Влашки језик

Влашки језик је матерњи језик Влаха и представља некодификовани скуп трако-романских наречја, који припадају балканском латинитету. Он припада групи источнороманских језика.

Овај језик заправо чине два основна трако-романска дијалекта. Једним говоре Царани који живе у низијама око Зајечара, Неготина и Кладова, а другим Унгурјани, који насељавају подручја Хомоља, Звижда, Стига, Браничева, Млаве, Ресаве и Мораве. Поречка река и Црноречје припадају прелазној дијалекатској зони, чије се становништво традиционално звало Мунћани. Царани говоре крајинско-тимочким, а Унгурјани браничевско-хомољским дијалектом влашког језика, док је говор Мунћана нека врста прелазне зоне између ова два дијалекта, али много ближи говору Унгурјана, са којима иначе Мунћани имају више сличности него са Царанима. Поред разумљивих лексичких разлика, до којих су довеле две различите економије сточарство и ратарство, најуочљивије су гласовне разлике: Царани имају ч/ћ (č/ć) и џ/ђ (dž/đ), а немају африкату „дз“ нити умекшане гласове "ś" и "ź", док Унгурјани у своме говору немају „ч“ и „џ“, али имају „ћ“, „ђ“, умекшане гласове "ś" и "ź" и африкату „дз“, уместо које се код Царана чује глас „з“. За Унгурјане је такође карактеристичан облик предлога „по“ и „од": pră/dă, који код Царана и Мунћана има форму: pi/pe/pje односно đi/đe.

влашки
љимба влахă/ rumînjeašće / ljimba vlahă
Говори се у Србија
РегионБалкан
Број говорника
43,095[1] (2011)
ћирилица и латиница
Званични статус
Признати мањински језик у
Језички кодови
ISO 639-3
{{{mapalt}}}
Подручја Србије на којима живе Власи
Влашко писмо
Влашко писмо

Извори

  1. ^ Попис становништва 2011. у Републици Србији. Вероисповест, матерњи језик и национална припадност
Балканска језичка заједница

Балканска језичка заједница или Балканска језичка унија је име које је дато сличностима у граматици, синтакси, речнику и фонологији које се налазе у језицима на Балкану, који иначе припадају различитим гранама индоевропских језика, као што су албански, грчки, романски и словенски језици.

Иако је број речи које ови речници деле мали, граматике ових језика имају доста сличности, међу којима је заједнички падежни систем и тежња ка аналитизацији.

Први који је приметио сличности међу балканским језицима из различитих породица био је Словенац Јернеј Копитар 1829. године, али се ова теорија развила тек између 1920. и 1930, радом Густава Вајганда и Кристијана Сандфелд-Јенсена (Linguistique balkanique, 1930).

Термин „Балканска језичка заједница“ је сковао румунски лингвиста Александар Росети 1958. године. Теодор Капидан је тврдио да структура балканских језика може да буде замењена стандардним језиком.

Противници овакве теорије, као што је Александар Граур, су тврдили да је термин „Балканска лингвистика“ неприкладан и да се неке особине у овим језицима могу да објасне независним језичким развојем у сваком језику понаособ, док за друге је ово само „лингвистички реципроцитет“, што није довољан разлог да постоји „Балканска лингвистика“, као што на пример постоји „Германска лингвистика“ итд.

Браничевско-хомољски дијалект

Браничевско-хомољски дијалект је један од два дијалекта влашког језика, матерњег језика Влаха Србије. Њиме говоре Власи који живе на подручјима Хомоља, Звижда, Стига, Браничева, Млаве, Ресаве и Мораве.Браничевско-хомољски дијалект влашког језика се разликује од крајинско-тимочког дијалекта у неким гласовима. Говорници овог дијалекта у свом изговору не употребљавају ч и џ, али употребљавају гласове ћ, ђ, као и умекшане гласове ш́ и ж́ (ћирилица), односно ś и ź (латиница), као и африкат дз.

Брашовско писмо

Писмо из Брашова (rum. Scrisoarea lui Neacşu) је први писани споменик на влашком језику, који се сматра претечом савременог румунског језика. У пракси, влашки језик је средњебугарски. Крајем 17. века, са владавином фанариота, језик у дунавским кнежевинама био је бугарски. Унификација кнежевина је писана румунском ћирилицом, а Париски мир (1856) доприноси латинизацији и румунизацији.

Писмо, поред израза конверзацијског језика на почетку 16. века сјеверно од Дунава, садржи бројне ријечи и изразе на средњебугарском језику.

Написана је на румунском ћирилици. Име долази од града Брашова, гдје га је отворио локални архивар Фридрих Штенер и предао Николају Јоргу, који га је објавио. Написао је влашки бољар и трговац Њаску Лупу из Дуго Поље (сада Кампулунг) Јоханесу (Хансу) Бенкнеру, градском судију у Брашову.

Дакоромански језици

Дакоромански језици су настали романизацијом говора становника некадашње Дакије.

Демографска историја Суботице

Демографска историја Суботице

Етнички Власи у Србији

Етнички Власи у Србији (влашки: Румйњи/Власи/Влахи) су романофона етничка заједница коју чине етнички Власи у Србији. Етнички Власи у Србији припадају скупини романских народа и говоре влашким језиком, који припада групи источнороманских језика. Велика већина такође говори и српским језиком, који је и службени језик влашке заједнице и Националног савета Влаха у Србији. што значи да су двојезични (билингвални)

Историјски развој влашке заједнице и њено материјално и духовно наслеђе, вековима сакупљано и сачувано до данас, указује на то да глобализација и савремени модели културе још увек нису толико моћни да разоре традиционалне вредности које се преносе с генерације на генерацију унутар влашких породица.

Кладово

Кладово је градско насеље у Србији у општини Кладово у Борском округу. Према попису из 2011. било је 8869 становника.

Лоцирано је на десној обали Дунава преко пута румунске Скеле Кладовеи. На тлу данашњег насеља постоје реликти праисторијског станишта- остава кремених ножева повезана са продором културе из јужноруских степа током трећег миленијума п. н. е. и остава бронзаних ножева из старијег гвозденог доба. Под српском управом у континуитету је почев од 1833. г. Важан је транзитни и туристички центар и седиште највећег произвођача електричне енергије. Значајан део становништва живи и ради у земљама западне Европе. Његови житељи конзументи су српског, влашког, цинцарског, ромског, бугарског, црногорског али и прехришћанског културног наслеђа. У Кладову већ столеће и по живе Пемци, потомци словачких и чешких досељеника и неколицина породица немачког и мађарског порекла, овде осталих још из времена изградње Сипског канала.

Комораште (Караш-Северин)

Комораште (рум. Comorâște) је насеље је у Румунији у округу Караш-Северин у општини Форотик. Oпштина се налази на надморској висини од 125 m.

Крајинско-тимочки дијалект

Крајинско-тимочки дијалект је један од два дијалекта влашког језика, матерњег језика Влаха Србије. Њиме говоре Власи који живе у низијама око Зајечара, Неготина и Кладова, дакле на подручјима Неготинске и Тимочке Крајине.Крајинско-тимочки дијалект влашког језика се разликује од браничевско-хомољског дијалекта у неким гласовима. Говорници овог дијалекта употребљавају у изговору ч/ћ и џ/ђ, а не употребљавају африкат дз, већ фрикатив з, као ни умекшане гласове ш́ и ж́ у ћирилици, односно ś и ź у латиници

Манастир Шемљуг

Манастир Шемљуг (или manastirea Săraca) православни манастир близу Вршца, укинут 1777. године царском вољом.

Налази се уз село Шемлаку Мик (или Мали Шемлак), у Румунији, које је на споредном путу, 21 километар удаљено о граничног прелаза Моравице.

Меглено-влашки језик

Меглено-влашки језик или мегленоромански (vlaheshte) је матерњи језик Мегленских Влаха и припада групи источноромаских језика. Најсроднији овом језику је цинцарски (армански) језик. Језик се говори у неколико села у Мегленској области у Грчкој и у Северној Македонији, одакле и потиче. Али има говорника и у Турској и Румунији. Ово је један од угрожених језика, којима прети изумирање, поготову што се Мегленски Власи и даље асимилују у већинске народе са којима живе: Грке, Македонце, Румуне и Турке.

Мегленски Власи

Мегленски Власи или Меглено-Власи (меглено-влашки: Vlashi, Vlaheshte; грч. Βλαχομογλενίτες, Vlachomoglenítes) су мала источнороманска етничка скупина, чија је матица област Меглен у Грчкој. Меглен је етно-географска област која се налази се у северном делу грчке периферије (региона) Средишња Македонија уз границу са Северном Македонијом.

Мегленски Власи живе у префектурама Пела и Кукуш у Грчкој, и у селу Хума, у Северној Македонији. За разлику од своје влашке браће Цинцара, Каракачана и Фаршериота, они нису никада били номадски сточари, него седелачки сељаци који живе од пољопривреде. Део Мегленских Влаха је исламизиран у 18. веку. Сматра се да их има између 12.000 и 20,000.

Они говоре источнороманским језиком који се зове меглено-влашки грч. βλαχομογλενίτικα или грч. μογλενίτικα на грчком.

Мегленски Власи нису признати ни у Грчкој, ни у Северној Македонији и сматра се да су, углавном, асимилирани у обе државе. Тачно порекло Мегленских Влаха није познато, а постоји неколико теорија. Претпоставља се да се ради о некој старијој етничкој групи Балкана која је романизована. Претпоставља се да има међу овом групацијом има примеса Словена или Печењега, а и у самом језику има утицаја словенских језика.

Године 1900, регион Ђевђелија, у коме је живело највише Мегленских Влаха, имао је 49,315, од тога су 20,643 Словени, 14,900 Турци, 9,400 хришћански Цинцари и Мегленски Власи, 3,500 муслимански Мегленски Власи, 655 Роми, и 187 Черкези.

Већина Мегленских Влаха су православне вероисповести, а један број их је исламизиран. Они су се преселили у европски део Турске 1923. године на основу договора између Грчке и Турске о разммени становништва. У Турској су познати као Карађовалидес, што долази од од Карађова (турски назив за Меглен). 1926. године, око 450 породица Мегленских Влаха преселило се у Румунију и настанило се у јужној Добруџи.

Након што је Бугарска поново освојила Јужну Добруџу 1940. године, Мегленски Власи су се преселили у друге делове у Румунији, а многи од њих су се населили у северној Добруџи. 270 породица Меглено-Влаха и 158 породица Цинцара настанило у овом делу Румуније између 1940. и 1948. године.

Током 1947. и 1948. године, нове комунистичке власти депортовале су 40 мегленских породица у суседне жупаније и у Банат, а само мали број њих се вратио у Добруџу. Данас има свега 1,200 говорника меглено-влашког. Други талас Мегленаца је емигрирао у Румунију и друге земље током Другог светског рата и Грчког грађанског рата, због тешких борби у региону Меглена. Веома мали број је остао да живи у Банату.

Нићифор Нинковић

Нићифор Нинковић је аутор незавршених мемоара објављених под називом Жизниописанија моја. Био је писар, учесник Првог српског устанка, дугогодишњи лични берберин кнеза Милоша Обреновића, познавалац више страних језика, лекар, пустолов и једна од најнеобичнијих појава српске књижевности 19. века.

Порекло Влаха у Поморављу и Тимочка Крајина

Током средњег века, Браничевци су постали део Прве бугарске државе. Дубровачка повеља потврђује да је то подручје било у границама Друге бугарске државе. Након што су Дрман и Куделин поражени, ово земљиште је било у власништву Драгутина и Милутина. Тада је део Душанова царства и са имања Лазаревићи и Бранковићи. Од 1459. године земља је била под османском влашћу.

Власи у средњовековној Србији су социјална категорија или класа. Све до Карловачког мира нема података о присутности власи у оба подручја.

Почетком 17. века кодификован је тзв. влашки статут дуж војне границе. Које се границе у 17. веку налазе далеко на западу и северу. Влашки закон (уобичајен) у статусу Влаха. Све до средине 17. вијека или до чувеног побуна сејмена и домобрана, нема назнака постојања тзв. Влашки језик. Влашки језици користе се у Влашкој и Молдавији, што су књижевни стандарди на средњебугарском језику. Први писани документ на румунском језику је гласовито Брашовско писмо. Међутим, постоје озбиљне сумње да је то криптографија (мистерија). Према једној верзији стварања модерног румунског (влашког) језика и одвајања пастира у етно-групу, овај процес је усмеравала католичка пропаганда у 17. веку, што је било посебно снажно у Ердељу после Житванског мира и Ужгородске уније. Крајем 17. века објављена је Кантакузинова Библија како би ојачала католички утицај у Влашкој и Молдавији и створила потребне услове за хабзбуршко савладавање две кнежевине. Захваљујући Пожаревачким миру, Олтенија је дата Светом римском царству.

Северински банат, који је био у директној вези преко Ђердапске клисуре са Тимочкем Крајином и Поморавијом (Хабзбуршка Србија), био је под Хабзбуршком влашћу у периоду 1718-1739.

Претходна ситуација, тј. статут Олтеније враћен је Београдским миром.

Романски језици

Романски језици (или латински језици, неолатински језици, новолатински језици), су подскупина италских језика, а спадају у индоевропске језике. Ова подскупина обухвата језике који потичу од латинског језика. Већина њих се развило из наречја латинског језика, односно „вулгарног латинског“, којим су, по распаду Римског царства, говорили „обични“ људи на просторима које данас заузимају Италија, Португал, Румунија, Француска и Шпанија.

Румунаши

Румунаши (или румунофили), назив који потиче са краја XIX века, из времена борбе за превласт у Отоманској Македонији до Балканских ратова. Односи се на све становништво Македоније влашког (цинцарског) порекла чији матерњи језик је сродан румунском, а имали су румунску националну свест под утицајем акције румунске Владе, конзулата, образовних и установа културе. Румунофилска акција захватила је мањи део становништва, док је највећи део под јаким вишевековним утицајем Цариградске патријаршије, грчких школа и организација наставио да се сматра за Грке. Део који је касније пресељен у Румунију (највише у Добруџу) данас има румунску националну свест са израженим неговањем цинцарске традиције старог краја, у Грчкој где је још бројна ова заједница највећи део се сматра Грцима, мањи део који још увек говори цинцарски сматра се за Влахофоне Грке. У Македонији стварањем социјалистичке Југославије највећи део прихватио је македонску националну свест (македонисти), тако да се тамо данас још само око 10.000 изјашњава за Влахе. Сам термин спада у увредљиве термине, а користи се и за припаднике свих других нација који су живећи у Румунији прихватили румунску националну свест. У најновије доба мањи део источносрбијанских Влаха такође је под утицајем јаке румунофилске струје која подразумева да се сви припадници влашке националне заједнице имају сматрати за део румунске нације, влашки језик за дијалекат румунског уз отварање румунских школа и других установа културе и образовања, као и припадношћу Румунској православној цркви уместо Српској, као до сада.

Румунизација

Румунизација Срба означава овде процесе пре свега одрођавања православних Срба, током прошлих векова у источном Банату и Подунављу, тадашње Аустрије (данашње Румуније). Румунизацијом, влашењем или повлашивањем од Срба су постајали православни „Власи” (Румуни). Два блиска православна народа су ступала неминовно у присни контакт, који ће довести до потпуне превласти једног; у овом случају Румуна.

Румунски језик

Румунски језик (рум. română, limba română ) је источноромански језик који се говори у Румунији и Молдавији. Поред латинског, из којег је превасходно настао, на румунски језик су утицали и бројни други језици (дачки, мађарски, украјински, грчки, српски, бугарски, македонски, руски, немачки, и трачки). Дакле румунски језик је настао из латинског и дачког уз утицај многих језика међу којима је најчи утицај црквенословенског, тако да се још од 17. века на територијама Трансилваније, Влашке и Молдавије формирао један језик (са мањим локалним разликама) који је имао разне деноминације (влашки, молдавски, румански), латинску основу и ћирилично писмо.

Сурдуку Маре (Караш-Северин)

Сурдуку Маре (рум. Surducu Mare) је насеље је у Румунији у округу Караш-Северин у општини Форотик. Oпштина се налази на надморској висини од 188 m.

Романски језици (класификација)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.