Виминацијум

За чланак о зборнику радова, погледајте Viminacium.
Viminacium camp légionnaire
Виминацијум

Виминацијум (лат. Viminacium[1][2]) је археолошко налазиште у близини Старог Костолца, 12 km од Пожаревца. Римски војни логор и град настао је у I и трајао до почетка VII века. Био је један од најзначајнијих легијских логора на Дунаву, а извесно време и главни град римске провинције Горње Мезије, која је обухватала највећи део Србије, северну Македонију и део северозападне Бугарске.

Историја

Maketa Viminacijuma
Модел Виминацијума

Под Хадријаном стекао је статус муниципија, града са високим степеном аутономије који подразумева и независну градску управу а за владавине Гордијана III постаје колонија римских грађана и добија право на ковање локалног новца. У оквирима римске управе био је то највећи статус који један град може да досегне. Овде је 211. године Септимије Север прогласио царем свога сина Каракалу.

Процењује се да је град имао 48 хиљада становника а у њему су такође боравиле две легије, легија IV Флавија и легија VII Клаудија.[3]

Био је седиште епископа у 4. веку, а касније добија статус митрополије. Први знани митрополит Виминацијума је митрополит Амант, који се помиње као учесник Сабора у Сардици (данашња Софија) 343. године. Након најезде варвара (Авара и Хуна) под вођством Атиле град је разорен 441. године. Обновљен је као погранично војно утврђење 535. године, за време владавине цара Јустинијана I (527—565) када и митрополија у Вимиинацијуму. Са доласком Словена на остацима Виминацијума настаје насеље Браничево.

Археолошка истраживања

Serbia 243 (Kostolac)
новчић искован у Виминацијуму 243. године

Прва научна ископавања Виминацијума почео је Михаило Валтровић 1882. године са 12 затвореника. Почетком 20. века истраживања је наставио Милоје Васић када је краљица Драга Обреновић дала донацију од 100 златника за наставак радова.[4]

Обимна археолошка истраживања започета су због изградње термоелектране и површинског копа Дрмно, 1977. године, на простору некропола, југозападно од каструма. Истраживања су дала изузетно богат и значајан археолошки материјал. Пронађене су занатске радионице, у оквирима којих су се налазиле пећи за печење опеке а град је такође поседовао терме, које су биле главно састајалиште Римљана. У средишту терми биле су просторије за масажу. Ископано је шест базена, у којима понегде могу да се назру осликани зидови са цветним и животињскм мотивима. Купатило је било парно а топао ваздух је циркулисао између стубића и загревао опеку испод подница док је вода стизала са извора у слободном паду, акведуктом истраженим у дужини од десет километара. Пронађене су и светиљке које су служиле за ноћно купање.

Ископан је Маузолеј, за који се претпоставља да је гробница цара Хостилијана, сина цара Трајана Деција, које је боравио у Виминацијуму током 251. године. Хостелијан је дошао на престо после трагичне смрти његовог оца Трајана и брата Херенија. Ни Хостелијан није дуго поживео, умро је вероватно од куге а сматра се да је да је спаљен у Маузолеју. Пронађено је више гробница са изузетним фрескама. Две од њих су осликане фрескама и потичу из доба паганства, што се закључује по декорацији флором и фауном живих боја, док је трећа гробница украшена ликом девојке која је припадала вишим друштвеним слојевима, на шта упућују пронађени делови златном бојом обрубљене хаљине. До сада је истражено више око 14.000 гробница, а Фреско-сликарство је уз налазе гробница пружало значајне податке о почецима хришћанства на овим просторима. Налаз гробница са Небеским јахачем и Христовим монограмом пружају идеју како се паганство преображавало у хришћанство.

Откривена је Северна капија утврђења а постојале су још три, што указује на моћни систем. На целом простору налазишта је пронађено и мноштво новчића а највише ипак у гробницама, у које су умрли полагани са три крчага (за уље, вино, воду) и новчићем у устима - да Херону плате превоз на онај свет.

Imprint from Viminacium
Отисак легије, Народни музеј у Пожаревцу

У 19. веку још су се јасно назирали обриси насеља, широке улице које се секу под правим углом, тргови, позоришта, купатила, водовод и градски бедеми. Данас су остали само делови. Мермерне скулптуре, надгробне плоче и саркофази, накит и посуђе из Виминацијума чувају се у Народним музејима у Београду и Пожаревцу.

У Виминацијуму је 2012. године откривена фигурина женског божанства стара око 4000 година. У питању је близнакиња Кличевачког идола откривеног 1881. године.[5] Године 2013. је пронађен жртвеник посвећен нимфама,[6] а током 2014. пронашли су мермерне статуе и златну огрлицу из римског периода.[7] Почето је са ископавањем римског војног логора 2017. године.[8] Током 2018. пронађени су саркофази из римског доба који нису раније опљачкани и гробница за коју се сматра да припада неком младом императору.[9][10]

Добитник је међународне награде „Жива” за најбољи словенски музеј 2018. године.[11]

Галерија слика

Археолошко налазиште Виминацијум 07

Макета града

Viminatium

Остаци Виминацијума

Skelet

Остаци мајке и детета, сахрањених заједно око 250. године нове ере

Rimska kupatila

Римска купатила

Viminacium 01

Реконструкција амфитеатра у Виминацијуму

Viminacium 02

Мамут изложен у Виминацијуму

Toys exibited at National Museum in Požarevac

Играчке изложене у Народном музеју у Пожаревцу

Candleholders at National Museum in Požarevac

Свећњаци изложени у Народном музеју у Пожаревцу

National museum in Požarevac, a stele with a relief picture

Надгробна стела са рељефним приказом из Виминацијума, двориште Народног музеја у Пожаревцу

National museum in Požarevac, a stele

Надгробна стела из Виминацијума, двориште Народног музеја у Пожаревцу

Види још

Референце

  1. ^ Viminacium dare.ht.lu.se
  2. ^ Градови и места: Горња Мезија - Доња Мезија - Дакија (Urbes et Loca: Moesia Superior - Moesia Inferior - Dacia)
  3. ^ Римски град каквог нема у Италији („Вечерње новости“, 20. септембар 2013)
  4. ^ Истражено свега три одсто Ви­минацијума („Политика”, 24. април 2018)
  5. ^ Сензационално откриће у Виминацијуму („Вечерње новости“, 17. октобар 2012), Приступљено 14. 4. 2013.
  6. ^ Виминацијум: Пронађен жртвеник посвећен нимфама („Вечерње новости“, 19. јул 2013)
  7. ^ Мермерне статуе и златна огрлица пронађени у Виминацијуму („Вечерње новости“, 28. новембар 2014)
  8. ^ У Виминацијуму пронађен фасцинантни римски легијски логор (Б92, 8. март 2017)
  9. ^ Љубав настављена у гробницама („Политика”, 3. јун 2018)
  10. ^ Откривен царски маузолеј у Виминацијуму („Вечерње новости”, 19. април 2018)
  11. ^ Велико признање Виминацијуму („Политика”, 20. септембар 2018)

Литература

Спољашње везе

Авари

Авари или Обри, су туркијски народ који је владао средњом Европом између 6. и 9. века.

Археолошки институт Београд

Археолошки институт Београд је основан 31. маја 1947. године у Београду.

Археолошки туризам

Археотуризам или археолошки туризам је облик културног туризма који је усмерен на подстицање јавног интереса за археологију и заштиту историјских споменика.

Археолошки туризам може да обухвати све ствари везане за јавну промоцију археологије, укључујући и обилазак археолошких локалитета, музеја или историјске реконструкције догађаја.

Археолошки туризам се налази на танкој линији између промоције археолошких локалитета и културног наслеђа. и изазивања штете локалитетима. По облику је инвазивни туризам. Археолози су изнели да овај туризам доприноси да се на посебан начин види и упозна прошлост. Али, код туристичких археолошких локалитета који су у надлежности дирекције за туризам, продаја карата и сувенира може да постане приоритет и тиме угрозити ископавања. Такође се преиспитује да ли вреди отворити локалитет за јавност, јер нису сва археолошка налазишта интересантна широј јавности и многа налазишта нису естетски лепа за туристе иако су за археологе веома битна. Оштећења јединствених локалитета је такође проблем. Отварање локалитета може директно да утиче на остатке, попут икона које могу да избледе при претераном фотографисању. Изградња хотела, ресторана и продавница око локалитета је још један проблем. Ови објекти могу драстично променити животну средину; да производе поплаве, клизишта, или да нарушавају древне грађевине.У Србији су бројни локалитети отворени за ширу јавност. Најпознатији су: Лепенски Вир, Виминацијум и Феликс Ромулијана. Ови локалитети доста зарађују од туризма. Виминацијум уз приходе од продаје карата и сувенира има и свој хотел, ресторан и амфитеатар на локалитету.

Археолошко налазиште Идумум

Археолошко налазиште Идумум се налази у атару села Медвеђа код Деспотовца.

Археолошка истраживања периоду од 1960. до 1962. године у организацији Народног музеја у Београду открила су на левој обали реке Ресаве у селу Медвеђа код Деспотовца, на локалитетима Бедем и Попов чаир, остатке римске путне станице Идумум, која се налазила на путу Виминацијум-Наисус (лат. via publica Viminacijum - Naissus). Откривени су и делови римског пута и остаци архитектуре међу којом су терме и друге мање зграде а анализом добијених података је константовано да се на овом месту поред путне станице налазило и цивилно насеље. Покретни археолошки материјал откривен токов ових радова датован је у крај III и IV век. Локалитет "Идумум" проглашен је за непокретно културно добро – археолошко налазиште 29. априла 1983. године.

Археолошко налазиште као непокретно културно добро

Археолошко налазиште је једна од четири врсте непокретних културних добара у Србији. Археолошка налазишта као непокретна културна добра могу имати изузетан значај или велики значај или само заштићена, без назначеног значаја.

Бор (град)

Бор је град и седиште града Бора и Борског округа у источној Србији у региону који је познат и под именом Тимочка Крајина. Према попису из 2011. било је 34.160 становника (према попису из 1991. било је 40.668 становника).

Бор је рударски и индустријски град са развијеном обојеном металургијом.

Град је основан 1945. године, а само насеље негде око 1800. године. Плански је насељаван стручном радном снагом у време Југославије те је стога изузетно шароликог етничког састава.

Браничевски управни округ

Браничевски управни округ се налази у источном делу Републике Србије. Обухвата град и општине:

Град Пожаревац - градска насеља: Костолац и Пожаревац (седиште)

Општина Велико Градиште - седиште градско насеље Велико Градиште

Општина Голубац - седиште сеоско насеље Голубац

Општина Мало Црниће - седиште сеоско насеље Мало Црниће

Општина Жабари - седиште сеоско насеље Жабари

Општина Петровац на Млави - седиште градско насеље Петровац на Млави

Општина Кучево - седиште градско насеље Кучево

Општина Жагубица - седиште сеоско насеље ЖагубицаСедиште округа је градско насеље Пожаревац, позната раскрсница путева, кроз који и данас воде бројне саобраћајнице. Има укупно 183.625 становника (попис 2011).

Средином XIX века, у време осамостаљивања српске државе, Пожаревац постаје, поред Крагујевца, друга престоница кнеза Милоша Обреновића. Кнез Милош Обреновић је још за живота подигао себи, у Пожаревцу, споменике:

Саборну цркву (1819. године), конак - дворац (1825. Године)

нову чаршију (1827. Године) и

ергелу Љубичево (1860. године).Културне знаменитости Браничевског округа су:

Виминацијум, Костолац

Народни музеј у Пожаревцу (први саграђен након београдског)

Етно парк Тулба (јединствени музеј у природи)

Галерија слика Милене Павловић-Барили (познате сликарке и песникиње надреализма)

Манастири Рукумија, Сестрољин. Туман, Брадача, Заова, Горњак, Витовница, Нимник

Голубачки Град, СО Голубац

Краку лу Јордан, с. Волуја СО КучевоПриродне знаменитости Браничевског округа су:

пећине у СО Кучево: пећина Церемошња, пећина Равништарка, Дубочка пећина, Шевичка пећина

врело реке Млаве, Жагубица

Крупајско врело, Крепољин

Горњачка клисураПривредни капацитети овог округа концентрисани су у близини градова Пожаревац и Костолац.

Начелник округа је био Горан С. Петровић (одлуком Владе Републике Србије од 28. јуна 2007. године).

Садашњи начелник округа је Александар Ђокић (постављен Решењем Владе РС број 119-8806/2013 од 16.10.2013. године)

Горња Мезија

Горња Мезија (лат. Moesia Superior) је римска провинција настала у доба Домицијана (вероватно 85. или 86. године) поделом раније успостављене провинције Мезије. Граница између Горње и Доње Мезије ишла је реком Чибрицом (на територији данашње Бугарске). Границе Горње Мезије обухватале су, грубо говорећи територију данашње Србије без Војводине и без већег дела Косова и Метохије, један мањи део северозападне Бугарске, као и северну Македонију. Западна граница Мезије вероватно није ишла Дрином, него нешто источније (Чачак је тако био у провинцији Далмацији). Након Трајанових Дачких ратова Мезија се проширила на север да би заузела територију између Дунава и доње Тисе, до реке Марош.

Горња Мезија је увек била војна, гранична провинција римског царства. Највећи римски војни логори су били у Београду (римски Сингидунум), недалеко од Пожаревца (римски Виминацијум): ту су биле стациониране две легије, кључне за одбрану дунавског лимеса.

И други градови у Горњој Мезији имали су војне логоре: Рацијарија (у данашњој Бугарској), на пример. Од градова од већег значаја у Горњој Мезији треба споменути Скупи (недалеко од данашњег Скопља), Ремесијана (данас Бела Паланка), Улпијана (данас Липљан), Акве (данас Прахово), Наисус (данас Ниш).

У време цара Хадријана ови већи градови у Горњој Мезији добили су статус муниципијума, а у то време латински језик и римска култура се проширила и у ову провинцију.

Током велике унутрашње кризе у III веку, провинција Мезија је јако страдала. Када је цар Аурелијан 270. године евакуисао прекодунавску Дакију, источни део Горње Мезије је издвојен из састава ове провинције и на том подручју је створена нова провинција, названа "Дакија Аурелијана" (лат. Dacia Aureliana), која је касније подељена на две нове провинције — Приобалну Дакију и Унутрашњу Дакију.

У време римског цара Диоклецијана (284—305) провинција Горња Мезија је раздељена на провинцију Прву Мезију (лат. Moesia Prima) на северу и провинцију Дарданију (лат. Dardania) на југу.Једна од најзначајнијих римских грађевина на овим просторима био је Трајанов мост.

Епархија браничевска

Епархија браничевска је епархија Српске православне цркве.

Надлежни архијереј је епископ Игнатије (Мидић), а седиште епархије се налази у Пожаревцу, где се налази и Саборна црква епархије.

Инфламација (антропологија)

Инфламација је један од назива за сепулкрални обред спаљивање покојника, осим кога се употребљава и инцинерација, као и термини бустуарија и бустуаријално сахрањивање (од лат. bustum - место на коме су спаљивани и сахрањивани покојници, касније је добило значење и гроб, споменик). Термин кремација којим се данас означава спаљивање покојника није погодан због повезивања са друштвеним покретом за кремацију који је настао у Италији у 19. веку, а затим се пренео и у друге земље.

Костолац

Костолац је градско насеље и седиште градске општине Костолац која се налази у саставу града Пожаревца у Браничевском округу. Према попису из 2011. било је 9569 становника. На месту данашњег Костолца се налазио важан римски град Виминацијум. Костолац је центар Стига, а у његовој околини се налазе термоелектране и рудници угља.

Народни музеј у Пожаревцу

Народни музеј у Пожаревцу је после Народног музеја у Београду најстарији музеј у Србији. То је музеј општег, комплексног типа са: археолошким (праисторија, Виминацијум, антика, средњовековна и нумизматичка збирка), историјским, историје уметности са галеријом Милене Павловић-Барили и Етнографским музејом са Етно-парком на Тулби. Више од једног века бави се чувањем културно-историјске баштине Браничева, односно подручја данашњих град Пожаревац, Велико Градиште, Голубац, Кучево, Жагубица, Петровац, Жабари и Мало Црниће.

Пожаревац

Пожаревац је град и седиште Браничевског округа. Према попису из 2011. у ужем градском језгру било је 44.183 становника, док је у широј градској области (некадашњој општини Пожаревац) живело 60.035 становника.

Пожаревачка гимназија

Пожаревачка гимназија је гимназија у Пожаревцу основана 24. септембра 1862. године указом књаза Михаила Обреновића.

Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево

Регионални завод за заштиту споменика културе Смедерево је установа културе од националног значаја, која обавља послове заштите непокретних културних добара. Делатност заштите обавља на територији Подунавског и Браничевског округа и то у два града Смедерево и Пожаревац и девет општина: Смедеревска Паланка, Велика Плана, Жабари, Петровац, Кучево, Жагубица, Голубац, Велико Градиште и Мало Црниће.

Село Костолац

Село Костолац или Стари Костолац је насеље у Србији у градској општини Костолац, града Пожаревца у Браничевском округу. Према попису из 2011. било је 1.228 становника.

Познато археолошко налазиште, некадашњи римски логор и град Виминацијум, простире се испод ареала села Стари Костолац. Од знаменитости села издваја се и позната црква Светог Георгија, подигнута 1915. године.

Списак римских градова на Балкану

Списак римских градова, са њиховим латинским називом и географским положајем, представља списак градова Римског царства који су се налазили на простору Балканског полуострва тј. савремених држава које се налазе на Балкану. Називи римских градова су понекад били слични за више градова, нпр. неколико римских градова је у свом називу носило Colonia као део имена.

Термоелектрана Костолац

Термоелектане „Костолац“ (ТЕ „Костолац“ или ТЕ-КО) су термоелектране на лигнит, укупне инсталационе снаге 1007 MW и максималне производње 6.256.576 MWh електричне енергије годишње (2011), што чини око 14% укупне производње ЕПС-а. Електране се налазе у близини града Костолца и археолошког налазишта Виминацијум. Налази се у оквиру привредног друштва Термоелектране и копови „Костолац“ д.о.о. које обухвата: површинске копове „Ћириковац“ и „Дрмно“ и термоелектране „Костолац А“ и „Костолац Б“.

Царска палата Шаркамен

Царска палата Шаркамен је касноантички резиденцијални меморијални комплекс настао крајем 3. и почетком 4. века, у периоду римске власти који је познат под називом тетрархија - владавина четворице. Палата се налази у селу Шаркамен, код Неготина у Источној Србији и саградио је римски цар, Максимин Даја, који је желео да у свом родном месту остави траг и сећање на њега. Попут Галерија који је изградио гамзиградску Феликс Ромулијану, и Даја је у свом завичају почео да гради палату која ће представљати његову величину.

Историчари су мислили да Максимин Даја царску палату, због ране смрти никада није завршио. Међутим, 1996. године археолози су под руководством академика Драгослава Срејовића на локалитету Врело Шаркамен открили царску палату и гробницу жене високог ранга, у којој је пронађено шест комада царског златаног накита. Огрлице, прстење, плочице и златници у то време процењени су на 1,3 милиона немачих марака. Гробница жене високог ранга, припадала је царској породици, а све указује на то да је била сестра императора Галерија, мајка Максимина Даје. У Шаркамену је пронађена једна од само четири царске палате које се налазе ван Рима. Царска палата, баш као и данас, била је удаљена од трговачих путева, комуникација.

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.