Власотинце

Власотинце је градско насеље, седиште општине Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2002. било је 16.212 становника (према попису из 1991. било је 14.552 становника), док према резултатима пописа из 2011. има 15.882 становника. Власотинце је поред Лесковца највећи град у Јабланичком округу (по броју становника). Овде се налази Запис крст Манастириште (Власотинце).

Власотинце
Колаж слика Власотинца (Центар града, Валчићева палата, Поповићев Млин, Гигина кућа, Хотел "Грозд", Старо гробље, Музеј, Брана)
Колаж слика Власотинца (Центар града, Валчићева палата, Поповићев Млин, Гигина кућа, Хотел "Грозд", Старо гробље, Музеј, Брана).
Грб
Грб
Административни подаци
Држава Србија
Управни округЈабланички
ОпштинаВласотинце
Становништво
 — 2011.Пад 15.882
Географске карактеристике
Координате42°57′29″ СГШ; 22°07′14″ ИГД / 42.958166° СГШ; 22.1205° ИГДКоординате: 42°57′29″ СГШ; 22°07′14″ ИГД / 42.958166° СГШ; 22.1205° ИГД
Временска зонаUTC+1 (CET), лети UTC+2 (CEST)
Ндм. висина234 м
Власотинце на мапи Србије
Власотинце
Власотинце
Власотинце на мапи Србије
Остали подаци
Поштански број16210
Позивни број016
Регистарска ознакаVL

Историја

Пре пада под турску власт

На територији данашњег Власотинца античке реликвије постоје у веома малом броју. Пре него што је Римско царство заузело територију данашње општине није било забележених племена ни насеља на овим просторима, али је било пуно илирских и трачанских у околини. Место није било од превеликог значаја у антици, али су се ствари промениле након првог таласа насељавања Јужних Словена на Балканско полуострво. На ове просторе населили су се Верзити (Брсјаци) (Срби који су се населили северну Албанију, северни део северне Македоније и Косово и Метохију, у Албанији су се концентрисали у и око Скадра) и мањим делом Тимочани (преци данашњих источних Срба). Од њих највероватније долази култура Срба у јужној Србији. Они су преци данашњих Срба на југу, и највероватније су били асимилирани у српску нацију јер су се први Срби на Балкану налазили у данашњој Босни и Херцеговини, западној Србији и Црној Гори. То ипак људе са ових простора генетски не разликује од било којих других Срба, јер сва Јужнословенска племена имају исто порекло. Територија данашњег Власотинца се налазила у близини Цариградског друма, који је био јако важан за привреду. На овим просторима се највероватније налазило погранично насеље које предочи данашњем граду, јер се највећим делом историје баш на овој територији налазила граница између средњовековне Бугарске и Србије, а у једно време и Византије. У дешавањима након битке код Велбужда (1330), ово насеље највероватније губи на значају, јер Србија излази као победник и шири своје границе у правцу Мезије и Епира. У даљем периоду (за време царства) очигледно доминира над Бугарском. Тако остаје све до пада Смедерева 1439.

Под Османским царством

По турским изворима 1516. године било је културно и пољопривредно седиште. Насеље се помиње под турским називом „Влашотинац” и у саставу је Софијског санџака. (Опширније о овоме у чланку Легенде о настанку Власотинца) У 16. веку има око 600 становника и 66 кућа. 1879. године у Власотинцу је било 519 кућа и око 2626 становника. По закону од 14. маја 1878. године припадало је Власинском срезу. Године 1879. је уместо Власинског створен Власотиначки срез.

За варошицу је проглашено 1878. године. О њему су писали многи путописци и књижевници. Милан Ракић каже:„ Ја сам мислио да је Власотинце село, или, ако не то, а оно каква мала јадна Касабица. Али, како сам се изненадио када сам ушао у варош, која је тако чиста, бела, уљудна и уређена, као да је 30 година под Србијом, била (ради се о опису Власотинца 1880, године). Овде нема турских зидова него су куће на улици. Куће су лепе и чисте; многе на два боја, изгледају као какве виле…”

Основна школа Синиша Јанић је основана 1866. године као мушка, постоји 1878. године али због рата не ради.[1] а Основна школа „8. октобар” Власотинце 1971. године.

Ослобођење од Турака

10484504 346238595528231 1170104861854586374 o 01
Споменик културе- Гигина кућа

Власотинчани су били чувени по томе да су пружали велики отпор Турцима. Тако у Власотинцу није саграђена ни једна џамија. Власотинчани се против Турака дижу први пут 1809. године, а последњи пут 1877. Пре него што су српске снаге при протеривању Турака дошле у Власотинце, варош је била слободна. Власотиначки „тојагаши” су већ унапред издејствовали бекство Турака. Жељни да се хвате „европског” шешира уместо турске капе, мештани су чак и одбијали да пију турски чај са образложењем да чај човек пије само кад је болестан.

Године 1879. извршен је српски попис у Власотинцу. Власотинце је тада седиште истоименог среза, у склопу Нишког округа. Стање у граду било је следеће: 519 кућа, 2.626 душа, писмених (читају и пишу) људи 432 а жена 22. Пореских глава је записано 622.[2] После ослобођења од Турака многи Власотинчани шаљу своју децу на школовање у европске земље. По повратку са школовања млади људи су у Власотинце доносили напредне идеје. Изградња железничке пруге Лесковац-Врање 1886. године донела је повремену стагнацију у развоју Власотинца. То доводи до јачања Грделице и Предејана као локалних трговачких центара. Власотинчани се окрећу виноградарству као излазу из заостајања. Развој текстилне индустрије почиње после 1890. године. Велика потражња за гајтаном навела је трговце да изграде гајтанаре на Власини и њеним притоцима. Први млин изграђен је 1895. године у Власотинцу, а 1912. године је у млин уграђен генератор од 20 kW. Тиме је Власотинце добило прво електрично осветљење. Истовремено се трговина и занатство развијају. Тако настају нова удружења и еснафи: обућарски еснаф 1883., ковачко-поткивачко-пушкарско-казанџијски еснаф 1884. године, бакалско-трговачки еснаф 1885. године, као и још два еснафа 1894. године. Власотиначки еснаф који окупља занатлије свих профила се ствара 1901. године. Трговачко удружење се оснива 1920.

Ренесанса између ратова

City museum, Vlasotince, Serbia
Завичајни музеј у Власотинцу смештен у згради старе турске куле

Између два светска рата Власотинце доживљава ренесансу. Виноградари се удружују у виноградарску задругу. Појављује се први број листа „Власина”, оснива се фудбалски клуб „Власина”, отварају се прве банке. Следи отварање Књижнице и читаонице. Ничу хидроцентрале на Власини и оснива се Соколско друштво.

Културни живот се богати формирањем певачких дружина „Карађорђе” и „Мокрањац”, тамбурашког оркестра Бранка Давинића као и џез бенда „Мароко”. Певачка дружина „Његош” је основана још 1897. Власотиначки културо-уметнички живот се одвијао у Народном дому, садашњем седишту ТВ Власотинце. Објекат у академско-националном стилу је саграђен око 1930. године материјалним средствима Власотиначког еснафа, Соколског друштва, Трговачког удружења, певачке групе „Његош” и Народне књижнице и читаонице. У њему су приређиване разне забаве са игранкама, матинеи и маскенбали.

Други светски рат

Немци су заузели Власотинце 10. априла 1941. године. Током Другог светског рата су на територији и у околини Власотинца деловале разне војне групације: партизани, четници, љотићевци, недићевци, Немци и Бугари.

Дана 10. октобра 1944. је Власотинце ослобођено улазом Прве власотиначке бригаде (партизани) у град. Нова историја Власотинца почиње после Другог светског рата.

Демографија

Порекло најстаријих Власотинчана датира у другој половини и последњој четрвртини XVIII века. Од најстаријих породица ту су Пурјаковићи (Пурјаковићи-данашњи Коцићи) Биџићи, Ђелићи, Прикићи, Бојаџије, Бајићи(Бајинци), Ђонићи, Валчићи, Бабастојанци, Ћукаловићи, Тевденићи, Сеизовићи, Шушулићи, Каруови (Каруовићи, Хаџиђокини, Митровићи, Пешићи), Давинићи, Динкићи, Марићи, Даскаловићи, Краинчанићи, Босићи, Бојкови, Горуновићи, Великићи, Куцуловићи, Марићи, Црниловићи, Ђуркићи и други. Валчићи су из Гариња у Грделичкој клисури, Шишавци из Шишаве, Горуновићи из Винарца, Шарићи из Црне Баре, Сабљинци и Видосављевић из Старог Влаха, Диманићи и Давинићи из Буковице код Задра, Шушулићи, Куцуловићи и Буђинци са Косова. Оно што је интересантно јесте да поједини делови вароши носе у народу и даље називе по старим фамилијама - "Пешкина мала", "Бучкино сокаче", потес "Давинићево браниште", "Бојаџијска мала", "Ђонинско сокаче", "Шушулинска мала","Динкићево сокаче".

У периоду између 1878. и 1894. године у Власотинце долазе и настањују се планинци из Доброг Поља, Гара, Рупља и других места. То су Длакарови, Пузинци, Ноцинци, Газибарци и други.

У насељу Власотинце живи 12.504 пунолетна становника, а просечна старост становништва износи 36,8 година (36,1 код мушкараца и 37,4 код жена). У насељу има 4902 домаћинства, а просечан број чланова по домаћинству је 3,31.

Ово насеље је великим делом насељено Србима (према попису из 2002. године), а у последња три пописа, примећен је пораст у броју становника.

Пореклом је из Власотинца први модерни градоначелник Београда, тачније Влада Илић, који је модернизовао Београда до невиђене мере. Иако су његова обећања деловала поприлично нереално, Влада је успео да испуни већину њих. Градио је мостове, болнице, школе и остале објекте, али је најпознатији по стварању првог золошког врта у Београду где од 2009. стоји његова биста. Никада није заборавио родни крај и непрестано је слао новчане донације граду Власотинцу.

Демографија[3]
Година Становника
1948. 4.917
1953. 5.225
1961. 5.932
1971. 8.787
1981. 12.166
1991. 14.552 14.453
2002. 16.212 16.369
2011. 15.830
Vlasotince town centre1
Центар Власотинца
Етнички састав према попису из 2002.[4]
Срби
  
15.894 98,03 %
Роми
  
213 1,31 %
Македонци
  
21 0,12 %
Хрвати
  
11 0,06 %
Црногорци
  
7 0,04 %
Мађари
  
5 0,03 %
Бугари
  
4 0,02 %
Румуни
  
3 0,01 %
Руси
  
2 0,01 %
Словенци
  
1 0,00 %
Бошњаци
  
1 0,00 %
Југословени
  
1 0,00 %
непознато
  
17 0,10 %

Култура у Власотинцу

Народна библиотека Десанка Максимовић

Народна библиотека Десанка Максимовић Власотинце смештена је на две локације у самом центру града, тачније у Валчићевој палати и Гигиној кући. До пре неколико година је у власништву библиотеке била данас зграда СНС-а у Власотинцу. Настала је из Народне књижнице и читаонице која је основана 1912. године. Библиотека располаже фондом од близу 65 000 публикација и има око 2000 чланова. Библиотека је место где се одржавају различити културни догађаји, песничке вечери, предавања, рецитали. Већина догађаја одржавају се у Гигиној кући.[6]

Историја фотографије у Власотинцу

Pijaca u Vlasotincu
Пијаца у Власотинцу са почетка 20. века, из Завичајног одељења Народне библиотеке Десанка Максимовић
Panorama starog Vlasotinca
Панорама старог Власотинца, из Завичајног одељења Народне библиотеке Десанка Максимовић

У Власотинцу је прва фотографија снимљена 1851. године. Међу првима који су били свесни историјске вредности фотографије био је Христифор Црниловић (8. фебруар 1886.-5. јул 1963.), сликар, студент минхенске ликовне академије. Он се бавио фотографијом од 1909. године. Црниловић је најпре фотографисао чланове своје породице, а 1919. године почео је да фотографише житеље Власотинца, старе зграде, панораму Власотинца, ентеријере, разна друштвена окупљања у Власотинцу, као и етнографске детаље.[7]

Први фотографи у Власотинцу

Први фотограф који је овековечио Власотинце на фотографији 1851. године, није био Власотинчанин. Он се звао Алекси Алкалај и дошао је у Власотинце из Софије. У Власотинцу је остао до 1899. године. Други фотограф био је Алекса З. Даскаловић (1879—1961). Он је својим фотографијама овековечио лепоту Власотинца и реке Власине. Поред Алексе З. Даскаловића, један од првих фотографа био је и Милан К. Стојановић (1878—1956), који се за фотографа школовао у Будимпешти.[8] Његове ратне фотографије нимало се нису разликовале од фотографија иностраних ратних фотографа тог времена. Затим, међу првим фотографима у Власотинцу били су и Јован Т. Мирковић (1912—1979), Перица Мирковић, Милорад Петровић Белић (1919—1997), Петар Живковић Лишко, Страшко Богдановић.[9]

Млин Власотинце
Млин Власотинце, један од најстаријих у Србији, изграђен 1895. године

Обичаји: Народна кола и весеља у Власотиначком крају, Традиција вина и Вински бал

Свако весеље у породици, селима, завршавало се народним колом. Народна кола, тада звана ора, су била посебан ритуал на весељима; чачак-стари и нови, власинка, бела рада, заврзлама, дрдавка, у шест, бугарка, жикино коло, моравац. Некада се на свадбама, испраћајима у војску, крацајима, пресељења у нову кућу, вашарима и саборима на верским празницима, играло и певало уз музичке инструменте: дудук, гајде, тупан, фрулу (дудуче), хармонику и плех музику са трубачима.

Сви печалбари, и момци и ожењени, су долазили кући како би се провеселили играјући народно коло уз музику. Коло је било место окупљања младих и старих да се гледају међу собом, да се шале, упознају, па и заволе.

Споменик палим родољубима 1809-1918 Власотинце
Споменик палим борцима за слободу у ратовима 1809—1918 који се налази у центру Власотинца

Свако село, сваки део села, имало је своје место за вођење кола (ора). Нико није смео да напусти или прекине коло. Дешавало се да је код заузимања места и музике, често избијала и међусобна туча између момака, како око вођења кола тако и због девојака које се ухвате да играју до коловође-момка.

И данас се у селу Преданце и другим планинским селима власотиначког краја, може чути народна изрека око вођења кола: „Баба давала банку да се ухвати, а две да се пусти из кола”. Мирослав Младеновић, локални етнолог из Власотинца, је као момак негде седамдесетих година, присуствовао догађајима када се на Петровдан у селу Лопушња, Трновци у Свођу, Свети Илији на Чобанцу, Светог Јована (Седми Јули) у Златићеву, Првом Мају у Дејану и другим саборима, играла сва народна кола и како се нико није смео пустити из кола кад се ухвати у њега, јер је после тога обавезна била туча.

Локални становници такмичили су се чије ће коло бити веће, боље и међу собом и међу селима. У колу је био најглавнији онај на челу, коловођа, а на зачељу (на „кец”) момак који је био задужен да се коло не кида. Онај ко је прекидао коло више није био пуштан да игра, па зато нико није смео да се пусти док се коло не изигра.

Господин Младеновић је забележио од старијих људи, негде седамдесетих година двадесетог века, да су се пре Првог светског рата, играла народна кола и у самом Власотинцу, код „Крста” за време вашара летњег Горешњака и јесењег Пејчиндана и Крстовдана, где су биле опасне туче међу играча коловођа око девојака из различитих села. Чак су „севали” и ножеви. Играла се кола на саборима на верским празницима око цркве крушевачке и конопничке, у селима Крушевица и Конопница, нарочито у време летњих и јесењих вашара.

Данас, по причама старијих, млади људи не обраћају томе пажњу као да нема сеоских сабора и вашарских окупљања уз народно коло. Сви који су одрасли уз (ора) кола, често се жале што млади нису прихватали њихове народне игре. Ипак, последњих година, народ се поново окреће традицији. Игра уз народно коло, нарочито на свадбеним и другим породичним весељима, а све је више и фолклорних група по школама, које негују народне игре уз народна кола из власотиначког краја.

Локални земљорадници су уочили да на територији Власотинца посебно добро успева грожђе и искористили су прилику да крену са производњом вина. Вино је и дан данас јако популарно у Власотинцу, и у здравици, за разлику од осталих крајева у Србији где се најчешће користи ракија, није реткост наздравити чашом вина. Као највећи производни центар овог алкохолног пића на југу, али и видевши да серијски извоз вина из Власотинца полако стагнира, Власотинчани су морали да сачувају традицију свог родног краја. Томе у част почела је организација фестивала "Вински бал", који је и дан данас једна од највећих манифестација на подручју јужне Србије. Грожђе је постало стандарни симбол у администрацији, а оно се појављује и на логоу локалне телевизије (ТВ Власотинце). На винском балу су тезге вина распоређене широм Нешићевог кеја, а на посетиоцима остаје да купе производ и да га оцене. Касније се проглашава најбоље вино и бира најлепша мисица бала. Овај фестивал су овековечили многи познати естрадни уметници као што су Тропико бенд, Алекса Јелић, Драгана Мирковић, Галија и још многи други. У Власотинцу се налази и седиште културне организације винског витешког реда Симеон, једног од најзначајних у Србији.

Власотинчани се чешће и називају Росуљци. Разлог за то је биљка Росуља (лат. drosera rotundifolia L), која расте на пространствима околине Власотинца. Drosos је грчка реч и значи роса. Међутим, појам Росуљци може означавати и регионалну припадност, јер Росуљци такође могу бити и становници Росуље, највеће подрегије Власотинца, па се термин Росуљци углавном користи као регионална одредница.

Образовање у Власотинцу

Postanska markica narodni dom vlasotince
Стара поштанска маркица "Народни дом Власотинце".

Школа је нарочито добро радила (пре 1878) док је у њој предавао учитељ Атанасије Здравковић, образован у Београду. То је била четвороразредна мушка школа, смештена у црквеној кући. Издржавали су је општина (од добровољних прилога) и црква. Када су Турци забранили рад Здравковићу, остала је троразредна настава са два учитеља. Једна учитељска плата износила је 3000 гроша. Школска зграда је 1880. године била са четири велике собе учионице и толико мањих просторија. Школу су похађали дечаци њих до 200.[1] Основна школа у месту је 1931. године понела назив „Свети Сава”.[10]

У Власотинцу се налазе основне и средње школе. Године 2015. је отворено и Одељење Високе пословне школе струковних студија Проф. др Радомир Бојковић из Крушевца.[11] Овде се налази Гимназија „Стеван Јаковљевић” у Власотинцу.

Талентовани појединци из обе школе задњих година подижу углед свог родног краја. Називи обе школе се почесто појављују на многим сајмовима од којих су многи међународних карактера. О квалитету разредне наставе говори чињеница да ОШ "8.Октобар" спада у 10 најбољих школа у Србији.

Манастириште

Манастириште је насеље Власотинца. Смештено је на реци Власини, између брда Бели камен и Брезовице. Име је добило по манастиру који се на овом простору налазио у време средњовековне Србије.

Предање о Манастиришту

Манастириште се спомиње као дербенџијско село у времену под Турцима. На простору данашњег Манастиришта је у средњовековно доба, у време Стефана Немање, постојао манастир са школом, посвећен Преносу моштију Св. Николе код ушћа потока Брезовице (у народу манастирски поток) у Власину, за који се сматра да је најстарија богомоља у околини Власотинца. Верује се да су манастир срушили Турци, вероватно у 17. веку, а да су остатке манастира пребацили у Ћустендил. По предању у манастиру су живела три брата монаха: Душан, Угљеша и Стајко. Душана и Угљешу су мучки убили Турци, а Стајко је побегао и основао оближње село Стајковце. Старо село се помиње 1516. године без житеља и 1526. године, када броји 5 домаћинства. Сматра се да су први становници Срби били принудно доведени да као предстражарске јединице (дербенџије) обезбеђују слободан пролаз турским караванима поред реке Власине у кланцима планине Буковик, све до Цариграда. Таква насеља оснивана су само са хришћанским становништвом, а било је и насилног насељавања. Поред Манастиришта у крају таква села су била: Добро Поље, Дарковце, Црна Трава, Брод, Јабуковик, Свође, Горњи Орах и друга села на власинској области и знепољској висоравни. Пошто је био тежак живот раје под Турцима у тим насељима, онда су се људи тада одметали у хајдуке. Турци дербенџијска насеља напуштају крајем 18. века, а улогу њихову су преузели плаћеници.

У Манастиришту се од 21. маја 1991. сваке године слави празник Преноса Моштију Св. Николе. Сваке године домаћин, који се претходно добровољно пријавио, спрема славу и празник се обележава код крста у Манастиришту, који је подигнут на дан прве славе 1991. године.

У месту постоје само неколико породица староседоца, а већи део чине досељеници из Власотиначке и Црнотравске општине. Насељавање је запажено након Другог светског рата. Најбројнији досељеници су из Крушевице, Златићева, Равног Дела, Брезовице, Горњег Дејана, Горњег Гара, Дарковца, Јабуковика итд.

ФК МСК

У месту је 1954. године основан фудбалски клуб „МСК” (Манастирски спортски клуб). Утакмице су се играле на стадиону „Јаз” покрај реке Власине, који је добио име по купалишту у близини, којег је поплава разорила 1988. године. После још једне велике поплаве 2007. године стадион „Јаз” је уништен, и после тога ФК „МСК” је престао са радом.

Галерија

Vlasotince Panorama

Предратно Власотинце, мост на Власини

Vlasotince mlin i jaz

Млин и Јаз некада

Vlasotince, panorama sa Starog groblja

Лева и десна обала Власотинца, панорама са Старог гробља

Desna obala Vlasotinca, panorama sa Starog groblja

Десна обала Власотинца, панорама са Старог гробља

Opstina Vlasotince 01

Центар Власотинца, зграда Општине

Crvka Sosestvije Svetoga Duha u Vlasotincu, novembar 2017

Црква Свете Тројице (Сошествија Светог Духа) у Власотинцу

Црква Свете Тројице (Сошествија Светог Духа) Власотинце

Црква Свете Тројице (Сошествија Светог Духа) у Власотинцу

Vlasotince, muzej

Завичајни музеј у центру Власотинца

Zgrada policije, Vlasotince 01

Зграда полиције у центру Власотинца

TV Vlasotince

Народни дом, данас седиште ТВ Власотинце

Drosera rotundfolia

Росуља – (лат. drosera rotundifolia L)

Власотинце север

Северно Власотинце (Панорама)

Vlasotince OS Sinisa Janic

ОШ "Синиша Јанић"

Изглед школе "8.октобар" Власотинце

ОШ "8.Октобар"

Vlasotince vinski bal 28

Вински бал

Zapis-1256-Vlasotince-krst 20171225 4252

Крст

Vlasotince Sat

Власотинце - сателитски снимак

Референце

  1. 1,0 1,1 „Просветни гласник”, Београд 1880. године
  2. ^ „Отаџбина”, Београд 1880. године
  3. ^ „Књига 9”. Становништво, упоредни преглед броја становника 1948, 1953, 1961, 1971, 1981, 1991, 2002, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. мај 2004. ISBN 86-84433-14-9.
  4. ^ „Књига 1”. Становништво, национална или етничка припадност, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-00-9.
  5. ^ „Књига 2”. Становништво, пол и старост, подаци по насељима. webrzs.stat.gov.rs. Београд: Републички завод за статистику. фебруар 2003. ISBN 86-84433-01-7.
  6. ^ „Народна библиотека Десанка Максимовић Власотинце”. Званичан веб сајт. Приступљено 25. 6. 2017.
  7. ^ Стаменковић, Велимир (2006). Христифор Црниловић Кица. ISBN 978-86-86533-01-2.
  8. ^ Коцевска, Даница. Изложба фотографија Власотиначки времеплов. Нови Сад : Тренинг центар "Коцевски". ISBN 978-86-80438-00-9.
  9. ^ Власотиначки зборник 2. 2006. ISBN 978-86-83805-26-6.
  10. ^ „Просветни гласник”, Београд 1931. године
  11. ^ „Студирање менаџмента и економије могуће у Власотинцу”. Југмедиа. Приступљено 25. 7. 2017.
Јабланички управни округ

Јабланички управни округ је управни округ у југоисточном делу Србије са седиштем у Лесковцу. Према попису из 2011. године на подручју управног округа је живело 216.304 становника. Површина упраног округа је 2.770 км2 и обухвата 336 насељена места.

Јастребац (Власотинце)

Јастребац је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 390 становника (према попису из 2002. било је 423 становника).

Бољаре (Власотинце)

Бољаре је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 1.004 становника (према попису из 2002. било је 983 становника).

Овде се налази Запис крст (Бољаре).

Брезовица (Власотинце)

Брезовица је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 86 становника (према попису из 2002. било је 165 становника).

Гимназија „Стеван Јаковљевић” у Власотинцу

Гимназија „Стеван Јаковљевић” је основана 1962. године и данас је једина гимназија у Власотинцу. Њен први директор био је професор историје и социологије Радомир Катић, а садашњи је професор математике Живан Шушулић. Гимназију похађа преко 400 ученика, а уписују се два смера: друштвено-језички и математички смер.

Гложане (Власотинце)

Гложане је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 643 становника (према попису из 2002. било је 660 становника).

Градиште (Власотинце)

Градиште је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 169 становника (према попису из 2002. било је 225 становника).

Комарица (Власотинце)

Комарица је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 123 становника (према попису из 2002. било је 198 становника).

Кукавица (Власотинце)

Кукавица је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 458 становника (према попису из 2002. било је 535 становника).

Липовица (Власотинце)

Липовица је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 313 становника (према попису из 2002. било је 454 становника).

ОШ „Синиша Јанић“ Власотинце

ОШ „Синиша Јанић“ је основна школа у Власотинцу која носи име по партизану Синиши Јанићу (1920—1942).

Општина Власотинце

Општина Власотинце се налази у југоисточној Србији и део је Јабланичког округа чије седиште је Лесковац.

Општина Гаџин Хан

Општина Гаџин Хан је општина Нишавског округа у Србији. На северу се граничи са општином Бела Паланка, градском општином Нишка Бања и градском општином Палилула Града Ниша, на југоистоку општином Бабушница, на југу су општине Власотинце и Лесковац, а на западу са општином Дољевац.

По подацима из 2004. општина заузима површину од 325 km² (од чега на пољопривредну површину отпада 18.201 ha, а на шумску 10.610 ha). Процењен број становника за 30. јуна 2004. године је био 9.938 становника, а просечна старост 50.28 година.

Центар општине је насеље Гаџин Хан. Општина Гаџин Хан поред насеља Гаџин Хан обухвата још 33 села. По подацима из 2002. године у општини је живело 10.464 становника. По подацима из 2004. природни прираштај је износио -17,4‰, а број запослених у општини износи 3.560 људи. У општини се налази 20 основних и нема средњих школа.

Орашје (Власотинце)

Орашје је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 832 становника (према попису из 2002. било је 934 становника).

Прилепац

Прилепац је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. године било је 429 становника (према попису из 2002. године било је 499 становника).

Равна Гора (Власотинце)

Равна Гора је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 62 становника (према попису из 2002. био је 151 становник).

Стајковце (Власотинце)

Стајковце је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 1.538 становника (према попису из 2002. било је 1.603 становника). Постало је познато захваљујући серији Породично благо.

Црна Бара (Власотинце)

Црна Бара је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 125 становника (према попису из 2002. било је 224 становника).

Шишава (Власотинце)

Шишава је насеље у Србији у општини Власотинце у Јабланичком округу. Према попису из 2011. било је 1.068 становника (према попису из 2002. било је 1.125 становника).Село Шишава лежи у долини Шишавице, десне притоке Власине. Село је на три километара северозападно од Власотинца, а граничи се са атарима села Средора, Доње Ломнице, Власотинца, Конопнице и Скрапежа.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.