Владимир Гојковић

Владимир Гојковић (Котор, 29. јануар 1981) је бивши црногорски ватерполиста. Тренутно (јануар 2016) је тренер херцегновског Јадрана и селектор репрезентације Црне Горе.[1]

Владимир Гојковић
Личне информације
Датум рођења 29. јануар 1981.(38 год.)
Место рођења Котор
Југославија
Држављанство  Црна Гора
Висина 188 cm
Играчке информације
Позиција спољни/тренер
Јуниорска каријера
ГодинеКлубови
1992—1997 Јадран
Сениорска каријера
ГодинеКлубови
1997—2006
2006—2008
2008—2012
Јадран
Синтез Казањ
Јадран
Репрезентативна каријера
2001—2006
2006—2012
Србија и Црна Гора Србија и Црна Гора
Црна Гора Црна Гора
Тренерска каријера
Previous teams coached
ГодинеКлубови
2012—
2015—
Јадран
Црна Гора

Играчка каријера

Клуб

Почетак и афирмацијаː Јадран (1992 - 2006)

Гојковић је у деветој години живота почео да тренира пливање, а двије године касније (1992) прелази на ватерполо. Већ у шеснаестој години (1997) потписује први професионални уговор са матичним клубом (Јадран). У то вријеме, Новљани не представљају битан фактор у југословенској лиги, али преданим радом са младим играчима наговјештавају свијетлу будућност. У сезони 1999/00. заузето је треће мјесто у лиги, а у купу се стигло до финала, гдје је против Бечеја - тада најбоље европске екипе - претрпљен очекивано убједљив пораз (7ː16).

Прекретницу у резултатском смислу представљала је сезона 2000/01. када је Јадран - предвођен тренером Поробићем и играчима Стругаром, Матијашевићем, Николићем, Кривокапићем, Пејчићем, те младим Гојковићем, Шефиком, Јокићем и Злоковићем - био надомак освајања националног купа, чиме је, по први пут у тих пет-шест година, у питање доведена доминација Бечеја. Финале је, међутим, изгубљено након продужетака (12ː13),[2] а исти епилог имало је и финале плеј-офа националног првенства.[3]

Бечеј је истог љета остао без најбољих играча, па се очекивало да Јадран буде доминантан у сезони 2001/02. али се то, ипак, није десило, јер је Партизан, мимо очекивања, освојио дуплу круну. Новљани су стигли и до полуфинала Купа побједника купова, гдје их је надјачала загребачка Младост (7ː5, 2ː5).[4]

Наредне четири сезоне (2002 - 2006) остаће златним словима уписане у историју Јадрана. Освојене су четири титуле првака Србије и Црне Горе (2002/03, 2003/04, 2004/05. и 2005/06) и три титуле побједника националног купа (2003/04, 2004/05. и 2005/06).

На европској сцени, играна је Евролига. У сезони 2003/04. Јадран је стигао до финала - у ком је поражен од мађарског Хонведа (6ː7) - што представља највећи успјех у историји клуба. Наредних сезона, иако у веома јаком саставу, Новљани нијесу успијевали да понове или надмаше овај резултат. Тако су 2005. и 2006. заустављани у четвртфиналу. Након пензионисања Веселина Кривокапића (2005) преузео је улогу капитена.

Излет у иностранствоː Синтез Казањ (2006 - 2008)

Распад државне заједнице значио је да ће Јадран сезону 2006/07. провести у знатно слабијој конкуренцији, па је Гојковић у јуну 2006. прешао у Синтез из Казања, гдје су му друштво правили Дејан Савић и Данило Икодиновић, дојучерашњи репрезентативни другови.[5] У сезони 2006/07. освојена је прва - и, за сада, једина - титула првака Русије, као и трофеј побједника Купа ЛЕН. У другој сезони, клуб је остао без трофеја, али је Гојковић задржао статус једног од најважнијих играча. Ипак, како се стање у црногорском клупском ватерполу драстично побошљало, тако се Гојковић у јуну 2008. одлучио на повратак у матични клуб. Опет му је додијељена улога капитена. [6]

Повратак кућиː Јадран (2008 - 2012)

Осокољени одличним резултатима које је постизала црногорска репрезентација, црногорски клубови су се 2008. појачали играчима свјетске класе. Предњачили су Јадран и Приморац. У сезони 2008/09. екипа са Шквера је узела титулу првака Црне Горе, али су Которани, на опште изненађење, освојили Лигу шампиона, па су Новљани, у жељи да се домогну тог трофеја, на љето 2009. окупили безмало најбоље црногорске играче. Старосједиоцима Гојковићу, Шћепановићу и Ивовићу придружили су се Никола Јановић, Борис Злоковић и Предраг Јокић.[7]

Тај пројекат је за епилог имао одбрану домаће и освајање Јадранске лиге, али је на кључном пољу - у Лиги шампиона - претрпио тежак неуспјех. Фаворизоване Новљане је у четвртфиналу демолирао вјечити ривал, комшијски Приморац (9ː14, 6ː10).

На крају сезоне, Злоковић је отишао, а клуб је у 2010/11. одбранио титулу у Јадранској лиги, али не и у црногорској, гдје је примат, макар на једну годину, преузела Будва. У првој фази Евролиге је, коначно, побијеђен Приморац, али је, касније, у четвртфиналној групи, у конкуренцији Партизана, Будве и Југа, заузето посљедње мјесто, чиме је пропуштена још једна прилика да се дође до фајнал-фора.

У Гојковићевој посљедњој сезони, Јадран је повратио примат у видно ослабљеном црногорском ватерполу - освојени су титула и куп - али је изгубио примат у Јадранској лиги, док их је од полуфинала фајнал-фора Лиге шампиона дијелио један гол - ријечко Приморје је имало више среће (11ː12, 11ː11).

Клупски трофеји

Остао је кратак за трофеј намијењен побједнику Лиге шампиона.

Репрезентација

СР Југославија/Србија и Црна Гора

Гојковић је прошао практично све млађе категорије југословенске, почев од 1995. па све до 2001. када је постао члан сениорског тима. Највећи успјех у јуниорској конкуренцији јесте титула првака Европе, освојена 2000. у Линену.[8] Тај трофеј, али и одлични резултати са Јадраном омогућили су му да добије ласкаво признање ЦОК-а за најбољег младог спортисту Црне Горе у 2000. години.

Владимир је дебитовао за југословенски сениорски тим 2001. у склопу припрема за учешће на ЕП у Будимпешти и СП у Фукуоки. Није га било на списку путника за поменута такмичења, али су га одличне партије и луцидна рјешења на клупском плану препоручила за наредне репрезентативне акције. Од 2003. је незамјењив члан прве поставе националног тима. Те године је са плавима освојио златну медаљу на Европском првенству у Крању, постигавши четири гола на осам утакмица.[9] Мјесец дана касније, Србија и Црна Гора је освојила бронзану медаљу на Свјетском првенству у Барселони, а Гојковић се није уписивао у стријелце.[10] На завршном турниру Свјетске лиге, подмлађени тим Србије и Црне Горе заузео је четврто мјесто, а Гојковић је укњижио шест голова.[11]

У 2004. су освојене двије сребрне медаљеː у Свјетској лиги и на Олимпијским играма у Атини. У оба случаја, злато је припало Мађарима, а посебно болан пораз за плаве био је онај у атинском финалу, када су примили три гола у посљедњој четвртини и тако прокоцкали два гола предности (7ː5 → 7ː8). Гојковић је постигао два гола на овом турниру, укључујући и онај у финалу.

Ако су резултати из 2004. били разлог за тугу, онда их у 2005. сасвим сигурно није било. Коначно је нестао комплекс од Мађара - Србија и Црна Гора је освојила златну медаљу на Свјетском првенству у Монтреалу и Свјетској лиги у Београду. Гојковићев учинак је био изузетан и не мјери се толико головима, колико утицајем на игру. У Монтреалу је једанпут био стријелац, а у Београду трипут. Изузетни резултати у овој години донијели су му и једно индивидуално признање - оно за најбољег спортисту Црне Горе у 2005. години, у избору Удружења новинара Црне Горе.

Црна Гора је на референдуму 21. маја 2006. de facto постала независна држава, па је било јасно да се ближи крај заједничким наступима играча из двају република. На Свјетском купу у Будимпешти освојена је златна медаља (у финалу је побијеђена Мађарска, 10ː9) што се, након одлуке челника ВСС-а да на Европском првенству у Београду наступа репрезентација Србије, а не Србије и Црне Горе, испоставило као посљедње учешће заједничког тима на неком такмичењу.

Црна Гора (2006 - 2012)

Владимир Гојковић, Никола Јановић, Борис Злоковић, Предраг Јокић и Здравко Радић одлучили су да убудуће наступају за репрезентацију Црне Горе. Пропустили су Свјетску лигу 2006, Европско првенство 2006. и Свјетско првенство 2007. тако да је прво такмичење на којем су бранили боје тек створеног државног тима - Свјетска лига 2007. У квалификационој групи је освојено друго мјесто - иза Србије - а Гојковић се, сасвим очекивано, профилисао као један од кључних играча свог тима.

У 2008. црвене ајкуле су освојиле четврто мјесто на финалном турниру Свјетске лиге, што је био солидан увод за Европско првенство у Малаги. Црна Гора је, као дебитант, освојила златну медаљу, побиједивши у финалу управо Србију (6-5, након продужетака). Гојковић је постигао један гол у финалу. На Олимпијским играма у Пекингу је освојено четврто мјесто. Посебно мјесто у колективном памћењу навијача заузима чињеница да је Гојковић, иако повријеђен, одлично играо у кључним утакмицама. Био је човјек одлуке у четвртфиналу, против Хрватске (7ː6), сјајно је играо и у полуфиналу, против Мађарске (9ː11), и у утакмици за брозану медаљу, против Србије (4ː6).

Црна Гора је била домаћин завршнице Свјетске лиге 2009. Освојена је златна медаља, па су порасла очекивања од наступа на Свјетском првенству у Риму. Црвене ајкуле се нијесу добро носиле са притиском јавности, па су заузеле разочаравајуће девето мјесто, након шокантног пораза од Њемачке у осмини финала.

Ниш 2010. је остао упамћен по сребрној медаљи у Свјетској лиги - Црна Гора је у финалу, након извођења петераца, поражена од домаћина - док је Европско првенство у Загребу донијело ново разочарање. Одличан старт (побједа над Хрватском) покварен је каснијим киксевима, па су црвене ајкуле у четвртфиналу играле против Србије. Пораз (5ː6) није означио само крај борбе за неку од медаља, него је и разоткрио лоше односе у тиму. Гојковић се привремено повукао из националног тима.[12]

Почетком октобра 2011. објављена је вијест о повратку Владимира Гојковића у репрезентацију.[13] На Европском првенству у Ајндховену, Црна Гора је освојила сребрну медаљу, након што је у полуфиналу савладала Мађарску (14ː13), а у финалу поражена од Србије (8ː9). Гојковић је био изузетанː постигао је десет голова, креирао игру и показао колико је недостајао у претходном периоду. Свјетска лига је намјерно пропуштена, а средином јуна је објављено да Владимир Гојковић након наступа на Олимпијским играма завршава играчку и започиње тренерску каријеру у Јадрану.[14] У Лондону су црвене ајкуле играле топло-хладно. Дошло се до полуфинала, гдје је услиједио пораз од Хрватске (5ː7), да би, након тога, у борби за треће мјесто и бронзану медаљу, у репризи пекиншког дуела, Црна Гора опет поражена од Србије. У шокантној завршници, ајкуле су прокоцкале три гола предности (11ː8) и погнуте главе се вратиле кући (11ː12).

Била је то посљедња утакмица за Владимира Гојковића.[15] Спортску каријеру је, као што је већ наведено, наставио као тренер Јадрана.

Тренерска каријера

Клуб

Јадран (2012 - )

Јадран из Гојковићевих тренерских дана битно је сиромашнији и слабији клуб у односу на Јадран из Гојковићевих играчких дана.

У регионалним и континенталним оквирима тим није нарочито конкурентан. Наиме, у Јадранској лиги је освајано осмо (2012/13), четврто (2013/14) и пето мјесто (2014/15). Пласман у Лигу шампиона остварен је тек у четвртој сезони (2015/16).

У националним оквирима, Јадран је доминантан, будући да је за три и по сезоне Гојковићеве ере освојио двије титуле националног првака (2013/14, 2014/15) и четири титуле побједника националног купа (2012/13, 2013/14, 2014/15, 2015/16).

Репрезентација

Црна Гора (2015 - )

Ранко Перовић је поднио оставку након неуспјеха претрпљеног на Свјетском првенству у Казању, а за новог селектора именован је Владимир Гојковић.[16]

Приватни живот

Ожењен је и отац је двојице синова.

Митрополит црногорско-приморски Амфилохије је 27. јануара 2013. одликовао Владимира Гојковића и Милоша Шћепановића Златним ликом Митрополита Петра II Петровића Његоша, за врхунска спортска остварења.[17]

Референце

  1. ^ „Интервју са Владимиром Гојковићем”. reprezentacija.me. Приступљено 1. 1. 2016.
  2. ^ „Финале Купа СРЈ 2001.”. arhiva.srbija.gov.rs. Приступљено 1. 1. 2016.
  3. ^ „Финале плеј-офа Прве лиге СРЈ 2001.”. glas-javnosti.rs. Приступљено 1. 1. 2016.
  4. ^ „Куп побједника купова у ватерполу 2002.”. arhiva.srbija.gov.rs. Приступљено 1. 1. 2016.
  5. ^ „Икодиновић и Гојковић 2006. прешли у Синтез из Казања”. srbijasport.com. Архивирано из оригинала на датум 05. 03. 2016. Приступљено 1. 1. 2016.
  6. ^ „Гојковић се 2008. вратио у Јадран”. mondo.rs. Приступљено 1. 1. 2016.
  7. ^ „Јадран прави дрим-тим”. mondo.rs. Приступљено 1. 1. 2016.
  8. ^ „Јуниорска ватерполо репрезентација СРЈ првак Европе 2000. године”. arhiva.srbija.gov.rs. Приступљено 1. 1. 2016.
  9. ^ „Европско првенство у ватерполу 2003.”. todor66.com. Приступљено 1. 1. 2016.
  10. ^ „Свјетско првенство у ватерполу 2003.”. arhiva.srbija.gov.rs. Приступљено 1. 1. 2016.
  11. ^ „Свјетска лига у ватерполу 2003.”. todor66.com. Приступљено 1. 1. 2016.
  12. ^ „Гојковић се 2010. повукао из црногорске репрезентације”. tvarenasport.com. Приступљено 1. 1. 2016.
  13. ^ „Гојковић се 2011. вратио у црногорску репрезентацију”. vijesti.me. Приступљено 1. 1. 2016.
  14. ^ „Гојковић од 1. септембра 2012. тренер Јадрана”. vijesti.me. Приступљено 1. 1. 2016.
  15. ^ „Гојковић након ОИ у Лондону завршио играчку и започео тренерску каријеру”. vijesti.me. Приступљено 1. 1. 2016.
  16. ^ „Владимир Гојковић 2015. постао селектор црногорске репрезентације”. vijesti.me. Приступљено 1. 1. 2016.
  17. ^ „Амфилохије одликовао Гојковића и Шћепановића”. vijesti.me. Приступљено 1. 1. 2016.

Спољашње везе

Ватерполо за мушкарце на Летњим олимпијским играма 2004.

Двадесет четврти ватерполо турнир на олимпијским играма је одржан 2004. у Атини, Грчка. На олимпијском турниру се такмичило укупно 12 репрезентација. Победник турнира и олимпијски шампион по осми пут је постала репрезентација Мађарске, друга је била репрезентација Србије и Црне горе а на треће место се пласирала екипа Русије.

У прелиминарној фази дванаест екипа је било подељено у две групе. Тимови из сваке групе који су заузели прва три места су се квалификовали у осмину финала, са тим да су првопласирани тимови из сваке групе аутоматски се квалификовали за полуфинале, а тимови са четвртог, петог и шестог места из сваке прелиминарне групе су се квалификовали у утешну групу која се борила за позиције од 7 до 12 места. Олимпијски ватерполо турнир је био одржан у периоду од 15. до 29. августа.

Ватерполо на Летњим олимпијским играма 2004.

Такмичења у ватерполу на Летњим олимпијским играма 2004. било је 24. у мушкој и друго у женској конкуренцији. Победници у мушкој конкуренцији са претходних Летњих олимпијских игара 2000. у Сиднеј Ватерполо репрезентација Мађарске успела је одбранити титулу. Код жена то није био случај, победнице из Сиднеја Аустралија не да није одбранила титулу, него није освојила ниједну медаљу. Победнице су биле репрезентативке Италије.

Ватерполо се играо у базену Олимпијског воденог центра у Атини. Женски турнир се играо од 16 до 23. августа, а мушки од 15 до 29. августа.

Ватерполо репрезентација Црне Горе

Ватерполо репрезентација Црне Горе представља Црну Гору на свим међународним ватерполо такмичењима. Највећи успеси репрезентације су сребрна медаља на Светском првенству, златна на Европском и два четврта места на Олимпијским играма.

Ватерполисти из Црне Горе учествовали су у свим југословенским и српско-црногорским репрезентацијама од 1932. до 2006. године.

Те репрезентације, баш као и државе у чије су име наступале, носиле су разна имена:

1932—1940 Краљевина Југославија

1945—1991 ФНР/СФР Југославија

1992—2003 СР Југославија

2003—2006 Србија и Црна Гора

Европско првенство у ватерполу 2012.

Европско првенство у ватерполу 2012. је било 30. Европско првенство, које се одржало у Ајндховену, Холандија од 16. до 29. јануара 2012. године. Такмичење је померено у јануар због Летњих олимпијских игара 2012.

Утакмице су игране на пливалишту Петер ван ден Хугенбанд.

На првенству је учествовало 12 репрезентација подељених у две групе, а играло се по једноструком лига систему (свако са сваким једну утакмицу). Победници група су директно ишли у полуфинале, а друголасиране и трећепласиране екипе су играле четвртфинале.

Титулу европског првака освојила је Србија, која је у финалу савладала Црну Гору. Бранилац титуле је била Хрватска.

Светски куп у ватерполу 2006.

13. Светски куп у ватерполу под покровитељством ФИНЕ је одржан од 13. до 18. јуна у Будимпешти у Мађарској.

Учествовало је 8 најбоље пласираних репрезентација са светског првенства 2005. које су биле подељене у две групе по четири. Првопласиране екипе из обе групе су се директно пласирале у полуфинале, док су другопласиране и трећепласиране играле у четвртфиналу.

Титулу је освојила репрезентација Србије и Црне Горе.

Списак олимпијаца СР Југославије (Србије и Црне Горе)

Списак олимпијаца СР Југославије и ДЗ Србије и Црне Горе (1992-2006) је списак олимпијаца који су се такмичли под заставама Савезне Републике Југославије и Државне Заједнице Србије и Црне Горе на Олимпијским играма. На списку се налазе СРЈ олимпијци који су се на ЛОИ 1992. такмичили под олимпијском заставом као независни учесници, а на ЗОИ 1994. било им је забрањено учешће. За олимпијце који су се такмичили за време СХС, Краљевине Југославије и СФРЈ погледај Списак олимпијаца Југославије (1920-1992 ЗОИ). За олимпијце након раздвајања СЦГ погледајте Списак српских олимпијаца и Списак црногорских олимпијаца.

Списак српских и црногорских освајача медаља на Европским првенствима

Списак освајача медаља Србије и Црне Горе на Европским првенствима било да су представљали: Србију и Црну Гору као независне државе, такмичили за време Краљевине СХС и ЈУГ, СФРЈ, СРЈ и Државне заједнице Србије и Црне Горе.

Освајачи медаља:

рођени су на територији Републике Србије, Републике Црне Горе и ентитеа Републике Српске,

такмиче се за клубове Републике Србије, Републике Црне Горе и ентитеа Републике Српске у време освајања медаља,

доселили се у Републику Србију, Републику Црну Гору, ентитет Републику Српску (нарочито изражено после грађанских ратова у Југославији)

примају национална признања у Србији, Црној Гори и Републици Српској.Напомена: списак је непотпун услед недостатка адекватних извора.

Списак српских и црногорских освајача медаља на Светским првенствима

Списак освајача медаља Србије и Црне Горе на Светским првенствима било да су представљали: Србију и Црну Гору као независне државе, такмичили за време Краљевине СХС и ЈУГ, СФРЈ, СРЈ и Државне заједнице Србије и Црне Горе.

Освајачи медаља:

рођени су на територији Републике Србије, Републике Црне Горе и ентитеа Републике Српске,

такмиче се за клубове Републике Србије, Републике Црне Горе и ентитеа Републике Српске у време освајања медаља,

доселили се у Републику Србију, Републику Црну Гору, ентитет Републику Српску (нарочито изражено после грађанских ратова у Југославији)

примају национална признања у Србији, Црној Гори и Републици Српској.Напомена: списак је непотпун услед недостатка адекватних извора.

Списак црногорских олимпијаца

Следећи списак представља списак црногорских олимпијаца по спортовима који се такмиче на ОИ за Црну Гору (2008-). За црногорске олимпијце који су се такмичили за време СХС, Краљевине Југославије и СФРЈ погледај Списак олимпијаца Југославије (1920-1992 ЗОИ), а за време СРЈ и СЦГ погледај Списак српско-црногорских олимпијаца.

Србија и Црна Гора на Летњим олимпијским играма 2004.

Србија и Црна Гора је први пут наступила под овим именом на Олимпијским играма у Атини 2004. Од првог званичног учествовања на Олимпијским играма у Стокхолму 1912. променила је више имена под којима је наступала:

1912. - Краљевина Србија

1920. - 1936. - Краљевина Југославија

1948. - 1960. - ФНРЈ

1964. - 1988. - СФРЈ

1992. - Независни олимпијски учесници (Independent Olyimpics Participants), због санкција учествовали само такмичари у појединачној конкуренцији под олимпијском заставом.

1996. - 2000. - СР Југославија

2004. - Србија и Црна Гора

2008. - СрбијаПредседник Олимпијског комитета Србија и Црна Гора:Драган Кићановић Генерални секретар:Предраг Манојловић

Србија и Црна Гора на олимпијским играма

Бивша државна заједница Србије и Црне Горе је учествовала је у шест наврата и једном као независни учесници на олимпијским играма између 1992. и 2006. године, када је заједница распуштена и када су и Србија и Црна Гора декларисали своју пуну независност.

На Олимпијским играма 1992. држави је забрањено учешће, али су наступали само спортисти у појединачним спортовима, док је 1994. потпуно забрањено учешће спортистима из ове земље. Од 1996. до 2002. спортисти су се такмичили под именом Савезна Република Југославија, а од 2003. до 2006. када је држава променила име као Србија и Црна Гора.

Овај чланак односи се на учешће спортиста у оквиру граница државе СРЈ, односно СЦГ иако Међународни олимпијски комитет води другачију статистику. Медаље 1992. збрајају се са свим освојеним медаљама независних учесника на било којим играма и без обзира из које државе долазе, медаље СРЈ се воде као заједничке медаље свих наступа под именом Југославија, пре и после распада земље, а медаље СЦГ засебно.

Финале Европског првенства у ватерполу 2012.

Финале Европског првенства у ватерполу 2012. године je утакмица одиграна 29. јануара у Ајндховену како би се одредио побједник 30. Европског првенства у ватерполу. Репрезентација Србије је победила Црну Гору резултатом 9:8 (1:1,2:3,3:1,3:3). Гол одлуке минут прије краја постигао је капитен Србије Вања Удовичић који је проглашен и за најкориснијег играча овог првенства.

Црна Гора на Летњим олимпијским играма 2008.

Црна Гора је на Летњим олимпијским играма 2008. године у Пекингу наступила по први пут у својој историји. Представљао ју је 19 спортиста у 7 спортских дисциплина, а ношење заставе је поверено ватерполисти Вељку Ускоковићу.

Црна Гора на Летњим олимпијским играма 2012.

Црна Гора на Летњим олимпијским играма 2012. у Лондону учествовала је други пут као независна држава.

Црну Гору на играма представљала су 33 спортиста у 7 спортова (15 жена и 18 мушкараца), од чега два екипна (мушка ватерполо репрезентација и женска рукометна репрезентација) и 5 појединачних (атлетика, бокс, џудо, стрељаштво и једрење).

На овим играма најмлађи учесник, била је рукометашица Марина Вуковић са 18 година и 339 дана, а најстарији стрелац Никола Шарановић 43. године и 356 дана. Они су уједно најмлађи и најстарији учесници Црне Горе на свим олимпијским играма на којима је учествовала као самостална земља.

Клупска каријераː шампионски тимови
Репрезентацијаː наступи на великим такмичењима
Спортиста године
Млади спортиста године
Млада спортисткиња године
Мушка екипа године
Женска екипа године

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.