скупштини. Последњи председник СРЈ, био је Војислав Коштуница, и на том месту је остао до реконституисања 2003. године.

Након уставних промена 2003. године и стварања Србије и Црне Горе назив је промењен у председник Србије и Црне Горе. Од 2003, дужност је спојена са дужношћу председника Савета министара Србије и Црне Горе, тиме је у СЦГ једна особа држала функцију и председника и премијера.

Референдум ради потврђивања новог Устава Републике Србије 2006.

Народна Скупштина Републике Србије је на посебној седници, 30. септембра 2006. године, једногласно усвојила предлог новог Устава Србије. Дан касније, 1. октобра, председник парламента, Предраг Марковић, расписао је референдум о потврђивању највишег правног акта за 28. и 29. октобар.

Све најважније парламентарне странке позвале су, у референдумској кампањи, грађане да изађу на биралишта. Истовремено, политичке странке Либерално-демократска партија, Лига социјалдемократа Војводине, Грађански савез Србије и Социјалдемократска унија позвале су грађане да бојкотују референдум.

Првог референдумског дана, 28. октобра, у Београду су гласали председник Србије и лидер ДС, Борис Тадић, премијер и лидер ДСС-а Војислав Коштуница, као и заменик председника Српске радикалне странке, Томислав Николић. Они су поново позвали грађане да изађу на биралишта.

„Ово гласање је веома важно, треба донети највиши правни акт и направити дистанцу од времена које није прославило Србију. Овај Устав је несумњиво бољи од постојећег и има много места којима можемо да се поносимо, попели смо се, у правном смислу, степеницу више.”

„У том раздобљу, сви они који данас и сутра учествују на референдуму постају не само учесници, већ творци новог почетка и раздобља у историји Србије.”

„Последице неизгласавања Устава биле би катастрофалне, јер би се неуспеху референдума радовали албански сепаратисти и њихови политички ментори.”

По затварању бирачких места, у недељу увече, ЦЕСИД је саопштио да је ипак на бирачка места изашло више од преко потребног броја од 50% уписаних бирача, а да је за Устав гласало око 53-54% грађана. Републичка изборна комисија је то исто саопштила.

Либерално-демократска партија је оптужила власт за крађу референдума тиме што је на чудан начин повећана излазност грађана у недељу послеподне и увече.

Другог новембра 2006. године, Републичка изборна комисија је објавила коначне резултате референдума: на биралишта је изашло 3.645.517 грађана или 54,91%. За Устав је гласало 3.521.724 или 53,04%.

Посланици Скупштине Србије су 8. новембра, на свечаној седници којој је присуствовао државни врх Србије, верски великодостојници и страни амбасадори, прогласили нови Устав.

Сутрадан, 9. новембра, посланици су започели расправу о предлогу Уставног закона за спровођење Устава. Десетог новембра, парламент је усвојио тај предлог и председник Републике, Борис Тадић, расписао је парламентарне изборе за 21. јануар 2007. године.

3. март 2004 — 7. јул 2008.
Избори28. децембар 2003.
Реизбор(и)2007
ПретходникЗоран Живковић
НаследникМирко Цветковић
7. октобар 2000. — 7. март 2003.
ПретходникСлободан Милошевић
НаследникСветозар Маровић
(Председник СЦГ)
Министри

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.