Викинзи

Викинг (стнорд. víkingr — викингр) је термин који се уобичајено користи за нордијске (скандинавске) ратнике, трговце и гусаре. Настанили су се у широкој области Европе, Азије, Блиског истока као и дела Африке, од краја 8. до средине 11. века.[1][2][3]

Ови Нормани користили своје чувене дракаре да путују до Блиског истока (Цариграда, Волге у Русији), на крајњи запад, као што су Исланд, Гренланд и Њуфаундленд, и крајњи југ као Ал Андалуз. Овај период Викиншке експанзије, познат као Викиншко доба,[4] чини највећи део средњовековне историје Скандинавије, Велике Британије, Ирске и остатка Европе у целини. Овај период експанзије је довео до ширења нордијске културе, али и до симулатаног уноса јаких страних културних утицаја у саму Скандинавију, са дубоким развојним импликацијама у оба смера.

Популарне, модерне концепције Викинга - термина који се често примењује неформално на модерне потомке и становнике модерне Скандинавије - често се знатно разликује од комплексне слике која произилази из археолошких и историјских извора. Романтизована слика Викинга као племенитих дивљака је почела да се појављује у 18. веку; и од тог времена се развила и постала широко заступљена током Викиншког оживљавања у 19. веку.[5][6] Гледишта на викинге као било насилне, пиратске безбожнике, или као неустрашиве авантуристе последиција је у знатној мери конфликтних варијетета модерних викиншких митова, који су настали током раног 20. века. Данашње популарне репрезентације Викинга, типично базиране на културним клишеима и стереотиповима, компликују модерно схватање викиншке оставштине.

Рана историја и формирање нација

Viking Expansion
Карта с приказом подручја Скандинавских насеља
  Осми век
  Девети век
  Десети век
  Једанаести век

Рана племена која су живела у Скандинавији данашња наука познаје као Готе и Гауте (Насељене у јужном делу данашње Шведске, Готланду) и Свионе.

У 6. веку пишу историчари Јорданес и Прокопије из Цезареје да у Скандинавији живи мноштво народа и племена од којих сваки има свога засебног владара. Резултат мањих племенских миграција био је настанак данашњих народа познатих у Скандинавији; Швеђана, Данаца и Норвежана који су средином 6. века заузели своје данашње просторе. У то рано историјско доба Скандинавија је била расцепкана на низ мањих племенских кнежевина. Уједињење тих мањих држава у веће, био је дуг и спор процес.

Први владар који је ујединио Норвежане у 9. веку био је Харалд Лепокоси. Након његове смрти 933. распала се централна власт. Тек у 11. веку пошло је за руком Олафу Светом да поново уједини све Норвежане. Он је остао познат по томе што је у свој народ донео хришћанство. Јавно се крстио и тако, својим примером, помогао бржу христијанизацију, до тада паганских Норвежана.

Почетком 9. века долази и до уједињења Данске која доживљава процват и успон у доба Харалда Плавозубог и Кнута Великог кад је под данском влашћу била и трећина Енглеске и јужни део Шведске. (Харалд Плавозуби 950. - 986, Кнут Велики 1016. - 1035.)[7][8][9][10][11]

И Шведска је у раном средњем веку била разједињена на многе мале кнежевине и племенске савезе. У то доба посебно се истицао племенски савез у Упсали. Распадом родовских друштвених заједница и односа класна подела друштва најраније се запажа код Швеђана. Услед низа неродних година које су резултовале низом година глади поједине племенске вође и аристократе окупљају своје ратне дружине и са својим бродовима организују прекоморске пљачкашке походе.

Једни су кренули на запад према Француској, Северној Немачкој и Енглеској. Док су други кренули на исток узводно рекама и зашли дубоко у словенске земље све до Кијева под именом Варјази.[12][13][14] Док су западни пљачкаши нападали Фландрију, Франачку Галију и Фризију, па уз западне обале Франачке Атлантским океаном стигли до Аквитаније и Шпаније.

Године 844, по реци Гарони допиру до Тулуза затим се појављују пред Лисабоном и Кадизом, освајају Севиљу, 845. пљачкају Париз, а 859. освајају Гибралтар и пљачкају обале Медитерана све до Сицилије и јужне Италије. Осим страшних разарања и крвопролића којима су били изложени несрећни Европљани од варвара са севера, додатно су трпели губитке у људству јер су Викинзи масовно људе одводили у робље. У то доба и нису имали озбиљније непријатеље ни организоване војне силе која би им се озбиљно супротставила осим велике и војно надмоћне Византије коју су Викинзи избегавали и склапали с њом повољне трговачке савезе да јој се не би превише замерили. (једном згодом су мирни пролазак у Црно море преко Дарданела платили арапским робљем похватаним на јужној Сицилији!).

Због многих сусрета и трговачких размена са другим, новим и необичним народима, Викинзи су попримили утицаје медитеранских, исламских и хришћанских народа што се посебно истиче на њиховој специфичној уметности.

Викиншки бродови

Vikingship
Викиншки брод

Викинзи су правили два типа бродова: дугачке и уске, за рат[15] и краће, широке и стабилније за трговину и транспорт. Развили су брод без палубе, с кобилицом и ојачаним коритом који се назива дракар.

VIKING LONGSHIP "SEA STALLION" ARRIVES IN DUBLIN
Реконструкција дугачког брода Морски пастув.
Modell Knorr
Модел knarr типа брода.[16]

Ратни бродови су били лагани, стабилни и лаки за маневрирање.[17][18] Управо тако добри бродови омогућили су им изузетну мобилност. Били су веома брзи и могло се њима доћи веома близу обале, тако да мештани нису успевали организирати обрану.

Типично за викиншке ратне бродове била је глава змаја или неког воденог чудовишта, која је стајала напред на врху и својим отвореним чељустима и разрогаченим очима плашила непријатеље. У то доба цела Еуропа је била у страху од викиншког напада и изговарали су молитву: „Од норманског беса, чувај нас мили Боже“.

Не зна се поуздано што им је служило за навигацију. Претпоставља се да су пловили у близини обале што су дуже могли, а на пучини су се веројатно оријентирали према птицама, звездама, смером таласа, о чему сведочи Хаукова сага.

Бродови су били интегрални део викиншке културе. Они су омогућавали свакодневни транспорт преко мора и пловних путева, екплоатацију нових земаља, препаде, освајања, и трговину са суседним културама. Они су исто тако имали велики религиозни значај. Људи са високим статусом су покекад били сахрањени у броду заједно са жртвованим животињама, оружјем, одредним и другим ставкама, као што је случај са сахрањеним пловилима у Гокстаду и Осебергу у Норвешкој[19] и ископаним сахрањеним бродом у Ладбију у Данској. Сахрањивање бродова су такође практиковали Викинзи изван домовине, као што је случај с ископаним Салме бродовима на Естонском острву Сарему.[20]

Оружје

Viking swords
Викиншки мачеви

Најважније викиншко оружје био је мач. Оштрица мача била је дуга око 90 cm, а широка око 10. Чини се да су врло ценили оштрице увезене из Франачке; њима би сами додавали балчаке који су често били украшени разним орнаментима. Користили су и лук и стреле. Постојали су различити лукови за различите сврхе. Неки су били дуги и до 2 метра. Углавном су их израђивали од тисе. Ту су још и секире и копља. А за одбрану и штитови углавном округлога облика.[21][22]

Ратна се стратегија Викинга састојала од изненаданог напада при којем би уграбили све што је вредно, а потом једнако брзо одјурили на пучину. Већина напада није била помно планирана нити стратешки компликована,[23][24] иако је било и таквих који су сведочили о врло развијеној организацији и војничким вештинама.

Новац

Викинзи су се пре него што су почели ковати властите кованице служили кованицама народа с којима су дошли у додир.[25][26] Прва викиншка ковница новца била је у Хедебију, у данашњој Норвешкој. Мотиви викиншких кованица били су бродови, животиње, куће.

Викиншке кованице нису имале номиналну вредност, вредиле су према својој тежини. Кад је требало да се уситне, резале су се на комадиће. Чистоћа материјала проверавала се зарезивањем кованица.

Осим викиншких, пронађене су и кованице Византског Царства, Калифата, Светог римског царства немачког народа, Енглеске (чак више него у самој Енглеској, не зато што су их Викинзи толико опљачкали, него зато што су се за енглеског краља Едгара све кованице топиле и поново ковале сваких пет до шест година). Пронађене су још и франачке и фризијске кованице. Све су ове кованице, као и оригиналне викиншке, Викинзима вредиле искључиво према својој тежини.

Осим као платежно средство, кованице су Викинзима служиле и као накит. Неке би пробушили и низали на разне начине, а неке би растопили и стварали нешто потпуно ново (наруквице, огрлице, брошеве).

Викиншка уметност

Викиншка уметност рано средњовековне Скандинавије и Данске - како је у раној фази њене еволуције репрезентују старији и млађи осебершки стил (9. век), а у каснијој фази стилови јеллинге, рингерике и урнес (10. и 11. век) - упоредна је ликовна појава с ирском и англосаском, претежно хришћанизованом, уметношћу на Британским острвима.

Као касни пагански изданак «варварске» културе западне Европе из доба сеобе народа. Викиншка уметност наставља у Норвешкој и Данској а посебно у Шведској баштину меровиншке зооморфне орнаментике коју је у Европи прекинула каролиншка ренесанса продирући постепено и спорадично и у нови, раноромански ликовни говор зрелог феудалног хришћанског средњег века. Њен развој почиње у ствари једним прелазним стилом, старијим осебершким стилом, који се развија у разним деловима Скандинавије на прелазу из 8. век у 9. век. То је нешто измењени зооморфни стил III у којем има елемената преузетих из инсуларне (ирске) уметности. Тај прелазни стил који је био раширен, посебино у Јужној Норвешкој, најбоље описују обе стране прамца брода из Осеберга.

Већ у првој половини 9. века, тај плошни стил је замењен пунијим, и изражајнијим, рељефним стилом названим Млађи осебершки стил. Тај стил се одликује фигурама животиња које се међусобно преплићу, боре и гризу правећи прекрасне драматичне призоре препуне динамике. Из тих облика настаје и назив целог стила - Стил закачених животиња (енгл. Gripping-beast style, швед. Gripdjurstil). Те чудесне животиње избуљених очију и дугим реповима савијеним у кривине, скупљеним у клупка, испуњавају у разноврсним позама плохе украсних, али и употребних предмета викиншке свакодневнице од дрвета, кости и метала. Порекло овог фантастичног животињског света још није сасвиме објашњено. Чини се да више извире из оријенталне, неголи из каролиншке традиције. У ред најлепших радова осебершког стила, а уједно и у ред најзначајнијих дела «варварске» уметности после сеобе народа, улазе дрвени ступови са чудноватим змијским главама. Овде је не само глава већ и дугачки врат змија прекривен богатим зооморфним декором у пуној пластици. Ова експресивно и «барокно» конципирана глава с отвореним чељустима и великим очњацима има узор можда у неком каролиншком или, вероватније, оријенталном животињском лику. Међутим, начин на који је та глава решена у ликовном смислу, сасвим је нордијски. То судимо по дубоком рељефу и снажној минуциозно израђеној пластици. Више појединачних животиња испреплетених у снажно клупко формирају главу змаја.

Пред крај 9. века, млађи осебершки стил помало осиромашује и дегенерише се. Отприлике у исто време на њега се надовезује старији стил јелинге (око 900/30-980) Он је настао преобликовањем ирских зооморфних облика (одатле му и други назив хиберно-саксонски јелинге стил), а представља, по мишљењу С. Милера, В. А. Џенија и Т. Кендрика, скандинавску варијанту раносредњовековне зооморфне орнаментике. Својим животињским ликовима који су изразито врпчасти и сасвим плошни, овај стил је између свих викншких стилова најудаљенији од стварности и реалног приказа. Он подсећа помало на Салинов стил II германске зооморфне орнаментике, из којег вероватно и води порекло. Дански хиберно-саксонски узорак стила јелинге показује типично неповезано и испрекидано плетиво издужених животиња које се међусобно боре.

Ј. Брендстед је утврдио да животиње Салиновог зооморфног стила III настају у декорацији око 850. а «закачена» животиња млађег осебершког стила, око 900. Постоји врло мало примера комбинације једног и другог типа животиња, али те комбинације не представљају прелаз у тип животиње који карактерше стил јелинге. Изразита обележја стила јелинге старијег типа показују метални окови из Елструпа (Копенхаген, Музеј), златни предмети из Рода, Норвешка (Народни музеј, Осло), и златна округла плочица из Хиденсија (Стралсунд, покрајински музеј) чији се орнамент састоји од четири испреплетене животиње, вероватно птице налик сови. Крушколико обликована бедра животиње прекривена су уплетеним спиралама и тачкастом гранулацијом, а њихове ноге су везане као у стилу закачених животиња. Тај стил почетком X века полако истискује млађи стил јелинге (око 950. - 1050.) у коме доминира енглески мотив тзв. «велике животиње» (почетни стадијум овог мотива јавља се, према Ј. Бредстеду, на каменом крсту из IX века у цркви Св. Алкмунда у Дербију). Тај стил се, потпуно формиран јавља у Скандинавији први пут на чувеном рунском камену краљевског гроба у Јелингеу у сев. Јиланду. Овај декоративно скулптурални камен је наредио да се подигне око 980. године дански краљ Харолд Гормусон као споменик својим родитељима. У рунском запису на једној од три страна краљ се хвали да је освојио Данску и Норвешку и да је Данце хришћанизовао. На чеоној страни камена исклесан је, формално и иконографски - у уметности раног Средњег века у Скандинавији сасвим посебан, најстарији приказ распетога Христа. Христово тело сапето је орнаменталним плетером, имитирајући сличан манир приказивања распећа у ирским раним илуминацијама. (Евангелистар из Ст. Галена). На камену је још приказана и маркантна «велика животиња» налик на грабљивца са спирално стилизованим зглобовима, канџама у облику полумесеца и троугластом главом грифона. Језик, реп и креста завршавају се неком врстом палмете. Око животиње се обмотала велика змија која јој даје изразито нордијско иконографско обележје. Сама животиња, несумњиво, води порекло од Лава-грифона из византијске или оријенталне уметности. Остаје, међутим отворено питање како је тај тип животиње дошао на север Европе, да ли директно с подручја око Црног мора или посредно, из енглеске уметности. Такав лик појављује се све до пропасти викиншке орнаментике, а поново се јавља у различитим варијантама кроз цео XI век (викиншка кутија за накит нађена у ризници катедрале Камину, а нешто касније на бронзаној заставици из Седерала у Шведској, а у једној модификованој верзији на довратку старије дрвене цркве у Урнесу у Шведској. Скандинавски археолози ову последњу фазу стила називају мамен, а типичан пример је бојна секира из једног тумула у Мамену на полуострву Јиланд. Стил маммен један је од исходних тачака каснијег урнес стила. Рунски камен непознатог викинга из времена око 1030. године, откривен 1852. на гробљу светог Павла у Лондону (Гилдхал), јасно илуструје ову касну фазу млађег стила јелинге. С леве стране камена је приказ «велике животиње», а с десне дански рунски натпис. Већ велики камен из Јелинга показује да викиншка уметност Средњег века напушта чисту орнаментику, а постепено преузима реалистички приказ као темељни утицај Средње и јужни Европе. Треба узети у обзир да викиншка уметност, осим изворног животињског мотива користи и друге мотиве у чији круг утицаја долази. То су нпр. чворасти троплет са балчака мача из Липехнеа (сада у Штатлихе музеју у Берлину) и вегетативни украс оријенталног порекла (сребрна огрлица из Вернбија у Шведској - музеј у Стокхолму). Истовремено продире у викиншку уметност и англосаксонска акантова витица.

Види још

Референце

  1. ^ Viking (people), Encyclopædia Britannica.
  2. ^ Roesdahl 1998, стр. 9–22
  3. ^ Brink 2008.
  4. ^ Sawyer 2003, стр. 105.
  5. ^ Wawn 2000.
  6. ^ Johnni Langer, "The origins of the imaginary viking", Viking Heritage Magazine, Gotland University/Centre for Baltic Studies. Visby (Sweden), n. 4, 2002.
  7. ^ Lund 2001, стр. 167–181
  8. ^ The Royal Household, "Sweyn", The official Website of The British Monarchy, 15 March 2015, accessed 15 March 2015
  9. ^ Lawson 2005
  10. ^ The Royal Household, "Canute The Great", The official Website of The British Monarchy, 15 March 2015, accessed 15 March 2015
  11. ^ Badsey, Nicolle & Turnbull 2000
  12. ^ „Land of the Rus - Viking explorations to the east”. National Museum of Denmark. Приступљено 20. 4. 2015.
  13. ^ „Dangerous journeys to Eastern Europe and Russia”. National Museum of Denmark. Приступљено 20. 4. 2015.
  14. ^ „Los vikingos en Al-Andalus (abstract available in English)” (PDF). Jesús Riosalido. 1997. Архивирано из оригинала (PDF) на датум 18. 7. 2011. Приступљено 11. 5. 2010.
  15. ^ Longships are sometimes erroneously called drakkar, a corruption of "dragon" in Norse.
  16. ^ Block 2003.
  17. ^ Hadingham, Evan: Secrets of Viking Ships (05.09.00) NOVA science media.
  18. ^ Durham 2002.
  19. ^ Heath, Ian (1985). The Vikings. Osprey Publishing. стр. 4.
  20. ^ Curry, Andrew (10. 6. 2013). „The First Vikings”. Archaeology. the Archaeological Institute of America. Приступљено 22. 2. 2014.
  21. ^ „Scans of Viking Swords Reveal a Slice of Norse Culture”. Live Science. Приступљено 15. 4. 2017.
  22. ^ Fedrigo, Anna; Grazzi, Francesco; Williams, Alan R.; Panzner, Tobias; Lefmann, Kim; Lindelof, Poul Erik; Jørgensen, Lars; Pentz, Peter; Scherillo, Antonella (1. 4. 2017). „Extraction of archaeological information from metallic artefacts—A neutron diffraction study on Viking swords”. Journal of Archaeological Science: Reports. 12: 425—436. doi:10.1016/j.jasrepp. 2017.02.014 Проверите вредност параметра |doi= (помоћ).
  23. ^ Grimbly 2013, стр. 121
  24. ^ Green & Siegmund 2003, стр. 306
  25. ^ Gareth Williams: Viking Money BBC History
  26. ^ Graham 2013.

Литература

Спољашње везе

Џенет Ли

Џенет Ли (енгл. Janet Leigh; рођена 6. јула 1927, а умрла 3. октобра 2004) је била америчка глумица. Она је мајка глумица Кели Кертис и Џејми Ли Кертис.

Откривена од стране глумице Норме Ширер, Ли је осигурала уговор са филмским студиом МГМ и почела своју каријеру 1947. Појавила се у неколико популарних филмова следеће декаде, укључујући филмове Мала жена (1949), Анђели и пирати (1951) и Living It Up (1954).

Године 1954. се удаје за глумца Тонија Кертиса, свог трећег мужа са којим глуми у чак пет филмова, укључујући Худини (1954), Црни штит Фолворта (1954), Викинзи и Искључиво из задовољства (1958). У другој половини 50-их, играла је више драмске улоге у филмовима као што су Сафари (1955), Додир зла (1958) и Психо (1960), за који је награђена Златним Глобусом за најбољу споредну улогу и номинована за Оскара за најбољу глумицу у споредној улози. Континуирано је наставила да се појављује на филму и телевизији у филмовима као што су Манџурски кандидат (1962) и у два филма са својом ћерком Џејми Ли Кертис: Магла (1980) и Ноћ вештица: 20 година касније (1998).

Арктик

Арктик обухвата северну поларну област (Северни ледени океан, острва Нову Земљу, Шпицбершка острва, Медвеђе острво, Земљу Франца Јозефа, Новосибирска острва, Франклинов архипелаг са Бафиновом земљом и Гренландом) унутар изотерме од 10°. Овде спадају и најсевернији делови европског, азијског и америчког копна, што износи око 26 мил. km², заједно копно и море.

Северни пол је открио 6. априла 1909. Американац Роберт Пири. И пре њега је било доста открића поморских путева преко Арктика.

Око 2/3 арктичких области захвата Северни ледени океан, који је највећим делом прекривен релативно танким леденим слојем. Температура воде на површини износи око -1 °C, зимске ваздушне температуре се спуштају до - 40 °C, а у летњним месецима се крећу од 0 до 1 степен. Испод површине леда температура морске воде расте до 4 на дну океана. У кратком летњем периоду санте не рубу океана се отапају, ломе и пливају као специфично лакше по површини океана. Одломљене ледене брегове носе морске струје. Некада су те ледене санте представљале велику опасност за пловидбу, јер су ношене хладним поларним струјама допирале до северног дела Атлантика. Тако је у северном Атлантику настрадао некада највећи путнички брод Титаник 1912. године, који је превозио путнике из Европе у Америку. Пловидбу северним поморским путем олакшава утицај топле Голфске струје, која температуру океана знатно ублажава до луке Мурманск.

Арктичка клима је веома хладна. Најхладније је у Верхојанску око -68 °C и Ојмјакону до -78 °C, јер су то области Сибира. Још у периоду од 9. до. 12. века почела су истраживања у области Арктика. Норвешки Викинзи открили су Исланд, Гренланд, Лабрадор и Бело море. После Другог светског рата настављена су истраживања, углавном ради подизања арктичких ваздухопловних база. Две америчке подморнице „Наутилус“ и „Скејт“ стигле су 1958. на Северни пол пловећи испод поларног леда.

Аскољд и Дир

Аскољд (? — 882) (староисточнонордијски: Haskuldr, старозападнонордијски: Höskuldr, руски: Аскольд) и Дир (староисточнонордијски и старозападнонордијски: Dyri) су легендарни владари Кијевa од 864. до 882, на територији данашње Украјине.Према Повести минулих лета Рјурик је послао Аскољда и Дира да крену у поход на Константинопољ. Док су се кретали уз Дњепар, видели су насеље на планини и питали коме припада. Речено им је да је то Кијев и да је су га саградила браћа Киј, Шчек и Хорив, који су били потчињени Хазарима и плаћали су им данак. Аскољд и Дир су населили Кијев са Варјазима и преузели власт над племеном Пољана (данас Пољаци).

Године 860. (866. према Повести минулих лета). Аскољд и Дир опсадали су Константинопољ, а 872. у борби са Бугарима умире му син Аскољдов и исте године напада словенска племена Полочане и Кривиче. Године 875. напада Печенеге, а 882. Аскољда и Дира убија Олег Новгородски, који је био на походу из Новгорода према Кијеву, након чега преузима власт и успоставља Кијевску Русију.

Варјази

Варјази (стнорд. Væringjar; грч. Βάραγγοι [Várangoi], Βαριάγοι [Variágoi]) је било име које су Грци и Источни Словени наденули Викинзима, који су владали Кијевском Русијом од 9. до 11. века и образовали византијску Варјашку гарду.Према Повести минулих лета, група Варјага познати по имену Рус под вођством Рјурика су се 862. населили у Новгороду. Пре Рјурика, Руси су можда владали ранијим хипотетичким ентитетом. Рјуриков рођак Олег је освојио Кијев 882. године и основао је Кијевску Русију, којом ће касније владати Рјурикови потомци.Бавећи се трговачки, пиратским и плаћеничким активностима, Варјази су пловили рекама Гардарикија, како је област северно од Црног мора била позната у нордијским сагама. Варјази су контролисали поволшки трговачки пут (пут од Варјага до Арапа), повезујући Балтичко море са Каспијским језером и Дњепарски трговачки пут (пут од Варјага до Грка), који је водио до Црног мора и Цариграда. То су били трговачки путеви од критичке важности који су повезивали Европу из мрачног века са богатим и развијеним Арапским калифатом и Византијским царством. Већина сребрног новца је дошла са Истока на Запад овим путем. Привучени богатством Цариграда, Варјази су започели бројне Руско-византијске ратове, а исход неких су били повољни трговачки уговори. Најкасније од почетка 10. века многи Варјази су служили као плаћеници у Византијској војсци, чинећи Варјашку гарду, личну стражу византијских царева. Већина њих, и у Византији и у источној Европи, на крају је преобраћена из паганизма у православље, што је кулминирало покрштавањем Кијевске Русије 988. Поклапајући се са окончањем викиншког доба, долазак Скандинаваца у Русију је прекинут, а Варјази су постепено асимиловани у Источне Словене до краја 11. века.

Викиншко оружје и оклопи

Информације о оружјима и оклопима које се користило у доба Викинга су се заснивале на релативно ретким археолошким проналасцима, сликама из тог доба, и у одређеној мери на информацијама из нордијских сага и закона који су забележени у 13. веку.

Обичаји су налагали да сви слободни Нордијци поседују оружје које могу стално да носе са собом. Оружје је такође показивало социјални статус викинга. У доба викинга у Скандинавији, најпрестижнија активност је била ратовање, тако да су што лепше обликована и направљена оружја показивала богаство и статус Викинга. Богати Викинг би поседовао комплетну опрему, и то у виду металног шлема, дрвеног штита, прслука верижњаче, као и оружја и друге ратне опреме. Сељаци су углавном поседовали копље, штит и секиру или велики нож. Неки су у почецима битке користили лук који иначе користе за лов.

Викинзи су осим што су производили оружје, често користили оружје заплењено у освајачким походима, или оно добијено у виду поклона од других народа. Осим тога, извоз оружја и оклопа у земље северне Европе током 9. и 10. века је био учестао. Истраживања су показала да су у том периоду Викинзи користили франачка оружја, или оружја настала на њиховој основи, и то највише мачеве.

Вокатив

Вокатив је пети падеж у српском језику, једини независан поред номинатива. Његова функција је комуникативна јер служи за дозивање, обраћање саговорнику, скретање пажње и сл, а његова употребна вредност је апелативна. Овај падеж се у писању увек одваја запетом, а у говору краћом паузом. На пример:

Ана, врати се.

Како сте, госпођо?

Јесен стиже, дуњо моја.Код појединих именица мушког рода у вокативу неки гласови се мењају:

човек-човече, Предраг-Предраже

стриц-стриче, Кнез-Кнеже, читалац-читаочеОблик вокатива множине именица мушког рода исти је као и номинативу множине тих именица. Зато су и промене одређених гласова овде исте као у номинативу:

момак-момци, викинг-викинзи.Вокатив је, као и номинатив, падеж уз који не могу стајати предлози. Именице у вокативу немају посебну службу у реченици. Одговара на узвике хеј!, ој итд.

Курган (хумке)

Курган је тип земљаног надгробних споменика, хумке која се подједнако може наћи у свим културама и на свим континентима, осим Аустралије и Антарктика. Најчешће се у центру кургана налази један или више гробова из прошлости, или гроб једне угледне личности (племенског вође, ратника), али има и мноштво других врста хумки (нпр. тумул, тел, громила) које се одликују посебним структурним карактеристикама или имају специфичну намену (нпр. само за осматрање, сакрално-обредне сврхе итд.).

Кургани одликују праисторијске (нпр. скити, келти, Пазирик култура, сармати) и нешто касније културе (нпр. трачани, готи, викинзи, кумани).

Лоара

Лоара (франц. La Loire, лат. Liger) најдужа је река у Француској. Има дужину од 1.013 km и слив који покрива 117.000 km². Извире у области Севен, делу Централног масива у јужној Француској, на надморској висини од 1.408 метара. Затим тече око 1.000 km на север кроз Невер до Орлеана, па на запад кроз Тур и Нант до ушћа у Бискајски залив код Сен Назера. Главне десне притоке Лоаре су Мен и Ердр, док су леве: Алије, Шер, Ендр, Вијен и Севр Нантез. Средњи проток Лоаре је 850 m³/s.

На реци не постоје природне препреке за пловидбу. Каналима је повезана са другим француским водотоцима. Воде реке се користе за хлађење четири нуклеарне централе.

Централни део долине реке, између места Сили на Лоари и Шалон на Лоари, је под заштитом УНЕСКО (Светска баштина) од 2000. За њене обале у овом делу су карактеристични виногради и дворци.

Име реке потиче од галске речи лига, што означава нанос.

Луј I Побожни

Луј I Побожни (франц. Louis le Pieux, нем. Ludwig der Fromme; или Луј Доброћудни или Луј Свети) (778—20. јун 840) је био цар Светог римског царства (814—840) и краљ Аквитаније (781—814). Био је син и наследник Карла Великог.

Ратовао са рођацима и синовима Лотаром, Лудвигом Немачким и Пипином Аквитанским око престола од 833. до 834. године. Лотар га је свргнуо c власти. После његове смрти, Верденским уговором из 843, Франачка држава подељена је на Француску, Немачку и Италију.

Нортамбрија

Нортамбрија (стенгл. Norþanhymbra или Norþhymbre, енгл. Northumbria или Northhumbria) била је једна од седам краљевина англосаксонске хептархије у Енглеској. Нортамбрија се простирала на територији данашње северне Енглеске и јужне Шкотске. Назив је добила по реци Хамбер која је представљала њену јужну границу. Настала је у 7. веку спајањем двеју англосаксонских краљевина — Берниције и Деире. Берниција је лежела између Тиса (Tees) и Форта, док Деира одговора данашњем Јоркширу. Овај процес завршен је за време владавине краља Освига (642—670) који је у 7. веку постао најмоћнији владар Острва, а Нортамбрија најмоћнија држава хептархије.

Хришћанство у Нортумбрији долази женидбом краља Едвина од Нортамбрије са кентском принцезом 625. године. Са принцезом дошао је и Паулинус, који је постао први надбискуп Јорка. Он је провео 26 дана покрштавајући део становништва Нортамбрије на реци Глену. Ипак, након пораза краљ Едвина 633. године код Хитфилда од мерсијског краља Пенде, долази до враћања старих богова Англосаксонаца. Ипак, следеће године (634) крунисан је нови краљ, Освалд, који је био васпитан од ирских калуђера из Јоне. Он је са собом довео Еидена, оснивача манастира Линдисфарн. Манастир ће представљати буктињу хришћанства у Нортамбрији. И после пораза и смрт краља Освалда (642) од мерсијског краља Пенде, Нортумбрија је остала хришћанска.

Почетком следећег века почела је слабити због унутрашњих сукоба, а 867. године Данци су је освојили и учинили делом Данелага. Још 18. јуна 793. године Викинзи су опљачкали манастир Линдисфарн. Данци су ипак задржали краљеве који су служили као данске марионете. Године 954. након смрти краља Ерика Крваве Секире, Нортамбрија је припојена краљевини Енглеској.

Одо Париски

Одо Париски (860—1. јануар 898) је био краљ Француске (888—898). Није припадао династији Каролинга. Постао је краљ због заслуга током викиншке Опсаде Париза (885—886).

Опсада Париза (885—886)

Опсада Париза (885—886) је била викиншка опсада главног града Француске. Викинзи нису успели да заузму Париз. То је био најзначајнији догађај током владавине Карла Дебелог. Карло Дебели је постао омражен у целом царству јер није на време помагао опкољеном Паризу, а кад је и стигао дао је Викинзима откуп, иако их је могао дотући. Због тога је Карло Дебели збачен са власти 887. године.

Оркнијска острва

Оркнијска острва (енгл. Orkney Islands, Orkney; гелски Arcaibh) је архипелаг састављен од једног већег и седамдесетак мањих острва удаљених око 10 километара од северне обале Шкотске. Укупна површина острва је 990 km². Острва се простиру на 50 км у правцу исток-запад и 85 у правцу север-југ. Имена свих већих острва се завршавају на ay, што је у старом нордијском језику значило „острво“. На острвима је 2011. живело 21.349 становника.

Административно, Оркнијска острва су једна од 32 области Шкотске. Главно насеље и административни центар острва је градић Кирквол.

Оркнијска острва су насељена већ барем 8500 година. Помињу их римски аутори из 1. века нове ере (Помпоније Мела, Тацит). Од 875. на њима су владали норвешки Викинзи. Шкотски краљеви су присвојили ова острва 1472. На Оркнијским острвима се налазе нека од најбоље очуваних археолошких налазишта из доба неолита. Отуда су она на УНЕСКО листи Светске баштине.

Роло

Роло (Rollo, 860-931/932) је било франачко латинско име Викинга који је 911. предузео последњи велики пљачкашки поход на Француску. Његово право име је било Хролфр. Хроничар Дудо од Сен Кентина тврди да је Роло био Данац. Постоје аргументи и да је пореклом из Норвешке.

Имао је надимак „Роло луталица“ (касније исландске саге га помињу као Хролф Гангера, Gånge Rolf), јер је био тако крупан да га ниједан коњ није могао носити. Постоји прича по којој је Роло цео пут од Скандинавије до Француске прешао пешке.

Роло је 911. склопио уговор у Сен Клер сир Ептеу са краљем Карлом III по коме се одрекао пљачкаштва, а заузврат добио феуд у доњем току Сене. То је била војводство или грофовија Руан, касније позната као Нормандија.

Као услов уговора са краљем Роло је прихватио хришћанство и добио крштено име Роберт. Међутим, његов савременик, историчар Адемар тврди да је Роло једном приликом жртвовао 100 хришћана у славу паганских богова.

Са својом првом женом, Попом од Бајеа, имао је сина Вилијама и кћери: Аделу, Кадлину, Герлету и Криспину. У другом браку је био ожењен Жизелом, ћерком Карла III. Са њом је имао кћи Гризелу. Његови наследници су носили титулу војвода Нормандије.

Рунска магија

Стари германски алфабет, руне, у буквалном преводу значи: мистерија, тајна, шапат. Око њега се већ вековима плете мистерија јер је реч о необичном писму које има дубље значење. Свака руна, поред фонетског гласа, има своје езотерично значење, то јест сваки симбол поседује одређене карактеристике. Руне не служе само за писање, већ и за прорицање и магију. Најстарији записи руна датирају из првог века наше ере. Претпоставља се да је писмо настало и раније. Све до 16. века користиле су се на простору Европе. Настале су као писмо гермаских племена, али су се брзо прошириле на север континента и данас су највише познате као викиншко писмо. Најстарији тип руна зове се "Elder Futhark" и садржао је 24 симбола. Назив је настао од првих 6 слова алфабета: ф, у, тх, а, р, к. При освајању Британије германска племена Англи, Саксонци и Јути су понели знање о рунама, па су тако настале англо-саксонске руне, са 33 симбола. Записи у рунама пронађени су и на Балкану, у Немачкој, Скандинавији, Британији, па чак и на Гренланду. Најзанимњивије, веома стари записи пронађени су у северној Америци, чиме је још једном потврђена теорија да су Викинзи стигли до „новог света“ много пре Колумба. Где год да су ишли Викинзи су се служили рунама да би се изразили. Пронађено је мноштво записа, поетских и у прози, на свему, од великих камених споменика до кућних предмета. Слова су оштрих углова и правих линија, јер су настала урезиванјем у камен и дрво. Извор за ово писмо није сасвим откривен. Постије сличности са етрурским писмом, које се развијало на северу Италије, али и са грчким и латинским. Скандинавци имају своју причу о настанку руна. Легенда каже да је врховни бог Один провео девет дана прободен на дрвету не би ли примио окултна знања. Током девет ветровитих ноћи сазнао је за мистерију руна, коју је затим пренео народу. Веровање у божанско порекло руна довело је и до њихових магичних моћи. Наиме, руне служе за гатање, прорицање, такозвано „гледање руна“. Тацит је у својој „Германији“ записао читав процес: одсече се грана са неке воћке и исецка се на мале делове. На сваки комад гране записује се по једна руна. Затим се гранчице насумице бацају на белу тканину, а Мајстор Руна са очима упртим ка небу бира три гранчице и чита знаке који су на њима записани. Овакво гатање није у правом смислу прорицање, јер се веровало да руне само откривају највероватнији исход, а на човеку је да га промени уколико му се не допада. Коришћене су и за бацање чини, али су Викинзи јасно записали:"Човек не сме користити руне за чини, док не научи да их добро чита“. Мајстори су позивани пред полазак у бој, да изаберу руне које доносе срећу и чувају од злих духова. Симболи су урезивани у мачеве, бродове, штитове, а ратници су полазили у битку верујући да ништа не може наудити моћи руна. Данас се могу наћи многобројни споменици са урезаним рунама. Често је надгробно камење обележено магичним симболима које ће покојнику олакшати прелазак на онај свет. Норвежани су користили руне упоредо са хришћанским симболима све до 17. века. У то време црква је забранила њихову употребу у намери да искорени сваку врсту сујеверја, паганизма и магије. Руне су изашле из широке употребе, али нису сасвим нестале, а у последње време много је покушаја да се у употребу врати енигматско викишко писмо.

Рус (народ)

Рус (рус, укр. и блр. Русь, грч. Ῥῶς) је назив за групу нордијских Варјага која се, према Повијести минулих времена из својих упоришта на балтичкој обали преселила у унутрашњост сјевероисточне Европе, наметнувши своју власт тамошњим словенским племенима и створивши државу на чије ће чело стати Рјурик. Његов рођак Олег је потом заузео Кијев, створивши Кијевску Русију. Рјуријкови потомци су постали владајућа династија Кијевске Русије (од 862.), и њених држава-насљедница Галиције-Волиније (иза 1199), Чернигов, Владимир-Суздаља, Велике московске кнежевине те оснивачи Руског царства.

Сена

Сена (франц. La Seine) је река у Француској дуга 777 km. Извор Сене се налази на 470 метара надморске висине у месту Сен Жермен на Сени у департману Златна обала. Ток реке углавном прати правац југоисток-северозапад. Улива се у Ламанш у близини града Аврa. Њен слив има површину од 78.650 km².

Об (Д) -248 km

Јона (Л) -293 km

Лоан (Л) -166 km

Есон (Л) -90 km

Орж (Л) -50 km

Стар ТВ

Стар српска је телевизијска мрежа која је са емитовањем почела 28. априла 2017. године у власништву Телеком Србије. Седиште мреже се налази на адреси Високог Стевана 38, Београд.

Ферјарски језик

Ферјарски језик (феројски или фарски језик; ферј. føroyskt), један је од пет језика западноскандинавске групе северногерманских језика, којим се служи око 48.200 Фараца на Фарским Острвима и око 25.000 у Данској и другде. Његова историја почиње откривањем „Grím Kambana“, 825. године, када га насељавају Викинзи из Норвешке, а језик којим су говорили био је „Dansk tunga“ или старонорвешки . До стварања нових језика долази поделом између 800. и 1050. на источнонорвешке из којих су настали шведски и дански и западнонорвешке, из којих су се развили ферјарски, норвешки и исландски. Ферјарски језик има своје писмо од 14. века. Фарски лингвиста В. У. Хамершејимб (1819—1909) створио је 1846. ново писмо на којем су 1890. издане прве фарске новине „Føringatiðindi“ (Фарске новине) . Од свих осталих германских језика, ферјарском је најсличнији исландски, а то се највише може захвалити изолованости и истрајности за очувањем свог језика.

Божанства, хероји
и друге фигуре
Места
Догађаји
Извори
Друштво
Остало

На другим језицима

This page is based on a Wikipedia article written by authors (here).
Text is available under the CC BY-SA 3.0 license; additional terms may apply.
Images, videos and audio are available under their respective licenses.