Вићентије Јовановић

Вићентије Јовановић (Сентандреја, 1689Београд, 6. јун 1737) је био митрополит београдско-карловачки у периоду од 1731. до 1737. године.[1]

Вићентије Јовановић
Vikentije Jovanović
Вићентије Јовановић,
митрополит београдско-карловачки
Датум рођења1689.
Место рођењаСентандреја
Хабзбуршка монархија
Датум смрти6. јун 1737. (47/48 год.)
Место смртиБеоград
Хабзбуршка монархија
Митрополит београдско-карловачки
Године17311737.
ПретходникМојсије Петровић
НаследникАрсеније IV Јовановић Шакабента

Биографија

Рођен је 1689. године у Сентандреји, од родитеља Јована и Витоке[2] (Ане?). Имао је четири брата: Јосифа, Михајла, Аврама и Јакова, којима је Вићентије помогао тако да су постали трговци и постмајстери (арендатори поштари).[3] Замонашен је у манастиру Раковцу.[4] Изабран је затим (пре 1721) за егзарха митрополијиског и народног пуномоћника.[5] Са митрополитом Мојсејем становао је у Београду, а задржан је за њих и двор у Карловцима.

Одиграо је значајну улогу у сједињењу Карловачке и Београдске митрополије на црквено-народном сабору 1726. године. По завршетку овог сабора изабран је за епископа арадског, јенопољског и великовардарског. У својој епархији је радио веома много, нарочито у периоду када је претила опасност од уније, тада је често путовао по епархији и утврђивао верни народ у православљу. Приликом једног таквог обиласка епархије пуцали су на њега.

На Сабору 22. марта 1731. године[6] једногласно је изабран за архиепископа и митрополита српског народа у Аустроугарској. У почетку, његов главни противкандидат био је темишварски епископ Никола (Димитријевић). Фрушкогорски монаси нису били за епископа Николу, а ни патријарх Арсеније IV, који је требало да изда потврдну грамату. Патријарх Арсеније IV је „утицао да буде изабран Вићентије, као епископски и народни кандидат, насупрот Николи Димитријевићу, који је био кандидат аустријског двора".

Митрополит Вићентије је, у сарадњи са епископима, издао 1. новембра 1733. године Монашка правила. И за мирско свештенство је такође прописао правила.

Подигао је 1734. године у Северину у Хрватској православно владичанство, у чију је столицу увео Симеона Филиповића. Било је то сада Хрватско-вараждинско-северинско-марчанско владичанство.[7] Он је у ствари обновио 1731. године укинуто сигет-мохачко владичанство. Егзарх митроплојилски Симеон је устоличен 1735. године и добро се носио са непријатељима православља (унијатима), али је и постадао, дочекао смрт у затвору.

Иако није био довољно образован, митрополит је волео и подизао српске школе. Основао је тако "латинске школе" у Београду, Сремским Карловцима, Осијеку и Даљу. За професоре ових школа довео је 1733. године из Русије кијевске "магистре" Емануила Козачинског, Јована Минацког и Николу Николајевића.

Митрополит је имао додира са војском, тако што је под туђим наговором основао један свој коњички пук, који се јуначки борио у Италији. Са одобрењем цара Илирско-хусарски пук је основан крајем 1734. године; а званично уговором од 30. маја 1735. године. Од почетка он је његов поседник (протектор) са чином пуковника, који има права да поставља ниже официре. Пук је издржаван прилозима народа, па је временом створен велики дуг, назван "митрополијски". Године 1736. одступио је и дао свој Илирско-хусарски пук кнезу Кантакузену.[8] Пук је престао да постоји већ 1740. године.

Вићентије је био у великом непријатељству са бачким владиком Висарионом Павловићем. Спор је настао у вези са буном Пере Сегединца, када је Висарион чак био ухапшен, јер је уцењивао митрополита. Митрополит Вићентије умро је после дужег боловања у Београду, 6. јуна 1737. године, и сахрањен је у саборној цркви коју је почео градити. Године 1749. митрополит Павле Ненадовић је дао да се Јовановићеве кости пренесе у Срем, где су узидане у зид олтарски цркве манастира Раковца.

Референце

  1. ^ Вуковић 1996, стр. 70-73.
  2. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 1907.
  3. ^ "Гласник Историјског друштва у Новом Саду", Нови Сад 1937.
  4. ^ Павле Софрић: "Моменти из прошлости садашњости вароши Сентандреје", Панчево-Сентандреја 2005.
  5. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 31. јануар 1904.
  6. ^ "Пештанско-будимски скоротеча", Будим 1842. године
  7. ^ "Српски сион", Сремски Карловци 28. фебруар 1905.
  8. ^ "Пештанско-будимски скоротеча", Будим 1842. године

Литература

Спољашње везе

Претходник:
Софроније Раваничанин
епископ арадски
17261731.

Наследник:
Исаија Антоновић
Претходник:
Мојсије Петровић
митрополит београдско-карловачки
17311737.
Наследник:
Арсеније IV Јовановић Шакабента
Јован Ђорђевић (митрополит)

Јован Ђорђевић (или Георгијевић) (Сремски Карловци — Сремски Карловци, 23. мај 1773) је био српски православни митрополит карловачки од 1769. до 1773. године.

Арадска епархија

Арадска епархија је бивша српска, а садашња румунска епархија, која је до 1865. године потпадала под Карловачку митрополију, а након тога је прешла под надлежност Сибињске митрополије и данас се налази у саставу Румунске православне цркве.

Арадска епархија је имала надлежност на подручју северно од Мориша и у Кришани, односно Покришју, као настављач традиције Јенопољске епархије из времена пре доласка Турака. Обновљена је као Јенопољско-арадска епархија после Велике сеобе 1690. године, и до 1864, налазила се у саставу Карловачке митрополије. После раздвајања српског и румунског дела територије, нашла у саставу Сибињске митрополије.

Арсеније IV Јовановић Шакабента

Арсеније IV Јовановић Шакабента (1698, Пећ — 18. јануар 1748, Сремски Карловци) је био архиепископ пећки и патријарх српски од 1725. до 1737. године, а потом поглавар Карловачке митрополије од 1737. до 1748. године.Арсеније је родом из Бањана из села Шаке код Реновца, по чему су и добили презиме Шакабенте. Замонашио се као младић и врло рано постао рашки митрополит. Патријарх Мојсије га је за живота одредио за свог наследника, па је Арсеније постао патријарх 1725. године.

Арсенија IV је, попут Арсенија III Чарнојевића, активно радио на ослобођењу Србије и српског народа од Турака, па се придружио аустријској војсци када је 1735. године избио нови аустро-турски рат. Са њим су се многи Срби и арбанашки Клименти ставили на страну Аустрије. Турци су га хтели живог "сажећи" (спалити) па је морао да се склони у Аустрију. Али, убрзо затим Аустрија доживљава пораз и Арсеније IV предводи другу велику сеобу Срба на север, у Угарску.

Након смрти карловачког митрополита Викентија, патријарх Арсеније IV постао је и администратор Карловачке митрополије. Царица Марија Терезија потврдила је 1741. године патријаршијско достојанство Арсенију IV и поставила га за духовног поглавара над целим српским свештенством и народом.

Арсеније IV је, на месту старе и скромне митрополијске резиденције у Карловцима, подигао нови двор (касније је изгорео у пожару - 1788) и семинар и капелу светог Трифуна, која је постојала све до подизања карловачке Саборне цркве.

Током живота у Аустрији, Арсенија IV није одржавао везе са патријархом Јоаникијем III кога су поставили Турци, али се бринуо о манастирима и црквама у Србији.

Патријарх Арсеније IV умро је јануара 1748. године у Карловцима. Сахрањен је у манастиру Крушедол.

Београдско-карловачка митрополија

Београдско-карловачка митрополија је била српска црквена област у Хабзбуршкој монархији између 1726. и 1739. године.

Вићентије Јовановић Видак

Вићентије Јовановић Видак (Сремски Карловци, 10. март 1730 — Даљ, 18. фебруар 1780) је био српски православни митрополит карловачки од 1774. до 1780. године.

Вићентије Поповић

Вићентије Поповић (Хаџи-Лавић или Хаџилавић) (Јањево — Сремски Карловци, 23. октобар 1725) је био српски православни митрополит карловачки од 1713. до 1725. године.

Други илирски регуламент

Други илирски регуламент (лат. Regulamentum Illyricae Nationis) је била збирка прописа, уредби и наредби које су се односиле на Србе у Хабзбуршкој монархији. Донет је као замена "Првом илирском Регуламенту" којим српски народ и високо свештенство нису били задовољни. Регуламент је донет 3. јануара 1777. године. Разлике су се тицале прихода и имовине црквених лица, оснивања школа, сахрана и др.

Емануел Козачински

Eмануел (Михаил) Козачински (укр. Мануїл (Михаїл) Козачи́нський; Јампиљ, Украјина, 1699 — Слуцк, данас Минска област, Белорусија, 15. август 1755) је био украјински педагог, писац и позоришни радник.

Епархија пакрачко-славонска

Епархија пакрачко-славонска (раније Епархија пакрачка и Епархија славонска) епархија је Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Јован (Ћулибрк), а сједиште епархије се налази у Пакрацу гдје је и Саборна црква.

Епархија темишварска

Епархија темишварска је епархија Српске православне цркве са седиштем у Темишвару, где налази и саборна црква епархије. Темишварска епархија је основна верска установа за Србе у Румунији.

Архијереј администратор је епископ Лукијан (Пантелић), а архијерејски заменик је протојереј ставрофор Маринко Марков.

Кеча

Кеча (рум. Checea) је село и једино насеље унутар истоимене општине Кеча, која припада округу Тимиш у Републици Румунији. Насеље је значајно по присутној српској националној мањини у Румунији.

Лукаревац

Лукаревац (рум. Lucareţ) је село у општини Брестовац, која припада округу Тимиш у Републици Румунији. Насеље је значајно по присутној српској националној мањини у Румунији.

Максим Суворов

Максим Суворов je директор штампарије руске синоде. Студирао је на Московској словенско-грчко-латинској академији.

У августу 1725. године послан је у Воjводину на захтев Митрополит Карловачки Мојсије Петровић да подучава локално становништво на латинском и словенском језику.

Митрополит Вићентије Јовановић га је ухапсио 1736. године по оптужбама за "шпијунажу у корист руског царства и тајну преписку". Убрзо након тога, вратио се у Русију и именован за директора московске синодске штампарије, умирући у априлу 1770. и сахрањен у Москви.

Максим Суворов поставио је темеље рускословенског и словеносрпског језика са руске ћирилице, које је буквално замијенило илирски језик из 17. стољећа, углавном повезано с католичком пропагандом у бугарским земљама.

Митрополит Вићентије

Митрополит Вићентије или Викентије може бити:

Митрополит Вићентије (Поповић), српски православни митрополит карловачки (1713-1725)

Митрополит Вићентије (Јовановић), српски православни митрополит београдско-карловачки (1731-1737)

Митрополит Вићентије (Стефановић), српски православни митрополит београдски (1753-1758), а потом српски патријарх (1758)

Митрополит Вићентије (Јовановић Видак), српски православни митрополит карловачки (1774-1780)

Митрополит Вићентије (Крџић), српски православни митрополит скопски (1905-1915)

Мојсије Петровић

Мојсије (Петровић; Београд, 1677 — Београд, 27. јул 1730) је био митрополит београдски и карловачки и, стога, један од важних архијереја Српске православне цркве.

Мојсије Путник

Мојисије Путник (Нови Сад, 25. март 1728 — Беч, 28. јун 1790) је био српски православни митрополит карловачки од 1781. до 1790. године.

Мојсије Рајовић

Мојсије I Рајовић или Рајић је био архиепископ пећки и патријарх српски од 1712 до 1725. године.

Сремски Карловци

Сремски Карловци су градско насеље у општини Сремски Карловци, у Јужнобачком округу, али припадају географској регији Срем, чији назив стоји и у имену насеља. Сремски Карловци се налазе на десној обали реке Дунав, 12 km од Новог Сада и 9 km од Петроварадина на старом путу према Београду. Према попису из 2011. у насељу је живело 8.750 становника.

Сремски Карловци су једино насеље у општини Сремски Карловци. Овде пролази железничка пруга и налазе се Железничка станица Сремски Карловци и Железничка станица Карловачки виногради.

Према попису из 2011, у месту живи 8.750 становника (77% чине Срби).

Архиепископи
Патријарси
Поглавари
Српске
православне
цркве
у Хабзбуршкој
монархији
Београдски
митрополити
Цетињски
митрополити

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.