Висок

Висок је део Старе планине и представља предео који лежи између главног гребена Старе планине и Видлича, тј. јужни део западног крила Старе планине. Удаљен је 35 km од Пирота, и око 380 km од Београда.

Polozaj u odnosu na Beograd
Положај Висока у односу на Београд

Климатске карактеристике

Висок има умерено – континенталну субпланинско – планинску климу, хладнију и влажнију идући од нижих према вишим деловима. Најхладнији месец је јануар, а најтоплији јул. Годишња температурна амплитуда износи 22˚C.

Месец I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII просек
t (°) -0.5 0.8 5.8 11.6 16.1 20.1 22.5 21.4 18.1 13.4 7.9 1.3 11.5

Висина падавина по месецима је прилично уједначена. Највише падавина излучи се у мају, а најмање у септембру. Средња годишња висина падавина износи 960.5mm.

Месец I II III IV V VI VII VIII IX X XI XII просек
mm 68 67 66.5 89.5 117.5 103 68 72 57 80 88 84 960.5

Геоморфолошке карактеристике

Рељеф Висока одликује се великом разноврсношћу и рашчлањеношћу, са оштро усеченим и дубоким долинама, углавном кратких токова. У основи, рељеф је тектонског порекла, мада је обликован интензивним флувијалним процесом. Такође, услед геолошке грађе, у појединим деловима Висока, доминантан је крашки процес.

Јован Цвијић је у рељефу овог терена издвојио четири основне целине: венац Старе планине, зону глама и кукла, долину Височице и Видлич.

Правац пружања Старе планине на истраживаном подручју је северозапад – југоисток. Посебне целине у овом делу су затворене крашке депресије без површинског отицања воде. Својом величином истичу се Понор, североисточно од села Дојкинци, и Вртибог, северно од села Гостуше.

Зона глама и кукла захвата простор с обе стране Височице, између Старе планине и Видлича. Представљена је кречњачким косама праволинијског правца пружања (локални назив гламе) и кречњачким косама лучног облика (локални назив кукле). Зона глама и кукла је јако испресецана јер кроз њу протиче већи број притока Височице, а свака притока усекла је своју клисуру. Највећа и најпознатија међу њима је клисура Владикине плоче, између села Рсовци и Паклештица, у којој се налази укупно 11 пећина. Највећа међу њима је пећина Владикина плоча која се налази на самом улазу у клисуру Владикине плоче. Одликује се многобројним каналима и стварањем повремених језера.

Долина Височице обухвата Горњевисочку котлину, ерозионо проширење Доњи Висок и клисуру Темац.

Видлич је на овом простору представљен одсеком високим преко 200m и налази се у југозападном делу терена. Он представља развође према Нишави, а у Височицу са њега дотиче само једна притока.

Карактеристике дренажне мреже

Zavojsko jezero ana
Завојско језеро, на реци Височици

Дренажна мрежа овог подручја је веома развијена. Река Височица, са својим притокама, образује најгушћу дренажну мрежу у Србији. Стални површински токови су: Височица, Дојкиначка река, Гостушка река и Росомачка река, а има и низ мањих и повремених токова.

За хидрологију овог терена посебно је значајно Завојско језеро. То је вештачка акумулација, која се, у дужини од 17km, простире од села Паклештица, до села Завој. Језеро је специфично по свом настанку. Настало је када је један од огранака Старе планине почео да клизи и преградио Височицу на средњем делу њеног тока. Настала природна брана је касније надвишена и саграђена је вештачка брана. Тако је настало вештачко језеро чије воде ХЕ „Пирот“ користи за покретање генератора. Завојско језеро је једино језеро на територији Србије настало колувијалним процесом. Вода Завојског језера је хидрогенкарбонатно – калцијумска, мале минерализације и мека. Припада првој класи, и може се, уз евентуалну дезинфекцију, користити за пиће, док се, без икаквих ограничења, може користити за купање и спортове на води.

Геолошка грађа

Историја стварања терена

Најстарији комплекс ове области, рифејско – камбријски комплекс Старе планине, стваран је вероватно након стварања еугеосинклинала које су настале у протерозоику. У еугео - синклиналном подручју су се таложили пелити и псамити уз појачан базични вулканизам. У камбријуму је формирана нова геосинклинала у којој су се таложили седименти иновске серије. Ова два комплекса метаморфисана су у два наврата, када су у њих утиснуте мање конкордантне масе стена спилиткератофирске асоцијације које су са локалним стенама претрпеле регионални метаморфизам до фације зелених шкриљаца.

У ордовицијуму су се таложили теригени седименти. Депозиција је била континуирана кроз цео силур. У старијем девону таложени су кречњаци, а у млађем је створен флишни басен. После девона је читав овај терен, сем пермских седимената, обухваћен херцинским убирањем.

На почетку тријаса дошло је до трансгресије, када се област постепено почела спуштати. Почела је да се развија кречњачка седиментација са изразитим маринским карактером. У почетку креде се диференцирало подручје Старе планине.

У височкој зони је нова трансгресија почела у албу. Дуж великих дислокација пружања ССЗ – ЈЈИ формиран је ров који се посебно карактерисао интензивном вулканском активношћу.

У олигоцену су се десили покрети који су довели до краљуштања и навлачења у височкој и видличкој зони.

Опис геолошке грађе

Најстарије стене на овом подручју су протерозојске творевине представљене амфиболитима и амфиболитским шкриљцима, кварцитима, мермерима и амфиболитско – биотитским гнајсевима. Распрострањена је, такође, и дијабазфилитоидна серија. Ове творевине заступљене су само у старопланинско – поречкој зони.

Палеозојске стене заступљене су у највећем делу старопланинско – поречке зоне. Камбријум је представљен фосилоносним творевинама са метаморфним саставом вулканогено – седиментног карактера. Иновска серија лежи трансгресивно преко рифеокамбријских творевина. Почиње метаконгломератима са којима се смењују и метаморфисане аркозе, затим аргилошисти са прослојцима мермерастих кречњака. Претпоставља се да су силурске старости. Карбон је представљен седиментним и вулканогено – седиментним творевинама. Вулканогено – седиментна серија представљена је теригеним стенама са угљем, а са овим стенама јављају се туфови. Перм је представљен црвеним пешчарима и конгломератима.

Тријас је у видличкој зони представљен средњетријаским наборитим и криноидским кречњацима. У старопланинско – поречкој зони тријас је представљен свим периодама. У седиментима доњег тријаса у доњем делу преовлађују теригене стене, док преко њих леже теригено – карбонатне серије са морском фауном. Горњи тријас је у доњем делу изграђен од кречњака са брахиоподима и шкољкама, у средњим од кречњака са пужевима и шкољкама, док се у завршним деловима јавља тзв. црвена серија. У добродолско – грлишкој зони тријас није заступљен.

Јура у видличкој зони заузима највеће пространство. У седиментима доње јуре се јављају кластичне творевине и амонити преко њих. Средња јура је изграђена од сивих и плавичастих глинаца са шкољкама преко којих леже пешчари и песковити кречњаци. Горња јура је изграђена од банковитих и слојевитих кречњака са рожнацима преко којих леже банковити спрудни кречњаци. Јурски седименти добродолско – грлишке зоне представљени су догерским кластитима, преко којих леже карбонатне творевине малма. У старопланинско – поречкој зони јура почиње трансгресивно и дискордантно. У лијасу је представљена грестенском фацијом и цефалоподским горњим лијасом. У средњој јури доминирају пелашке творевине са цефалоподима, а у горњој пелашки кречњаци.

Од креде је у видличкој зони заступљена доња креда неокомским карбонатима. Доња креда је у добродолско – грлишкој зони представљена песковитим и лапоровитим кречњацима, лапорцима, који су по негде листасти и пешчарима. Доња креда се јавља на целој дужини ове зоне. Представљена је, у доњем делу лапорцима и глинцима преко којих леже пешчари, глинци, вулкански агломерати, брече, туфови, туфити и андезити. У старопланинско – поречкој зони заступљена је само доња креда, представљена лапоровитим кречњацима.

Тектоника

Висок регионално припада зони карпато – балканида. Тектонски се у овом подручју издвајају 3 целине: видличка навлака и добродолско – грлишка зона, које припадају карпатикуму, и старопланинско – поречка зона, која припада балканикуму[1]. Видличка зона представља просторну антиклиналу пружања СЗ – ЈИ, испод које, на југозападу, тоне добродолско – грлишка зона. Старопланинско – поречка зона је представљена старопланинским антиклиноријумом, преко кога је навучена добордолско – грлишка зона. Оса старопланинског антиклиноријума пружа се правцем СЗ – ЈИ.

Хидрогеолошке карактеристике

Карстни тип издани јавља се у јужном делу терена, у горњем Високу, око села Дојкинци и Височка Ржана. Збијени тип издани јавља се у алувијалним наслагама читавим током Височице и око Завојског језера и Велике Лукање. Пукотински тип издани јавља се у доњевисочкој котлини, у северном Високу.

Неки занимљиви локалитети у Високу

Jelovacko vrelo
Јеловачко врело

Јеловичко врело

Јеловичко врело представља извор са највећом издашношћу на овом простору. Ово је врело узлазног типа и избија у мањој вртачастој депресији, која је ујезерена. Ова ујезерена депресија лежи скоро у висини корита. Врело је сифонског типа, дубине главног канала око 16 метара. Поток формиран од овог врела се, после тока дугог око 1 km, улива у Дојкиначку реку. Овај извор се налази недалеко (око 700 m) од планинскорекреационог центра Врело.

Ponor
Крашка депресија Понор

Крашка депресија Понор

Понор представља затворену крашку депресију без површинског отицања воде, чија се дужа страна простире, као и сви главни тектонски елементи ове области, правцем северозападјугоисток. Дугачка је око 200 m, а максималне ширине до 100 m. По геолошкој грађи могу се издвојити две целине – северни део састављен је од лискуновитог пешчара тријаске старости, а јужни део од тријаских лапоровитих кречњака. Ова депресија је богата изворима који се јављају на њеним ободима. Ти извори су велике издашности, са температуром воде од 5 - 8˚C.

Rosomacki lonci
Росомачки лонци, клисура Росомачке реке

Клисура Росомачке реке

Клисура или кањон Росомачке реке простире се између села Росомач и Славиња. Усечена је у услојеним кречњацима јурске старости. Клисура је интересантна по томе што се у њој јављају тзв. Росомачки лонци. То су еворзиони лонци, који настају карактеристичним процесом вертикалне флувијалне ерозије. Налазе се на местима где река нагло са каскада пада у корито, па се, због велике кинетичке енергије воде, врши удубљивање дела речног корита непосредно иза каскада. Ширина ових лонаца може износити и до 4 m у пречнику.

Vladikine ploce
Владикине плоче, клисура Височице

Клисура Владикине плоче

Клисура или кањон Владикине плоче простире се између села Рсовци и Паклештица, у дужини око 2 km. Ову клисуру је, и јурским седиментима, усекла река Височица. Са геоморфолошког аспекта, клисура је специфична по томе што Височица у њој гради укљештене меандре, због чега представља изузетан пример наглог појачања вертикалне ерозије. Наиме, река је некада била развијена на знатно вишем нивоу, где је имала нормалну долину, са широким дном, по којем је мигрирала и слободно формирала меандре. Услед наглог повећања вертикалне ерозије, река није имала времена да исправи своје корито. Усецање је настављено по меандру, па је тај део долине добио карактер клисуре.

Види још

Референце

  1. ^ Анђелковић М. 1980. Геологија Југославије. Београд: Научна књига

Литература

  • Анђелковић М. 1980. Геологија Југославије. Београд: Научна књига
  • Видановић Г. 1955. Висок. Београд: Географски институт
  • Димитријевић М. 1981. Геолошко картирање. Београд: Научна књига
  • Марковић М., Павловић Р., Чупковић Т. 2003. Геоморфологија. Београд: Завод за уџбенике и наставна средства
  • Младеновић А. 2005. Туристичка карта геолошки интересантних појава области Висок. Петница: Програм геологије Истраживачке станице Петница
  • Младеновић А. 2006. Могућности коришћења воде вештачке акумулације Завој за водоснабдевање Пирота. Петница: Програм геологије Истраживачке станице Петница
  • Станковић С. 1997. Географија Понишавља. Београд: Српско географско друштво
  • Група аутора. 1977. Тумач ОГК Србије 1:100.000, лист Пирот. Београд: Савезни геолошки завод
Јерен

Јерен (кин. 野人) је легендарно створење за које се каже да је још увек неоткривена врста хоминида. Наводно живи у удаљеним планинским шумским подручима провинције Хубеј у Кини.Сведоци говоре како је створење покривено црвенкастом длаком. Постоје сведоци који кажу да има белу длаку. Процењује се да је висок 6-8 метара, али неки тврде да је виши од 10 метара. Као и амерички Бигфут, Јерен је наводно мирно и тихо створење које побегне када види људе.

Аљаска

Аљаска (енгл. Alaska), савезна је држава САД од 1959. године и налази се у крајњем северозападном делу САД. Највећа је по површини, 1.518.775 km², са бројем становника око 500.000. Прекривена је планинама са активним вулканима и ледницима. Ту се налази и највиши врх Северне Америке (Маунт Макинли) висок 6.149 m. Клима Аљаске је хладна и субполарна, а у приморју умерена континентална и влажна. Највећа река је Јукон, а држава има и многобројна језера. Рудна богатства Аљаске су злато, сребро, бакар, платина, олово, угаљ, уранијум и др. Главни становници (Ескими, Алеути, Индијанци, белци и црнци). Експлоатација нафте задовољава скоро једну четвртину потреба САД. Развијен је и риболов (најчешће на лососе и китове). Укупна зарада Аљаске од риболова и експлоатације рудних богатстава износи око 5 милијарди долара. Прво насеље основали су Руси који контролишу ову територију до 9. априла 1867, када је, услед финансијских тешкоћа у Русији, страха да би Британци могли преузети контролу над територијом те све слабије трговине са насељеницима, за 7.200.000 долара (еквивалент вредности од 90.750.000 долара 2005.) продају Сједињеним Америчким Државама.

Високи комесаријат ОУН за избеглице

Високи комесаријат Организације уједињених нација за избеглице (енгл. United Nations High Commissioner for Refugees, UNHCR), такође познат као Агенција за избеглице Организације уједињених нација (енгл. United Nations Refugee Agency, UN Refugee Agency), је основан 1950. године у Женеви од стране Генералне скупштине Организације уједињених нација с циљем обезбеђивања међународне заштите и помоћи избеглицама.

Примарни циљ је заштита права избеглица и њихова свакодневна добробит, што се постиже обезбеђивањем права на избеглички статус, добровољни повратак, локалну интеграцију или трајно насељење у некој трећој земљи. Своје активности спроводи у сарадњи са владама земаља чланица широм света.UNHCR је данас једна од кључних светских хуманитарних агенција. Њено особље броји више од 5.000 оних који пружају помоћ броју од 19,8 милиона људи у више од 120 земаља. Током више од пола века свога рада, ова агенција је помогла најмање 50 милиона људи, што јој је донело две Нобелове награде за мир — 1954. и 1981. године.

Високи представник UNHCR-а од 2016. године је Филипо Гранди.

Водопад

Водопад или слап је природна појава која се јавља на рекама, а означава место слободног пада воде у речном току на оним местима где се јавља изненадна промена у елевацији рељефа. То је место на уздужном речном профилу где речна вода пада вертикално преко стрмог одсека који преграђује ток. Водопади су најчешће велика туристичка атракција и занимљивост.

Експеримент

Експеримент, оглед, опит, покус или проба аналитички је поступак за проучавање узрочно-последичних односа. То је метод научног истраживања у којем се намерно и систематски мења нека појава, ради изазивања, а онда посматрања и мерења неке друге појаве (независно-зависна променљива), док се остали релевантни услови (променљиве) контролишу или изолују. Постоји више врста огледа, а најпознатији су лабораторијски и оглед у природним условима. У оба случаја експеримент је тако организован поступак научног истраживања да добијени резултат несумњиво и недвосмислено потврђује или одбацује постављену хипотезу. У науци се експеримент сматра једним од најобјективнијих, најпоузданијих и најегзактнијих метода, тако да сазнања заснована на њему имају висок епистемолошки статус.

Жљеб (планина)

Планина Жљеб је смештена на простору између северозападног Косова и Метохије и источне Црне Горе. Она представља део ланца масива Проклетија, који се пружа између Хајле и Мокре Горе. На падинама планине Жљеб извире река Бели Дрим. Жљеб такође ствара један од источних делова Руговске клисуре. На планини Жљеб су два висока импресивна врха - виши је Русолија, висок 2382 метара, док нижи носи име Жљеб, висок 2365 метара. Русолија је прекривена бујним шумама и ливадама, које окужује њен врх.

Зависна територија

Зависна територија или зависна област је територија која нема пуну политичку независност или суверенитет као суверена држава и налази се изван интегралног подручја државне контроле.Зависна територија се обично разликује од поднационалних ентитета, који се сматрају дијелом интегралне територије владајуће државе. Поднационални ентитет обично представља основну подјелу државе, док зависна територија често има висок степен аутономије од контролне државе. Историјски, већина колонија се сматрало зависном територијом њихове контролне државе. Зависне територије генерално одржавају висок степен политичке аутономије. У исто вријеме, не сматрају се све аутономне територије зависним и нису све зависне територије аутономне. Већина насељених зависних територија има сопствени ИСО 3166 код.

Неки политички ентитети имају посебан статус признат међународним уговором или споразумом који резултира одређеним степеном аутономије или различитим имиграционим правилима. Оне се некада сматрају зависним територијама, али их званично њихове контролне државе сматрају својим интегралним дијелом. Примјери су Оландска Острва (Финска) и Хонгконг (Кина).

Звоник

Звоник или звонара је самостална грађевина или део грађевине (нпр. цркве) на коме се налази звоно). Ако је уз грађевину, може имати засебан улаз, или се у звоник улази из ње.

Звоник је обично висок, како би се звук звона што даље чуо, па су стога звоници често најупечатљивија обележја (енгл. landmark) старих градова. На звонику се често налази и сат. У зависности од поднебља, звоници су се правили од различитих материјала: камена, опеке или дрвета, а у новије време и од армираног бетона или челика.

На подручју Шумадије, али и другде, се уз цркве брвнаре јављају звоници од дрвета, једноставне решеткасте конструкције, са кровним покривачем најчешће од шиндре (као и саме цркве).

У јужнословенском приморју су звоници код мањих цркава најчешће на прочељу, а код великих се граде као засебне грађевине. И од овог „правила“ постоје бројни изузеци.

Кантони Федерације Босне и Херцеговине

Кантони су државе чланице Федерације Босне и Херцеговине. Укупно их има десет, а успостављени су Законом о федералним јединицама (кантонима) 12. јуна 1996. Кантони уживају висок степен аутономије, а имају искључиву надлежност у унутрашњим пословима, образовању, кориштењу природних ресурса, просторној и стамбеној политици, култури итд., док су здравство, социјална заштита и промет у подијељеној надлежности с Федерацијом БиХ.

Почетно су кантони били дефинирани као бошњачки и хрватски кантони, те као два мјешовита кантона. Међутим, одлуком високог представника кантони су изгубили те карактеристике, иако у реалној политици и даље превладава оваква подјела. За бошњачке кантоне сматрају се Босанско-подрињски кантон Горажде, Сарајевски кантон, Тузлански кантон, Унско-сански кантон и Зеничко-добојски кантон, док се за хрватске кантоне сматрају Кантон 10, Посавски кантон и Западнохерцеговачки кантон. Средњобосански кантон и Херцеговачко-неретвански кантон сматрају се мјешовитим кантонима, гдје између њих постоји реципроцитет у политичким односима Бошњака и Хрвата.

Оахака (држава)

Оахака (шп. Estado de Oaxaca, wɑˈhɑkɑ ), савезна је држава на југу Мексика.

На северу се граничи са државама Пуебла и Веракруз, на западу са Герером, на истоку са Чијапасом, док је на југу Тихи океан. Површина државе је 94.000 km², а број становника износи 3,44 милиона.

Истоимени главни град Оахака де Хуарез (Oaxaca de Juárez) има 259.600 становника, и познат је по својој колонијалној архитектури. Удео индијанског становништва је висок, а највећим делом се ради о заједницама Запотека, Микстека и Мазатека.

Најпознатији остаци градова из перода пре доласка Европљана су Монте Албан и Митла. Шпанци су заузели ово подручје 1521. Држава Оахака је настала 1824.

Као један од сиромашнијих делова Мексика, држава Оахака је центар социјалних и домородачких покрета. У држави су и данас чести протести и демонстрације.

Пасјача

Пасјача је планина у југоисточном делу Србије у близини Прокупља. Припада Родопским планинама.

Највиш врх је Орлов камен висок 971 метар.

Планина је прекривена шумом и пашњацима. Богата је и рудама фелдспата, берила и графита.

Пешчар

Пешчар (ијек. пјешчар) или пешчењак (ијек. пјешчењак) (енгл. Sandstone, франц. Grès, нем. Sandstein, рус. Песчаник), је везана седиментна стена (везани седимент) изграђена претежно од кластичних зрна величине 2–0,05 mm. Према крупноћи везаних зрна (гранула) спада у псамите.

У погледу минералног састава пешчари су обично изграђени доминантно од зрна кварца, љуспица мусковита и фелдспата, а потом и циркона, апатита, магнетита, граната, турмалина. Везиво може бити калцијумкарбонатно (вапновито), лапоровито, глиновито, доломитско, силицијско, гвожђевито(лимонит), битуминозно (органског порекла) и др.

Неки пешчари су отпорни на утицај атмосферилија. Овакве стене су обично погодне као геолошки грађевински материјал – нпр. црква Светог Марка у Београду изграђена је од пешчара који у себи садржи љуспице мусковита. Због велике тврдоће (висок садржај кварца) појединачних зрна и подношења високих температура погодни су за оштрење сечива.

Други народни назив за пешчар је тоциљњак, што означава камен од кога се праве тоцила.

Пристрасност

Бајас (енгл. bias, неправилан изговор је биас или бијас) јест став (или становиште) које може утицати на осећања, обично резултујући позитивним или негативним предрасудама о парцијалној групи, индивидуи, идеји или објекту. У истраживању, тенденција да резултати воде ка једном или другом правцу због непрописног узорка, погрешне употребе статистичких података или погрешног коришћења метода. Код тестирања личности означава склоност испитаника ка давању социјално пожељних одговора, односно његову искреност код одговарања на питања из упитника личности. Висок скор на бајас-скали може означавати и конформистичку оријентацију испитаника, односно извесан степен социјалне наивности.

Срце

Срце је шупљи мишићни орган у телу животиња, са основном функцијом у циркулацији течности кроз организам. Налази се на средини грудног коша. Људско срце има масу 200-425 грама. Срце је изграђено од срчаног мишићног ткива. Добро је покривено што му осигурава довољно хране и кисеоника. Крв опскрбљује тело кисеоником и нутријентима, и учествује у уклањању метаболичког отпада. Код људи, срце је лоцирано између плућа, у средишњем делу грудног коша.Срце је подељено мишићним зидом на леву и десну страну. Свака страна се дели на два дела - мањи је преткомора, а већи комора. Уобичајено је да се десна преткомора и комора називају „правим срцем”, док су њихови леви пандани „лево срце”. За разлику од тога, рибе имају две коморе, преткомору и комору, док гмизавци имају три коморе. Срчани залисци регулишу пролазак крви из преткоморе у комору. Они имају улогу вентила: пропуштају крв у једном смеру, из преткоморе у комору. Ток крви који пролази из преткоморе у комору затвара срчане залиске па враћање крви није могуће. Срце је затворено у заштитној овојници, перикарду, која исто тако садржи малу количину флуида. Зид срца се састоји од три слоја: перикарда, миокарда, и ендокарда.Срце пумпа крв са ритмом одређеним помоћу групе ћелија за регулацију ритма у синоатријском чвору. Оне генеришу струју која узрокује контракцију срца, путујући кроз атриовентрикуларни чвор и дуж спроводног система срца. Срце добија крв са ниским садржајем кисеоника из системске циркулације, која улази у десну преткомору из горње и доње велике шушље вене и прелази у десну комору. Одатле се крв пумпа у плућну циркулацију крви, кроз плућа где она прима кисеоник и отшушта угљен-диоксид. Оксигенована крв се затим враћа до леве преткоморе, прелази у леву комору и пумпа се кроз аорту до системске циркулације − где се кисеоник користи и метаболизује до угљен-диоксида. Срце куса при мировању тела брзином од око 72 откуцаја у минуту. Током физичких активности долази до привременог убрзања рада срца, али се брзина временом враћа на ниво при мировању.Кардиоваскуларне болести су најчешћи глобални узрок смрти према подацима из 2008. године. Оне узрокују око 30% смртних случајева. Од тога више од три четвртине су последица коронарних артеријских болести и можданог удара. Фактори ризика обухватају: пушење, прекомерну телесну тежину, недовољну физичку активност, висок холестерол, висок крвни притисак, и лоше контролисани дијабетес, између осталог. Кардиоваскуларне болести често немају симптоме или могу да узрокују бол у грудима или краткоћу даха. Дијагноза срчаних обољења често се врши узимањем у обзир медицинске историје, слушањем срчаних звукова помоћу стетоскопа, анализом ЕКГ и ултразвука. Специјалисти који имају фокус на срчаним болестима се називају кардиолозима, мада многе друге медицинске специјалности исто тако учествују у третману.

Стенли кап

Стенли кап (енгл. Stanley Cup, франц. La Coupe Stanley) је трофеј, који се сваке године додељује победнику између најбољег клуба Источне конференције и најбољег клуба Западне конференције у НХЛ-у. Прва утакмица за Стенли куп је одиграна 22. марта 1894. године. У почетку трофеј је био намењен најбољем канадском аматерском хокејашком клубу. Од 1910. године трофеј се додељује професионалним клубовима, а од 1947. године Стенли куп се додељује победнику Националне хокејашке лиге.

Трофеј је јединствен, јер на њему су угравирана имена играча, тренера и чланова победничких клубова.

Пехар је висок 89,54 центиметара, а тежак 15,5 килограма.

Трентино-Јужни Тирол

Трентино-Јужни Тирол или Трентино-Алто Адиђе (нем. Trentino-Südtirol, итал. Trentino-Alto Adige) је једна од 20 покрајина Италије и једна од 5 аутономних области са специјалним статусом (висок степен аутономије). Главни град покрајине је град Тренто, а други по величини и значају Болцано. Службени језици покрајине су: италијански и немачки, те локални језици: ладински и цимбришки.

Покрајина Трентино-Јужни Тирол спада у саобраћајно важне области Европе, где се Апенинско полуострво везује за средњу Европу. Ту су и веома јасно изражени и утицаји са Севера (немачка мањина, историја, алпски предео), који овом делу Италије дају низ посебности.

Хипертензија

Хипертензија (ХТ, високи крвни притисак, понекад артеријска хипертензија) јесте хронично медицинско стање у којој је крвни притисак у артеријама повишен. Често нема препознатљиве симптоме, због чега се назива и „тихим убицом“. Последице акутне хипертензије су најчешће мождана крварења, док се код хроничне хипертензије најчешће испољавају на бубрезима, мозгу и оку.

Повишење крвног притиска условљава да срце ради јаче него нормално да би крв циркулисала кроз крвне судове. Крвни притисак обухвата два аспекта, систолни и дијастолни, у зависности од тога да ли је срчани мишић контрахован (систола) или опуштен између откуцаја (дијастола). Нормалан крвни притисак у мировању је у опсегу од 100-140 mmHg систолног (првог откуцаја) и 60-90 mmHg дијастолног (последњег) откуцаја. Крвни притисак је висок, уколико се одржава на или изнад 140/90 mmHg нивоа.

Хипертензија је главни фактор ризика за шлог, инфаркт миокарда (срчане нападе), срчану инсуфицијенцију, анеуризме артерија (нпр. аортни анеуризам), периферну артеријску болест, и узрок хроничне болести бубрега. Чак и умерена висина артеријског крвног притиска је повезана са скраћењем животног века. Дијететске и промене начина живота могу да побољшају контролу крвног притиска и смање ризик од удружених здравствених компликација. Међутим, лечење лековима је често неопходно код људи код којих је промена начина живота неделотворна или недовољна.

Црно море

Црно море је водена маса и ивично море Атлантског океана између источне Европе, Кавказа и западне Азије. Снабдевају га бројне велике реке, као што су Дунав, Дњепар, Јужни Буг, Дњестар, Дон и Риони. Око трећина воде Европе дотиче у Црном мору, обухватајући Аустрију, Белорусију, Босну и Херцеговину, Бугарску, Хрватску, Грузију, Немачку, Мађарску, Молдавију, Пољску, Румунију, Русију, Србију, Словачку, Словенију, Турску и Украјину.

Црно море обухвата површину од 436.400 km² (без Азовског мора), има максималну добину 2.212 m, и запремину од 547.000 km³. Ограничено је Понтијским планинама на југу, Кавкаским планинама на истоку, Кримским планинама на северу, Странџи на југозападу, Доброџији платоу на северозападу. Најдужи источно-западни опсег је око 1.175 km.

Важни градови дуж обале су Батуми, Бургас, Констанца, Гиресун, Истанбул, Керч, Новоросијск, Одеса, Орду, Поти, Ризе, Самсун, Севастопољ, Сочи, Сухуми, Трапезунт, Варна, Јалта и Зонгулдак.

Црно море има позитиван баланс воде; то јест, има нето оток воде од 300 km³ годишње кроз Босфор и Дарданеле у Егејско море. Медитеранска вода тече у Црно море као део двосмерне хидролошке размене. Излив Црног мора је хладнији и са мање соли који плута преко топлог, сланијег медитеранског излива — као резултат разлика у густини узрокованих разликама у сланости — што доводи до значајног аноксичног слоја испод површинских вода. Црно море се улива у Средоземно море, преко Егејског мора и разних мореуза, што касније води у Атлантски океан. Мореуз Босфор повезује Црно море са Мраморним морем, а мореуз Дарданели повезује то море са регионом Егејског мора на Медитерану. Ове воде одвајају Источну Европу, Кавказ и западну Азију. Црно море је такође повезано са Азовским морем преко Керчког пролаза.

Ниво воде је значајно варирао. Тренутно је ниво Црног мора релативно висок, па се вода размењује са Медитераном. Турски мореузи повезују Црно море са Егејским морем, а обухватају мореуз Босфор, Мраморно море и Дарданеле.

Шри Ланка

Шри Ланка, званично Демократска Социјалистичка Република Шри Ланка (раније име Цејлон, а позната и као Сри Ланка), острвска је држава у јужној Азији. Северозападно од Шри Ланке налази се Индија а југозападно је Малдивски архипелаг. Писана историја Шри Ланке дужа је од 3.000 година али постоје и теорије да су на овом острву постојале преисторијске људске насеобине пре 125.000 година. Захваљујући свом географском положају и обали погодној за изградњу лука имала је велики стратешки значај од древног Пута свиле до Другог светског рата.Шри Ланка је мултикултурна земља, у којој се среће мноштво религија, народа и језика. У њој живе Синхалези, шриланчански и индијски Тамили, Маври, Бургери, Малајци, Кафири и домородачки народ Веда. На острву је присутно богато будистичко наслеђе а најстарији будистички спис у Шри Ланки је Палијски канон настао 29. године пре нове ере. Новију историју земље обележио је тридесетогодишњи грађански рат завршен 2009. године победом владиних снага над организацијом Ослободилачки тигрови тамилског илама.По друштвеном уређењу Шри Ланка је унитарна република са председничким системом. Законодавна власт је смештена у Сри Џајаварденепура Котеу, предграђу пословног средишта и највећег града у држави Коломба. Шри Ланка је значајан произвођач чаја, кафе, драгуља, кокоса, гуме и цимета. Острво обилује тропским шумама и разноврсним крајоликом са богатом флором и фауном.

Шри Ланка има дугу историју у међународној сарадњи, као оснивач Јужноазијске асоцијације за регионалну сарадњу и једна од чланица Уједињених нација, Комонвелта, Г77, и Покрета несврстаних. Једина је земља у јужној Азији која има висок индекс хуманог развоја.

Области Војводине
Области Шумадије
Подрињско-посавске
области
Области Рашке и
Западног Поморавља
Тимочко-браничевске
области
Области Јужног
Поморавља
и Шоплука
Области
Косова и Метохије

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.