Више образовање

Више образовање (које се назива постсредњим образовањем, трећим нивоом или терцијарним образовањем) је опциони финални ступањ формалног образовања коме се приступа након завршетка средњег образовања. Најчешће се остварује на универзитетима, академијама, колеџима, семеништима, конзерваторијумима, и технолошким институтима, мада је више образовање исто тако доступно путем појединих институција на нивоу специјализованих колеџа, укључујући струковне школе, трговинске школе, и друге професионалне колеџе који додељују академске титуле или професионалне сертификације. Високо образовање без стицања академске титуле се понекад назива даље образовање или континуирано образовање за разлику од вишег образовања. Право на приступ вишем образовању спомиње се у бројним међународним инструментима људских права. Међународни споразум о економским, социјалним и културним правима Уједињених нација из 1966. године декларише, у члану 13, да „више образовање треба да буде једнако доступно свима, на основу капацитета, путем свих прикладних средстава, а посебно путем прогресивног увођења бесплатног образовања”. У Европи, члан 2 Првог протокола Европске конвенције о људским правима, који је адаптиран 1950. године, обавезује све потписнике да гарантују право на образовање.

Образовање је процес промене личности у жељеном правцу личности, усвајању различитих садржаја у зависности од узраста и потребе јединке. Образовање има две основне функције: образовну и васпитну. Најзначајнија образовна институција је школа. Већина становништва није имала никаквог образовања до прве половине 19. века. У модерном друштву људи требају да савладају основне вештине као што су: читаље, писаље и рачунање да стекну основно знање о свом друштвеном, физичком и економском окружењу. У временима када је мало ученика напредовало даље од основног образовања или базног образовања, термин „више образовање” се често користио за означавање средњег образовања, што може да доведе до извесне забуне.[6] Одатле води порекло термин висока школа за разне школе за децу између узраста 14 и 18 година (Сједињене Државе), или 11 и 18 година (УК и Аустралија).[7]

Више образовање обухвата наставни, истраживачки и примењени рад (нпр. у медицинским и стоматолошким школама), и активности социјалних услуга универзитета.[8] Унутар подручја подучавања, више образовање обухвата додипломски ниво, и изван тога постдипломско образовање (или посдипломски ниво). Каснији ниво образовања се обично назива постдипломским студијама. Поред вештина које су специфичне за одређени степен, потенцијални послодавци у било којој професији траже доказе о способностима критичког и аналитичког размишљања, вештини рада у тиму, информацијској писмености, етичком расуђивању, способности доношења одлука, течном говору и писању, способностима решавања проблема, и широком познавању либералних уметности и наука.[9]

Од Другог светског рата, развијене и многе земље у развоју повећале су учешће старосне групе која углавном похађа више образовање од елитне стопе са око 15 процената, до масе од 16 до 50 %.[10][11][12] У многим развијеним земљама, учешће у вишем образовању је наставило да се повећава ка универзалном или, како је то Троу касније назвао, отвореном приступу, где више од половине релевантне старосне групе учествује у вишем образовању.[13] Више образовање је важно за националне економије, као индустрија сама по себи, и као извор обученог и образованог особља за остатак економије. Високообразовани радници добију препознатљиво веће наднице и знатно је мање вероватно да ће постати незапослени, него мање образовани радници.[14][15] Међутим, прихватање толиког броја ученика са само просечном способношћу за више образовање неизбежно захтева смањење академских стандарда, што олакшава инфлација оцена.[16][17] Такође, понуда дипломаната у многим областима студија превазилази потражњу за њиховим вештинама, што погоршава стопу незапослености, подзапосленост, креденцијализам и образовну инфлацију.[18][19]

Var 132
Универзитет ал Карауин је основала Фатима ел-Фихри у Фезу у Мароку је глобално најстарији постојећи, непрекидно активни универзитет и прва институција на свету која је додељивала дипломе вишег образовања према подацима Унеска и Гинисове књига рекорда.[1][2]
Bologna-vista02
Универзитет у Болоњи, лоциран у Болоњи у Италији, је најстарија институција вишег образовања у Западном свету.[3][4][5]
College Hall U Penn
Универзитет Пенсилваније је прва институција у Сједињеним Америчким Државама која је користила термин „универзитет” у свом имену.
KingsCollegeChapelWest
Универзитет у Кембриџу је институција високог образовања у Кембриџу, Уједињено Краљевство.
McGill University Arts Building2
Универзитет Макгил је институција високог образовања у Монтреалу у Квебеку, Канада и једна од два канадска члана Асоцијације америчких универзитета.
Tsinghua University - Grand auditorium
Џеверсонијска архитектура Универзитета Цинхуа, једне од институција високог образовања у Пекингу, Кина.
University of Tokyo - Gogetsusai 2010
Универзитет у Токију је институција високог образовања у Токију, Јапан.
Faculdade de Direito da USP 01
Универзитет у Сао Паулу је институција високог образовања у Сао Паулу, Бразил.
NOLA Experience (3853268761)
Студенти једног америчког универзитета са њиховим професором, крајње десно, 2009. године

Историја

Амерички систем вишег образовања је био под снажним утицајем Хумболтовог модела вишег образовања. Вилхелм фон Хумболтов образовни модел иде даље од стручне обуке. У писму пруском краљу, он је написао:

Непобитно постоје одређене врсте знања које морају бити опште природе и, што је још важније, одређена култивација ума и карактера које нико не може себи да дозволи да изостави. Људи очигледно не могу бити добре занатлије, трговци, војници или бизнисмени, уколико, без обзира на њихово занимање, нису добри, часни и - сходно својим околностима - добро информисане особе и грађани. Ако се ова основа полаже кроз школовање, стручне вештине се лако стичу касније, а особа је увек слободна да се креће од једног занимања до другог, као што се често дешава у животу.[20]

Филозоф Јулијан Нида-Римелин је критиковао неусклађеност између Хумболдтових идеала и савремене европске образовне политике, која уско схвата образовање као припрему за тржиште рада, и тврдио је да је неопходно да направи избор између Макинзија и Хумболта.[21]

Функционална теорија образовања

Функционална теорија образовања је најважнија теорија.Емил Диркем сматра да је функционална теорија образовања преставља мост између појединца и друштва. Школа је главно средство за изједначавање.

Види још

Референце

  1. ^ Oldest University
  2. ^ Verger, Jacques: "Patterns", in: Ridder-Symoens, Hilde de (ed.): A History of the University in Europe. Vol. I: Universities in the Middle Ages. Cambridge University Press.2003. ISBN 978-0-521-54113-8. стр. 35.–76 (35)
  3. ^ Top Universities World University Rankings Retrieved 2010-1-6
  4. ^ Our History - Università di Bologna
  5. ^ Gaston, Paul L. (2010). The Challenge of Bologna]. стр. 18. ISBN 978-1-57922-366-3.
  6. ^ For example, Higher Education: General and Technical, a 1933 National Union of Teachers pamphlet by Lord Eustace Percy, which is actually about secondary education and uses the two terms interchangeably.
  7. ^ HIGH SCHOOL | meaning in the Cambridge English Dictionary
  8. ^ Pucciarelli F., Kaplan Andreas M. (2016) Competition and Strategy in Higher Education: Managing Complexity and Uncertainty, Business Horizons, Volume 59
  9. ^ „Employers Judge Recent Graduates Ill-Prepared for Today’s Workplace, Endorse Broad and Project-Based Learning as Best Preparation for Career Opportunity and Long-Term Success” (Саопштење). Washington, DC: Association of American Colleges and Universities. 20. 1. 2015. Приступљено 11. 4. 2017.
  10. ^ Trow, Martin (1973) Problems in the transition from elite to mass higher education. Carnegie Commission on Higher Education, Berkeley, http://www.eric.ed.gov/ERICWebPortal/search/detailmini.jsp?_nfpb=true&_&ERICExtSearch_SearchValue_0=ED091983&ERICExtSearch_SearchType_0=no&accno=ED091983, accessed 1 August 2013
  11. ^ Brennan, John (2004) The social role of the contemporary university: contradictions, boundaries and change, in Center for Higher Education Research and Information (ed.)
  12. ^ Ten years on: changing education in a changing world . Buckingham: The Open University Press., https://www.open.ac.uk/cheri/documents/ten-years-on.pdf Архивирано на сајту Wayback Machine (мај 25, 2017) (на језику: енглески), accessed 9 February 2014
  13. ^ Trow, Martin (2007) [2005] Reflections on the transition from elite to mass to universal access: forms and phases of higher education in modern societies since WWII, Springer International Handbooks of Education volume 18, 2007, 243-280
  14. ^ „Risk-Based Student Loans”. 5. 9. 2011. SSRN 1941070Слободан приступ.
  15. ^ OECD, Education at a Glance (2011)
  16. ^ Cote, James; Allahar, Anton (2007), Ivory Tower Blues: A University System in Crisis, University of Toronto Press, стр. 256, ISBN 978-0802091819
  17. ^ Arum, Richard; Roska, Josipa (2011), Academically Adrift: Limited Learning on College Campuses, University of Chicago Press, стр. 272, ISBN 978-0226028569
  18. ^ Barshay, Jill (4. 8. 2014). „Reflections on the underemployment of college graduates”. Hechniger Report. Teachers College at Columbia University. Приступљено 30. 3. 2015.
  19. ^ Coates, Ken; Morrison, Bill (2016), Dream Factories: Why Universities Won't Solve the Youth Jobs Crisis, Toronto: Dundurn Press, стр. 232, ISBN 978-1459733770
  20. ^ Günther, Karl-Heinz (1988). „Profiles of educators: Wilhelm von Humboldt (1767–1835)”. Prospects. 18: 127—136. doi:10.1007/BF02192965.
  21. ^ Nida-Rümelin, Julian (29. 10. 2009). „Bologna-Prozess: Die Chance zum Kompromiss ist da”. Die Zeit (на језику: German). Приступљено 29. 11. 2015.

Литература

  • Bakvis, Herman and David M. Cameron (2000), "Post-secondary education and the SUFA". IRPP.
  • Commission Reports: A National Dialogue: The Secretary of Education's Commission on the Future of Higher Education, United States Department of Education, 2006. [1]
  • Davies, Antony and Thomas W. Cline (2005). The ROI on the MBA, BizEd.
  • Douglass, John A. and Todd Greenspan, eds. "The History of the California Master Plan for Higher Education."
  • El-Khawas, E. (1996). Campus trends. Washington, DC.: American Council on Education.
  • Ewell, P.T. (1999). Assessment of higher education and quality: Promise and politics. In S.J. Messick (Ed.), Assessment in higher education: Issues of access, quality, student development, and public policy. Mahwah, NJ: Erlbaum.
  • Finn, C. E. (1988, Jul.-Aug.). Judgment time for higher education: In the court of public opinion. Change, 20(4), 34-39.
  • Forest, James and Kinser, Kevin. (2002). Higher Education in the United States: An Encyclopedia. Santa Barbara: ABC-CLIO.
  • Green, Madeleine, F., ed. 1988. Leaders for a New Era: Strategies for Higher Education. New York: Macmillan.
  • Miller, Patrick L. Choosing a College. Madison, Wis.: Inter-Varsity Christian Fellowship. p. 43. Briefly considers the criteria by which a student might select a college or university for study. 1979. ISBN 978-0-87784-172-2.
  • Roszak, Theodore, ed. (1968). The Dissenting Academy. New York: Pantheon Books. x, 304 p.
  • Snyder, Benson R. (1970). The Hidden Curriculum. Cambridge, MA: MIT Press.
  • Spellings, Margaret, "A Test of Leadership: Charting the Future of U.S. Higher Education", A Report of the Commission Appointed by Secretary of Education Margaret Spellings, September 2006. (highlights of report)
  • Veblen, Thorstein (1918). The Higher Learning in America: A Memorandum on the Conduct of Universities by Businessmen. New York: Huebsch

Спољашње веве

Аустријско царство

Аустријско царство успостављено је 1804. као реакција на стварање Првог француског царства под Наполеоном I. Први цар Аустрије био је Франц II, који је у то време носио и титулу цара Светог римског царства (абдицирао ју је након Наполеонове реорганизације Немачке 1806). У процесу задржавања царске титуле, он је подигао статус Аустрије из надвојводства у царство.

1866. Аустрија је ушла у рат са Италијом и Пруском. Рат са Италијом свршен је победом Аустрије, али је Аустрија била поражена y рату са Пруском. Последица тога била је да је Аустрија изгубила венецијанску област, и иступила из Немачког савеза.

Након неуспелих покушаја реформе устава, Аустријско царство претворено је у Аустроугарску 1867. под Францом Јозефом I. Тај потез дао је једнак статус и мађарским територијама.

Билбао

Билбао (баск. Bilbo, шп. Bilbao) је један од најважнијих индустријских и туристичких градова Шпаније. Главни је, а уједно и највећи, град Аутономне заједнице Баскије и индустријско средиште са рафинеријама и развијеном хемијском индустријом. Према попису из 2012. године, имао је 351 629 становника што га чини најнасељенијим градом Аутономне заједнице Баскије, и десетим по величини у Шпанији.

Не само да је једна од најважнијих шпанских лука, него и једно од најзначајнијих културних средишта на Пиринејском полуострву, захваљујући својој савременој архитектури. Налази се на подручју богатим гвозденим рудама.

Лука Билбао једна је од најважнијих у земљи. Метрополско подручје Билбаа укључује и Велики Билбао, чинећи га петим урбаним подручјем у Шпанији са 869 842 становника.

Основао га је Дијего Лопез де Аро, глава моћне породице Аро. Од тада, Билбао је био комерцијални центар који је имао велики значај у Зеленој Шпанији, углавном захваљујући лукама, односно гвожђу, који је извожен из Баскијског каменолома. Током 19. и почетком 20. века, Билбао је доживео тешку индустријализацију која га је учинила центром индустрије, после Барселоне.

Данас је Билбао енергични град чији је економски и друштвени ревитализујући процес, који је почео оснивањем легендарног музеја Гугенхајма, у току. Процес је настављен инфраструктурним инвестицијама као што су аеродром, трамвајска линија, Алхондига и пројекат који је тренутно у фази обнављања, Водени фронт и Соросауре.

Данска

Данска (дан. Danmark), званично Краљевина Данска (дан. Kongeriget Danmark) је држава у северној Европи и најмања држава Скандинавије. Део је Европске уније. Главни град је Копенхаген.

Данска излази на Балтичко и Северно море, и састоји се од полуострва Јиланд (дански: Jylland) и острва: Фин (Fyn), Селанд (Sjælland), Борнхолм и још пуно мањих острваца, које се често називају Данским Архипелагом. Данска се налази северно од Немачке, југозападно од Шведске и јужно од Норвешке. Гренланд и Фарска Острва су такође територије Краљевине Данске, свака са сувереном влашћу.

Дени Дидро

Дени Дидро (франц. Denis Diderot; Лангре, 5. октобар 1713 — Париз, 31. јул 1784) је био француски писац и филозоф, истакнута личност доба просветитељства и главни уредник широм света познате Енциклопедије.

Век Просвећености је уобичајен назив за доба у коме је живео и стварао Дидро и његови истомишљеници управо због великог доприноса теоријској изградњи темеља новог буржоаског поретка. Борба коју је он водио за победу својих идеала се одвијала против феудалног апсолутизма и религиозног конзервативизма, а средства која је он употребљавао су скупљање свих идеја нове француске филозофске мисли. Био је неуморан сакупљач и бриткоумни пропагатор у бурним временима предреволуционарне краљевске Француске. Настајући буржоаски сталеж у њему је имао свог идеолога и идејног вођу. Сем тога, Дидро је био изузетан организатор, упоран и вредан, што је био узрок тако плодном стваралаштву, те издавању (у сарадњи са д'Аламбером) свих томова Енциклопедије. Волтер га је, према томе, и назвао „пантофил“ (свељубац).

Естетика

Естетика је теорија о умјетничком и лијепом; традиционално грана филозофије, сада припада цјелини коју чине филозофија, психологија и социологија умјетности. Као комплекс поменутог, естетика није више ограничена само на дефинисање лијепог у умјетности, него такође покушај да се одреде извори наклоности према умјетности и односи умјетности према другим подручјима културе (науци и технологији, медијима, привреди, моралу, филозофији и религији).

Као грана филозофије, естетика се бави посебним обликом људског стваралаштва — умјетношћу. Естетика испитује лијепо и вриједно у умјетности, суштину умјетничког стварања и доживљаја умјетничког дјела. Естетика заједно са етиком спада у заједничку област филозофије која се назива аксиологија или теорија вриједности.

Као независна филозофска дисциплина естетика се издвојила у 18. вијеку. Појам естетика потиче од грчке речи αισθητική, што значи „онај који примјећује“, „осјетљив“. Код Имануела Канта, естетика значи „науку која посматра услове осјећајне перцепције“.

У филозофији, естетика се дефинише као студија лијепог и укуса. Међутим, прецизније дефинисње њеног субјекта није уопште лако. Умјесто тога, може се рећи да је њено самодефинисање највиши задатак модерне естетике. У естетици се налазимо на једној занимљивој територији и пред једним узнемирујућим искуством. Естетика је царство лијепог, ружног, узвишеног и елегантног; али такође и царство укуса, критике и лијепих умјетности. Вјерује се да у овим феноменима оперишу заједнички принципи као и да су они покретачи заједничких интересовања. У случају да је ова импресија погрешна, онда се морају одбацити идеје као што су лијепо и укус, пошто тада једино имају периферни филозофски интерес. Ипак, уколико је ова импресија исправна и филозофија је у стању да је потврди, онда је могуће поставити основе филозофије естетике.

Запорошка област

Запорошка област (укр. Запорізька область), позната и по називу Запорожја (укр. Запоріжжя), област је на југу Украјине. Административни центар области је град Запорожје. Ова област је један од индустријских и пољопривредних центара Украјине.

Канада

Канада (енгл. Canada, франц. Canada) федерална је парламентарна уставна монархија на северном делу Сјеверне Америке. То је заједница десет покрајина и три територије које се протежу од Атлантског до Тихог океана и на северу према Северном леденом океану, покривајући око 9,98 милиона km², што Канаду чини другом највећом земљом на свету по укупној површини и другом земљом по површини копна. На југу Канада се граничи са САД, а њихова граница је најдужа граница две државе на свету.

Већи део земље има хладу или јако хладну зимску климу, али су јужна подручја топла током лета. Канада је ретко насељена земља, највећим делом копнене територије преовлађују шуме и тундре, као и Стеновите планине. Земља је високо урбанизована, 82% од преко 35 милиона становника живи у већим или средњим градовима, од којих се многи налазе у близини јужне границе. Главни град државе је Отава, а највеће метрополитске области су Торонто, Монтреал и Ванкувер.

Територију данашње Канаде су, пре европске колонијације, већ неколико хиљада година насељавали бројни аутохтони народи. Почевши од краја 16. века, успостављане су британске и француске колоније, а прва је била колонија Канада коју је Француска успоставила 1533. године. Као последица разних оружаних сукоба, Британска Сјеверна Америка је стицала и губила територије, све до краја 18. века када је контролисала већину онога што је данас Канада. Дана 1. јула 1867. године, колоније тадашње Канаде, Њу Брансвик и Нова Шкотска су се ујединиле како би формирале полуаутономни федерални Доминион под именом Канада. Након овога уследило је окупљање нових покрајина и територија у састав Доминиона, да би данас тај број износио: десет покрајина и три територије, које чине савремену Канаду. Године 1931, Канада је постигла скоро потпуну независност Вестминстерским статутом 1931, изузев моћи измене свог устава. Са Актом о Канади из 1982. године, Канада је преузела и то овлашћење (као закључак Партијације).

Краљица Елизабета II је шеф државе. Држава је службено двојезична на федералном нивоу. Једна је од етнички најразноврснијих и мултикултуралних земаља, што је последица велике имиграције из многих других делова света. Њена напредна привреда је десета по величини на свету, ослањајући се углавном на своје богате природне ресурсе и добро развијене међународне трговинске мреже. Дуга и сложена веза Канаде са Сједињеним Америчким Државама, значајно је утицала на њену привреду и културу.

Канада је развијена земља и налази се на петнаестом месту по највишем номиналном приходу по глави становника на светском нивоу, као и десето место на Индексу хуманог развоја. Налази се у самом врху према међународним мерењима транспарентности власти, грађанских слобода, квалитета живота, економске слободе и образовања. Канада је крунска земља Комонвелта нација. Чланица је Франкофоније, као и неколико главних међународних и међувладиних институција или групација, укључујући Организацију уједињених нација, НАТО, Групе 7 (бивше Г8), Групе 10, Групе 20, Северноамеричког споразума о слободној трговини и форума Азијско-пацифичке економске сарадње.

Канџи

Канџи (漢字 – kanji: „знаци из Хан Кине”) јесу кинески словни знаци у јапанском језику. Канџи је један од четири писма која се користе у савременом јапанском (остали су хирагана, катакана и ромаџи).

Кејптаун

Кејптаун (афр. Kaapstad, енгл. Cape Town, кос. iKapa) је трећи главни град у Јужноафричкој Републици (друга два су Преторија и Блумфонтејн), као и главни град покрајине Западни Кејп. После Јоханезбурга и Дурбана, Кејптаун је трећи највећи град земље.

Кејптаун је главни град државе (седиште јужноафричког парламента). Као седиште државног парламента, такође је и седиште законодавне власти, те се поред Преторије сматра једним од два главна града. Он је део шире истоимене метрополитанске општине. Град је познат по својој луци, по свом природном положају у ботаничкој регији Кејп, као и по врло уочљивим природним обилежјима попут Стоне планине и Кејп Појнта. Према подацима из 2014. он је 10. најмногољуднији град у Африци и дом за око 64 % становништва регије Вестерн Кејп. Такође је један од градова света који се може похвалити мултикултурним животом, а истовремено представља и једно од основних одредишта за усељенике и азиланте у Јужноафричку Републику. Кејптаун је добио и титулу светске престонице дизајна 2014. године који му је доделило Међународно веће друштава индустријског дизајна. Кејптаун је проглашен најбољим местом да се посети на свету 2014. године од стране Њујорк тајмса и The Daily Telegraph.Смештен на обали Стоног залива. Кејптаун је најпре изградила Холандска источноиндијска компанија као опскрбну станицу за холандске бродове који су пловили према источној Африци, Индији и Далеком истоку. Доласком Јан ван Рибека 6. априла 1652. основано је прво стално европско насеље у данашњој Јужноафричкој Републици. Кејптаун је врло брзо прерастао своју првобитну намену као прва европска тврђава „Добре наде”, поставши економско и културно средиште колоније Кејп. Све до почетка златне грознице Вајтвотерсранд и развоја Јоханесбурга, Кејптаун је био највећи град у Јужној Африци.

Комсомољск на Амуру

Комсомољск на Амуру (рус. Комсомо́льск-на-Аму́ре, кин. Gongqing Cheng) град је у Русији у Хабаровском крају и административни центар Комсомољског региона. Комсомољск на Амуру се налази на левој обали реке Амур и важно је пристаниште на тој реци. Удаљен је 360 километара од града Хабаровска. Према попису становништва из 2010. у граду је живело 263.906 становника.

Костромска област

Костромска област (рус. Костромская область) је конститутивни субјект Руске Федерације са статусом области на простору Централног федералног округа у европском делу Русије.

Административни центар области је град Кострома.

Мирослав Крлежа

Мирослав Крлежа (Загреб, 7. јул 1893 — Загреб, 29. децембар 1981) је био хрватски и југословенски књижевник и енциклопедиста.

Никола Живковић (Хаџи-Неимар)

Никола Живковић (Хаџи-Неимар) (Воден (Едеса), Грчка 1792. - Београд, 1870) био је први архитекта у обновљеној Србији кнеза Милоша Обреновића. Није познато да ли је имао више образовање. Изградио је многе државне зграде по налогу кнеза Милоша. После изгнанства кнеза Милоша 1839. године и Живковић напушта Србију. За време друге владе кнеза Милоша (1858 — 1860), враћа се у Србију и постаје „надзиратељ правителствених грађевина“ у Главној управи грађевина у Београду. На тој функцији остаје до смрти 1870. године.

Образовање

Образовање или едукација (лат. educatus, educate, educere — изнети; ducere — водити) јест процес промене личности у жељеном правцу усвајањем различитих садржаја у зависности од узраста и потреба јединке. Образовање укључује и васпитне, поред образовних садржаја. Најзначајнија образовна институција образовно-васпитног карактера је школа. Развојем система комуникације образовање постаје глобални процес који је тешко усмеравати само у жељеном правцу одређене социјалне заједнице.Образовање је процес у коме друштво преноси акумулирано знање, вештине и вредности, с генерације, на генерацију. Израз школа је грчка реч. Буквално би значила доколица, рекреација. У старим друштвима школовање је било доступно само малом броју људи, онима који су имали новца или времена. Верски великодостојници, често су биле једине писмене групе људи, који су знање користили за читање и тумачење религијских текстова. За већину, одрастање је значило учење на примерима старијих. Било је уобичајено да деца веома рано почну помагати у домаћим пословима, у раду на пољима и у занатском раду. Читање није било потребно, а ни корисно. Још један разлог не читања је био то што су се сви текстови умножавали ручно, што је било дуготрајно и тешко.

Штампање као проналазак ушло је у Европу из Кине. Проналаском штампарске машине 1454. године олакшано је умножавање текстова. То је довело до вишег нивоа писмености.

Образовање у својој модерној форми, што подразумева наставу у посебно изграђеним зградама, почео је да се развија постепено. И поред тога до пре 150 година децу имућних подучавали су приватни учитељи. Већина становништва није имала никаквог образовања до првих деценија 19. века када се у Европи и САД почео да уводи систем основних школа. Процес индустријализације и ширење градова изазвали су потребу за специјалним образовањем. Људи данас раде у многим професијама и користе разна стручна знања, тако да више није могуће преношење знања са родитеља на децу. Све више долази до изражаја апстрактно учење појединих дисциплина, а не као раније практично преношење неких специфичних вештина. Већ дуже време, пре свега у развијеним западним земљама, присутно је образовање код куће (енгл. Homeschooling), као алтернатива формалном школовању.

У модерном друштву људи треба да савладају основне вештине као што су: читање, писање и рачунање и стекну опште знање о свом физичком, друштвеном и економском окружењу. У исто време је важно да знају како да уче, да би били у стању овладати новим и технички веома сложеним облицима информација. Модерни образовни систем почео се обликовати на западу почетком 19. века, иако су власти Уједињеног Краљевства, за разлику од других земаља, оклевале да прихвате један интегрисани систем на националном нивоу (обавезно школовање је уведено 1870. године). Код њих је развијен и систем приватних школа у коме се настава плаћа, нарочито на нивоима вишим од основног. У вези са тим и данас се води оштра дебата о систему школства где постоји и школство под окриљем верских заједница. Школство у САД полази од праксе дисциплиновања деце, у чему је у 17. веку велику улогу играло уверење да деца морају слушати родитеље без поговора, што је као начело било уведено и у прописе првих америчких колонија. Према једној одредби из 1642. године претило се оштрим казнама родитељима и старатељима који занемаре обучавање и рад своје деце. Пошто ово није било делотворно, пуританске власти су 1647. године наредиле да саме организују школовање. Требало је преко 200 година да се образовање уведе као свеобухватни систем за бројно плурално становништво САД. Посебан је проблем разнородност досељеника које је требало кроз образовање језички унифицирати, а донекле и културно англицизирати. У школама су испољавани и амерички идеали једнаких могућности за свакога, што је довело до развоја школства и до масовног ширења образовања знатно раније него у другим земљама. Заједно са тим идеалом о једнакости и друге америчке вриједности и схватања наставиле су до данас да се више или мање експлицитно предају у школама.

Општина Уб

Општина Уб простире се на 456,7 km2 северозападно од Шумадије, 55 km од Београда. Обухвата долине двеју река Тамнаве и Уба, као и ниске и благо брежуљкасте терене. У општини према попису из 2011. живи око 29.101 становник у 37 села. Центар општине је град Уб са око 6.000 становника.

Пелагија Белоусова

Пелагија Денисова Белоусова (рус. Пелагея Денисовна Белоусова; Омск 1904 — Москва, 12. април 1968), прва супруга Јосипа Броза Тита.

Сингапур

Сингапур, или званично Република Сингапур (малајс. Republik Singapura, кин. 新加坡, енгл. Republic of Singapore, там. சிங்கப்பூர் குடியரசு), острвска је град-држава у југоисточној Азији на југу Малајског полуострва, на врху Малакејског полуострва. Налази се на 137 km северно од екватора, јужно од малежанске државе Џохор и северно од Индонезије. Са својих 710 km², то је једна од неколико преосталих градова–држава на свету и најмања држава у Југоисточној Азији. Такође га ради његовог стратешки важног положаја зову „Азијски Гибралтар”, а Синга пура значи „лављи град”.

Британска источноиндијска компанија је основала трговачку постају на острву 1819. године. Главно насеље до тог момента је било малајско рибарско село на ушћу Сингапурске реке. Неколико стотина урођеника из племена Оранг Лаут су такође живели и дуж обале река и на мањим острвима. Британци су користили Сингапур као стратешку постају дуж пута зачина. Он је постао један од најважнијих комерцијалних и војних центара Британске Империје. Када су га окупирали Јапанци током Другог светског рата, Винстон Черчил је то назвао „највећим поразом Британије”. Сингапур се вратио под британску управу 1945. године. 1963. ујединио се са Малајском Федерацијом, Сабахом и Сараваком да би формирао Малезију. Мање од две године касније, влада на челу са Ли Гуангјаом прогласила је независност, одвојио се од Федерације и постао независна република 9. августа 1965. године. Сингапур је постао члан Уједињених нација 21. септембра исте године.

Стојан Велетић

Стојан Велетић (Влахоље, општина Калиновик, 17. мај 1951) пензионисани је генерал-мајор Војске Републике Српске.

Швајцарска гарда

Епископска Швајцарска гарда или Ватиканска гарда (нем. Schweizergarde, итал. Guardia Svizzera Pontificia, лат. Pontificia Cohors Helvetica или Cohors Pedestris Helvetiorum a Sacra Custodia Pontificis) је најмалобројнија и једна од најстаријих војски у свету и у папиној је служби.На идеју о заштити Свете столице дошао је папа Јулије II (1503—1513). То је било време када је велики број војника најамника живео од ратовања, па се често догађало да се плаћеници предомисле и пређу на страну другог господара. Швајцарски војници су били на добром гласу због храбрости и оданости владару који их узме у службу. Папа Јулије II 21. јануара 1506. званично установљава Ватиканску гарду у чије је редове примио само војнике из Швајцарске.Њу од оснивања чине 4 официра, 23 подофицира, 80 војника, 2 добошара и један капелан (војни свештеник), и тај број се одржао до данас. Због хелебарде (копља које испод металног врха има секиру с једне, а наоштрену куку с друге стране) зову их још и хелебардаши.

Да би неко ступио у гардијску службу први услов је да је држављанин Швајцарске,

затим не сме бити млађи од 19 ни старији од 30 година, нити нижи од 174cm, мора бити неожењен и католичке вере. Такође мора да поседује диплому средње школе или више образовање. Они потписују уговор на две године уз могућност да га обнове, али се то догађа ретко, па после две године 70% њих напушта службу. Полажу заклетву 6. маја као подсећање на дан опсаде Рима 1527. године када је погинуло 147 гардиста. Обавезују се да ће верно и са поштовањем чувати папу и његове наследнике. 2009. године Швајцарски командант Данијел Анриг, наговестио је да би гарда могла да регрутује и жене једнога дана.Њихова пругаста униформа плаво-жуто-црвене боје састоји се из 154 дела и ручно се шије. Погрешно се верује да ју је осмислио Микеланђело, ту униформу осмислио је Жил Репон. Обични војници на шлему носе перје црвене боје, црно је на шлемовима добошара, бела означава подофицире, а љубичаста официре. Перје се набавља у Јужној Африци, а обнавља се сваке три године, а боји га и обликује мајстор из Фиренце.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.