Винча — Бело брдо

44°45′43″ СГШ; 20°37′23″ ИГД / 44.761944° СГШ; 20.623056° ИГД

Vinca pogled iz vazduha
Поглед из ваздуха на савремено насеље и археолошки локалитет Винча Бело брдо

Винча — Бело брдо је археолошки локалитет који се налази на десној обали Дунава, у селу Винча, 14 km југоисточно од Београда. На овом локалитету су истраживани остаци највећег праисторијског насеља у Србији и једног од најзначајнијих неолитских локалитета у Европи. Налазиште је добило име Бело брдо по светлој боји лесне терасе на којој се налази, али је у стручној литератури познатије под именом Винча.

Историјат истраживања

Винча се први пут помиње 1893. када је на састанку Српског геолошког друштва Јован Жујовић скренуо пажњу на ово налазиште. А када су 1897. приказани предмети који су овде откривени, закључено је да постоји могућност да се овде налази праисторијски локалитет.[1] Иако су систематска ископавања вршена у три засебне серије, са повременим прекидима, истраживање локалитета у виду обраде материјала, сређивања документације, упоређивања са другим локалитетима на територији централног Балкана и публиковања налаза, траје готово без престанка.

1908—1934.

Miloje vasic
Професор Милоје Васић (1869—1956)

Професор Милоје Васић је на овом локалитету започео прва методолошки утемељена археолошка ископавања у Србији 1908. године, инистирајући на систематском истраживању, јер је само тако било могуће доћи до стратиграфски и хронолошки сређеног материјала. Током ових ископавања дошло се до веома задовољавајућих резултата, али није било довољно средстава за даљи рад. Захваљујући помоћи директора Руског археолошког института у Цариграду, Фјодора Успенског, после Првог светског рата помоћи британског археолога Сер Џона Линтона Мајреса и власника бирмингемске новинске куће Сер Чарлса Хајда, 1911. истраживање се наставља са прекидима до 1934. године, а добијени резултати су изузетно значајни за разматрања о настанку и карактеру овог праисторијског насеља.

После овог периода, током наредних десет година иако није било ископавања, Васић се и даље бавио Винчом и резултате рада објавио је између 1932. и 1936. године у монографији Праисторијска Винча I—IV.[2].

1978—1986.

Srejovic chubrilovic tasic
Оснивачи одбора САНУ у посети налазишту (слева надесно: Д. Срејовић, В. Чубриловић и Н. Тасић)

Залагањима Васе Чубриловића, Јована Тодоровића и Николе Тасића основан је 1976. године Одбор за археолошка истраживања у Винчи при председништву САНУ, а 1978. године започета су и систематска археолошка ископавања у организацији Музеја града Београда. Процес истраживања је водило Одељење за археологију Филозофског факултета у Београду. У нови пројекат били су укључени и Археолошки и Балканолошки институт САНУ. Радовима су руководили Гордана Марјановић Вујовић, која је испитала средњовековну некрополу, и Никола Тасић, истраживач енеолитских и бронзанодопских слојева Винче.

Од 1982. године када су започети радови на неолитским слојевима, руководилац истраживања је постао академик Милутин Гарашанин, а нешто касније и академик Драгослав Срејовић.

Циљ обновљених ископавања у Винчи био је испитивање културног слоја у широком ископу, чиме би се добили потпунији подаци о стратиграфији налазишта и облику зграда, као и знања о другим одликама појединих хоризоната. У истраживачком пројекту у Винчи на реконструкцији почели су да раде и палеозоолози, физичари, хемичари, петролози, антрополози и други стручњаци.

Пошто је остатке култура металних доба установио и М. Васић, али им није посветио превише пажње приликом публиковања Винче, један од циљева ископавања од 1978. до 1986. био је и истраживање слојева који су настали после краја неолитске епохе. Подухват подједнако значајан као откривање постнеолитских слојева било је и ревизионо ископавање дела профила који је чинио јужну границу Васићевих истраживања. Ископавања од 1978. од 1981. године дала су прецизне податке о слојевима у профилу.[3].

од 1998.

Трећа серија ископавања започиње под руководством професора Ненада Тасића. Од 1998. године је стављен акценат на увођење рачунарских технологија у археолошку методологију са циљем вршења комплекснијих анализа. Оформљене су посебне лабораторије за керамику, глачани и окресани камен, археозоологију и макроботанику. Ово је омогућило обављање специјалистичких анализа током самих ископавања.

Током теренских истраживања од 1998. до 2008. године, испитане су различите процедуре које употпуњују сазнања о археолошким слојевима попут флотације, археозоологије, геотомографије, а за потребе складиштења и бољег прегледа велике количине података специјално је развијен и софтвер ArchaeoPack [4], који је омогућио тродимензионалну представу терена у сваком тренутку, као и приказивање положаја одређених типова налаза у односу на терен, непокретне објекте или на други тип и врсту налаза. У стандардну процедуру ушле су и различите хемијске и физичке анализе. Организоване су и две радионице експерименталне археологије са циљем реконструкције процеса производње керамичких посуда. Велика пажња се посвећена је заштити културне баштине па је 2004. године урађено тродимензионално скенирање угроженог дела профила и започето заштитно истраживање и насипање у циљу његове стабилизације и очувања[3].

Свесни великог значаја добре документације која је пратила истраживања у Винчи, велика пажња била је посвећена сакупљању и чувању података. Захваљујући доброј документацији постало је могуће повезати резултате истраживања из све три истраживачке серије.

Од 1998. радило се и на популаризацији културне баштине, кроз пројекте као што су интерактивно CD издање Осми миленијум Винче, документарни филм Сто година истраживања у Винчи, издање Винча – насеље првих земљорадника, изложба Винча — праисторијска метропола која је била посвећена прослави стогодишњице од почетка истраживања. Од 1998. до 2012. написано је 11 доктората са темом археолошких налаза у Винчи.[5] Винча је један од најугроженијих споменика културе баштине, подземне воде узрокују клизање терена ка Дунаву,[6][7] али није успео да уђе међу 7 најугроженијих који су 2013. добили међународна средства за заштиту.[8]

Стратиграфија

Profil posle iskopavanja 80ih
Јужни профил ископа Милоја Васића после истраживања 1982. године
Antropomorfna figurina vinca
Антропоморфна фигурина, глина, Вихча - Бело брдо 5500-4500. год. п. н. е. (Народни музеј, Београд)
White Hill in Vinča, research space
Истраживачки простор

Стратиграфија налазишта у Винчи је изузетно комплексна зато што покрива временски распон од краја 7. миленијума п. н. е. па до данас. Културни слој, који достиже дебљину од 10,5 метара, на појединим местима је формиран сукцесивним животом на једном месту током 1000 година трајања неолита на овом налазишту, а затим и каснијим стамбеним хоризонтима из енеолита и бронзаног доба чији су трагови доста оштећени средњовековним укопима гробова, да би на крају на истом месту настало и савремено насеље. Јужни профил ископа настао систематским истраживањима професора Милоја Васића, односно пресек кроз вештачки настало брдо, уз податке добијене истраживањима у широком ископу је омогућио да се хронолошка позиција свих фаза Винчанске културе прецизно одреди. Ово је до сада једини пронађен локалитет на коме су документоване све фазе ове културе. Комплексност стратиграфије је један од основних разлога што се овај локалитет ископава већ читав један век а истраживања, упркос великој површини која је отворена до сада, нису ни близу краја.

Неолит

  • Чињеница да је Винча откривена веома рано, у првим деценијама бављења археологијом на Балкану, омогућила је да се читав период позног неолита у овом делу света назове њеним именом – винчанска култура. Свакако да је и десет метара дебео културни слој, у коме су садржане све фазе ове културе, заслужан за статус епонимног налазишта. Винча је за сада једини локалитет ове културе где су заступљене све фазе развоја винчанске културе. Насеље заједнице која се бавила земљорадњом, ловом и риболовом трајало је на овом месту читавих 1000 година, између 5500 и 4500. п. н. е. У бројним истраженим слојевима пронађени су остаци стамбених објеката као и комуникације, налик улицама, између њих. Богатство налаза са овог локалитета (од керамичких посуда, фигуралне пластике, алатки од животињских костију и глачаног и окресаног камена, остатака кућа) говори у прилог да је Винчанска култура на овом месту била просперитетна, што потврђује дуготрајност насеља.

Енеолит

  • Налаз четири гроба Бодрогкерестур културе значајан је за утврђивање релативне хронологије слојева насталих после неолита. Датовање радиоактивним угљеником смешта бодрогкерестурску културу у време између 4000. и 3700. п. н. е., али се на основу ситуације на терену чини да су гробови ове културе у Винчи укопани тек пошто је баденско насеље напуштено[9]. Међутим, многе ствари не говоре у прилог ове интерпретације.
  • Непосредно изнад најмлађег стамбеног хоризонта неолитског насеља у Винчи формирано је, изгледа, насеље баденске културе. Према налазима керамичких предмета установљено је да се ради о раној, односно преткласичној фази баденске културе[10]. Овај хоризонт је изузетно значајан по налазу четири фигурине у виду Kopflosidole (дводимензионалне женске фигурине у облику пешчаног сата), од којих је једна готово потпуно очувана. На основу датовања радиоактивним угљеником овај хоризонт је опредељен у период између 3600. и 3500. години п. н. е.
  • Открића приликом ископавања у периоду од 1878. до 1983. и 1998. године су показала да се у Винчи одвијао интензивнији живот у доба костолачке културе. Налаз јаме која према аналогијама указује да је можда коришћена у погребним обичајима и/или у култу предака сугерише задржавање носилаца костолачке културе на овом месту. За ову културу нема датума добијених анализом радиоактивног угљеника, па се она методом релативног датовања оквирно смешта у време између 3200. и 2800. п. н. е.

Бронзано доба

После краткотрајног прекида крајем бакарног доба, Винча је поново оживела са насељавањем носилаца ватинске културе. Ово насељавање се дешава почетком бронзаног доба које се датује у средину трећег миленијума п. н. е. Као и у случају других постнеолитских култура у Винчи, остаци овог слоја уништени су укопом средњовековне некрополе. Ипак откривено је довољно материјала да се одреди постојање бар једне фазе у развоју ватинске културе. С крајем винчанске културе живот на Белом брду у Винчи ипак није престао. Током бакарног доба на месту које су вековима настањивали неолитски земљорадници смењују се популације које припадају бодрогкерестурској, костолачкој и баденској култури. [11]

Слојеви пре средњег века

По скидању средњовековне некрополе наишло се на веома компликовану ситуацију у релативно танком исечку културног слоја. У питању је била површина са габаритима неолитских кућа и са мноштвом јама из периода енеолита и бронзаног доба. Међутим, у слојевима између неолитских и средњовековних јавља се и материјал који припада културама гвозденог доба, античком периоду и византијском периоду. Током ових периода на самом локалитету нису пронађени стамбени хоризонти, односно током тих периода нема насеља на Винчи али одређивање контекста ових налаза је у великој мери била отежано због девастације изазване каснијим укопима гробних рака између 8. и 15. века.

Средњи век

Систематским истраживањима од 1978. до 1983. године откривено је 713 гробова, чиме је обухваћен велики део некрополе на којој је сахрањивање обављано од 8. до 15. века. Издвојене су три хоризонта сахрањивања од 8. до 10. века, од 11. до 12. века и од 13. до 15. века. У сва три хоризонта покојници су по хришћанским обичајима полагани директно у земљу, у опруженом положају са главом окренутом ка западу[3].

Види још

Референце

  1. ^ Николић, Д. и Вуковић, Ј. 2008. „Од првих налаза до некрополе касног неолита“, у: Винча — праисторијска некропола, Београд, стр. 40
  2. ^ Николић, Д. и Вуковић, Ј. 2008. „Од првих налаза до метрополе касног неолита“, у: Винча — праисторијска метропола, Београд, 40-85
  3. 3,0 3,1 3,2 Тасић, Н. Н. и Игњатовић, М. 2008. „Од традиционалне до модерне методологије“, у: Винча — праисторијска метропола, Београд, 87-119
  4. ^ Тасић, Н. Н. i Јевремовић, В. 2003. „ArchaeoPackPro! Програмски систем за унос, обраду и интерпретацију дигиталне археолошке документације“, у: Review of the National Center for Digitalization 3, 54-58
  5. ^ Запостављен локалитет Винче („Политика“, 17. децембар 2012)
  6. ^ Колевка Европе клизи у Дунав („Вечерње новости“, 24. август 2013)
  7. ^ Благо из Винче у септичким јамама („Блиц“, 25. март 2014)
  8. ^ Локалитет Винча није на међународној листи за заштиту („Политика“, 20. август 2013)
  9. ^ ibid.
  10. ^ Тасић, Н. 1984. „Винча у бакарно и бронзано доба“, у: Винча у праисторији и средњем веку, Београд, 103-106
  11. ^ Тасић, Ненад. Винча - насеље првих земњорадника. Београд: Креативни центар. стр. бр. 31. ISBN 978-86-7781-525-7.

Спољашње везе

Београд

Београд је главни и најнасељенији град Републике Србије и привредно, културно и образовно средиште земље. Град лежи на ушћу Саве у Дунав, где се Панонска низија спаја са Балканским полуострвом. Београд је управно средиште Града Београда, посебне територијалне јединице са својом месном самоуправом. По броју становника четврти је у југоисточној Европи после Истанбула, Атине и Букурешта.

Један је од старијих градова у Европи. Прва насеља на територији Београда датирају из праисторијске Винче, 4.800. година пре нове ере. Сам град су основали Келти у 3. веку пре н. е, пре него што је постао римско насеље Сингидунум. Београд је главни град Србије од 1405. године и био је престоница јужнословенских држава од 1918. па до 2003, као и Србије и Црне Горе од 2003. до 2006.Број становника у Београду према попису становништва из 2011. је износио 1.166.763, док је у широј околини живело 1.659.440 или 23,09% становника. Ужи део града заузима површину од 359,96 km² и густина насељености је око 3.736 становника по km². Град Београд има статус посебне територијалне јединице у Србији са својом локалном самоуправом, а његова површина износи 3.222,68 km². Његова територија је подељена на 17 градских општина, од којих свака има своје локалне органе власти.

Видовданка

Видовданка је антропоморфна фигурина, један од најлепших примерака винчанске пластике. Откривена је на Видовдан 1930. године, по чему је и добила име, на локалитету Винча - Бело брдо. Налазила се на дубини од 6,2 m.

Направљена је од печене глине, а површина је полирана.

Ово је женска фигурина, без наглашених индивидуалних црта. Лице је петоугаоно, истакнуте су крупне бадемасте очи и пластичан нос, што је типичан пример винчанске маске. Присутни су остаци црвене боје.

Видовданка представља врхунац неолитске фигуралне пластике.

Ваза се налази у Археолошкој збирци Филозофског факултета у Београду.

Винча

Винча се налази на 14 km удаљености од Београда, поред пута Београд–Смедерево и позната је по налазима праисторијског локалитета Бело брдо изузетне археолошке вредности. Административно припада Градској општини Гроцка у граду Београду. Према попису из 2011. било је 6.779 становника.

Винча (вишезначна одредница)

Винча може да се односи на:

Винча (Гроцка), насеље у општини Гроцка, Република Србија

Винча (Топола), насеље у општини Топола, Република Србија

Горња Винча, насеље у општини Пале, Република Српска, БиХ

Доња Винча, насеље у општини Пале, Република Српска, БиХили:

Институт за нуклеарне науке Винча, Институт за нуклеарне науке у Винчи, Република Србија

Винчанска култура, млађенеолитска и раноенеолитска култура Европе

Винчанско писмо, писмо Винчанске културе

Винча — Бело брдо, археолошки локалитет у Републици Србији

Винчанска дама

Винчанска дама је један од најпознатијих налаза винчанске културе. Откривена је 1929. године на дубини од 4,8 m.

Ова антропоморфна фигурина је израђена од печене глине и висока је 13,2 cm.

Винчанска дама представља жену на постољу, у седећем положају, петоугаоног лица и урезаних крупних очију и пластичног дугачког носа. Десна рука је савијена и положена на груди. На лицу, рукама и темену постоје перфорације.

Ваза се налази у Археолошкој збирци Филозофског факултета.

Винчанска култура

Винчанска култура представља млађенеолитску и раноенеолитску културу Европе (између првих векова 5. миленијума пре нове ере и првих векова 4. миленијума пре нове ере). Простирала се од средњег Потисја на северу до Скопске котлине на југу и од река Усоре и Босне на западу до Софијског басена на југу, односно обухватала је територије данашње Србије, Румуније, Северне Македоније и Босне и Херцеговине. Винчанска култура је била технолошки најнапреднија праисторијска култура у свету. Најранија металургија бакра у Европи потиче са винчанског локалитета Беловоде у источној Србији. Генералним урбанистичким планом развоја Београда, приобални појас Дунава у зони Винче проглашен је археолошким парком.

Гроцка

Гроцка је градско насеље у Србији у градској општини Гроцка у Граду Београду. Према попису из 2011. било је 8.441 становника. У граду се налази храм Свете Тројице, Средња школа „Гроцка“, Основна школа „Илија Гарашанин“ и Основна музичка школа „Невена Поповић” Гроцка.

Кроз насеље протиче речица Грочица, настала спајањем Бегаљичког и Заклопачког потока. Од њиховог спајања на улазу у насеље до уливања у Дунав има око један километар. Њен лагани ток кроз насеље мења се када водостај на Дунаву порасте. Тада постаје река која плави усеве и куће а 1923. године излила се и преко моста и поплавила куће и трговине у Грочанској чаршији.

Европско виђење старог Египта

Стари Египат је дуго фасцинирао људе на Западу још од античког периода када је утицао на Грчку митологију и због помињања у Танаху. Египат је већ тада био "древан" за странце и идеја о Египту је наставила да утиче на историју идеја. Египатска култура је преношена изван Египта током Римског царства када су широм територије царства присутни култови Сераписа и Изиде, а и у самом Риму се граде гробнице у облику пирамида и доносе се обелисци из Египта. Ипак, целокупна Египатска култура која је пренета у Римску и пост-Римске Европске културе је била под утицајем Хеленистичког виђења Египта. Тек је 1820-их година са радом Шамполиона на дешифровању египатски хијероглифа постало могуће разумети египатске текстове и истраживачи су коначно могли да истражују Египатску културу онако како су је древни Египћани видели.

Током периода касне антике, Стари завет је био главни извор из ког су Европљани добијали слику древног Египта. Видели су га као место где су Израелћани поробљени и реч фараон је постао синоним за деспотизам и опресију. Међутим, учењаци из доба Просветитељства и колонијални истраживачи су у 18. и 19. веку обновили интересовање европљана за древни Египат. Са њиховим истраживањима древни Египат је постао виђен као модел и егзотична алтернатива за Западну културу. Египат је постао и инспирација романтичара за нову класичну архитектуру.

Историја Београда

Историја Београда датира у прошлост до 7000. п. н. е. Винчанска култура, једна од најважнијих праисторијских култура Европе, је настала у околони Београда у 6. миленијуму п. н. е. У старом веку, трачко-дачка племена су насељавали ову област, да би Келти освојили насеље на месту данашњег Београда и дали му име Сингидун. Римљани су освојили град за време цара Октавијана Августа и дали му статус муниципија половином 2. века. Град су населили Словени су око 520. Београд је неколико пута прелази у посед Византије, Бугарске, Угарске и Србије. Османско царство је освојило Београд 1521. и касније у њега пренело седиште санџака. Између 1427. године и Божића 1806. године Београд је био под туђинском влашћу. Од краја 17. века град је често прелазио под османлијску или хабзбуршку власт. Београд је постао главни град Србије 1841. Северни део Београда је остао хабзбуршки погранични крај све до 1918. Због свог стратешког положаја, око града се водило више од 115 ратова и био је рушен 44 пута. Београд је био главни град Југославије (у свим њеним облицима) од њеног основања 1918, па до коначног раздруживања 2006.

Народни музеј (Београд)

Народни музеј у Београду основан је 1844. и најстарија је музејска установа у Србији. Налази се у централном језгру Београда на простору између Трга Републике и улица Чика Љубине., Васине и Лазе Пачуа, на квадратној парцели која се својом чеоном страном „ослања“ на Трг Републике некадашњи Позоришни ТргУ саставу Народног музеја су и Галерија фресака, Вуков и Доситејев музеј и Спомен-музеј Надежде и Растка Петровића. Највећа вредност која се чува у Народном музеју је Мирослављево јеванђеље - најстарији и најдрагоценији ћирилички рукопис, настао око 1190.

Ненад Тасић

Ненад Тасић (30. новембар 1962.) је редовни професор на одељењу археологије Филозофског факултета Универзитета у Београду на катедри за методологију археолошких истраживања.

Докторирао је 1997. године са темом Хронологија Старчевачке културе. Од 1986. до 1996. члан је Српског Археолошког Друштва. Руководилац је теренских истраживања на археолошком локалитету Винча-Бело Брдо, од 1998. године до данас. 2004. године, оснива Центар за дигиталну археологију Филозофског факултета у Београду.

Његов отац је археолог Никола Тасић.

Никола Тасић

Никола Тасић (Београд, 19. јануар 1932 — Београд, 15. март 2017) био је српски археолог-балканолог, научни саветник и директор Балканолошког института САНУ, редовни професор Филозофског факултета у Новом Саду, члан САНУ и Европске академије наука и уметности.

После Милутина Гарашанина и Драгослава Срејовића трећи археолог генерални секретар САНУ.

Рођен је 19. јануара 1932. године у Београду. Завршио је чувену Крагујевачку гимназију, а дипломирао је (1954.) и докторирао (1965). на Филозофском факултету Универзитета у Београду, на Одељењу за археологију (докторска теза: „Баденски и Вучедолски културни комплекс у Југославији“).Водио је ископавања на четрдесетак налазишта, најпознатија су Винча — Бело брдо, Белегиш, Гомолава и Градина на Босутуу.

Највећи део својих пројеката реализовао је под окриљем Балканолошког института.

Пиносава

Пиносава је приградско насеље у подножју Авале, које припада Градској општини Вождовац у Београду. Према попису из 2011. било је 3151 становника. У насељу Пиносави постоји основна школа Васа Чарапић која је истурено одељење исте школе у Белом Потоку (са старом школом, школа је славила 100 година постојања). Црква Светог Марка саграђена је 2002—2003. године. Из Пиносаве се добро види планина Авала и кроз насеље саобраћају линија 401 (Вождовац — Пиносава) и ноћна линија 401 (Дорћол — Пиносава).

Праисторија на тлу Србије

Праисторија на тлу Србије обухвата период историје Србије од појаве првих људи на њеном тлу око 40.000. године п. н. е, до доласка Римљана крајем III века п. н. е.

Праисторија нишког краја

Праисторија нишког краја као дела будуће Србије имале је значајну улогу у развоју и формирању многих култура средње и југоисточне Европе. Ова регија је, пре свега, саставни део основне природне саобраћајнице Балканског полуострва (моравско—вардарски пут) којом су се културни утицаји и етничка померања одвијали у дугом временском раздобљу, од ране праисторије до доласка Римљана на Балканско полуострво. У свом бурном културно историјском постојању, као прометна раскрсница путева и средиште богате и простране територије, нишки крај је био сведок многих збивања, а материјални остаци бројних праисторијских култура са тог подручја данас су вредно споменичко наслеђе Србије.

Списак археолошких налазишта у Србији

Следи списак археолошких налазишта у Србији.

Србија

Србија, званично Република Србија, суверена је држава која се налази на раскрсници путева средње и југоисточне Европе у јужном делу Панонске низије и центру Балканског полуострва. Већим делом захвата Балканско полуострво, а мањим Панонску низију. Србија се на северу граничи са Мађарском, на североистоку са Румунијом, на истоку са Бугарском, на југу са Северном Македонијом, на југозападу са Албанијом и Црном Гором, а на западу са Хрватском и Босном и Херцеговином (ентитетом Република Српска). Србија без Косова и Метохије броји око 7 милиона становника, док са Косметом броји око 8,8 милиона становника. Главни град је Београд, који спада међу најстарије и највеће градове у југоисточној Европи. Са 1.659.440 становника у широј околини, по попису из 2011. године, он је административно и економско средиште државе. Званични језик је српски, а званична валута је српски динар.

После словенских миграција на Балкану (6. век), Срби су у раном средњем веку основали неколико држава. Српско краљевство добило је признање од стране Рима и Византијског царства 1217. године, достигавши свој врхунац 1346. године као релативно кратковечно Српско царство.

До средине 16. века, читава модерна Србија била је у склопу Османског царства, све док га није прекинула Хабзбуршка монархија, која је почела да се шири према Централној Србији од краја 17. века, а одржавала је упориште у модерној Војводини. Почетком 19. века, Српска револуција успоставила је националну државу као прву уставну монархију у региону, која је касније проширила своју територију.Србија је, након катастрофалних губитака у Првом светском рату и уједињења са бившом Хабсбуршком круницом Војводине (и другим територијама), постала суоснивач и саставни део заједничке државе са већином Јужних Словена првобитно у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, (касније преименованој у Краљевину Југославију), затим у Социјалистичкој Федеративној Републици Југославији, Савезној Републици Југославији и Државној заједници Србији и Црној Гори. Године 2006, после одржаног референдума у Републици Црној Гори, народи су се мирно разишли и Државна заједница је престала да постоји, а Република Србија је, на основу Уставне повеље, наставила државно-правни континуитет са Србијом и Црном Гором.

У саставу Републике Србије су и две аутономне покрајине: Војводина и Косово и Метохија. Од НАТО бомбардовања СРЈ, покрајина Косово и Метохија се налази под протекторатом Уједињених нација. Институције привремене самоуправе на Косову и Метохији, на којем Албанци чине етничку већину, 17. фебруара 2008. године једнострано и противправно (противно уставу Републике Србије од 2006. године и Резолуцији Савета Безбедности ОУН 1244, али и међународном праву) прогласиле су независност, коју Република Србија, многе друге државе и Организација Уједињених нација не признају.

Република Србија је члан Уједињених нација, Савета Европе, Организације за европску безбедност и сарадњу, Партнерства за мир, Организације за црноморску економску сарадњу, Централноевропског уговора о слободној трговини, а приступа Светској трговинској организацији. Од 2014. године земља преговара о приступању у Европској унији са перспективом придруживања Европској унији до 2025. године и једина је земља у садашњем програму проширења која је од Слободне Куће названа „слободном”.Србија се од 2007. године формално придржава политике војне неутралности. Економија је са вишим средњим приходом, са доминантним услужним сектором, праћеним индустријским сектором и пољопривредом. Земља је високо рангирана на индексу хуманог развоја (67), индексу друштвеног напретка (47), као и индексу глобалног мира (54).

Харисова матрица

Харисова матрица је један од метода бележења археолошких слојева током археолошког ископавања. У Србији се тренунтно практикује на локалитету Винча — Бело брдо надомак Београда под руководством професора Ненада Тасића.

Хајд ваза

Хајд ваза је откривена током ископавања 1930. године, на локалитету Винча - Бело брдона дубини од 7.05 m.

Ова изузетна зооморфна посуда висока је 20, 8 cm, а дугачка 36 cm и припада винчанској култури.

Ово је посуда у облику птице, склопљених крила, са људском главом, петоугаоним лицем, на коме су велике очи и моделован нос. На глави се налазе две лоптасте избочине. Ваза је глачана и украшена канелурама.

Хајд ваза је добила назив по Чарлсу Хајду, чије су донације омогућиле ископавања у Винчи, у којој је он боравио само током јула 1930. када је Милоје Васић и открио ову чувену вазу.

Ваза се налази у Археолошкој збирци Филозофског факултета у Београду.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.