Влада народног спаса

Влада народног спаса је била централни орган марионетске квислиншке власти постављене од стране немачких окупатора у Другом светском рату у окупираној Србији. Влада народног спаса је формирана 29. августа 1941. године и заменила је ранију квислиншку управу у Србији познату као Комесарска влада Милана Аћимовића.

Српска квислиншка власт је, током целог периода окупације, била де факто подређена немачкој војној администрацији познатој као Територија војноуправног команданта Србије (нем. Militärverwaltung in Serbien). Немачка војна администрација је формирана 1941. године, након инвазије на Краљевину Југославију.[1][2] Поред владе народног спаса, на подручју окупиране Србије деловале су и друге домаће колаборационистичке снаге, као што су ЗБОР и Српски добровољачки корпус Димитрија Љотића, четници Косте Пећанца и легализовани четници Драже Михаиловића.[3][4][5]

Влада народног спаса
Flag of the Government of National Salvation (occupied Yugoslavia)

Званична застава владе народног спаса
Coat of arms of Serbia (1941–1944)
Званични грб Владе народног спаса
Основана29. август 1941.
Претходне администрације
Расформирано4. октобар 1944.
ТипМарионетска влада Србије под немачком окупацијом
СедиштеБеоград
окупирана Србија
Председник владе

Формирање Владе народног спаса

Након што је распуштена Комесарска управа, немачки званичници у Београду сматрали су да ће учврстити контролу над Србијом и умањити незадовољство народа формирањем једне снажније српске владе која би била подређена немачкој окупационој власти. Званичници су о томе обавестили Хитлера, који им је издиктирао услове под којима се може образовати нова српска влада.

Први предлози за формирање нове владе уследили су непосредно после распуштања Комесарске управе Милана Аћимовића. Предлог за образовање владе дали су на једној заједничкој седници Ђура Докић, Лазар Марковић, др Коста Кумануди, Велибор Јонић, Димитрије Љотић, Михаило Олћан, Председник Српске краљевске Академије Наука др Александар Белић и Александар-Цинцар Марковић.

Првобитно је за председника владе предложен Димитрије Љотић. Љотић се захвалио и препоручио Милана Недића, који је имао великог ауторитета у народу. Недић је испрва одбијао. У његов стан су најпре долазили Милан Аћимовић, Александар Белић и Велибор Јонић да би га убедили да се предомисли. Касније је долазио и немачки опуномоћеник генерала Данкелмана, др Харалд Турнер.

Недић се правдао да је стар и да је у жалости јер га је снашла породична трагедија. После неколико састанка, пристао је да се прихвати места председника Српске владе, коју је сам назвао „Влада народног спаса“.

Пре полагање заклетве пред немачким генералом, одржао је саветовање у свом стану 28. августа 1941. где је истакао да ће будућа влада имати првенствено спасилачки карактер за српски народ, који се налази под „жрвњем“ револуције комуниста и сукоба четника Драже Михаиловића и партизана у западној Србији, који сваким даном односи све више и више невиних живота.

Милан Недић се прихватио да оснује владу тек пошто су Немци придобили Косту Пећанца да се са својим одредима стави на располагање окупационом режиму.[6]

Када је добио подршку најугледнијих људи, Недић је решио да сутрадан оде до генерала Данкелмана и да положи заклетву. Пре формирања Владе народног спаса, а као услов за њен рад, Милан Недић је немачком Војном заповеднику, ваздухопловном генералу Хајнриху Данкелману предао своје писмене захтеве, које је саставио заједно са својим саветницима за време последњег разговора у свом стану. Они гласе:

Serbia1941 1944 sr
Територија Недићеве Србије од 1941. до 1944. године
  1. Да се образује српска влада, која управља свим пословима државе и народа српског на овој територији, под надзором Војног заповедника у Србији;
  2. Да се одобри Српској влади оружана сила, без које се не може обезбедити ред и мир у земљи и то:
    • жандармерија до јачине 10.000 жандарма;
    • потпорне народне јединице формиране и командоване српским старешинама, чије ће снаге - до 30.000 утврдити стварном потребом Српске владе и одобрењем Војног заповедника у Србији;
    • оружје и оружану спрему под „а“ и „б“ да Војни заповедник у Србији у потребној количини од заплењеног оружја Југословенске војске;
  3. Да се помогне ратним заробљеницима у Немачкој на овај начин;
    • да се заробљеници, утврђени лекарским прегледима као болесни и инвалиди, пусте кућама у Србију;
    • да се пусте из ропства сви ратни заробљеници старији од 55 година;
    • да се отпусте заробљеници потребни за обнову земље, а за чије лојално држање ће влада сносити пуну одговорност;
    • да се побољша исхрана наших заробљеника у Немачкој слањем потребних намирница из Србије бригом Српске владе.
    • побољшати досадашње економске и административне границе Србије могућим поседањем дотичних територија немачким трупама.
  4. Ефикасно обустављање убијања и прогона Срба под Хрватском, Бугарском и Мађарском.
  5. да се дозволи образовање једног политичког савета-сабора који би утврдио, објавио и борио се за нове политичке смернице српског народа;
  6. у унутрашњој политици:
    • борба против комунизма у првом реду је ствар српског народа и његове владе, оружана немачка сила потпомаже ово, уколико средства српске владе не буду довољна;
    • у случају саботаже против немачке војске, репресивне мере морају погађати само праве кривце а никако недужна лица, па зато ове мере предузимати тек по хитном прибављању података код српске власти;
    • с обзиром да је немачка војна сила успоставила Србију, потребно је дозволити државне и националне амблеме.

Када је немачки генерал Данкелман прихватио Недићеве услове, дошло је до полагање заклетве и званичног формирања владе народног спаса у Београду. Генерал Данкелман је акт о постављењу Милана Недића за председника владе предао истом у згради бивше Народне скупштине. Влада је оформљена 29. августа 1941. Своју прву министарску седницу имала је 30. августа, а Милан Недић се први пут обратио српском народу 1. септембра 1941. године.

Чланови владе

Влада народног спаса се још у почетку називала и „генералска влада“, јер су у њу ушла четири генерала бивше Краљевске војске, а још једно место је било резервисано за генерала Данила Калафатовића, који је то место одбио.

Састав Владе народног спаса од августа 1941. до октобра 1942:

Влада народног спаса, 29.08.1941—04.10.1944. [7]
Ресор Слика Име и презиме Детаљи
Председник Владе Milan Nedić 1939.jpg армијски генерал Милан Ђ. Недић
Министарство унутрашњих послова Milan Aćimović (retouched).jpg Милан Аћимовић
пешадијски пуковник Танасије-Таса Динић
Министарство правосуђа др Чедомир Марјановић до 10. новембра 1942.
Bogoljub Kujundzic.jpg Богољуб Кујунџић од 10. новембра 1942.
Министарство народне привреде инж. Михаило Олћан
др Милорад Недељковић
Министарство за социјалну политику Др. Јован Мијушковић.png др Јован Мијушковић изашао из владе 26. октобар 1943.
Танасије Динић
Министарство народног здравља Др. Јован Мијушковић.png др Јован Мијушковић
инж. Спасоје Добросављевић
Министарство при председништву Владе Момчило Јанковић
Министарство пољопривреде др Милош Радосављевић
Министарство поште, телеграфа и телефона Јосиф Костић.jpg армијски генерал Јосиф Костић
Министарство грађевине инж. Огњен Кузмановић
Министарство просвете Miloš Trivunac.jpg Милош Тривунац изашао из владе 7. октобра 1942.
V.jonic.jpg Велибор Јонић
Министарство финансија Душан Летица.jpg Душан Летица изашао из владе 26. октобар 1943.
др Љубиша М. Бојић изашао из владе 22. фебруар 1944.
Министарство саобраћаја армијски генерал Ђура Докић
Министарство рада Panta Draškić.png бригадни генерал и Канцелар Краљевских ордена Панта Драшкић
Министарство народне привреде инж. Добросав Веселиновић
Министарство без порфеља Душан Ђорђевић
Подминистарство за реорганизацију владине управе и проблеме особља Танасије Динић
Подминистарство за пропаганду Ђорђе Перић
Подминистарство за осигуравање мира Дарко Петровић
Управник града Београда Dragi Jovanović.jpg Драгомир-Драги Јовановић
Командант Српске државне страже пуковник Боривоје Јонић
Шеф кабинета председника владе пуковник Милош Масаловић после погибије је замењен 8. марта 1944.
Миодраг Дамјановић
бригадни генерал Миодраг Дамјановић
Командант Српског добровољачког корпуса Коста Мушицки.jpg инжењериски пуковник Коста Мушицки

Од Владе 7. октобра 1942. године. Др Милош Тривунац је отишао и Душан Летица је отишао до краја октобра 1943. године, а своје позиције су дошли Љубиша Микић, који је у октобру 1943. преузео министра финансија, а Велибор Јонић преузео министра образовања октобра 1942.

Владу је напустио и Коста Мушицки, кога је Гестапо ухапсио 7. децембра 1941. због наоружавања и снабдевања побуњеничких четничких одреда Драже Михаиловића. Изведен је пред немачки Војни ратни суд у Београду и осуђен на казну смрти стрељањем. Само захваљујући интервенцији генерала Милана Недића[8], који је запретио својом оставком, пуковник Мушицки је ослобођен смртне казне и осуђен је на једногодишњу затворску казну.

Председник Владе, Милан Недић је реконструисао своју владу 8. октобра 1942. године. Тада су своје оставке поднели Михаило Олћан, др Јован Мијушковић и Милан Аћимовић. Нови кабинет, Недић је формирао на седници Владе од 8. октобра 1942.

Пуковника Милоша Масаловића су у Београду, 6. марта 1944. убили четници, а на његово место је ступио генерал Миодраг Дамјановић. Почетком октобра 1944. у владу је ступио и четнички војвода Иво Павловић-Ђока, по споразуму Драже Михаиловића и Милана Недића за формирање заједничког фронта у борби против партизана.

Рад Владе народног спаса

Влада народног спаса се у току свога рада фокусирала да, по налогу немачке Војне Управе, очува ред у окупираној Србији и да заустави непријатељства против немачких јединица које су биле намењене за Источни фронт.

За време свог рада Влада народног спаса је донела преко 100 закона различите садржине, покушавала је да поспеши привреду, школство, банкарство, културни живот у Београду, а обновила је и инфраструктуру порушену у априлском бомбардовању 1941.

По угледу на Немачку основана је 1942. Српска заједница рада која је требало да усклађује односе између радника и послодаваца. На територији Србије био је уведен и обавезан шестомесечни рад за обнову земље за све способне Србе од 17-45 година старости. Уведен је обавезан откуп вишкова пољопривредних производа по максимираним ценама. У току рата, седам пута мањи Банат је давао два пута више пољопривредних производа него ужа Србија.[9]

Под командом Владе народног спаса налазиле су се и оружане формације познате као Српски добровољачки корпус, Српска државна стража и Српска гранична стража које су у току рата учествовале у борбама на страни сила Осовине.

Тајним каналима Влада народног спаса одржавала је контакте са ЈуВО и Дражом Михаиловићем. ЈуВО је снадбевана новцем и оружјем. Само у периоду октобар-новембар 1941. године Дражи Михаиловићу дато је 3,5 милиона динара.[10]

У периоду деловања Владе народног спаса између 80.000 и 100.000 српских радника радило је, под покровитељством Владе, у индустрији и пољопривреди Трећег рајха.[11]

Избеглице

Због интензивног померања становништва у Словенији, НДХ, на Косову и Метохији, али и прогона у Бачкој и Македонији, велики број избеглица слио се у Србију. У договору са Немачким окупационим и усташким властима, и као део плана пресељења срановништва од страна окупатора, Влада народног спаса интензивно је радила на њиховом збрињавању. Још на почету рада Владе народног спаса у Србији се налазило преко 100.000 избеглица из НДХ. Према писму које је Недић писао у септембру 1942. године немачком генералу Бадлеру у Србији се налазило 400.000 избеглих лица, а према другим извештајима тај број је био 420.000 (86.000 деце).[12]

О избеглицама се бринуо Специјални комесаријат за избеглице на челу са инжењером Томом Максимовићем.[13]

Велики број избеглица је после 1942. обухваћен мерама принудног рада, део је пребегао у партизане или четнике, али је остао запамћен покушај индоктринације младежи од стране Љотићеваца у ноовоснованим "заводима за принудно васпитање".

Антисемитизам

Fascist concentration camps in yugoslavia-sr
Концентрациони логори у Србији у Другом светском рату

Политика истребљавања Јевреја и масона осмишљена је у Берлину и била је у искључивој надлежности представника нацистичке Немачке на територији окупиране Србије. Домаћа колаборационистичка администрација се у то није мешала и пружала је „техничку помоћ” у њеном спровођењу. За злочине над Јеврејима и осталима били су одговорни: Феликс Бенцлер - опуномоћеник Министарства иностраних послова Немачког рајха у Београду, Харалд Турнер - шеф Управног штаба немачке војне команде у Србији, Вилхелм Фукс - СС пуковник и шеф Оперативне групе Полиције безбедности и Службе безбедности, Паул Бадер - опуномоћени и командујући генерал Вермахта у Србији и Франц Нојхаузен - генерални опуномоћеник Привредног штаба у Србији.

Влада народног спаса доносила је расне уредбе, по угледу на нацистичку Немачку, којима је вршила отворену сегрегацију над јеврејским и ромским становништвом.[14] Помагало се окупационим снагама у циљу чишћења територије од јеврејског живља. Активно је спровођена антијеврејска и антикомунистичка пропаганда. Овакве акције нису организоване само у Србији већ и у другим европским земљама где су немачки нацисти успоставили марионетске режиме.

Још у новембру 1941. године отворена је Антимасонска изложба која је упућивала на наводну јеврејско-масонско-комунистичку заверу.

У лето 1942. године немачке окупационе снаге известиле су да је Београд први главни град без Јевреја у Европи (нем. Judenrein), а Србија је после Естоније била друга држава у окупираној Европи у којој је постигнуто коначно решење јеврејског питања (нем. Endlösung).[15]

Од 16.700 Јевреја у Србији са Банатом, око 15.000 је убијено. Процењује се да је око 80.000 људи убијено у концентрационим камповима Недићеве Србије.[16]

Медији

Током окупације у Србији је излазило на немачком и српском језику око 40 дневних и недељних листова, од којих су се издвајали: Ново време, Обнова, Српски народ, Наша борба (партијски лист покрета ЗБОР). Радио Београд је прешао под контролу Немаца, који су га преименовали у "Војнички радио Београд". Новине су добрим делом преузимале садржаје немачких и италијанских листова, величале су нацистичке победе, нападале Москву, Радио Лондон и масонско-јеврејску пропаганду.[17]

Распуштање Владе народног спаса

У све већој опасности од уласка совјетских и партизанских снага у Србију, Милан Недић је сазвао ванредно заседање Владе, у поноћ 4. октобра 1944. На седници је одлучено да се Влада распусти, да се ради нових акција пребаци у Аустрију, у град Кицбил, где ће наставити своје деловање. Милан Недић се захвалио свима и тако закључио последњу седницу Владе народног спаса.

Већ сутрадан, Милан Недић је аутомобилом кренуо пут Аустрије. Остали министри су почели да склањају извештаје и архиву. Последњи је Димитрије Љотић напустио Београд.

Судбина министара Владе народног спаса

Након ослобађања Београда, партизанске снаге су 27. новембра 1944. године стрељале 105 особа, међу којим су били:[18]

  • Радослав Веселиновић - министар пољопривреде и исхране, „организатор и руководилац планског пљачкања српског народа, у корист окупатора и њихових помагача“.
  • Душан Ђорђевић - министар финансија, „био повезан са Дражом Михаиловићем, коме је предавао знатне суме државног новца“ ... „учествовао у доношењу уредаба и закона којима се регулисала борба против НОП-а“.
  • Момчило Јанковић - министар у комесарској управи и влади народног спаса, „био један од најближих сарадника Аћимовића и Недића“.
  • Чедомир Марјановић - министар правде, активан Љотићевац, стрељан 27. новембра 1944. године под оптужбом да је „позивао народ на активну борбу против Народноослободилачке војске“.
  • Др Јован Мијушковић - министар социјалне политике и народног здравља, „служио окупатору и позивао у борбу против НОП-а“ и радио поред осталог на „пропагирању немачко-окупаторкске политике по директивама окупатора и домаћих издајника“.

Огњена Кузмановића Успела је побјећи из земље у Њемачку,и Душана Летицу осуђен на смрт Београд на 19. септембар 1945.

У повлачењу четничких снага које су се са партизанима бориле на Зеленгори 1945. погинуо је и Милан Аћимовић. Већина министара је враћена из Аустрије и предата југословенским властима на суђење за издају земље. Димитрије Љотић је погинуо у саобраћајној несрећи у Словенији у месту Нова Горица 1945. Милан Недић је наводно извршио самоубиство у Озниној згради 4. фебруара 1946, а последњи преостали министри и генерали су изведени на суђење заједно са Дражом Михаиловићем у Београду од 10. јуна до 15. јула 1946.

Тада су на смрт осуђени и стрељани: Коста Мушицки, Танасије Динић, Велибор Јонић, Драгомир-Драги Јовановић, Ђура Докић и Бошко Павловић. На временске казне су осуђени: др Коста Кумануди и Ђура Виловић.

Боривоје Јонић и Миодраг Дамјановић успели су да побегну из земље и да се настане у иностранству. Јонић је умро у Француској, а Дамјановић у Немачкој 1956. године.

Др Љубиша М. Бојић је једини министар Недићеве владе који је био поштеђен суђења и стрељања. Заштићен је из нејасних разлога од стране комунистичких власти и дозвољено му је да се бави адвокатуром у Београду, што је и радио до своје смрти 1980. године. У званичним документима владе његово презиме је промењено у Микић из разлога сакривања његовог идентитета.

Галерија

Flag of the Government of National Salvation (occupied Yugoslavia)

Званична застава за време окупације Србије од 1941. до 1944. године; пропорција заставе: 2:3.

Nazi flag of Serbia (1941-1944)

Прва уобичајна варијанта заставе за време окупације Србије од 1941. до 1944. године; пропорција заставе: 3:5.

Nazi flag of Serbia (1941-1944) 2

Друга уобичајна варијанта заставе за време окупације Србије од 1941. до 1944. године; пропорција заставе: 3:5.

State Flag of Serbia (1882-1918)

Трећа уобичајна варијанта је застава Kраљевине Србије коришћена за време окупације Србије од 1941. до 1944. године; пропорција заставе: 2:3.

CoA Serbia (1941-1944) other version

Други уобичајени грб кориштен за време окупације Србије од 1941. до 1944. године

Види још

Референце

  1. ^ Wolff 1956, стр. 203
  2. ^ Deutsche Interessen in Serbien, Приступљено 31. 3. 2013.
  3. ^ Tomasevich 1975, стр. 127.
  4. ^ Petranović 1992, стр. 271.
  5. ^ Raspis Draže Mihailovića od 21. avgusta 1942. godine: "Saopštite svima legalizovanim odredima sledeće: Mnogi legalizovani odredi zaboravili su da je sada rat i da je njihova legalizacija samo maska za podzemni rad. Novac i ugodan život raznežio je mnoge koji misle da tako sačekaju kraj rata pa da posle samo izvlače koristi. Neka se zna da se o svakom vodi računa. Naređujem da svi legalizovani odredi najenergičnije unište komuniste na svojim prostorijama."
  6. ^ Козић, Милорад. Четници Косте Пећанца у Другом светском рату.
  7. ^ Ћирковић, Симо Ц. (2009). Ко је ко у Недићевој Србији 1941-1944: лекисикон личности (на језику: енглески). Просвета. ISBN 9788607018895.
  8. ^ Tomasevich 1975, стр. 199.
  9. ^ Југославија у рату 1941—1945., 12 епизода, Приступљено 9. 4. 2013.
  10. ^ Manoschek 1995, стр. 146.
  11. ^ Petranović 1988, стр. 481.
  12. ^ Veljko Đ. Đurić Srbi u Nezavisnoj Državi Hrvatskoj i Hrvati u Srbiji 1941-1944. godine. Viđenje kroz sudbine sveštenoslužitelja Архивирано на сајту Wayback Machine (јул 21, 2011) (на језику: енглески), Приступљено 9. 4. 2013.
  13. ^ Petranović 1992, стр. 125.
  14. ^ Milosavljević 2006, стр. 25.
  15. ^ Holocaust in Serbia, Приступљено 9. 4. 2013.
  16. ^ Lukan 2006, стр. 268
  17. ^ Ivan Brborić: MINISTARSKI SAVET MILANA NEDIĆA DECEMBAR 1941 – NOVEMBAR 1942 pp. 176, Приступљено 9. 4. 2013.
  18. ^ Срђан Цветковић: Ко су (104) стрељаних? стране 88 и 89, Приступљено 9. 4. 2013.

Литература

1941

1941. је била проста година.

Босутска култура

Босутска култура је термин који се односи на културу Старијег гвозденог доба, на простору данашње Србије, која је тако названа по археолошком налазишту на Босуту. Босутска културна група издвојена је као посебна појава на територији Војводине и западне Србије. Босутској култури је била сродна Басараби култура. Према једном мишљењу, носиоци Босутске културе су били Трибали, а према другом мишљењу Дако-Гети.

Будимљанска епархија

Будимљанска епархија је древна епархија Српске православне цркве, коју је 1219. године основао први српски архиепископ Сава Немањић, са средиштем у манастиру Ђурђеви Ступови на Лиму, који је нешто раније подигао жупан Стефан Првослав, синовац српског великог жупана Стефана Немање. Епархија је обухватала област горњег Полимља, а назив је добила по древној жупи Будимљи, која је била једна од матичних области средњовековне Србије. Приликом проглашења Српске патријаршије (1346), будимљански епископи су добили почасни наслов митрополита.Средином 15. века, ово подручје је потпало под турску власт, али Будимљанска епархија је успела да опстане и почевши од 1557. године налазила се у саставу обновљене Српске патријаршије. Крајем 17. или почетком 18. века, услед великих промена које су наступеле као последица аустријско-турских ратова, подручје Будимљанске епархије је прикључено суседним епархијама. Такво стање је остало све до 1947. године, када је на том подручју створена нова Будимљанско-полимска епархија.

Ватинска култура

Ватинска култура је култура раног бронзаног доба распрострањена у Банату, Срему и јужној Бачкој, као и у централној Србији.

Ватинска култура је у раној фази била у контакту са Минојском и Микенском културом, те је организација њеног друштва и занатлијства под утицајем истих.

Велибор Јонић

Велибор Јонић (Крњево, код Велике Плане, 12. фебруар 1892 — Београд, 17. јул 1946) је био професор по занимању и министар просвете и вера у влади Милана Недића. Занима се за политику и историју и као млад улази у Народну радикалну странку а касније по позиву Димитрија Љотића је постао генерални секретар ЈНП ЗБОР-А.

Аутор је Апела српском народу 1941. године којим се осуђује партизански устанак у окупираној Србији и становништво позива на борбу против комуниста и слушање окупатора. Био је организатор Завода за принудно васпитање омладине, логора за прокомунистичку омладину у Смедеревској Паланци.

Повукао се с Недићем у Аустрију одакле је изручен новим властима. Јонићу је на Београдском процесу суђено за издају и ратне злочине, а казна је извршена стрељањем.

Војна управа у Србији (1941—1944)

Подручје Војног заповједника у Србији (њем. Gebiet des Militärbefehlshabers in Serbien) било је подручје Краљевине Југославије које је стављено под окупациону војну управу Вермахта након инвазије, окупације и подјеле Југославије у априлу 1941. године. Подручје је укључивало данашњу средишњу Србију, са додатком сјеверног дијела Косова (околина Косовске Митровице) и Баната. Ово подручје је била једина област подијељене Југославије у којој су њемачки окупатори успоставили војну управу. Разлог су били кључни жељезнички и пловни путеви који су пролазили кроз то подручје, као и вриједни ресурси, нарочито нежељезни метали. Дана 22. априла 1941. године, подручје је стављена под врховну власт њемачког војног заповједника у Србији, са свакодневном администрацијом подручја под контролом шефа особља војне администрације. Линије команданта и контроле на окупираном подручју никада нису сједињене и постале су све сложеније именовањем непосредних представника виших нацистичких фигура, као што су СС-рајхсфирер Хајнрих Химлер (за питања полиције и безбједности), рајхсмаршал Херман Геринг (за привреду) и рајхсминистар Јоахим фон Рибентроп (за спољња питања). Нијемци су користили бугарске снаге као помоћ у окупацији, али они су цијело вријеме биле под њемачком командом. Извори различито описују окупирано подручје као марионетску државу, протекторат, „посебну административну покрајину” или је описују као марионетску владу. Војни командант у Србији имао је врло ограничене њемачке гарнизонске снаге и полицијске одреде за одржавање реда, али је могао затражити помоћ од корпуса сачињеног од три дивизије слабо опремљених окупационих снага.

Њемачки војни командант у Србији именовао је двије српске марионетске владе које су извршавале административне задатке у складу са њемачким смјерницама и под њемачим надзором. Прва од њих била је краткотрајна Комесарска управа, успостављена 30. маја 1941. Комесарна влада била је основни алата окупационог режима, без икаквих овлашћења. Крајем јула 1941, на окупираном подручју избио је устанак, кога нису успјеле угушити српска жандармерија, њемачка полиција и сигурносне снаге, ни оближње пјешадијске снаге. Како би помогла при сузбијању устанка, кога су на почетку водили југословенске комунистички партизани и монархистички четници, основана је друга марионетска влада. Влада народног спаса на челу са Миланом Недићем замијенила је Комесарску владу 29. августа 1941. То није довело до промјене стање, те су Нијемци били присиљени да доведу снаге са линије фронта у Француској, Грчкој и чак са Источног фронта како би угушили устанак. Почевши крајем септембра 1941. године, операција Ужице протјерала је партизане са подручје окупиране Србије, док је операција Михаиловић расула четнике. Отпор је настављен на нижем нивоу све до 1944, праћен честим одмаздама, а једно вријеме је у знак одмазде убијано 100 талаца за сваког убијеног Нијемца.

Недићев режим није имао одређен статус према међународном праву, није имао овлашћења изван оних које су одредили Нијемци и био је само инструмент њемачке власти. Једина област у којој је марионетска влада имала иницијативу и стекла успијех била је пријем и брига о стотину хиљада српских избјеглица из свих дијелова окупиране Југославије. Током окупације, Банат је био аутономна област, који је формално одговара марионетској влади у Београду, али су облашћу у пракси управљали фолксдојчери. Иако је Комесарска управа имала ограничену употребу жандармерије, Недићева влада имала је овлашћење да оснује оружане снаге — Српска државна стража — како би наметнула ред, али су снаге одмах стављене под контролу вишег СС и полицајфирера, и у суштини су дјеловали као њемачке помоћне снаге до њемачког повлачења у октобру 1944. године. Нијемци су такође основали још неколико помоћних снага за разне намјене унутар окупираног подручја. Да би обезбједили рудник Трепчу и жељезницу Београд—Скопље, Нијемци су склопили договор са албанским колаборационистима на сјеверу Косова, чиме је то подручје добило ефективну аутономију од марионетске владе у Београду, која је касније постала формална њемачким договором. Влада народног спаса је опстала све до њемачког повлачења током сукоба са комбинованом Црвеном армијом, Бугарском народном армијом и партизанском Београдском офанзивом. Током окупације, њемачке власти су побиле скоро све Јевреје који су живјели на окупираном подручју, убијањем мушкараца у знак одмазде спровођене 1941. године и убијањем жена и дјеце у душегупкама почетком 1942. године. Након рата, вођено је суђење појединим кључним њемачким и српским вођама у окупираном подручју и они су погубљени због ратних злочина.

Грб Недићеве Србије

Грб Недићеве Србије је колоквијалан назив за званични грб Србије под немачком окупацијом, у раздобљу 1941—1944. године.

У овом раздобљу, Србија је била земља под окупацијом немачког Вермахта. Врховну власт на овој територији представљала је немачка војна управа позната као Територија војноуправног команданта Србије, док су домаће квислиншке органе власти, подређене војној управи, чиниле две српске владе: Комесарска управа Милана Аћимовића (1941) и Влада народног спаса Милана Недића (1941—1944). Због ове друге владе, у делу литераратуре Србија из тог периода се назива и Недићева Србија.

Грб Недићеве Србије је доста сличан поједностављеном традиционалном грбу Краљевине Србије. Грб је представљен двоглавим белим орлом са спуштеним крилима, који на грудима носи мањи штит, српски крст са оцилима. Овај грб не садржи круну, плашт и љиљане, а спуштена крила су стилизована по узору на традиционални немачки грб. Грб се јавља у две верзије, од које је друга много сличнија немачкој хералдици и за разлику од прве, где орао лежи на црвеној позадини, у другој верзији позадина је црна укључујући и мањи штит са српским крстом.

Дринска бановина

Дринска бановина је била бановина Краљевине Југославије између 1929. и 1941, а такође и бановина Недићеве Србије 1941. Њено седиште је било Сарајево (касније Ужице), а укључивала је делове данашње Босне и Херцеговине и Србије. Име је добила по реци Дрини и, као и друге бановине Југославије, намерно није била заснована на етничким, културним или географским границама.

Други светски рат у Југославији

Други светски рат у Југославији је био сукоб у оквиру Другог светског рата на територији Краљевине Југославије који је трајао од 6. априла 1941. до 25. маја 1945. Рат је почео 6. априла 1941. нападом сила Осовине на Југославију која је након краткотрајног Априлског рата поражена и подељена између Немачке, Италије, Мађарске, Бугарске и клијентских режима. Рат је највећим делом био герилски, а водили су га четници (ЈВуО) и партизани (НОВЈ) предвођени комунистима (КПЈ) против окупаторских снага и њихових марионетских режима, као што су Независна Држава Хрватска (НДХ) са усташким режимом, и Влада народног спаса на територији окупиране Србије. Истовремено рат је био и револуција и грађански рат између комунистичког партизанског, и ројалистичког четничког покрета.

На почетку су и партизани и четници били покрети отпора окупацији, и краткотрајно сарађивали. Међутим, крајем 1941. су се сукобили. Четници су сарађивали са италијанским окупационим снагама све до капитулације Италије, а после тога са Немцима и НДХ. Силе Осовине су покренуле низ офанзива са циљем да униште отпор окупацији, и скоро су то и успели у зиму и пролеће 1943. Упркос губицима, партизани су опстали као значајна борбена снага, стекли су признање западних Савезника и поставили темеље за послератну Југославију. Уз подршку у виду логистике, допремања оружја и залиха, обуке и ваздушних снага и совјетских копнених снага у Београдској операцији, партизани су успели да стекну контролу над целом државом и пограничним деловима Италије и Аустрије.

Људске жртве су биле огромне. Број жртава још увек није утврђен, али се углавном прихвата да је најмање милион људи. Процењује се да су Срби чинили између 48% и 58% од укупног броја жртава. Усташки режим је вршио геноцид над Србима, и мањинским народима Јеврејима и Ромима. Немачки и мађарски војници су такође вршили масовна стрељања цивила као одмазде за активности покрета отпора. Четници су вршили масакре и етничка чишћења над муслиманима и Хрватима, и злочине над партизанским симпатизерима, а италијански окупатор је спровеђењем политике италијанизације вршио масакре и етничка чишћења над Словенцима и Хрватима. На крају, током и после завршне фазе рата, партизани су извршили одмазде према колаборационистима и политичким неистомишљеницима, депортације дунавских Шваба, принудне маршеве и погубљења више хиљада ратних заробљеника и цивила који су бежали пред њима, масовна убиства Италијана у Истри и злочине над Србима, Немцима и Мађарима које су повезивали са фашистичким снагама.

Дунавски вилајет

Дунавски вилајет (тур. Tuna Vilayeti) је био вилајет Османског царства који је постојао од 1864. до 1878. године.

Вилајет је био формиран као последица административних реформи Османског царства из 1864. године, од северних делова Силистрије, дуж реке Дунава.

Обухватао је већи део онога што је данас Бугарска (укључујући и Јужну Добруџу), изузев њених југоисточних делова, и део Румуније познат као Северна Добруџа.

Вилајет је био подељен на санџаке:

Русчук (Rusçuk)

Софија (Sofya)

Трново (Tırnova)

Ниш (Niş)

Тулча (Tulça)

Варна (Varna)

Видински санџак (Vidin)

Милан Аћимовић

Милан Аћимовић (Пиносава, 31. мај 1898 — 1945) је био српски политичар и квислинг током Другог светског рата. Био је на челу Савета комесара током 1941. године, прве колаборационистичке српске владе након Априлског рата.

Аћимовић је био криминолог по професији. Пре Другог светског рата био је шеф београдске полиције, а 21. децембра 1938. постао је министар унутрашњих послова у влади Милана Стојадиновића. Аћимовић је био жестоки антикомуниста и пронемачки оријентисан. Био је у контакту са немачким обавештајним службама пре избијања рата.

Аћимовић је 1. маја 1941, 12 дана после завршетка Априлског рата постављен на чело Комесарске управе, прве српске квислиншке владе. Био је на челу тог тела до 29. августа када је она замењена Владом народног спаса Милана Недића, у којој је Аћимовић био министар унутрашњих послова. На том месту је остао све до 10. новембра 1942. Аћимовић је од самог почетка окупације сарађивао са четничким покретом Драгољуба Михаиловића. После свог смењивања био је веза између Михаиловића и Недића и Хермана Нојбахера са циљем обједињавањa свих националистичких снага против партизана. Погинуо је повлачећи се са четницима у бици на Зеленгори маја 1945.

Милан Недић

Милан Недић (Гроцка, 2. септембар 1877 — Београд, 4. фебруар 1946) је био српски и југословенски генерал, политичар и председник марионетске владе познате под именом „Влада народног спаса” у средишњем делу Србије за време окупације од стране нацистичке Немачке у Другом светском рату.

Недић се борио у Балканским ратовима и у Првом светском рату. У међуратном периоду био је начелник генералштаба и министар војске и морнарице. Смењен је и пензионисан због својих пронемачких ставова и блискости са покретом Збор Димитрија Љотића. Враћен је у службу пред Априлски рат, у ком је командовао Трећом групом армија која је имала задатак да брани најважнији део фронта на граници према Бугарској, али није пружила никакв отпор. Немачке окупационе власти су га поставиле за председника марионетске Владе народног спаса са циљем да лакше угуше устанак у Србији. Недић је био мотивисан бригом за опстанак српског народа у Хитлеровом новом поретку. Желео је да обезбеди уточиште за Србе који су били прогоњени у другим деловима окупиране Југославије, нарочито НДХ, као и да спречи победу комуниста у рату. Његовој влади је дато задужење за многе активости у вези са холокаустом и прогоном антифашиста, као што су регистрација и хапшење Јевреја и заједничку контролу над логором Бањица. Недићев режим је верно извршавао немачке захтеве, покушавајући да осигура Србији место у новом европском поретку који стварају нацисти. Недић је био фасциниран немачким националсоцијализмом и покушао је да уреди Србију по угледу на Трећи рајх. Са ослобођењем Србије повукао се са Немцима у Аустрију, покушавајући да организује отпор новој комунистичкој Југославији. После немачког пораза се предао западним Савезницима, који су га изручили новим југословенским властима. Недић је извршио самоубиство, док је чекао суђење.

Панонија (византијска провинција)

Панонија је била провинција унутар Византијског царства која је постојала у 6. веку у данашњем Срему, у Србији. Главни град је био Сирмијум, односно данашња Сремска Митровица.

Пропаганда у окупираној Србији

Пропаганда Недићеве владе током Другог светског рата у Србији под немачком окупацијом односи се на пропагандне активности Владе народног спаса генерала Милана Недића у циљу остваривања утицаја на јавно мњење у циљу добијања подршке за спровођење своје политике пријатељских односа са немачким окупационим снагама у земљи. Иако је квислиншка пропаганда стално причала о новом времену, новој Европи и новом Србину, она је била изузетно патријархална.

Списак министара народне привреде Србије

На овој страни налази се списак министара народне привреде Србије.

Списак министара правде Србије

На овој страни налази се списак министара правде одн. министара правосуђа Србије.

Списак осуђених за Други светски рат у Југославији

За колону страна је наведена припадност или повезаност са окупаторском државом, марионетским режимом, квислиншком формацијом, односно југословенском владом.

Херцеговачки пашалук

Херцеговачки пашалук (ејалет) је био османска провинција од 1833. до 1851. године. Задња престоница му је био Мостар.

Централна Србија

Централна Србија (средишња Србија, територија Републике Србије ван територије аутономних покрајина или ужа Србија) је колоквијални назив за део територије Републике Србије који се налазио изван територије аутономних покрајина: Војводине и Косова и Метохије. Назив је био у званичној употреби од 1945. (време постојања Социјалистичке Федеративне Републике Југославије) до 2009—2010. године, када је подручје Централне Србије подељено на три нова статистичка региона: Београд, Шумадију и западну Србију и Јужну и источну Србију.

Учесници
1941.
1942.
1943.
1944.
1945.
Злочини
Повезано
Устаничка Србија
(1805—1813)
Кнежевина Србија
(1834—1882)
Министарски савет Краљевине Србије
(1882—1918)
Други светски рат
(1941—1945)
Влада СР Србије
(1945—1991)
Влада Републике Србије
(од 1991)

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.